„…A onda su mi se javila nenametljivo ali i neotklonjivo, razmišljanja o Nemcima i partizanima – o ideologiji… Zašto doktori iz Berlina i profesori iz Hajdelberga u tim gudurama istrebljuju balkanske seljake i studente? Mržnja protiv komunizma i nacističke doktrine nisu dovoljne za to. Neka druga, strašna i neumoljiva sila ih goni u tu suludu smrt i sramotu. I nas, takođe, da im se odupiremo i svetimo. Jer Rusija, Sovjetski Savez i komunizam možda mogu to donekle da objasne i pravdaju. Čovek može za njih i da umre. Ali ova ostrašćenost, ovo istrajavanje bez obzira na patnje i smrt, ovo otimanje za svoju ljudskost i narodnost mimo vlastite smrti, svojom smrću kao zovom i nadahnućem – to nisu ni ideologija ni Marks ni Lenjin… Kada je svanulo, a pogotovu u kasnijim danima i godinama, ja sam potiskivao ta ponorna razmišljanja, sluteći njihovu razornost za ideje i organizaciju kojima sam se odao. Ali nikada nisam na te misli zaboravio…”

…Avioni su nas tako obletali čitavog dana da nismo mogli nosa pomoliti iz pećina… Avioni su se okomljivali i na konje, ne manje revnosno nego na ljude: i komora Vrhovnog štaba bila je proređena… Ali vesti s bojišta su bile tog dana nešto bolje. Sve do pre dva-tri dana Nemci su slobodno komunicirali niz Sutjesku. Druga proleterska je najpre zbacila njihovu četu s Vučeva u Mratinje: ta četa je trebalo da nam zatvori izlaz iz Pive, ali ju je Druga proleterska pretekla za dva-tri sata, ako ne i za kraće. Zatim je Druga proleterska preotela Suhu – ulaz u kanjon Sutjeske, a samim tim i stvorila mostobran na Sutjesci. Ali šta je s one strane, na brdima iznad Sutjeske? Kolike su tamo snage neprijatelja? Ipak su izlaz iz kanjona Pive i put do Sutjeske bili probijeni…

No Zdenka (Davorjanka Paunović, nevenčana supruga i Titova lična sekretarica u ratu, prim), i inače svadljiva, tog dana se sa svakim pražnjenjem punila još besumučnijim žestinama. Pošto se iskavžila s pratiocima i kuvarima i sa svima koje je srela, okomila se najzad na Tita – možda utoliko ljuće što u blizini nije bila Herta, bivša Titova žena, čije je prisustvo Zdenku obuzdavalo. Mada je i Tito vatrenog temperamenta, mahom se obuzdavao prema Zdenki – zbog svog ugleda pred osobljem, a rekao bih i zbog Zdenkinog emotivnog upliva na njega: drugog upliva na njega ona nije imala ni mogla imati…

Tada je i meni prekipelo. Razdrao sam se na Zdenku da ćuti – dok je nisam spodbio za čuperke i bacio niza stene, jer da CK ima valjda i drugog posla a ne da se bavi njenim histerijama. Tito je ćutao, dok je Zdenka panično obnemela. Time se svađa i svršila. Ja sam i potom imao sa Zdenkom korektne, ali nikada srdačne odnose.

Tito i Zdenka
Tito i Zdenka

Sutradan, uveče, krenuli smo ka kanjonu Pive. Dubina kanjona je preko 1.000 metara, a putljaga vijuga kroz stenje. Kretali smo se sporo – nemogućno je obići rastovarenog konja ili ranjenička nosila. Ipak je bilo lakše, uprkos vrleti i uskoći, nego preko Durmitora. Izmorili su nas zastoji, spoticanja, skretanja. Ujutru je neko spomenuo da se taj silaz zove Zlostup, a izmučeni Pijade je živahno dobacio: „Vala ga je i zaradio!…”

Izjutra, 3. juna, okišilo je, magle su poklopile kanjon sumorom i mukom. Gruvanje topova je opsedalo planinu, a ona je uzvraćala slabašnim lavežom mitraljeza. Ali bar nije bilo aviona i Vrhovni štab je nastavio marš – sve do pećine ispod sela Mratinja: ovog puta smo se u nju sklonili zbog kiše.

Ali nismo se zadržali dugo – možda sat, sat i po: maglovitost je trebalo iskoristiti radi kretanja. Nešto smo i jeli. Ne sećam se da li je došao neki izveštaj. Ali svi, a naročito Tito, bili smo zabrinuti zaostajanjem teških ranjenika i jedinica koje su ih štitile. Niko to nije izrekao, ali – kao da smo se mi već skoro izvukli, a oni su ostali, bez mnogo izgleda da se izvuku…

Tito je najednom rekao, kao posle upornog razmišljanja: „Neko od članova CK morao bi biti tamo…”

Mi ostali smo ćutali – Milutinović i Žujović nisu ni bili prisutni.

„Najbolje da ideš ti, Đido”, više je predložio, nego odlučio Tito.

Sem mene, jedino je dolazio u obzir Ranković – Pijade je bio iscrpljen, a i bez politbiroovskog autoriteta. Mislio sam, a mislim i sada, da se Tito odvažio za mene, a ne za Rankovića, zbog toga što se bio više sradio i srodio s njim: Ranković je izbirao i predlagao starešine i funkcionere i brinuo se nepogrešivo o svakodnevnim štapskim i cekaovskim sitnicama.

Ali, primetivši da odluku ne primam s oduševljenjem, Tito je dodao – više radi toga da bi i pred sobom motivisao svoju odluku, nego da bi podjario moju sujetu: „Pa i boljševici su slali svoje vođe na najteža mjesta…”

No ja sam i bez toga bio rešen da idem, mada sam slutio neuspehe. Predložio sam: „Kako bi bilo – da pokušamo prelaz preko Tare u Sandžak…”

Tamo nije bilo mnogo neprijatelja i bile su veće mogućnosti manevrisanja. Tito je razmislio i rekao: „Dobro, vidi sam. A bićemo i u radio-vezi…”

Na terenu koji je meni poveravan ostajale su dve divizije – Treća i Sedma (banijska). A budući da je trebalo obe divizije sjediniti u operativnu grupu, rešeno je da Radovan Vukanović, dotadašnji komandant Treće divizije, preuzme obe divizije, a Sava Kovačević, komandant Pete brigade – Treću diviziju. Naredba o tome je saopštena kasnije.

Ali ja nisam imao šta da čekam utoliko pre što su Tito i Štab bili pred pokretom. Ispratili su me s brižnim, skoro ožalošćenim izrazima.

Pojahao sam konja i zaputio se samcijat natrag – ka improvizovanom mostiću na Pivi – žičani most, niže na Kruševu, već su avioni bili oštetili. Išao sam premišljajući, ne nalazeći izlaza spasonosnog i za vojsku i za nekoliko stotina teških ranjenika. Ali sam se i tešio: u stvarnosti može biti i bolje, s našom odvažnošću i snalažljivošću…

I dok sam izlazio iz kanjona – počelo se razvedravati. Kroz prolom oblaka su se provukli avioni – morao sam da se sklanjam s puta i da čekam dok se sklope oblaci ili odu avioni…

Nemačka komanda je u Petoj ofanzivi (operacija „Švarc”) izabrala pogodan, najpogodniji teren za opkoljavanje i uništavanje naših trupa: duboki kanjoni, s retkim vrletnim prolazima, s brzim, mahom negaznim rekama, sa siromašnim stočarskim goletima. Džinovska tvrđava, sa svim svojstvima i manama tvrđave: vojska koja bi imala dosta hrane i municije mogla bi tu lako i dugo da se brani, ali joj je, opkoljenoj, veoma teško odatle izaći. Mnoge nepogodnosti tog terena već smo bili iskusili 1942. godine. Ali tek sad su se na nas okomile sve strahote ovog, inače, za oko i odmor čudesnog kraja.

Nemci su skupili i veće snage nego u Četvrtoj ofanzivi (operacija „Vajs”): 7 nemačkih i nekoliko italijanskih divizija, ustaške jedinice i, štaviše, jedan bugarski puk, sve u svemu – oko 120.000 protiv 18.000 partizana. Četnike su Nemci razoružali ili su ih Italijani „raspustili”, pa nisu učestovali u Petoj ofanzivi, sem prepada seljačkih grupica, mahom na ranjenike.

Nemci su izvršili i temeljitije pripreme: skupili su stotine konja i hiljade nosača, mahom muslimana iz Bosne, koji su im, uz nemačke stražare, doturali snabdevanje u vrleti. Nemačke trupe su bile osposobljene za planinsko ratovanje – imale su čak i jedinice s užadima, za pentranje po stenama, i jedinice sa psima-tragačima. Čitao sam da su Nemci bili zatrovali mnoge izvore. To nije istina: mi vođe bismo to znali, makar i ne pili s tih izvora.

Čitav kraj opasuju automobilske ceste, uske i krivudave, ali – kamenite podloge, upotrebljive: ako smo mi imali prednost da se koncentrišemo na izabranim pravcima, Nemci su mogli lako kamionima prebacivati pojačanja. Čitavu operaciju Nemci su tretirali kao isključivo svoju: odlučujuće pravce zaposedale su njihove trupe, borbe na život i smrt jedino su s njima i vođene.

Rekao bih da je jedina naša prednost bila – letnje vreme, uprkos povoljnijim prilikama za avijaciju: mogli smo bar pridremnuti na tlu i lakše se zakloniti i manevrisati u tim zimi snjegovitim i ogolelim vrletima.

Ali ova moja današnja „vojnička” zaključivanja su, u stvari, razmišljanja koja su opsedala, tada, ne samo mene, nego, na ovaj ili onaj način, svakog, i najprostijeg borca. Vođe nisu krile, niti su mogli da sakriju, smrtnu opasnost u koju smo zapali: krug od pedesetak, tridesetak kilometara promera, kojega je ognjeni obruč s dana u dan sužavao i u koji su čas ovde čas onde prodirali ognjeni mlazevi… Postajali smo, postali smo, vođi i borci, bratstvo osuđeno na smrt, koje jedino kolektivno junaštvo i lično žrtvovanje mogu spasiti od potpunog uništenja…

Ivo Lola Ribar i Milovan Djilas
Ivo Lola Ribar i Milovan Djilas

Baš to sam osećao i na to računao, rastavši se s Vrhovnim štabom, u pećini pod Mratinjem. Naša uverenost i naša kompaktnost bili su takvi da je svaki, ma i najmanji deo, nastavljao da živi, da se bori i hvata korena u narodu: revolucije nema bez solidne, adekvatne organizacije, ali pogotovu je nema bez vere i bez zbratimljenosti. Znao sam da Nemci ne mogu poznavati tu našu osobitu, nadvojničku moć. Verovao sam da nas Nemci ne mogu uništiti: ako ništa, probićemo se po delovima i opet skupiti u svojim jedinicama. Jedino sam se bojao za teške ranjenike i za uzdizane, uzdignute kadrove.

A što se tiče Titove odluke o razdvajanju na dve grupe i mom vraćanju, i sada držim da je bila opravdana vojnički, a pogotovu politički – makar što mi je tada mučno pala i što me, zbog neuspeha, tišti i dan-danji. Vojnički: ako bismo se istovremeno povlačili svim snagama istim pravcem – to bi omogućilo neprijatelju da na taj pravac prebaci većinu svojih snaga. Politički: sve jedinice su se mogle povući za glavninom jedino ako bi ostavile teške ranjenike. A to je bilo nespojivo sa svešću i prošlošću naše vojske, čak i da ranjenike nije očekivalo masakriranje. Morali smo se boriti za svoje ranjene drugove i preko mogućnosti koje bi nam bitka pružila…

I doista, u meni se, dok sam išao ka štabu Save Kovačevića, sazdavala rešenost: ako ranjenike i ne budemo mogli spasiti – moram i delatnošću i životima potvrditi da drukčije nije moglo biti; moralni motivi ispred taktičkih…

Savu Kovačevića sam zatekao u seljačkoj kući, u seocetu Nikovićima usred Pivske planine. Veoma mi se obradovao – kao da više nije bio ostavljen, odvojen od glavnine. Uskoro nam se pridružio i Ivan Milutinović, i to više sticajem prilika nego po odluci CK. Izvršni odbor AVNOJ-a, čiji je član bio i Milutinović, bio je zaostao iza Vrhovnog štaba: u pećini ispod Mratinja, kad je odlučeno da se ja vratim – odlučeno je i da Izvršni odbor ostane sa mnom. Ali budući je Milutinović bio član Politbiroa i Vrhovnog štaba, a samim tim i ravan meni, ja sam, premda formalno odgovorniji, bio obavezan da sve rešavam zajedno s njim, pa sam tako sve vreme i postupao.

Najžurnije, najživotnije se postavljalo gde i kako da pređemo u Sandžak: nijedan drugi pravac nije ni dolazio u obzir, budući da su bili zatvoreni krupnim snagama i nepodobni za manevrisanje. Ali i prolaz u Sandžak je bio složen i težak: trebalo je savladati kanjon i reku Taru, brzu i negaznu. Nismo imali nijednog mostića, jer je neprijatelj bio poseo donji tok, na kome ih je bilo. Jedino je slobodno i pristupačno bilo ušće u Taru – tamo nije bilo mosta i zato, verovatno, neprijatelj nije taj prolaz ni poseo.

Partizanska artiljerija iznad Tare

Baš to mesto smo i odabrali, o tome obavestili Vrhovni štab i uputili jednu četu i odgovorne drugove da izgrade prolaz. Nije bilo vremena za izgradnju mosta, pa smo odlučili – na moj predlog – da na nekom tišaku prebacimo užad i izgradimo skelu od naduvanih ovčijih koža, a po mogućstvu i splavove od balvana, zaostalih tuda još iz predratnog vremena.

Četa je pošla dan-dva po mom dolasku.

Ali svuda se osećala sporost, pa i bezvoljnost: biti ostavljen, žrtvovan radi ranjenika koje ne mogu izneti makar se svi pretvorili u nosce, a kamoli da ih mogu i odbraniti – to je premašalo snagu i svest čak i ljudstva koje je izdržalo šestomesečne pokrete, oskudice, boleštine i bitke.

Zbog toga sam uzeo pet-šest pratilaca i pošao na ušće Sušice da lično izvidim mogućnosti i poduhvate oko prelaza Tare. A da bih skratio put – zaputio sam se besputicom u kanjon Sušice.

Stigli smo pre, ali uz veće teškoće i teži zamor. Jer smo morali obilaziti stene, litice, suljati se niz urvine.

I kad smo stigli na ušće, na Taru – skoro ništa nije bilo urađeno. Razmotrio sam s komandom mogućnosti, mada ljudstvo nije imalo dovoljno alata i sredstava.

Nezadovoljan nehatom i Savinog štaba i zaduženog ljudstva, vratio sam se na Pivsku planinu. I opet besputicom – sada lakšim terenom, ali uz još veće napore. Stigao sam u štab pred mrak, užasno iscrpljen. To je, najverovatnije, bilo 6. juna.

Dočekala me prigušena zapanjenost, koju nije moglo prikriti ni sokoljenje Save Kovačevića: neprijatelj je bio poseo desnu obalu Tare, baš na onom prostoru gde smo nameravali i jedino mogli proći; lepo su se videle grupice vojnika u zeleno-plavim uniformama na pašnjacima iznad kanjona. A prema izveštaju koji je uskoro potom primio štab Save Kovačevića, grupa neprijateljskih vojnika se spustila na samu obalu Tare – izgleda dok sam se ja peo iz Sušice na Pivsku planinu – i tamo ubila i ranila nekoliko vojnika koji su radili oko prelaza…

Sva moja nabrušenost protiv nepreduzimljivosti izgubila je smisao, utoliko pre što se moralo odlučivati i delati prema novonastaloj situaciji…

Istog dana, 6. juna, obavestio sam Vrhovni štab da je neprijatelj, u međuvremenu, poseo i deo Tare na nameravanom, najpodesnijem prelazu. Idućeg dana smo ispitivali i druge prelaze na Tari. Ali neprijatelj je bio prešao i na našu, desnu obalu Tare, u njenom donjem toku: naš kanjonski bedem bio je provaljen. I o tome sam obavestio Vrhovni štab.

Ali mene je već prilikom osmatranja neprijatelja na visoravni prema Sušici, bila spopala sumnja da Nemci čitaju naše radio-depeše. Ta sumnja se potvrđivala i pritiskala me sve mučnije u toku ofanzive: i nema, bar ne u bici, užasnije pomisli nego da neprijatelj zna tvoje namere… Ta sumnja me nije napuštala, sve dok posle rata nije utvrđeno – to mi je prvi saopštio Ranković – da su Nemci tada doista čitali naše depeše. Ali pre će biti da su se Nemci te tajne dokopali dešifrovanjem naše dozlaboga uprošćene šifre, nego preko nekog svog agenta među osobljem Vrhovnog štaba, premda je bilo i takvih hipoteza…

Već je bio prispeo Radovan Vukanović, određen za komandanta grupe, tj. Sedme (banijske) i Treće divizije. Ali ja i Milutinović smo razgovarali – već pre nego nam je neprijatelj zatvorio prelaz preko Tare – da Sedmu (banijsku) diviziju priključimo grupi Vrhovnog štaba. To smo sada i odlučili, sa saglasnošću Vukanovića, pre nego je za to stiglo odobrenje Vrhovnog štaba… Vukanović je time ostajao komandant preostale Treće divizije, pripitkivao za mišljenje, ali je on izdavao i potpisivao naredbe…

A odlučili smo da baš Sedmu (banijsku) diviziju pridružimo grupi Vrhovnog štaba zbog toga što je ona već poodavno bila nesposobna za borbu. I to ne ni zbog pokolebanosti, ni zbog neratništva, nego je Sedma (banijska) divizija zbog tifusa i iscrpljenosti bila spala na nivo bolesnika i ranjenika. Ofanziva ju je u januaru potisla sa zavičajnog tla – Banije, pa je bila priključena jedinicama Vrhovnog štaba. Tada, na početku ofanzive, ona je imala oko 4.000 boraca – mladića, mahom Srba iz sela, s ponekim Hrvatom iz gradova. Sedma divizija je bila spala na oko 1.500 vojnika. I mada je učestvovala u većem broju okršaja, najveće gubitke joj je naneo pegavi tifus, pooštren time što su oboleli gladovali i morali da se kreću. A budući je to ljudstvo bilo iz imućnih i pitomih krajeva, pa teže i neiskusnije podnosilo oskudicu, napore i bolesti nego ono iz planina i siromaštine – klonulost i potištenost su zahvatali sve službe i aktivnosti divizije. I komandant Jakšić i komesar Kladarin su očito patili, kao da su bili krivi zbog nesreće koja je zadesila njihovo predano i hrabro ljudstvo…

Poput skeleta na kojima se još jedino držala potavnela koža, vukli su se banijski mladići za vojskom, po selima i katunima – dronjavi, bezvoljni, onemoćali. Umirali su bez roptanja, izgubljeni i bezimeni. Divizija nije imala dezertera: čak i da su mogli da se probiju do zavičaja, Banijcima to nije padalo na um. Među njima se nije javio ni glas protesta: svoj život su već bili zavetovali spasavanju svog naroda od pokolja i oslobođenju od zavojevača.

Ljudstvo divizije je naprosto propadalo i otpadalo. Borci i starešine koji su se još održavali u sastavu divizije, još su poslušno, predano išli na ratne zadatke, ali fizički nisu mogli da ih vrše i bili su nesrećni i posramljeni zbog toga. A baš zbog toga što je to propadanje bilo neotklonjivo – tištalo je i nas iz vođstva i izazivalo ćutljivu sapatnju boraca iz ostalih jedinica. Naizgled neherojska, ali jedna od najsadržajnijih, najpotpunijih tragedija…

Rešili smo da sa Sedmom (banijskom) divizijom pošaljemo lakše, pokretne ranjenike – bilo ih je oko 600. Isto tako smo s njom uputili pesnika Vladimira Nazora i predsednika AVNOJ-a dr Ivana Ribara, i to ne samo zbog toga što smo bili obavezni da učinimo sve za njihovo spasenje, nego i zbog toga što smo predviđali u probijanju teškoće koje oni kao vremešni, a Nazor i kao oslabio, ne bi podneli… Sedma (banijska) divizija se nadovezala na jedinice Vrhovnog štaba i pod njihovom zaštitom provukla kroz prodor. Tako su spašeni njeni ostaci, a takođe i preostali lakši ranjenici i Nazor i Ribar…

Nuriju Pozderca, člana Izvršnog odbora AVNOJ-a i muslimanskog prvaka, nismo uputili jer je bio zaostao. Marko Vujačić je takođe bio zaostao. Ali on je, ne krijući kajanje što se nije povukao u Bosnu 1942. godine, insistirao da ide sa štabom Treće divizije, pri kome smo ostali ja i Milutinović. I tek na moje navaljivanje i uz moju pismenu potvrdu pristao je da ostane: tako se i spasio, krijući se s popom Radovićem 14 dana u podzemnoj pećini…

Kolona 15. majevičke brigade u susretu sa ranjenim borcima 2. dalmatinske brigade, 9. juna 1943. na Milinkladama, kod Sutjeske
Kolona 15. majevičke brigade u susretu sa ranjenim borcima 2. dalmatinske brigade, 9. juna 1943. na Milinkladama, kod Sutjeske

Sedma (banijska) divizija je pošla s Pivske planine 8. juna uveče. Ona nije išla u maglu: bili smo obavešteni da je Prva proleterska (brigada) već 5. juna obezbedila prelaz preko Sutjeske (kod Krekova, kroz Usovački potok): time je obezbeđen place d’arme za sledeći, odlučujući proboj na Balinovcu, izvršen 10. juna.

Ali Treća divizija, a s njom Milutinović i ja, nije se nadovezala na Sedmu (banijsku) diviziju ni povukla za njom, mada je to mogla izvesti. Ja sam to, posle savetovanja sa starešinama kojemu su prisustvovali i Milutinović i Vukanović, bio predložio Vrhovnom štabu: to savetovanje je, najverovatnije, održano uveče onog istog dana u koji sam se vratio s ušća Sušice u Taru, odnosno čim smo osmotrili da je neprijatelj poseo prelaze na Tari.

U istoj depeši ili istovremeno, predložio sam da teške ranjenike – očito je bilo da ih ne možemo poneti, a kamoli odbraniti – posakrivamo u kanjonima i šumama. Ne sećam se kog datuma sam to tražio. Taj datum nisam uspeo ni rekonstruisati iz objavljenih dokumenata. Najverovatnije, to je bilo 7. juna uveče ili 8. juna izjutra. Ali moje sećanje je pouzdano da odgovor nije stigao na vreme – da smo odgovor čekali dva dana i dobili ga tek posle mog urgiranja.

Jer u sećanju je pouzdano moje, i ne samo moje, preživljavanje iščekivanja tog odgovora. Meni je bilo jasno da se Tito teško odvažuje da odobri ostavljanje ranjenika. Titu dakako nije bilo lako: trebalo je da donese odluku najporazniju, najneprihvatljiviju i za sebe i za vojsku. I dotada se dešavalo da nam neprijatelji otmu i pobiju ranjenike, ali nikada da i mi svesno prihvatimo takvu mogućnost. Ali ja sam te njegove muke primao i kao prebacivanje odgovornosti na mene za sudbinu, za ostavljanje ranjenika. Na to nisam mogao pristati. Ali ne, ili u veoma maloj meri, zbog svog prestiža, nego zbog osećanja dužnosti i odgovornosti: veza s CK, s Vrhovnim komandantom je postojala – oni su bili u mogućnosti, oni su jedino imali i pravo da donesu takvu odluku. Mene je, istovremeno i ne manje, pritiskalo mišljenje i raspoloženje starešina, pa čak i običnih vojnika, oko mene, koji su uviđali našu bezizlaznost, a samim tim i „besmislenost” borbe za ranjenike: svi su gledali u mene i čekali od mene rešenje, a to rešenje nije dolazilo od Vrhovnog štaba.

To je pogoršavalo i izglede ranjenika: kada se neprijatelj izmeša s nama oko ranjeničkih skloništa – ta skloništa će samim tim biti i otkrivena… A neprijatelj je nadirao, svakodnevno otimao vis za visom i prevoj za prevojom Durmitora, jedine planine koju smo još držali…

Na Vučevu
Na Vučevu

Tom situacijom i tim mojim preživljavanjima je i motivisana moja depeša koju sam uputio Titu 8. juna: „Situacija vrlo teška. Neprijatelj poseo obe obale Tare. Ako nam probijanje ne uspe, borićemo se do poslednjeg.”

Ali Tito je mogao imati, i imao je, i drugih dilema, a ne samo ostavljanje ranjenika. Ni njegova grupacija još nije bila ostvarila proboj, mada je imala povoljnije izglede, ako ni zbog čega a ono zato što je bila brojnija. Nesigurnosti i teškoće grupacije Vrhovnog štaba potvrđivala je i Titova naredba o zakopavanju topova i arhiva na Vučevu, koju je izdao istog dana, ako ne i pre nego je uputio mene k ranjenicima i Trećoj diviziji: ništa nije smelo ometati brzinu i pokretljivost jedinica. Štaviše, proboj na prostoru najpogodnijem za razvoj i povlačenje – preko sela Vrbnice – Nemci su omeli već 5. juna, uz naše teške gubitke…

A ni sam proboj, kad je kasnije već uspeo, nije ostvaren u nameravanu oblast, tj. ka zapadnoj Bosni, nego u istočnu Bosnu – prema razvoju bitke i napipavanju najslabijih mesta neprijatelja… Iz kasnijih pričanja i dokumenata vidi se da se Tito sekirao i stalno se raspitivao o sudbini „moje” grupe. I hodao, uzvikujući uznemireno: „Ne možemo ih ostaviti.”

Ali dvodnevno zakašnjenje s odgovorom na moj predlog o ostavljanju ranjenika u skloništima i povlačenju Treće divizije za grupacijom Vrhovnog štaba – bilo je jedini razlog nastajanju praznine između Treće divizije i Sedme divizije, u koju su se Nemci ubacili…

Najzad nam je Tito uputio odobrenje o ostavljanju ranjenika u kanjonima i povlačenju za jedinicama Vrhovnog štaba. To odobrenje je Tito, po mom računanju, uputio 9. juna – istog dana kada je i ranjen.

Predviđajući takvo Titovo odobrenje, ali i pod pritiskom neprijatelja, ja i starešine oko mene već smo bili preduzeli sklanjanje ranjenika i adekvatno pomeranje jedinica: drugo nam nije ostajalo čak i da odobrenje nije došlo. Selo Mratinje i onaj most na Pivi preko kojeg je prešao Vrhovni štab i preko kojega sam se i ja vratio kad me Tito uputio k ranjenicima – bili su poseli Nemci, budući da su jedinice Vrhovnog štaba, povlačeći se, napustile njihovu odbranu. Zbog toga smo morali napraviti novi most, nizvodno. Ali taj je bio toliko uzan i nedoteran da konji nisu mogli prelaziti preko njega, nego smo ih uterivali u reku i konopcima prevlačili na drugu stranu da ih matica ne bi zanela.

Ali ni kod Nemaca nije sve klapalo, premda su bili u ofanzivi. Oni nisu izišli iz Mratinja na visoravan Vučevo – nisu nam zatvorili jedinu stazu iz Pive, mada je, posle prolaska jedinica Vrhovnog štaba, izlaz iz Mratinja ostao nebranjen. Taj izlaz smo mi ugrabili pre njih – ubrzo iza Sedme divizije.

Istog dana kad smo primili odobrenje za pokret i ostavljanje ranjenika, tj. 9. juna, vršili smo svijanje krila i intenzivno sklanjanje ranjenika. Kasno u noći 9/10. juna štab Treće divizije otpočeo je spuštanje u kanjon reke Pive, k mostiću na Gornjem Kruševu. Sa štabom smo se kretali Milutinović i ja, a takođe partijsko vođstvo Crne Gore i veći broj funkcionera i uglednih rodoljuba.

Noć vedra. Staza prošira, manje vratolomna nego ona na Zlostupu, kojom se Vrhovni štab pre nekoliko dana spuštao u Pivu. Pa ipak nismo prešli most na Pivi za noći kao što smo bili isplanirali: pokreti u ratu najčešće se ne obave po planu, a pogotovu se to događalo tada, budući da smo skoro sve obavljali pod prisilom. Put su zakrčili teški ranjenici koje su snosili vojnici i seljaci. Bilo je zaostalo i nekoliko stotina lakših ranjenika, iznemoglih boraca i begunaca: grupice, koje već nije držala organizacija nego slični udesi i sklonosti, vukle su se svojim tempom na jedinoj stazi i u zajedničkoj struji povlačenja. Usporavali su nas i leševi, u nedoumici da to nisu premoreni borci koje treba probuditi.

Tako nas je u spuštanju zateklo i jutro, rosno na kamenju i magličasto na plavkastoj, bukovima iskidanoj reci.

Naišli smo na pedesetak teških ranjenika, u kamenjaru kraj staze: nakisela trulež i muklo trpljenje ranjenika razbili su rosnu svežinu i ratničku, komandantsku rešenost. I tek tada sam otkrio da sam se pribojavao susreta s teškim ranjenicima: Šta im reći? Kako im objasniti zbog čega ih ostavljamo, zbog čega ne pristajemo da izginemo zajedno s njima? Otkud ta sebičnost prema njima, bez čijeg žrtvovanja mi ne bismo ni mogli odstupati i boriti se?… – Zar im reći istinu, bezumnu i životnu: ranjenici uživaju sva poboljšanja, ali jedino oni koji mogu da se bore imaju neporecivo pravo da žive?…

Ranjenici nisu ništa pitali, nisu nas ni za šta prekorevali. Ostavljali smo uz njih i bolničko osoblje – one koji su na to dobrovoljno pristajali, a takvih je bilo više nego što su dužnosti i žrtvovanja nametali…

Jedino se meni obratio jedan rumeni, lepi mladić bez nogu, politkom bataljona, rodom iz Kragujevca: „Druže Đido, molim te da narediš da nam ne oduzimaju oružje..”

Nisam ni znao da to neko čini. Ali mi je odmah bilo jasno da to čini bolničko osoblje – da ranjenici ne bi vršili samoubistva. I palo mi je na um: oružje je jedino sredstvo da se brane – da izbegnu mučenja, ako neprijatelj naiđe. Naredio sam da im ostave oružje. I progovorio im nekoliko reči – da ćemo se pobrinuti za njih ukoliko se probijemo. A Kragujevčanin, politkom, mi je dobacio: „Samo se vi probijajte, a nama šta bude…”

Smrknuti i pogruženi, produžili smo spuštanje kroz šumicu. Ali čim se kroz oredala stabla pred nama ukazalo točilo, zaustavili su nas kuriri. Oni su nam objasnili da golet točila povremeno tuče haubička baterija i da ga nije mogućno obići – litice ispod, litice iznad. No mi smo već iz izveštaja znali da nemački osmatrači odnekle daju elemente bateriji kod Šćepan Polja i da moramo, kao i sva naša vojska, proći kroz to gubilište. Sava Kovačević je rekao da treba trčati, a ako granate zazvrje – prileći i u pauzi opet trčati.

Prihvatili smo to kao saopštenje. Ja sam potrčao, a za mnom ostali – stazicom između krupnog kamenja, preko iskasapljenih ljudskih i konjskih telesa. Točilo je bilo široko oko 150 metara i pretrčali smo ga bez predaha, utoliko lakše što su naše konje kuriri već za noći odveli. Imali smo i sreće – osmatrači su dremali ili nas je neki pramičak izmaglice zaklonio, pa haubice nisu na nas ni otvorile vatru.

Nedaleko odatle, susrela nas je hučna plavet Pive i mostić prebačen na brzaku sa stene na stenu. Haubice nisu tukle most jer ga osmatrači nisu mogli videti. Ali ga je utoliko intenzivnije bombardovala avijacija. Neprohodne klisure štitile su taj prolaz od nemačkih prodora rekom. I mada je viseći most, tri-četiri kilometra niže, na Donjem Kruševu, bio oštećen, ovaj – na Gornjem Kruševu, kao u inat, odoleo je svoj veštini i tehnici Nemaca. No zato su obale oko njega bile sveže razrivene i posejane leševima: iznad mostića, na levoj obali, među rečnim kamenjem, bilo je petnaest pogibaoca – Banijaca, sudeći po tome što su svi bili mladi, stravično izmršaveli i u ritama. I strme livadice i njivice iznad mosta bile su posute leševima: već nismo imali ljudstva, niti stizali da sahranimo svoje pogibaoce, čak i da bavljenje mrtvima nije izgledalo besmisleno kad smo i ranjenike morali napustiti.

Čim smo prešli most – kanjon je zaječao avionima, a visoravni zatutnjale eksplozijama. Ali morali smo napred, prebacujući se preko goleti između naleta i koristeći oretka stabla i žbunje. Tako smo savladali preko hiljadu metara visoku strmen možda i brže nego da smo se kretali neuznemireni. Već oko devet časova izbili smo na visoravan Vučevo.

Neprijatelj, za nama, već je bio izbio na Pivsku planinu; dim od zapaljenih sela i lavež mitraljeza otud, a na severu, negde u planinama – tamo gde je Vrhovni štab, prečesta tutnjava avionskih bombi.

Izvršni odbor AVNOJ-a u Gračanici na Rami 5. marta 1943. god.
Izvršni odbor AVNOJ-a u Gračanici na Rami 5. marta 1943. god.

Avioni nisu ni nas ostavljali na miru, čitavog dana, tako da smo se s velikim rizikom prebacivali iz škrape u škrapu. Kuvari su se, kao uvek, snašli: naložili su vatru od suvog i nevlažnog granja, koje ne ispušta dim: bilo je lakše skuvati ručak nego ga prihvatiti.

Tu na Vučevu je, tada, ranjen i Nurija Pozderac: bio je sa svojim sinom Seadom, tanušnim i ispijenim mladićem, legao između bukovih stabala, ali mu je parče bombe raznelo petu. Odmah je previjen, a odvojili smo i desetinu vojnika da ga nose.

Tog dana i tu s Vučeva izvršena je naredba Vrhovnog štaba o streljanju italijanskih zarobljenika, koje su naše jedinice sprovodile i upotrebljavale na sporednim službama već od februara – od razbijanja divizije „Murge” u dolini Neretve. I te zarobljenike su bile proredile bolesti, glad, dezertiranja i bombardovanja. Ne znam koliko ih je bilo – možda dve-tri stotine, možda i više, a u Trećoj diviziji možda ne više od nekoliko desetina. I ja sam znao za tu, tog dana ili dan ranije prispelu, naredbu Vrhovnog štaba. I mada je u meni bilo prigušenog otpora prema toj naredbi, prihvatio sam njenu neminovnost, utoliko pre što je nisam ni mogao izmeniti…

Povod toj naredbi bilo je prebegavanje Nemcima zarobljenika koji je posluživao Nazora. Taj Italijan je bio veoma uslužan, a uz Nazora je dobijao i bolju hranu. Nazoru se dopao, kako udvorljivošću kojom se partizani baš nisu odlikovali, tako i time što se Nazor s njim lako sporazumevao na italijanskom. No to Italijanu nije smetalo da odnese neki Nazorov rukopis, a sumnjalo se i da je dao podatke, nemačkoj avijaciji dobrodošle, o mestu Vrhovnog štaba; istina, to ni tada nije izgledalo preuverljivim, s obzirom na to da se Vrhovni štab pomerao i bio podaleko ispred Nazora i njegovog posilnog Italijana. Neprijatelju je bilo dobro poznato stanje kod nas, a pogotovu pravac našeg proboja. No u smrtnom hrvanju u kome su se nalazili i Vrhovni štab i sve jedinice, davanje podataka postalo je važnim, makar ti podaci i ne mogli otkriti ništa bitno što neprijatelj već nije znao… Ali već tada, tu na Vučevu usred pogibija i bombardovanja, do nas su doprla potresna kazivanja: bilo je partizana koji su plakali ubijajući italijanske zarobljenike – sapatnike s kojima su se bili zbližili u patnjama i naporima, čak im od mila pridevajući imena jugoslovenska….

Tu na Vučevu smo zaključili i da povučemo uz štab Treće divizije grupu partijskih radnika koji su pomagali oko ranjenika. Njihov posao – sklanjanje teških i grupisanje lakših ranjenika – bio je završen, ukoliko je tada išta, sem smrti, moglo biti završenim. Predviđali smo konačni, smrtni sudar s Nemcima, u kome su partijski funkcioneri jedino mogli stradati, a nikome pomoći ako ostanu s ranjenicima.

Među tim radnicima je bila i Mitra, koja je na taj posao povučena nekoliko dana ranije, iz Treće (sandžačke) brigade, u kojoj je učvršćivala partijsku organizaciju. Svakako je na odluku o povlačenju funkcionera iz ranjenika uticalo i to što je Mitra bila među njima – što je meni bilo stalo do njenog spasenja. Ali briga o Mitri nije bila presudna za tu odluku, niti sam odluku ja sam doneo.

I posle svih reorganizacija i upućivanja ranjenika ka jedinicama Vrhovnog štaba, sakupilo se i kretalo s nama nekoliko stotina ranjenika, neki čak – kao Danilo Jauković, danas general – i na štakama. Pristizali su i novi, iz tekućih, sve žešćih borbi. Svi ti ranjenici su imali svoja vođstva i bili pod neprestanom brigom i zaštitom i štabova i Milutinovića i mene. Nije bilo ni presudno, ni u skladu s dotadanjom praksom da partijski radnici, privremeno dodeljeni kao pomoć bolnicama, budu u proboju izloženi nenužnim opasnostima… I kad nam se Mitra sutradan izjutra pridružila, razradovala se, mada ne toliko zbog prispeća u veću sigurnost – ko je tada bio sigurniji, ko je mogao znati gde je najsigurnije? – koliko zbog pridruživanja znanim i cenjenim drugovima, s kojima je lakše i bezbrižnije zagaziti u smrtne opasnosti…

Tu na Vučevu smo se, uskoro po uspinjanju na njega, osvedočili da ne možemo stići Sedmu (banijsku) diviziju, odnosno jedinice Vrhovnog štaba: stvorila se praznina u koju će preduzimljivi, smrtni neprijatelj strasno nastojati da se ubaci. Trebalo je vratiti u Crnu Goru partijsko i omladinsko vođstvo: svaki tren odgađanja donosio je i njima opasnosti i sve mračnije izglede. Zaseo sam s njima da pretresemo situaciju. I odluku o njihovom povratku u Crnu Goru, koju sam u sebi već bio doneo.

Slagali smo se da su četnici u raspadu i da njihova vlast u selima, ako bude uz pomoć Italijana i obnovljena, neće više biti čvrsta. To je pružalo izglede za neskrivenije kretanje i za polulegalnu delatnost: posle povlačenja partizana u istočnu Bosnu, 1942. godine, jedva se mali broj partijaca i simpatizera spasao od četničkih hajki u šumama i zemunicama. Ali makar i u raspadanju, četnici u Crnoj Gori još uvek su bili opasnost za partiju, budući da tamo nije bilo naše vojne organizacije, niti se ijedna vojna jedinica mogla probiti. Partijsko vođstvo odlazilo je u najezdama opustošenu i građanskim ratom pomamljenu zemlju – bez veza, bez baza, bez zaštite.

Sava Kovacevic
Sava Kovacevic

Ipak nije bilo opiranja. Ni oduševljenja, ali ne zbog bojazni za vlastitu sudbinu – njihovi izgledi za spasenje su bili veći nego naši: zbog bezizglednosti su sve nas pritiskale, zbog pogibija koje su se naočigled sviju umnožavale, zbog sudbine teških ranjenika toliko užasne da se nismo usuđivali da je spomenemo, premda smo je i te kako slutili.

Jedino je Blažo Jovanović pripitao: „A šta ti misliš – kako da se probijemo?”

Blažo je bio veoma iskusan, iskusniji od mene u provlačenju kroz okupirane, neprijateljske teritorije. Zbog toga sam njegovo pitanje shvatio kao traženje pokrića za pogibiju koja ih može zadesiti, pa sam mu odgovorio brižno i netrpeljivo: „Pa ti to znaš bolje! Izgubite se u šumi, u kanjonu, gde bilo – samo što dalje od vojske: Nemci i Italijani idu za vojskom…”

Tako je i bilo: izljubili su se sa mnom i zaputili u šumu, a odatle u kanjon Pive. Ali su ih – pričao mi je Blažo kasnije – dočekale nepredvidljive teškoće: tri-četiri neprijateljske divizije pritisle su neznatnu površinu i pretraživale svaki grm i svaku pećinicu, tako da su se drugovi iz crnogorskog vođstva spasli varakanjem. A to varakanje je trajalo petnaestak dana, pa su skapavali od gladi, premda smo ih bili snabdeli s nešto suve hrane. A potom su izmilele i četničke grupice…

Popodne smo se zaputili preko Vučeva, ka kanjonu Sutjeske, koristeći šumarke kao zaklon od aviona. Ali jednu čistinu nismo mogli izbeći, premda su je tukli nemački mitraljesci, koji su se prepentrali preko kamenitog vrha Maglića. Veća nemačka jedinica se nije mogla prebaciti, a manja nam se nije smela primaći: gađali su nas odnekud iz planinskog borja, dok smo pojedinačno pretrčavali. Gubitaka skoro da nije bilo, ali se pokret usporavao i kolone kidale.

Predveče smo ipak stigli nad modre dubodoline Sutjeske i prema zarumenelim vrhovima Zelengore – kao u lepim, romantičnim opisima.

I mada se bitka smirivala, kao da su se vojske dogovorile za večeru i počinak, mi se nismo ni radovali, ni mogli otpočinuti: ranjenici su navirali, nesigurnosti se množile, borbeni redovi se proređivali. Levo od nas, preko prašume Perućice, goletni povijarac Prijevor bio je posednut: Nemci su se mogli videti i slobodnim okom, u grupicama oko ozidanih zaklona. Tamo nije bilo prolaza. Još manje udesno – ka Drini, ka čistinama i komunikacijama iz kojih je izvirala snaga neprijatelja. Nismo znali, pouzdano, ni šta je pred nama – na Sutjesci i brdima preko nje. A iza nas – naše poslednje jedinice su napuštale, i te noći napustile Pivsku planinu, dok su vrhove Durmitora iz tmina izvlačili požari sela i katuna… Tamo su nastupali Italijani: revni u paljevinama, bili su ovog puta revniji i od Nemaca – kao što smo uskoro potom saznali – u traganju za ranjenicima, u masakriranju onesposobljenih ratnika i nezaštićenih civila…

Zanoćili smo iznad provalije Sutjeske – da bismo se u zoru, za izmaglice, spustili na Dragaš-sedlo, bilo koje se obrazovalo iznad povisoke stene, usred skoro tri sata hoda duge strmine.

Svud okolo šumetine, vreme promenljivo pa bez mnogo avijacije. Smestili smo se na kraju livadice, uz stenu Dragaš-sedla – u središte i na najpogleditijoj tački naše uzane, sve uzanije teritorije.

Naše snage su premale i za tako mali i suženi prostor: ispred nas je Prva dalmatinska, uz nas Peta crnogorska, a iza nas Treća sandžačka. Tu je i jedan odličan, ali takođe prepolovljen bataljon (mostarski). Peta crnogorska je imala, tada, oko 600, Prva dalmatinska toliko ili nešto više, Treća sandžačka nešto iznad 400, a Mostaraca nije bilo mnogo iznad 100 boraca.

Predviđali smo da će i moral opasti, pogotovu posle ostavljanja teških ranjenika. I moral je opao, ali na naročit, nepredvidljiv način: starešine i borci su i dalje vršili zadatke, ček i bespogovornije nego do tada, ali su se pribojavali ranjavanja – da, ranjavanja, a ne smrti. Odnosi između starešina i boraca su postajali bliskiji nego dotad – toliko bliski da je iščezlo i komunističko „drugarenje” kao službeno, natureno. Nikom nije padalo na um da se preda. Ali ne samo zbog toga što se nismo ni mogli predati, jer smo znali da ćemo biti streljani, nego zbog povezanosti u patnji i smrti. Život kao da je bio izgubio vrednost, a što smo se i dalje borili to je bilo poluautomatsko reagovanje i – još više – nevoljnost da se podamo neljudskoj, neživotnoj, skoro apstraktnoj sili.

Tog jutra, na Dragaš-sedlu, neko nas je – najverovatnije Pozderčev sin – izvestio da nosci hoće da ostave, ako već nisu i ostavili, ranjenog Pozderca: nosci su se pobojali da ih nosila ne zadrže te da izostanu iz proboja, a možda su zaključivali – mada je postojala naredba da nove ranjenike ne treba ostavljati – da i Nurija može biti ostavljen kad su ostavljeni toliki drugi. Pozvali smo desetara nosaca i ja sam mu zapretio da će biti postreljani ako Pozderca ostave. „On nije član partije”, rekao sam mu, „mi se moramo o njemu posebno brinuti.”

Desetar me pogledao s plašljivim razumevanjem, vratio se i – sneli su Pozderca kraj nas, kraj vođstva… No Pozderac nas je pritiskao neprestano, manje svojom nesrećom, nego našim obavezama prema njemu. Jer šta s njim, ako se ne mognemo probiti? Ako se Nemci izmešaju s nama, razbiju nas u grupe i bace u vrleti i mrčave?

Te nedoumice je osećalo i prištapsko osoblje. Jedan lekar nas je izvestio da je Pozderac već u agoniji i da mu nema spasa. On nam je i predložio – ali ne samo zbog Pozderčevih samrtnih muka, nego i zbog naših briga šta će biti s njim – da mu ubrizga injekciju koja bi ga dokrajčila. Ja sam to bez imalo dvoumljenja odbio…

Nurija je umro istog dana, 11. juna popodne, olakšavši tako muka i nas i sebe. Lepo smo ga i sahranili, mada smo i svoje mrtve komandante ostavljali. Njegovog sina, ucveljenog više no je prilikama odgovaralo, uključili smo u štapsko osoblje, a što se desilo da je preživeo – to je više slučajnost, nego privilegisan položaj vođstva: čak su se i prema smrti svi bili izjednačili…

Borbi tog dana nije bilo mnogo, bar ne ogorčenih. A što smo svukud nailazili na leševe i na obangavele i sadnite (izranjavljene samarima) konje – to su bili ostaci jedinica koje su pre naših tuda prolazile: artiljerija je sistematski tukla šumski put kojim su se borci i ranjenici morali spuštati…

Tako smo, prispevši, bili uočili u šumi, iznad livade Dragaš-sedla, stenu veličine kuće i naumili da se smestimo iza nje. Ali kad smo tamo stigli – desetak pobijenih vojnika je ležalo oko ognjišta razrivenog haubičkom granatom. Leševi su već smrdeli: pripadali su jedinicama Vrhovnog štaba, koje su takođe žurile i takođe bile do te mere obuzete probijanjem iz smrtnih klešta da nisu imala ni vremena ni mara za šta bilo drugo. Zbog tog prizora smo, zgađeni smradom i zapanjeni, i odabrali donju, visoku stenu kao zaklonište… Ni mi nismo sahranili te pogibaoce, kao ni mnoge svoje – to je postalo besmislenim kad nismo ni žive, ranjene mogli izvući…

Ta stena je bila pogodna i za osmatranje, pa smo se oko podne popeli na nju. Pokazala se vrletnijom i visočijom, ali na vrhu je bila ledinica na kojoj se moglo i pridremati. Pogledu se otkrila dolina Sutjeske – uzane i duboke klisure u gornjem, a poljica i šumnati bregovi u donjem delu.

Zapanjilo nas je kad je, najednom, iz klisure, od Suhe, izbila otegnuta kolona Nemaca i zaputila se niz Sutjesku – ka polju Tjentištu. Nadali smo se da su se Nemci, po prelasku Sedme (banijske) divizije, dograbili tesnaca Suhe. Ali da saobraćaju uz reku kao da nas nema u obližnjim šumama – to je naprosto bilo neshvatljivo. Neshvatljivost takvog nemačkog ponašanja nije se dala objasniti sem neobaveštenošću dotičnog komandanta o položaju naših snaga. To je postalo očevidnim kad su se Nemci ulogorili nasred polja Tjentišta, podižući šatore i rastovarivši konje.

Baš tu je trebalo da prođe Gligo Mandić sa svojom Prvom dalmatinskom brigadom. On je već bio u pokretu, niz šumu, iz koje nije mogao imati preglednosti kao mi sa stene na Dragaš-sedlu. U hitnji, on nije mogao skupiti čitavu Prvu dalmatinsku, nego je uzeo i jedan bataljon iz Pete (crnogorske), dok su zaostala njegova dva bataljona… Mandićev zadatak je bio da po prelasku zaposedne brda iznad leve obale Sutjeske i na taj način obezbedi prolaz ostalim jedinicama i bolnici, brojnoj poput brigade, ali prema kojoj su određivani pokreti i zadaci sviju brigada…

Sava Kovačević je hitno uputio Mandiću kurira s obaveštenjem o saobraćanju i ulogorenju Nemaca.

Nestrpljivo, satima smo osmatrali i – čekali da Mandić napadne Nemce na Tjentištu i ovlada prelazom i mostobranom na Sutjesci. Navalili su i prevarni planinski pljuskovi. Znali smo da Mandiću treba vremena – da rasporedi bataljone i pripremi ih za napad. Ali smo, prokisli, neprestano dreždali na svojoj steni, pazeći da nam kapi ne ovlaže stakla na durbinima.

Kasno popodne, dok je prosijavalo sunce i izmaglice se dizale iz dolina – od Sutjeske su zaštektali mitraljezi. Nemci su se nakratko uzmuvali po Tjentištu, pa počeli da beže, ne stigavši da pokupe konje i šatore.

„Pogledajte kako ih naši potkačiše!”, uzvikivao je oduševljeno Sava Kovačević…

Nama, izdaleka i videći jedino Nemce razbaškarene na Tjentištu – izgledalo je da je Mandić Nemce iznenadio i olako razbio. Istina je – kao što sam doznao kasnije i kao što čitam danas u istorijama – bila sasvim drukčija: dok se Mandić na prilazu Sutjesci dogovarao sa starešinama – otkrio ih je nemački pas, pa su Nemci, ušančeni na obali, otvorili vatru. Bez izbora, ali i bez kolebanja – Mandić je naredio juriš, pregazio Sutjesku i uz gubitke od preko 30 boraca – razjurio Nemce na Tjentištu. Već je padao mrak, a borci, pregladneli, navalili su na hranu pod šatorima. Nemci su se pribrali i razjurili partizane – i tu je Mandić izgubio oko 30 boraca. Njegove jedinice, mada dezorganizovane, nastavile su bekstvo prodorom Vrhovnog štaba, koji Nemci nisu bili zatvorili, verovatno verujući da će uspeti da odbrane prelaze na samoj Sutjesci…

A mi smo bili obradovani, utoliko više što smo se domišljali da drugih Nemaca i nema pred nama – nismo ih prekodan primetili na brdima s one strane Sutjeske, a Sedma (banijska) divizija prošla je dva dana ranije bez borbe.

Uskoro je pao mrak. Ali on je čak povećao veselost i optimizam: tome je doprinosilo to što su jedinice Vrhovnog štaba već dan ranije, 10. juna, bile izvršile presudni proboj na Balinovcu, a još više to što se nije čula borba Mandićeve brigade na brdima s one strane Sutjeske. Znači: proboj, koji su izvršile jedinice Vrhovnog štaba, Nemci još nisu stigli da zatvore, Mandić će posesti, već je poseo nebranjena brda i neće mu biti teško da ih održi u toku sutrašnjeg dana – dok se prikupe i pristignu ostale jedinice i bolnica.

I pospali su, oko vatara iza zaklona, rodoljubi i partijski radnici, i sva vojska na bogazima i gde se zadesila. I mi iz vođstva smo pridremali. Ali smo se budili. I budili jedan drugog sve brižniji što nema izveštaja od Gliga Mandića. Naša zabrinutost, a postupno i ljutnja, rasli su sa odmicanjem noći – da pred zoru ili u zoru, kad smo najzad dobili izveštaj od Mandića, dosegnu iracionalne ponore. Izveštaj je doneo jedan jedini kurir i bio je napisan na parčetu hartije. Uz to je izveštaj bio zbunjen, nejasan: Mandić je u jednoj rečenici javljao da nije osigurao prolaz kroz brda iznad leve obale Sutjeske, jer da je brigada produžila dalje, a on ostao sam, s dvojicom kurira. Ni kurir nije znao da kaže ništa više.

Sava Kovačević je bio blizak s Gligom Mandićem, a sarađivali su od početka ustanka. I ja sam bio upoznao Mandića, za vreme svog bavljenja u Crnoj Gori, 1942. godine: on je važio za veoma smelog i prodornog, a samim tim i svojeglavog komandanta. I brigada koju je poveo, makar nepotpuna, već se bila svrstala među najbolje. Pitali smo se: šta se događalo, šta se dogodilo s tom brigadom? Šta s Mandićem? – To nije bilo u skladu ni s njegovom svojeglavošću, koja se ispoljavala kao presmelost, prepoduzimljivost, a nikada kao malodušnost i nesolidarisanje.

Četvrta crnogorska brigada na Sutjesci 1943
 Sava Kovačević se jedio, čak i lično uvređen: „Da me izda Gligo Mandić – to mi nikad ne bi na um palo!”

I Milutinović je jetko preceđivao: „To ratni sud zaslužuje!”

Ja nisam praskao: mada opako zabrinut i ogorčen u sebi, obaznavao sam da se radi o složenoj, neočekivanoj pojavi.

No bilo kako bilo, time što nije izvršila zadatak – što nas je ostavila bez obezbeđenog prolaza kojeg se dokopala s malo truda – Prva dalmatinska brigada nas je stavila pred neočekivane, nesagledive teškoće. I naše snage su se time smanjile: ostali smo s dve prepolovljene brigade i dva prepolovljena bataljona – svega oko 1.200 boraca, koji su morali da se brane na svim stranama i da se istovremeno probijaju. I s Nemcima, mnogo, neznano brojnijim, koji kao ni mi ne spavaju i ne dokoliče posle iznenadnog nasrtaja i prodora Prve dalmatinske na Tjentištu.

Sava Kovačević i Radovan Vukanović su izvršili preraspodelu jedinica, s orijentacijom da se što hitnije, najkasnije s padom mraka tog dana, tj. 12. juna, prebacimo preko Sutjeske i brda iznad njene leve obale.

Začudo, mada smo bili stalno na okupu, nismo raspravljali o izlazu iz teškoća koje su se svaki čas pogoršavale: neposredno komandovanje je vršio Sava Kovačević, konsultujući za svaku važniju odluku mene, Milutinovića i Vukanovića. Ipak smo izjutra, 12. juna, održali većanje iza stene na Dragaš-sedlu. Javio se predlog – sklon mu je bio i Sava Kovačević – da odmah krenemo na Sutjesku, tj. da takvu naredbu izdamo, a vođstvo da odmah krene s područnim bataljonima. A takvih predloga se javljalo i dan ranije, tj. čim je Gligo Mandić razjurio Nemce na Tjentištu.

Takva odluka je izgledala vojnički opravdana. Ali ja sam joj se suprotstavio, jer je bolnica još bila na Vučevu ili tek silazila s njega, a tamo su bile i naše zaštitne jedinice, pa bi se između nas i njih stvorila praznina, koju bi Nemci mogli zatvoriti. I mene su omamljivo vukle želje ka jedinom izlazu, ali nisam mogao ni hteo ostaviti ranjenike bez ikakve zaštite, a kamoli faktički ih isključiti iz borbene kolone: bar oni koji su se mogli kako-tako kretati imali su prava da dele našu sudbinu. Moje gledište je prevladalo, s tim da se ubrza pokret bolnice i zaštitnice, kako bismo se najkasnije predveče prebacili preko Sutjeske.

Prelaz preko Sutjeske

Ali naš položaj se u toku dana bitno pogoršao. Nemci su već izjutra otpočeli nasrtati na naš desni bok – od Ćureva preko Borovna, s očitom namerom da ovladaju Dragaš-sedlom i time razdvoje naše snage: predlog o neodložnom pokretu područnih jedinica ka Sutjesci već bi u ranom podnevu doveo do podvajanja i počesnog (po delovima) opkoljavanja naših jedinica. Zato smo znatne snage – znatne za našu malobrojnost i složenost boja! – bacili u onemogućavanje tog prodora od Borovna: čitavo popodne su se vodile u šumovitim gudurama ogorčene borbe, koje su Nemci podupirali artiljerijom, a mi retkom, štedljivom bacačkom vatrom s Dragaš-sedla. Dan je bio mahom oblačan i kišovit, pa nas bar avijacija nije uznemiravala.

I opet smo se, popodne, popeli na stenu – da osmotrimo Sutjesku. Nemce nismo mogli uočiti, sem na jednoj steni iznad leve obale, uzvodno. Ali, nedaleko od Tjentišta, osmotrili smo zastavu s kukastim krstom, koju su Nemci razastrli da označe avijaciji svoj položaj. Imalo je u tome zlosluća, dakako ne zbog hakenkrojca, nego – to je bila potvrda da su Nemci poseli levu obalu, verovatno i brda kroz koja je Mandić sa svojom brigadom sinoć stigao da prođe bez borbe…

I mada je bilo bez značaja za bitku, Sava Kovačević nije mogao odoleti da ne opali iz topa na tu rašepurenu zastavu: posle drugog metka Nemci su svukli zastavu, Sava je pokliknuo kao dete kad u igri zada pogodak, a mi ostali smo se usiljeno, bezrazložno zaradovali.

No ubrzo smo potonuli u svoje brige i dužnosti. Ja sam do te mere naslućivao mešanje i poklanje s Nemcima, da sam kožnu torbicu s beleškama i „Gorskim vijencem” – jedinom knjigom koju sam u ratu sve do tada nosio sobom, zavukao u skloniti zapećak stene: da neprijatelj ne nađe na meni mrtvom ništa po čemu bi me mogao identifikovati ili čime bi se mogao podičiti…

Posle rata, 1948. godine, obilazeći te krajeve, našao sam zapećak, ali ne i svoju torbu: bilo je prošlo previše vremena a da je čobanče ili planinar ne otkriju…

U toku dana drug koji je prisluškivao vesti s radija dotrčao je, obradovan: „Saveznici zauzeli Panteleriju!…”

Niko nije znao ni gde je ni šta je to. Jedva sam se i ja dosetio, dobacivši: „Manj ako nas to ne spase!”

Objasnio sam drugovima da se radi o ostrvcetu između Sicilije i Afrike. Drug s radija, postiđen, povukao se, a Pantelerija je postala motiv gorkih podrugivanja nas u vrhu samima sebi, odnosno olakšanju koje bi nam pad tog ostrvceta mogao doneti. Ali vest se raširila u vojsci i ohrabrila borce – hvatali su se i za slamku, utoliko lakše što nisu znali o Panteleriji i što im je njeno ime zvučalo neobično.

Popodne, sa spuštanjem naših delova ka Sutjesci, Nemci su počeli povremeno da tuku put koji je niz šumu vodio s Dragaš-sedla ka Sutjesci… U jednom trenutku, sklonjen pod bukvu iza stene, začuo sam neobično, oprezno krckanje: srndaća je isterala grmljavina granata i on je pogledao u mene, pa lako odskakutao u stranu – u prašumu Perućicu…

Popodne smo primili i depešu, poslednju, od Vrhovnog štaba, koja – po sećanju Radovana Vukanovića – treba da je glasila: „Kod nas situacija teška. Skrenite ka izvornom delu Neretve. Mi ćemo vam od Kalinovika poslati izviđačke delove. U slučaju da dođete u tešku situaciju, probijaćete se u manjim jedinicama…”

Vrhovni štab odstupio je od načela – prvi i jedini put, koliko nam je bilo poznato – nepodvajanja jedinica: takav „izlaz” smo i mi predviđali, mada ga ni među sobom nismo spominjali, svesni da je on na granici rasula i obesciljavanja…

Predveče su sve naše jedinice bile u okupljanju oko Dragaš-sedla i u pokretu ka Sutjesci. Krenulo je i vođstvo, raskaljanim putem u mokru šumu.

Ali čim smo prešli livadicu Dragaš Sedla i zašli u šumu, dočekali su nas leševi oko puta i treštanje granata niže nas. Sava Kovačević je skrenuo s puta niz vrlet – ka treštanju granata, a mi ostali za njim, već zgomilani bez reda.

Ja sam povikao, u slućenju drugog plotuna: „Lezite!” Ali Sava me zgrabio za mišicu i vičući: „Naprijed, naprijed!” – sjurio se zajedno sa mnom.

U to je došao i drugi plotun, malo udesno i visočije: šuma je zarikala, skrljane grane su zakričale, a po nama je padalo lišće i zemlja. Opet smo pojurili nizbrdo, a zatim udesno – na put, dok su plotuni granata grmeli po Dragaš-sedlu i oko njega…

Sava Kovačević mi je objasnio: „Oni pročešljavaju haubicama put i šumu – treba trčati ka mestu eksplozija, da te idući plotun prebaci…”

Sava Kovačević

Potom neuznemiravani, ali veoma sporo – sačekivali smo izveštaje, bolnicu, jedinice koje nisu uspele da se otkače od neprijatelja – nastavili spuštanje ka Sutjesci. Sem toga, jedinice su morale makar i zlehudo večerati, jer su čitavog dana, skoro bez izuzetka, bile – u borbi i pokretu – bez obroka. Tako, kad smo se iskupili na proplancima iznad Sutjeske – već je bila uveliko prošla ponoć.

Bataljoni su ćutali, pritajeni. Ali se opažala napregnutost – škrtost na rečima, suzdržanost u pokretima. Bilo se razvedrilo, ali bez mesečine, ili je mesečina bila već zašla iza planinčina.

Najzad smo krenuli – Mostarski bataljon napred, a za njim vođstvo. Čim smo se spustili niz livadicu – obreli smo se na vrletnoj obali Sutjeske. Ja se nisam skidao s konja, a vojnici su gazili, držeći se za žicu koju su jedinice pre nas prebacile preko reke. Mnogi se nisu ni pridržavali: Sutjeska je mala reka, tada je jedva bila iznad kolena, i nisu tačne priče o davljenju množine u njoj, sem ako je to bio neko ko je istovremeno bio teško ranjen. I Sava Kovačević je kao i ostali vođi prejahao, uz naglašenu izjavu: „Vojska gazi u odelu!”

Čim smo se uspeli uz levu obalu, Sava je primetio: „Nemaca nema, ili su vrlo slabi čim nas ne čekaju na reci.”

Svi su drugi ćutali, jedino sam ja izrazio sumnju: „Možda nas čekaju dalje…”

Muklo, napregnuto naše nastupanje prekinuo je oslabeli, zapomažući glas ranjenika iz žbunja nad putem, čim smo zaokrenuli niz Tjentište: „Drugovi, pomozite mi! Spasite me, drugovi! Ne ostavljajte me, drugovi!….”

Taj nesrećnik je bio zaostao od ranijih jedinica, ili ranjen prispao i potom se prikrio – pred Nemcima koji su tuda juče, a možda i danas, krstarili i bivakovali. Ali niko od nas nije prozborio, ni usporio korak ili konja. Nismo uza se imali ljudi da ga nosimo, od jedinica nismo to mogli tražiti u trenutku kada su očekivale okršaj. A svakako smo se i zavaravali u sebi da za nama ide bolnica i njeno osoblje koje je za ranjenike „zaduženo”.

Tako smo počeli i uspinjanje uz Krekove. Uspinjali smo se petnaestak, a sa zastojima možda i dvadesetak minuta, kad su neposredno pred nama – pri vrhu Krekova, ispod brda Ozrena – iz grmenja zatreštali mitraljezi.

Sjahali smo s konja. I zastali na putu: meni, bar u prvi mah, nije izgledalo da se radi o nečem preopasnom, mada mi je izgledalo nepametnim što je vođstvo, nadovezujući se na kolonu bataljončića, nerazvijenog za borbu, takoreći najahalo na nemačku zasedu.

Sava Kovačević i neke starešine pošli su napred. Pošao sam i ja, predavši konja kuriru. I dok sam tako išao, sustigao sam Savu, koji je s nekim razgovarao. Okrenuo se k meni i ostalima: „Izgibe mostarski bataljon – upao je među bunkere!…”

I doista se čulo jaukanje s puta, ali Mostarci nisu bežali – mada ih je bilo pokošeno već skoro trećina – nego su prilegli i pucali.

Sudar se zbio u cik zore, 13. juna. Sava Kovačević, Vukanović i ostale starešine su i sami uviđali nepogodnost, pa i neosmišljenost našeg položaja. I odmah su naredili da nastupe i razviju se i bataljoni iz prethodnice – iz Treće sandžačke brigade koja je nastupala iza vođstva.

Ali dok su oni pristigli – objutrilo je, sa vođstvom i Mostarcima na putu i oko puta. Borci su prilegli, koristeći udoljice i izlokanosti. A mi iz vođstva smo ostali stojeći, pomerajući se za komandantima, mada su ljudi između nas bili ranjavani ili ubijani. Tako je bio ranjen dr Simo Milošević, mada je bio priseo u udolinicu.

Dr Simo Milošević

Ja sam se najpre upravljao prema Savi Kovačeviću – on je bio glasit junak i znao sam da se uza nj neću osramotiti. Ali on me stalno odgurkivao unazad, čak me jednom uhvatio oko ramena da me prilegne na tlo.

„Ne! To je opasno! Lezi, sad ćemo mi njih!…”, dobacivao mi je. I Milutinović se upravljao prema Savi ili prema meni…

U jednom trenutku Savi se obratio komandir našeg topa: „Druže komandante, top je spreman za paljbu – odredite cilj!”

„Pucaj u brdo”, uzvratio je Sava sa širokim osmehom. „Važno je da se naš top čuje…”

I komandir se povukao, malko zbunjen. Ali uskoro je naš top počeo da grmi iza naših leđa.

A kad su pristigli bataljoni iz pozadine, Sava je zagrmeo: „Naprijed, drugovi! Pred vama je vaš komandant, naprijed!”

On je pojurio putem. A u tom trenutku se našao kraj mene Savo Burić, novoimenovani komandant Pete brigade (crnogorske). U naručju leve ruke bio je naslagao bombe – ofanzivne italijanske, koje su jedino treštale, ali nisu ubijale. I on se okomio desnom rukom na mene – da me zaustavi, da me prilegne. I on je bio jedan od najpoznatijih junaka, a uz to živog, neshematizovanog duha – nije me bilo sramota ni uz njega biti.

Upitao sam ga: „Kud bacaš bombe kad ne vidiš neprijatelja?”

A on: „Važno je da puca – tim krčim prolaz!” – i zafrljačio je bombu.

Burićeva bomba je tresnula u žbunju. A mi smo zaobišli to mesto zdesna. Tamo gde je bomba eksplodirala ukazao se bunker od pletera, nabijenog zemljom. U bunkeru, presamićen, ležao je krupan, kratko podšišan Nemac: pomislio sam da je Burićeva bomba upala u bunker i – kad se našla baš tamo, u tesnoći, ipak ubila Nemca.

„Nije to od moje bombe!”, rekao je Burić, shvativši po mom izrazu moje zaključivanje.

U tom trenutku pojavio se iz grmena Sandžaklija, musliman, kojega sam površno poznavao. Izraz mu je bio razjaren, ali i obradovan:

„Ja sam ga dokusurio, majku mu švapsku!”, uzviknuo je on i dodao, zabacujući „šarac”, oružje veoma omiljeno kod partizana: „I slimio mu ovo…”

Nasuprot tog muslimana, Burić je bio bled, sustegnut, ali i veoma priseban: držim da sam i ja slično izgledao…

Burić i ja smo se povratili ka starešinskoj grupi – tamo odakle je Burić bacao bombe. I tamo mi je pritrčao Milutinović, ojađeno izjavivši: „Pogibe Sava!”

„Gde? Kako?”

Tu je bio i Vukanović: mada je bio poznat po ćutljivoj, neizmenjivoj postojanosti – zbog te postojanosti kao i zbog temeljnog telesnog sklopa i kratko šišane, već sede kose, upoređivan je s pruskim oficirima – i on je bio uzrujan.

Svi smo osećali, a neko je i primetio – držim da je to bio Milutinović – da će se Savina pogibija, pogotovu u takvom trenutku, porazno odraziti na već i inače poremećeni moral i komandne odnose. Tu je bilo starešina koji ni u čemu nisu zaostajali za Savom, ali nijedan nije bio tako neposredan, mitski i životno povezan s borcima kao on. Čak ni omiljenost i ugled političkih vođa nije mogla zameniti Savinu, budući nisu bile istovetne: Sava je bio čovek bitke, više sokoljenja nego metodičnog upravljanja bitkom. On je znao svakog borca pojedinačno, naročito iz svoje Pete (crnogorske) brigade.

Sava Kovačević

I ja sam pogibiju Save Kovačevića osetio ne samo kao slabljenje i inače slabašnih izgleda, nego i kao vlastite sigurnosti i pouzdanja… Pošao sam k njemu i – začudio kad sam ga našao na deset, petnaest metara odatle: sve to, kao i Burićev i moj „prodor”, zbivalo se u krugu od tridesetak metara. Sava je bio na leđima, na levoj, uzvišenoj ivici vododerinastog puta. Bio je pokriven šatorskim krilom i vrhovi artiljerijskih čizama, koje je najradije nosio, stršili su uvis.

Povikao sam nekom od Savinih kurira da donese Savin revolver – da bih ga sačuvao. Kurir je otrčao, promuvao se oko Save i vratio: „Neko je pištolj odneo!” – saopštio je razočarano…

Milutinović, ja i ostali zgledali smo se i zgrozili: revolver je, u stvari, neko opljačkao – usred pljuska mitraljeskog, dok smo se mi, u toku desetak minuta jadali i dogovarali. I to je shvaćeno kao tonjenje i raspad – tonjenje možda manje, ali nimalo stravičnije od Savine pogibije…

Ja sam se u toku rata, kao i u ilegalnom radu i po zatvorima, mnogo puta pribojavao, i to ne samo od mučenja i smrti, nego i zbog toga što se nisam do kraja iskazao kao pisac. Bivalo je da upadam u opasnosti, ako bi to nalagale dužnosti i osmišljeni ciljevi. Bivalo je i da se izvlačim iz opasnosti, ako bi mi to izgledalo mudrim ili nesramotnim. Ali u tim trenucima, usred tog nezamislivog kreševa, na nekoliko metara od mrtvog Save Kovačevića, meni nije izgledalo ni strašnim ni neopravdanim ako poginem. Pomislio sam da je to izuzetni, najviši trenutak mog života: smrt mi nije bila ni tuđa, ni nepoželjna. A što sam se uzdržao da ne jurnem, nesmišljeno, u juriš i smrt – možda su bile obaveze pred vojskom i preostalim drugovima, ili upozorenje nekog od drugova na tekuće dužnosti…

Na te trenutke, s istom tom bliskošću i poželjnošću smrti, mnogo puta sam se vraćao, u sećanju, u zatvoru, naročito u prvom roku mog utamničenja, 1956-1961. godine…

Ali bitka je tekla i nametala se svojom konkretnošću.

Pristigle su, uto, i Sandžaklije, nažešćeni već i zbog toga što je u njihovoj brigadi bilo kolebanja, pa i osipanja.

Momčilo Moma Stanojlović

Juriš je predvodio štab Treće (sandžačke) brigade. Zapazio sam i upamtio zamenika komandanta brigade Momu Stanojlovića, bivšeg oflcira, iz Šumadije: Krvarilo mu je probijeno, površno zavijeno rame, ali on se smejao: „Nije to ništa!” – I politkoma ili zamenika politkoma brigade Boža Miletića, rođenog brata Petka Miletića, vođe leve frakcije na robiji i oglašenog neprijatelja partije, koji je uoči rata otišao da traži u Moskvi partijsku pravdu i – završio u sovjetskim tamnicama… Božova hrabrost i odricanje bili su takvi – već od početka ustanka – da je ne samo potro sumnje i skretanja koja su mu se nalepila preko starijeg brata, nego je bio stekao i osobitu pažnju i priznanje. Jer u revolucionarnom pokretu „zabludeli” – a Božo je jedino bio „kriv” jer se pridružio bratu kao bratu, a ne kao „frakcionašu” – bivaju rado prihvatani kada „uvide”, kao što ih bez premišljanja uništavaju ako nisu „iskreni”… Tu su bila i dva Bulatovića, sinovi moje sestre od strica – Veselin, politički starešina u brigadi, i njegov mlađi brat Vojo – „Strunjo”, koji još nije bio prezdravio kao ranjenik i tuberkulotik.

I Božo Miletić je pogovorio s nama – ja sam ga površno poznavao, uveravajući nas, ili i nas i sebe, da bunkera, sudeći po vatri, nema mnogo. A Strunjo je, s bombama u rukama, smeškajući se začikavao mene: „Sad ćete vi cekaovci vidjeti kako se mi borimo…”

Miletić je pošao, posagnut, a za njim „Strunjo” i ostali.

Dvadesetak metara iznad Save – Miletić je pokošen: bio je još živ, koprcao se u rivini puta, ne bi li ustao. Bolničari su pokušali da ga izvuku – držim da su i oni izginuli. On je izvadio rovolvor i ubio se – ja to nisam video, zanet nečim drugim. I Strunjo je poginuo. I Moma Stanojlović – istrgao se, ranjen, u juriš…

Bilo je još juriša, sve uzaludnijih. I bilo bi ih još… Nije tačno da smo Milutinović i ja, a s nama i ostali funkcioneri, takođe vodili u juriše. Tačno je da se nismo sklanjali, a niti zaostajali iza vojnih starešina – tu nije ni bilo gde da se skloni, niti da se zaostane. Sve se odigravalo tu gde smo se u početku probili.

Našim putem i prostorom je dominiralo travnato i kamenito brdo Ozren: često sam i ja, kao i ostali, pogledivao u njega preko žbunja, s puta i ledinica oko puta. Njegova ogoljenost i vrletna isturenost su i onemogućavali da ga zauzmemo… Ni jedinice Vrhovnog štaba ga nisu zauzele…

I dok smo mi to, svaki samom sebi, po stoti put utuvljivali, a najzad se u tome i saglasili – s Ozrena je zasvetlela raketa k nama: označavanje artiljeriji ili avijaciji mesta koje treba tući.

I uskoro su bacači počeli da minama kidaju zemlju i grančice oko nas.

Dobili smo i izveštaj – usmeno ga je saopštio neki usplahireni kurir, kome neki komandant nije imao vremena ni da ga napiše – da Nemci prodiru u našu pozadinu, već nebranjenu, tj. na Tjentište i strmeni iznad njega.

Nije bilo nikakvih jedinica uz nas – vatra i gubici su ih pomerili, a delom i rasturili.

Održali smo kratak dogovor – tu ispod mrtvog Save. I zaključili: pomeriti se ulevo – ka šumama i stenju Zelengore i tražiti novo mesto proboja.

Moglo je biti oko osam časova – na lišću i u travama rosa nije svetlucala, u pristrancima je već bila pripeka.

Prešli smo put i čobanskom stazicom se zaputili stranom – iza nas je ostala komora, radio-stanica, mrtvi i ranjeni… Nedaleko odatle smo sreli Dragišu Ivanovića, politkoma Pete (crnogorske) brigade, posleratnog profesora i rektora beogradskog univerziteta: briljantan student, uzoran borac, rečit politički radnik.

Dragiša Ivanović

I s njim smo održali kratak sastanak. I već tada zaključili: ako proboj u nameravanom pravcu ne uspe – probijati se, u grupama, natrag preko Sutjeske, tj. u šumu Perućicu i na Vučevo, u Crnu Goru i Sandžak. To je, držim, najpre palo meni na um. Ali niko nije protivrečio – drugog izlaza niko nije ni video. Dogovorili smo se i da održavamo vezu – da šaljemo patrole i kurire jedni drugima…

I tako smo mi pošli da tražimo izlaz severozapadno – oko Tisovog brda. S nama je bilo oko 100 boraca – iz raznih jedinica i prištapskog osoblja.

Upali smo u šumu i – bar za trenut – osetili se bezbednije… A ja, u sebi, i posramljeno. I to ne toliko zbog toga što smo odustali od proboja na mestu tolikih pogibija, nego što su se dole, od Sutjeske, čuli retki plotuni: to su, držao sam, ubijali naše ranjenike i grupe iz zbega, a mi im ne samo nismo mogli pomoći, nego smo se stideli da o tome i zborimo…

Ali nismo išli dugo – možda nekih 500 metara, pa smo u šumi ispod stene, kod izvora, natrapali na dvojicu Nemaca. Naša prethodnica – ako se time može nazvati grupa koja je nastupala na čelu naše nepovezane, neuređene gomile – već je bila razoružala Nemce, kad smo naišli mi iz vođstva. I ostavila ih da sede kraj izvora – da odaju pravac našeg pokreta, da ne plate za pokolje koje su njihovi drugovi vršili, koje će i oni sutra vršiti nad našim ranjenicima i neborcima!

Zastao sam i upitao levog, na nemačkom: „Gde su nemački vojnici?”

Odgovorio mi je na dobrom srpskom, zaokruživši rukom iznad sebe: „Svuda unaokolo…”

To je povećalo moj revolt i na nehaj naših i na bezočnost vojnika – domaćih Švaba… Očito, to su bili vojnici iz 7. SS „Princ Eugen” divizije: smenili su 118. nemačku diviziju, koju su jedinice oko Vrhovnog štaba probile, pa se prestrojavala na dalji obruč. 7. SS „Princ Eugen” diviziji to je bilo mogućno čim su naši ostavili tesnac kod Suhe, odnosno oslobodili joj kretanje niz Sutjesku. Naša Sedma (banijska) divizija stigla je da prođe pre nego je 7. SS „Princ Eugen” divizija posela levu obalu Sutjeske. A Mandić se sa svojom brigadom sudario s delovima 7. SS „Princ Eugen” divizije na samoj Sutjesci: „Princ Eugen” je povukao pouk iz tog neuspeha i poseo, tajno, već utvrđene položaje koje je držala 118. nemačka divizija…

Skinuo sam pušku i – budući nisam smeo pucati, jer su Nemci bili na steni iznad nas, visokoj četrdesetak metara, tako da se čulo njihovo dovikivnje – udario iz zamaha Nemca po glavi. Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam nož i jednim mahom presekao Nemcu grkljan. Zatim sam dodao nož Raji Nedeljkoviću, političkom radniku kojega sam poznavao od pre rata i čije su selo, Grošnicu, sublizu Kragujevca, Nemci izmasakrirali 1941. godine – dodao sam mu nož da dokrajči drugog Nemca. Nedeljković je pritiskao Nemca, Nemac se koprcao, ali se ubrzo smirio… Iz toga je nastala priča da sam ja zaklao Nemca u gušanju: Nemci su bili kao uzeti – kao mahom zarobljenici, i nisu ni pokušali da se brane ili pobegnu…

Uzeo sam pušku od jednog od ubijenih Nemaca… Bila je očuvana i precizna – sasvim slična onoj čiji mi se kundak prelomio. Nosio sam je sve dok nisam poslan u SSSR, s proleća 1944. godine. A tada sam je ostavio u pratećem bataljonu Vrhovnog štaba, gde se i zagubila – verovatno za vreme nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine…

Produžili smo napred i zaustavili se nedaleko odatle na šumnatom povijarcu.

Naša skupina, koja se povećavala od razbijenih delova i zalutalih pojedinaca, sve više je ličila na gomilu. Ja sam je tu zaustavio i pozvao članove partije da se izdvoje. Bilo ih je oko 40.

Rekao sam im: „Vi ne možete biti gomila, vi ne smete ni u kakvim okolnostima biti neorganizovani!…”

Pridružili su mi se Milutinović i Vukanović: postavili smo im starešine, formirali smo ih u četu. A onda su se u vodove i desetine, oko komunista, ulili drugi, nepartijci: postali smo kakva-takva jedinica.

I odatle smo vršili izviđanja. Ali Nemci su bili nad nama – „svuda unaokolo”.

Prekodan smo se povukli nešto dalje. Bili smo uspostavili vezu s nekim delovima – ako se dobro sećam: Sandžaklijama. Ali se ona predveče prekinula, jer su se oni pomerili. Organizovali smo straže oko sebe, slušajući kako Nemci čas ovde čas onde, dole oko Sutjeske i puta kojim smo jutros nastupali, ubijaju naše ranjenike i neborce…

Desio se, tada, i slučaj da je muž uslišio molbu teško ranjene supruge i ubio je, uvrebavši trenutak dok je pridremnula: upoznao sam ih 1941, u ustanku crnogorskom. I otac je uslišio, tada, takvu molbu kćeri. I tog oca sam poznavao: preživeo je rat, usahnuo i osenjen, a prema njemu su se znanci odnosili kao prema živom svetitelju…

Milovan Đilas 1942.godine 

I brojali smo pucnje kojima su se Nemci iznad nas, na stenama, sporazumevali; ne odgonetnuvši ih, znali smo da je to razgovor o našem istrebljivanju… Leteli su i avioni, ali već kao da nismo bili dostojni njihovog obrušavanja: istovarivali su bombe daleko – tamo gde su se borile jedinice Vrhovnog štaba…

U nedoumicama i neobaveštenosti, zaključili smo da se pomerimo dalje i izjutra nastavimo, s traženjem neposednutog, ili bar šumskog prolaza. Dok smo prelazili neki put, nemačka patrola je otvorila vatru – verovatnije na neku drugu grupu, a ne na nas… Iste noći Dragiša Ivanović, politkom Pete (crnogorske) brigade, našao je prolaz – po svemu sudeći nedaleko od mesta gde smo pokušali proboj – i proveo dva bataljona svoje brigade. S njim je prošlo i oko 350 ranjenika. Prošli su bez borbe – bunkeri su bili razmaknuti ili su Nemci neke zasede napustili. I mada Ivanović nije proveo ni sve svoje bataljone, jer su se veze s njima pokidale, on je pokazao odvažnost i snalažljivost veću nego mi iz vođstva – možda baš zbog toga što je bio neposrednije povezan s ljudstvom i imao više ratničkog iskustva… Zanimljivo je da Ivanović nije naišao ni na obruče koje su jedinice Vrhovnog štaba morale probijati (na Balinovcu i na cesti Foča-Kalinovik)…

A da li je bilo kod moje grupe, kod nas vođa, kod mene, panike i pometnje da se ne snađemo kao Ivanović? Bilo je napregnutosti i uzrujanosti. Ali niko se nije baš bojao – bili smo već s one strane straha – već nismo razmišljali o smrti. Bilo je nesnalaženja: ja držim da se ni Sava Kovačević nije tog jutra snašao i da mu je smetalo prisustvo funkcionera, a pogotovu članova CK – morao se brinuti više o njima, nego o toku bitke. No najgora, najfatalnija je bila nepovezanost: svak se borio i kretao u svom krugu, već malo hajući za druge. Svaki deo, čak svaki pojedinac se i dalje očajnički tukao, ali celina i hijerarhičnost bili su razbijeni…

Zaustavili smo se – dočekale su nas stene iznad nas, levo od nas i ispod nas. Premračno u šumi, pokatkad s ponekom zvezdom između granja. Bili smo iscrpljeni strepnjama, bitkom, glađu. Već je moglo biti oko 20 časova. Ocenili smo da mesto nije loše za odbranu i za sutrašnje ponovne pokušaje, postavili straže i polegali, zgomilani, kao klade…

Ali mene kao da je nešto probudilo, posle prvog tvrdog sna… I najednom, odmah u mojoj svesti se pojavio Hrist – onaj s fresaka i ikona, svilaste bradice i sažalnog izraza. Znao sam da je to lik sintetizovan iz priča i viđenja mog detinjstva. Ali mi je bilo ugodno njegovo prisustvo – kao da sam se obreo u nekoj bezbednoj i zarnoj toplini. I pokušavao sam svešću da oteram taj lik. Ali uzalud – on se jedino rasplinjavao u još tužniju blagost, neotklonjiv i zadržavajući svoje konture.

Otvorio sam oči: oko mene stabla i pospali drugovi. I tišina, bezmerna i davna, kao da nikad pucnjave i jauka nije bilo. Ali čim bih sklopio oči – opet Hrist, plastičan i blizak da bih ga mogao opipati.

Počeo sam, čak, u sebi da mu govorim: „Ako si ti došao u svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti – ti živiš i traješ u nama…”

A dok sam to i tome slično u sebi zborio – znao sam da time ne prestajem biti komunista, i uveravao sam sebe, sve vreme, da u svemu tome nervna napetost i iscrpljenost igraju veliku ulogu. Ne sećam se koliko je to trajalo, a niti kad i kako je prestalo. Ali sam sasvim siguran da sam bio budan i da se taj lik pojavljivao jedino kad bih oči sklopio. Nije mi palo ni na um da je to neko čudo ili da bi se čudo moglo dogoditi, mada je pojava smirivala i hrabrila… Dvoumio sam se i da li da danas ovo zabeležim. Ali čini mi se da bi bez toga i moja ličnost i prilike ostali neosvetljeni. Zato i to unosim u ovaj spis – makar i trpelo moje bezbožništvo i dogmatska čistota revolucije…

A onda su mi se javila nenametljivo ali i neotklonjivo, razmišljanja o Nemcima i partizanima – o ideologiji… Zašto doktori iz Berlina i profesori iz Hajdelberga u tim gudurama istrebljuju balkanske seljake i studente? Mržnja protiv komunizma i nacističke doktrine nisu dovoljne za to. Neka druga, strašna i neumoljiva sila ih goni u tu suludu smrt i sramotu. I nas, takođe, da im se odupiremo i svetimo. Jer Rusija, Sovjetski Savez i komunizam možda mogu to donekle da objasne i pravdaju. Čovek može za njih i da umre. Ali ova ostrašćenost, ovo istrajavanje bez obzira na patnje i smrt, ovo otimanje za svoju ljudskost i narodnost mimo vlastite smrti, svojom smrću kao zovom i nadahnućem – to nisu ni ideologija ni Marks ni Lenjin…

Kada je svanulo, a pogotovu u kasnijim danima i godinama, ja sam potiskivao ta ponorna razmišljanja, sluteći njihovu razornost za ideje i organizaciju kojima sam se odao. Ali nikada nisam na te misli zaboravio – one su se javljale kad god bi me ugrozilo nasilje, one su bile postale realnost moje prigušene i pritajene duhovnosti…

Borci Treće sandžačke

Jutro 15. juna prošaralo je svetlom toplinom šumu, retku i u većoj vrleti nego što nam se u noći činilo. Ali to je bilo neugodnije od prostudne i tvrde noći. Jer Nemci su bili na steni iznad nas: dva partizana su pokušali na svoju ruku da se prokradu kroz stenje, ali su na njih otvorili vatru i mi smo čuli, na pedesetak metara od nas, kako se tela, urličući, survavaju u provalije. A dole, ispod nas na 400-500 metara, na livadici Suhe, Nemci su spremali doručak, potom odlazili na reku, razdrljeni i raskomoćeni.

Već nas je bilo oko 150. I uprkos tom mnoštvu – niko nije oburdao kamičak, niti odlomio granu. Pazili smo i da ne pušimo previše. U blizini smo pronašli izvor, tako da – već drugi dan bez hrane – nismo oskudevali u vodi, ka kojoj su se dobrovoljci vodonoše prokradali spretno kao mačke. Pripremili smo se za odbranu: skoro svi smo se odirali municijom, a skoro niko nije poneo komadić hleba ili mesa.

Uputili smo u izviđanje najodgovornije drugove, čak i Vukanovića. Oni su se primicali Nemcima toliko blizu da su videli i čuli kako pale cigarete. Ali prolaza pouzdanog, osvojivog – nisu našli.

Popodne se natuštilo. Ja sam predložio da svi unište papire i dokumenta po kojima bi Nemci mogli otkriti šta bilo o ma kome. To je učinjeno. Vukanović je uništio ratni dnevnik. I Masleša je pocepao neke hartije – valjda skice za neke eseje. I Milutinović – odluke Izvršnog veća AVNOJ-a. Dvoumio sam se da bacim svoj sat, ali sam se predomislio: bio je ratni plen – svejedno kome će pripasti.

Većali smo dok je probijala sitna kiša. Tačno je određeno mesto proboja preko Sutjeske u prašumu Perućicu i određena udarna grupa od tridesetak drugova, koja je imala zadatak i da posedne prelaz. Noću, pogotovu u šumi i pod borbom, lako se pogubiti – odredili smo selo Gornje Izgore kao zborište.

Kad se smračilo, pošli smo natrag – da bismo se dograbili nestenovitog pristupa Sutjesci.

Sve se odvijalo pažljivo i bez greške. Čak i bez mnogo lomljenja grana i urvanja stena. Podosta smo se spuštali i putem. I skrenuvši s njega – najednom se obreli nad obrivom Sutjeske.

Naša prethodnica i „glavnina” bile su već prešle reku: izgledalo je da Nemci nisu predvideli naše sklanjanje u Perućicu i da će sve proteći u napregnutosti, ali bez okršaja. Ali baš kad je vođstvo dospelo na obriv – otvorili su vatru iz mitraljeza sa suprotne obale.

Raja Nedeljković je stajao kraj mene i upitao: „Da li da pucam?”

„Pucaj!”, došapnuo sam mu.

On je opalio pojedinačno 4 metka iz ručnog mitraljeza.

Rekao sam Mitri: „Drži se čvrsto za moj opasač!” – jer sam se bojao da, odvojena, ne zaluta. A padalo mi je na um da nam je – ako baš tako mora biti – lepše zajedno poginuti.

Mitra Mitrović i Milovan Đilas pre rata

Sjurio sam se niz obriv, s Mitrom o opasaču. Reka se ljeskala i na njenoj obali bilo je i pod granjem vidnije. Tamo je već bila grupa drugova, zaustavljena vatrom – nazreo sam levo Milutinovića i Vukanovića, a desno Maslešu. Mitraljez, a sada i ručni mitraljez, opet su zatreštali: meci su šinuli po reci – kapi su me poprskale po licu, a desno iskraj mene jedno telo je pljusnulo u vodu – uveren sam i danas da je to bio Masleša. Naša grupa se smutila – Milutinović i Vukanović su segnuli ulevo.

Pretilo nam je razbijanje, raspadanje i bekstvo u nigdinu. Ali ja nisam tako o tome mislio. Nego sam se osetio najodgovornijim u tom trenutku – a ko bi drugi to mogao biti, budući da vojnih starešina već nije ni bilo? – i vičući: „Napred, drugovi!” – zagazio u reku.

Očekivao sam da voda neće biti dublja nego do sred butina. A da mi, posle gaženja, ne bi smetale „gojzerice” napunjene vodom, bio sam ih, povezane, prebacio preko ramena. Voda i nije bila dublja. Ali sam trčeći nasred reke naleteo na glatku ploču i okliznuo se tako da sam sav potonuo u vodu. Odmah sam se iskobeljao i pojurio dalje, vukući Mitru za sobom. Ali voda mi je slimila cipele: u noći i brzici, ne bi imalo smisla da ih tražim ni u normalnim prilikama, iako je gubljenje obuće bilo neugodno, pa i postidno. A ostavio sam bio na nogama debele vunene čarape, koje su mogle da mi, na šumskoj mekoći, očuvaju tabane u toku jednog, ako ne i dva dana.

Pojurio sam dalje, bez zastajanja. I dograbio se obale: bila je veoma strmenita, strmenitija nego sam očekivao. Ali je bilo žbunja i žila, pa sam se pripomagao.

Tako sam se uspentrao desetak metara.

Mitraljez i ručni mitraljez su i dalje siktali kratkim rafalima. Video sam im i plamen, na desetak metara, gore udesno – baš tamo gde sam ih naslućivao.

Odšrafio sam jednu od dveju bombi i razgledao pravac, pribojavao sam se da bomba ne udari u deblo ili grančicu i ne povrati se, ne dosegnuvši cilja. Plaminjanje iz mitraljeza je bilo nezaklonjeno – put za bombu izgledao je čist. Upalio sam bombu, zafrljačio je i povukao Mitru za sobom na tlo.

Tresak bombe je ućutkao mitraljez. Ali ne znam – jer bi me istraživanje po mraku zadržavalo i ugrožavalo – da li je bomba te Nemce pobila ili samo prestrašila.

No mitraljeski zastor je bio prodrt – nastavili smo uspinjanje nežurno, spokojnije. Pristigao nas je uskoro novinar Mirko Ćuković, od malena ćopav u jednu nogu i – uhvatio se za Mitrin opasač. Gustiš se proredio. Čak smo se i odmarali, dok su pored nas promicale grupice.

Tako smo prešli prvi prevoj i upali u debelu šumu – u potpunu pomrčinu. Okolo je krckalo granje i šuškao šuškor – prolazile su grupice. Zvao sam ih, zastajkivao, kazivao lozinku – ali niko nikom nije odgovarao. Jedino mi se tada pridružio Ferid Čengić, partijski radnik. Znao sam kud treba ići – uspinjati se do prevoja, a zatim u dolinu rečice Perućice. A i inače sam se lako orijentisao u brdima.

Bilo je opet pucnjave, negde po strani.

Tako smo bez žurbe pristigli do zadnjeg prevoja – kad nas je, iznebuha, zaustavio uzvik: „Stoj!”

Uzvik mi je zazvučao stranački.

„Lezite!”, šapnuo sam i kazao lozinku. Ali otud nisu odgovarali.

„Odgovaraj!”, povikao sam, još uvek u nadi da Nemci nisu postavili zasedu toliko duboko. „Nemoj da se izmotavaš! Ovde partizani – ko je tamo?”

Odgovorilo mi je siktanje mitraljeza. Prilegao sam i ja: zemlja, izrovana kuršumima, prskala me po licu.

U pauzi, staložena komanda na nemačkom: „Dva desno, dva levo!” – I prasak puške – dva praska jedan za drugim. Nemci su bili na desetak, dvanaest metara: jasno se čulo škljocanje zatvarača. Okinuo sam i ja: puška je samo škljocnula, valjda zbog toga što je zatvarač još bio pun vode koja je usporila oprugu.

Došapnuo sam: „Bežimo levo, oko brega!”

Ustali smo i – najednom se osetila zora na belinama bukove kore, u belasanju izmaglice.

Trčali smo što smo brže mogli – da preteknemo ona dva Nemca koji treba da su pošli udesno, da nam zatvore prolaz.

Uskoro smo i obišli breg i, idući stranom, sustigli pedesetak partizana koji su bez reda i komande žurili ka rečici Perućici. To su mahom bili borci iz grupe koja je predanila s vođstvom pod stenom, ali bilo je i drugih ranjenika: ideja o probijanju natrag, u prašumu Perućicu, proširila se pre nego smo rastureni, ali se i javila nezavisno kod mnogih. Ali među njima nije bilo ni Milutinovića ni Vukanovića… Oni su takođe prešli Sutjesku kad i ja. Ali su natrapali na zasedu, skrenuli ulevo i zagubili se u steni, gde su i predanili, a potom nastavili u Perućicu…

Borci i ranjenici na Sutjesci

Zaustavio sam grupu, stavši na kamen nad obrivom i počeo da im držim govor – da im objašnjavam da se treba grupisati u organizovane desetine i vodove, jer jedino kao čvrste jedinice, makar male i podvojene, možemo da preživimo i da opet budemo vojska koja smo bili… Zastali su i slušali me, mada su oni Nemci što su maločas pucali s brega morali biti negde blizu…

Ali nisam ni završio s ubeđivanjem, a oburvao se kamen ispod mene. Survao sam se s osipa i zakotrljao niz travnato i prljugavo točilo. Kotrljao sam se dvadesetak metara – skoro do rečice Perućice. K meni je pojurio Raja Nedeljković: svi su držali da sam izlomljen. A bio sam samo lakše ugruvan i produžio sam s Nedeljkovićem k rečici. A zatim kroz travuljine i lomove, u susret gomili koja se ukoso spuštala ka rečici.

I baš kad je trebalo da je sustignemo u šumnatom lugiću – nedaleko otpozadi grunuo je pucanj: kuršum nas je zaglunuo, posrnuli smo i pograbili jedan drugog, jurnuvši u gustiš, dok su nas ispraćali rafali iz ručnog mitraljeza… Začudo, nijedan nismo bili ni okrznuti: i Nemci su bili iscrpljeni i nervozni, pa su loše gađali…

Ali grupa se rasula – svi sem Mitre i tri-četiri starešine.

Produžili smo kroz šumu. Stizali smo i druge grupe. Meni je palo na um da treba gaziti rekom – da bi se zaturio trag psima-tragačima.

Najednom je pred nas izbio, kao iz sna, vodopad Perućice, visok tridesetak metara. Popeli smo se iznad njega i otpočinuli na mahovini, na breščiću pod bukvama. I tu se omakao Raji Nedeljkoviću ručni mitraljez – metak je prošišao iznad moje glave: Nedeljković je prebledeo i zamucao – posle tolikih napora i opasnosti u kojima se držao prisebno i neustrašivo.

Bilo je već uveliko objutriilo kad smo na jednoj lazinici zatekli desetak boraca kako kraj naložene vatre deru konja. Imali smo muke da privolimo ma kog na stražarenje. Neke devojke je spopala histerija i počele su da vrište, tako da je i njih trebalo smirivati. No napekli i najeli smo se konjetine – neko je imao čak i soli u krpici. I uzeli podosta mesa sa sobom. A ja i postat kože: tu kožu sam prosušio na suncu pa mi je od nje žena Pavla Pekića učinila opanke… Napuštenih, nesposobnih konja je bilo više, jer i drugi su ih nalazili i tako se prehranili. I Milutinović i Vukanović su natrapali na konja, kad su se dan kasnije dokopali Perućice…

Veće skupine su mogle biti lakše otkrivene. A nisu, sastavljene od međusobno stranog ljudstva, ni bile pogodne na otpor. Rešili smo da se rasturimo u desetine, predvođene političkim i vojnim starešinama… Otporu, organizacionom prikupljanju i obnavljanju, nije bilo kraja…

Oko mene se okupilo desetak starešina i boraca, među njima Mitra, žena Pavla Pekića, Raja Nedeljković i Nikola Gažević, poratni general.

Našao sam jednu isturenu golet i osmotrio durbinom povijarac Prijevor – pravac našeg izvlačenja. Nemci su šetkali i stajali u grupama, oko improvizovanih kamenih zaklona. To sam i očekivao: Nemci će ostati nekoliko dana – dok „završe” čišćenje.

Uveče je neka naša grupa pokušala da se izvuče preko Prijevora: Nemci su otvorili uragansku vatru duž čitave goleti.

U jednoj kolibi smo našli mrtvog Nemca. Nismo mogli odgonetnuti njegovu smrt – ubijen hladnim oružjem, pre nego smo se mi tu probili, jer leš je već zaudarao. Tu nije bilo naših jedinica, pre nas. I otkud on sam u kolibi? No njegove pantalone su dobro došle ženi Pavla Pekića, već ogoleloj, dakako pošto ih je iščistila od vašiju i isprala na potoku.

U prašumi Perućici smo proveli tri dana. Moja iskustva iz crnogorskog siromaštva i robijaških štrajkova glađu su bila od koristi – u izboru jestivih šumskih trava i uštedi snage. Nisam se bojao smrti od gladi, ako svoje moći budemo trošili razumno. Nismo se bojali ni Nemaca; Perućica je tako ogromna i netaknuta da bi za njenu pretragu trebalo više snaga i vremena nego su Nemci imali. Ali Nemci nisu ni pretraživali Perućicu. Jedino su nemačke patrole, prekodan i rutinski, krstarile šumskim putevima: ni esesovcima – jer to su bili Nemci iz 7. SS „Princ Eugen” divizije – nije se išlo na nišan „zatočnicima mrijet naviknutim”.

Odmazda nad civilima 7. SS divizije

Odmazda nad civilima 7. SS divizije “Princ Eugen”

Tako smo proveli tri dana. Četvrtog dana, 18. juna, Prijevor se u jutarnjem sjaju zazeleneo čist – bez Nemaca.

Polako smo krenuli tamo. Gažević je pošao u izviđanje, radi svakog slučaja. I mi ostali smo krenuli, nestrpljivi i da on ne bi morao da se vraća: stigli smo ga pre nego je bio izašao iz šume i zaputili se ka Trnovačkom jezeru pod planinom Maglićem.

Odmorili smo se, s jezerom potonulim u točilima i planinskom borju… Probali smo puževe, ali nas nisu oduševili, iako smo čuli da ih Francuzi, da ih gospoda smatraju delikatesom…

A započela je i kiša s maglama, iz kamenite planine na raskaljanom kamenom putu: tek tada, susrevši i prve čobane, uočili smo svoju neljudsku izmršavelost, iscrpljenost i odronjavelost – jedino je još naše oružje priličilo ljudima.

***

Kasno popodne pristigla je moja grupa na urečeno mesto – u selo Gornji Izgori.

Milutinović i Vukanović su već čekali tamo – pristigli dva sata ranije. Oko njih se već bilo okupilo preko 100 partizana, među kojima je bilo i ranjenika. To su mahom bili borci iz Pete (crnogorske) brigade. Bilo ih je premalo. Zabrinjavalo nas je šta je bilo s ostalima: nismo znali da se Dragiša Ivanović uspešno probio s dva bataljona. Manje nas je brinula sudbina Treće (sandžačke) brigade: neki partizani su nas obavestili da se njeni delovi probijaju ka svom zavičaju.

Domaćinski i komunistički snalažljiv, Milutinović je već bio obezbedio mleko od seljaka i otpočeo s obnavljanjem vojnih jedinica. A pošto Gornji Izgori nisu mogli prihvatili toliko ljudi – uputili smo neke grupe ka Goliji i Župi Pivi…

Seljaci iz Gornjih Izgora su se prigušeno divili pentranju nemačkih vojnika uz litice Maglića. I hvalili Nemce: delili su deci čokolade, plaćali mleko. Tako je bilo u Gornjim Izgorima. A u susednom selu – Donjim Izgorima, ustaše su ubile izreda oko 120 duša… No Nemci nisu svuda bili tako „dobri”: u nekim selima su postupali poput ustaša. Nađena je naredba o bezobzirnom postupanju prema stanovništvu i uništavanju kuća i zapleni imovine: razlike u postupanju su, izgleda, poticale iz individualnih razlika među starešinama…

Borci su se podavali organizaciji. Niko nikom ništa nije zamerao. A mi, vođi – i mi smo izbegavali da razgovaramo o preživljenim strahotama. Svak je imao za šta prekoreti drugog i čime se pohvaliti, ali naše duhovno jedinstvo, odnosno usmerenost ka obnovi – ostali su neokrnjeni… Izuzetno je jedan komandant bataljona, ili njegov zamenik, mada poznat kao hrabar, odbio dužnost: „Idem najprije kući”, govorio je „da se najedem i odmorim, pa me eto natrag: zna se da pripadam vojsci i zna se kojoj vojsci…” – Njegova je tvrdoglavost bila na granici poremećenosti. Ali Milutinović i ja smo se složili, iako je bio član partije, da ga pustimo „na odsustvo”.

Tu smo i zanoćili.

Sutradan, već izjutra, otpočeli smo većanje o tome kako da se priberemo i kud da se devamo. Naše većanje je prekinula kratkotrajna i oretka pucnjava iz šume kraj Donjih Izgora. No i takva pucnjava je bila dovoljna da naše ljudstvo, ispamećeno i još nezdruženo u čete, počne da beži. Ipak je ostalo jezgro oko nas i zauzelo položaj – i begunci su se, posramljeni, počeli vraćati… Uskoro smo dobili i izveštaj: to se naša patrola sukobila s ustaškom patrolom iz Gacka…

Zaključili smo da Milutinović pođe za Crnu Goru – da tamo pribira preživele i mobiliše nove, a ja da krenem za Vrhovnim štabom – da ga obavestim, iako nismo znali ni gde je ni šta je s njim i vojskom oko njega. Sa mnom je ostalo i tridesetak vojnih starešina i partijskih radnika – imali smo funkcionera iznad vojnika i prostora.

Ivan Milutinović

Milutinović je pošao već popodne, 19. juna, a ja sam sa svojom grupom ostao da prenoćim u Gornjim Izgorima.

Sutradan sam i ja krenuo, u sela oko Čemerna (Gacko) – da ispitam prilike i skupim eventualno preživele.

Na preživele nismo naišli. Ali su nas seljaci obavestili da su se tuda provukle grupice mostarskog bataljona i Dalmatinaca.

Prilike su se, pak, bile promenile, naročito u poređenju s prolećem 1942. godine, kada su sela, u tim krajevima, omrcala kao partizanska, a osvitala kao četnička. Seljaci su bili isprepadani – primali su nas, ali s opreznošću. Divili su se partizanima, koji su odoleli tušti Nemaca i njihovoj gromovitoj sili: partizani su postajali u svesti naroda neodoljiva, pobednička sila. Utoliko sudbinskija, što su se četnici rasuli bez borbe pred pojavom nemačke sile. Ali četnički mesni vođa Milorad Popović, već je prikupljao grupicu da nas zlokovarno napadne. U svakom selu je bilo ljudi nama naklonjenih… Ali bez veće jedinice – nije bilo izgleda da uskoro narastemo.

Odlučili smo da ne izlažemo rizicima i vremenu povezivanje s Vrhovnim štabom, koje je i bilo naš hitni, naš neodložni zadatak.

Posle tri-četiri dana, verovatno 23. juna, krenuli smo niz Sutjesku – u pogibije i poraze koje naše sećanje još nije bilo kadro da prihvati, iako smo već znali da nam iz sećanja neće nikad izbledeti.

Sutjeskom, sve do Suhe, na nedavne bojeve jedino su podsećali oretki grobovi nemačkih vojnika na upadljivim zaravanjcima – uređeni kao na dopisnicama. Ali na klancu Suhe nas je dočekao zadah truleži, neotklonjiv i u talasima – kao da je trunula sama reka… I ta nakisela, teška trulež nije jenjavala sve dok nismo, posle tri-četiri sata hoda, izišli iz kanjona Sutjeske… A ja sam, štaviše, opažao taj otrovni, nesnosni vonj danima – kao da se bio upio o moju odeću, moju kožu i moju pamet. I nametnule mi se ustaničke pesme iz Krajine u svojoj jednoličnoj tužnoj ariji:

Oj, glamočko ravno polje, cvili narod od nevolje!
U tebi je grob do groba, traži majka sina svoga…
Na vrh gore Plazenice sastale se kozarice,
sastale se pa jadaju – žale Metla i Šolaju…

I opsedale su me, povrh svega, brige o sudbini Vrhovnog štaba, Tita i Rankovića. Pomišljao sam: čak ako su i svi oni izginuli, a valjda svi nisu – najhitniji posao će biti obnavljanje CK. To mi nije izgledao neizvodljivim: Kardelj u Sloveniji, Milutinović u Crnoj Gori, funccioneri u Hrvatskoj i Srbiji. Takve pomisli i naumi su u meni čak zazivali nove porive: ustanak, partija, revolucionarna vojska, kad su već ušli u život i u duhove, postali su neodoljivim i neuništivim…

Ubrzo, ispod Suhe, naišli smo i na prvu grupu streljanih – na ledinici kraj puta. Bilo ih je petnaestak – podnaduli i već pocrneli, u odeći bednoj i slepljenoj s truleži. Nozdrve i oči su im kiptele beličastim crvima. Među njima, kanda, nije bilo boraca – poluseljački odeveni, čak i tri-četiri žene u crnim maramama i seljačkim bluzama: sestre i majke koje su krenule za svojtom u vojsci, ili slučajno obuhvaćene obručom.

Obišli smo mesto našeg noćnog proboja u prašumu Perućicu – ne bismo li našli Maslešu. Ali njega nije bilo na obali reke. Da li ga je zanela Sutjeska, ili se, ranjen, ukrio u neki gustiš i tu preminuo – nikad nije utvrđeno.

Anka Berus i Veselin Masleša

Naišli smo na četiri-pet grupa leševa, pre nego smo stigli na Tjentište. Iz toga smo zaključivali da Nemci nisu uspeli da pohvataju mnogo našeg ljudstva: onoliki silni i svud prisutni zadah je mogao poticati jedino od mnoštva izginulih, po šumama i gudurama… Spominjali smo da bi ih trebalo sahraniti, mada mi nismo za to imali ni snage ni sredstava.

Štaviše, kada sam tuda prolazio pet godina kasnije, 1948. godine, kosti još nisu bile sakupljene. Upozorio sam na to Rankovića, Tita i vodeće generale: oni su i bez toga poduzeli temeljito skupljanje kostiju – s legendom Sutjeske rasla je i potreba za njenim materijalizovanjem…

Popodne smo obišli nemačke rovove na kosama ispod Tjentišta. Bili su stručno i svestrano urađeni: nikakvo čudo što je ispred njih prepolovljena Šesta (majevička) brigada, u zaludnom prkosu da se ne pokaže gorom od proleterskih brigada, kojima ju je Tito prenagljeno priključio…

Predveče smo stigli u selo Vrbnicu: domaćini kod kojih je boravio Vrhovni štab 1942. godine pamtili su moje ime i znali da sam iz Vrhovnog štaba.

Ivan Goran Kovacic
Ivan Goran Kovačić

Tu smo zatekli pesnika Gorana Kovačića i profesora medicine Simu Miloševića. Goran i Simo su se prikrili posle razbijanja Treće divizije, a kasnije povukli u selo. Vrbnica je bila naklonjena partizanima i gostoljubivo ih je primila. I Vrbničani i okolni seljaci su poznavali Sima – davao im je lekarske savete 1942. godine, a to je, mada ranjen u butinu, činio i sada.

Nagovarali smo – ja ponajviše – Sima i Gorana da pođu s nama. Ali oni su odbijali – izmučeni, deprimirani ofanzivom i uspokojeni dobroćudnošću Vrbničana. A i mi smo išli u neodređenost. I Sima je hramao, mada sam mu obećavao da ćemo mu konja nabaviti. Ukazao sam im na mogućnost da se povuku u Crnu Goru.

„Sad nam je kod ovih dobrih ljudi najbolje”, rekao je Goran, dok me Simo uveravao da im ne preti nikakva opasnost, budući nisu ni borci, a kamoli partijski funkcioneri. Najzad sam rekao domaćinu – najuglednijem seljaku, držim da se zvao Jovo, Jovo Despot – da će mu troškovi oko njih biti plaćeni. Dao sam mu u tom smislu i potvrdu, s mojim potpisom kao člana Vrhovnog štaba…

Ali seljak se nije posle rata pojavio s tom potvrdom. Četnici iz susednog sela Ljubinje, seljaci kao i ovi iz Vrbnice, upali su iznenada, odvukli Gorana i Sima i zaklali ih, svakako i ne poimajući značaj žrtava i domet svog čina. Tako su završili život srpski naučnik i hrvatski pesnik koji je u svojoj poemi „Jama” obesmrtio pakao ustaških pokolja Srba.

Čuo sam da se u emigraciji veći broj četnika hvalio tim „podvigom”: ljudi se i zlom radije razmeću no skromniče…

Šta je zbližilo Sima i Gorana, sem zajedničkog trpljenja i spasavanja? Simo razložit, skoro bogobojazan, Goran prigušene ironičnosti i emotivne umnosti… I danas mi je žao i osećam krivnju što ih nisam spasio, naročito Gorana – njegovu smrt nijedan pesnik nije dostigao. Ali njihova uloga i ličnost bili su takvi da im nisam mogao naređivati. I mada sam bio podozriv prema ulizištvu nekih Vrbničana – nisam bio uveren da mi nećemo upasti u nevolje i u veće nesigurnosti…

Bili smo rešili da pronađemo leš Save Kovačevića i da – svesni znamenja njegovih ostataka – bar njega sahranimo. Ali seljaci iz Vrbnice, obilazeći bojište radi plena, bili su Savu već pronašli. Vrbničani su Savu dobro poznavali, jer je u njihovom selu bio sa štabom 1942. godine: ostavio je na njih snažan utisak, ali ne samo zbog toga što je već tada bio glasit. Vrbničani su ga i sahranili – njega jedinog… Kada sam 1948. godine tuda prolazio, obišao sam mu grob – nekoliko koraka od mesta gde je pokošen, na lazinici kraj puta…

Iz radoznalosti sam upitao seljake da li su našli i dva Nemca, koje smo ja i Raja Nedeljković ubili, nedaleko od mesta Savine pogibije. I njih su seljaci bili pronašli: preklane kraj izvora – kao što su tačno opisali… Seljaci su se bili napljačkali oružja i municije. I obuće i odeće, čak i konja: o tome su mudro ćutali, mada im mi nismo zamerali…

Tako nas Sava Kovačević ni mrtav, jer sahranjen, nije zadržao, pa smo već sutradan produžili ka selu Ljubinji. Pamtili smo, a i imali podatke, da je Ljubinja „četnička”. I doista, mada smo se kretali oprezno – u selu smo zatekli samo dve-tri žene, koje su se jedva umilostivile da nam dadnu mleka.

Istog dana stigli smo do sela Rataja i tu zanoćili u šumi.

U Vrbnici smo bili dobili ime seljaka nama naklonjenog, koji treba da nam dalje kalauzi. Ali nismo se javljali nikom sve do sutradan – da ne bi neko iz sela alarmirao ustaše i Nemce, koji su patrolirali cestom Foča-Kalinovik. Ujutru smo „ulovili” čobanicu, raspitali se za kuću „našeg” seljaka i prilike: devojčica se uplašila, misleći da smo ustaše iz susedne Govze, a potom se raskravila. Ona je dojavila seljaku i on se prokrao do nas čim se smračilo.

Okošt i mišićav, nečujnog hoda i izoštronih čula – taj seljak je bio otelotvorenje hajduka i jataka iz narodnih pesama i mojih dečijih maštanja. Izdanak stoljetne, neugasive pobune protivu vlasti, moćnika i zabrana. Domišljat i odvažan, pronicao je opasnosti, ali bio i kadar da u njih ugrezne. On nam je pripremio večeru – dakako uz pomoć svojih jarana, jer bi nas bilo previše i za mirnodopsko, neopustošeno domaćinstvo. On je znao i pouzdane ljude u selima na našem putu… Takva mreža pouzdanika se bila sazdala svuda, naročito u srpskim selima – kroz nju se moglo bezbedno kretati, možda baš zbog toga što je ona bila ponajvećma tvorevina narodne nevolje i prijateljstva odvažnih ljudi… Narod je šikara iz koje izbijaju moćniji omladi ukoliko je više pale i zatiru…

Taj seljak nas je preveo, besputicom i dobrim drumovima, preko ceste i kroz selo Miljevinu, posednuto ustašama. Smestio nas je, pred zoru, u šumu, kraj nekog sela – da se ispavamo dok on pronade svog čoveka i spremi obed. Verovali smo mu, ali smo se – za svaki slučaj – pomerili i postavili straže. To ga nije ni začudilo, ni uvredilo: tako bi svakako, i sam postupio…

Taj seljak me pronašao u Beogradu 1970. i 1971. godine – da mu, radi penzije, dam potvrdu o pomaganju i provođenju partizana. Izražavao se sa suzdržanom i promišljenom naklonošću: i kod njega je, očito, već bilo prodrlo da vlasti imaju nekakve aparate kojima sve čuju i vide. Obećao sam mu potvrdu, uz napomenu da sam u nemilosti i da mu neće mnogo vredeti. Odgovorio je: „Znam da ste Vi u nemilosti, ali Vaš je potpis za ratna priznanja dobar…”

(…)

Izvor:RTS.RS