Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA III
– Ratni dnevnik II -1941-1944
ČETVRTAK, 10 JUNI
Pod Ljubinim Grobom. — Zora nas je zatekla ispred Lučkih Koliba kad smo se peli uz brdo Katunišće, za koje sam mislio da nema kraja.
Sunce je već uveliko bilo otskočilo kad smo se ispeli na visoravan. Iza nas je bila duga kolona. Olga je bila umorna i taman smo je skinuli s konja i postavili ispod jedne bukve na pregršt grančica i lišća, kad je došlo naređenje da hitno produžimo. Išli smo još kilometar – dva i tu je rečeno da stanemo, u nekoj strmoj jaruzi kroz koju je proticao potok.
Oko nas, i s jedne i s druge strane, čula se borba. U toku prošle noći Nemci su doveli velika pojačanja i sada svom snagom napadaju Košutu i Ljubin Grob, dva dominirajuća položaja koji štite naš pravac probijanja. Po neko zrno preleti preko nas. Olga leži ispod jednog drveta i moli me da legnem pored nje.
Dole, u potoku, ispod nas, počeše neki drugovi da lože vatru. Diže se dugi, tanki dim, visoko iznad drveća. Ljudi su bili gladni i bacali su živo meso na vatru. Ništa nije pomagala
ni vika, ni pretnje, oni su i dalje ložili vatre. U jedanaest sati pojaviše se avioni i počeše da spuštaju bombu za bombom posred jaruge u kojoj smo mi bili. Oni drugovi kraj vatara razbežaše se kud koji.
Dim, izmešan s ljutim zadahom baruta i kiselim mirisom zguljenog drveta, obavi čitavu šumu. Bombe su padale oko nas, geleri su sekli grane. Izvukao sam torbu s mojim Dnevnikom i zaštićavao Olgi glavu u želji da je to sačuva od gelera. Krupno kamenje preskakalo je preko nas.
Kako su bombe padale uza stranu, kamenje je odbacivano uvis, a zatim se kotrljalo niz strmu jarugu. Pune tri četvrti sata trajalo je bombardovanje.
Kad je i poslednji avion minuo, kad se sve utišalo — čuli smo jauke ranjenih oko nas. Tri druga su poginula za susednim bukvama. Jednom je glavu smrskao veliki kamen koji se valjao nizbrdo.
Za sve vreme bombardovanja Olga me je držala za ruku, a kad je prestalo, rekla mi je:
— Biće dobro!
Oko podne se paljba s naše desne strane sve jače čula. Neki borci Majevičke brigade počeše da prolaze između ranjenika, govoreći da se Nemci sve više bliže. Uz pomoć bolničarki stavili smo Olgu opet na konja i povukli se nekoliko stotina metara ka završetku jaruge. Sreo sam tu Mirka Filipovića, komesara Majevičke brigade, i on mi reče da se žestoke borbe vode oko Ljubinog Groba i Košute. Nemci hoće da uzmu ova dva dominantna visa i da nam potpuno preseku put.
Između Košute i Ljubinog Groba nema više od dva i po kilometra.
Pred mrak je ponovo naletela avijacija. »Štuke« su prosto brisale zemlju. Za njima su se spuštali »Dornie«-i. Valjda nije bilo parčeta zemlje između Košute i Ljubinog Groba koje nije bilo zasuto gelerima.
Čitava stabla bacana su u vazduh iščupana iz korena. Pošto su sve bombe bile izbačene počelo je ono strašno mitraljiranje kada čovek prosto broji svaki metak u rafalu koji mu izgleda da se nikad neće svršiti.
Na kraju, kad su i sve metke ispucali, Nemci su se spustili sasvim nisko, Promaljali glave iz aparata i dizali po hitlerovački ruku uvis.
Došla je noć i mogli smo krenuti. Na raskršću koje vodi ka Vrbničkim Kolibama sreo sam Staroga. Ruka mu je bila uvijena. Pitao me je za Olgu. I danas je Stari bio izložen velikoj opasnosti. Bombe su padale oko njega. Reče mi da je Sedma divizija uspela da se prebaci
preko Sutjeske i da su Nazor i Ribar blizu. Stari je izdavao naređenja
Za noćašnji pokret, potpisao neke naredbe, a posle ponovo poče da govori o jučerašnjem bombardovanju:
— Đuro Vujović i kapetan Stjuart su stajali i dobili gelere posred glave. A prokleti avioni išli su kao pomamni, jedan za drugim u brazdu.
Svaki su metar zemlje na Milinkladama zasuli bombama…
Večeras smo se zadržali puna dva sata u štabu Druge divizije. Govorilo se o današnjim borbama. Nemačka komanda ubrzano ubacuje sve nove jedinice na ovaj pravac s ciljem da onemogući naš proboj. U toku čitavog dana Nemci su pokušavali da ovladaju Ljubinim Grobom i Košutom. Stari je odredio da Ljubin Grob brane Četvrta crnogorska i Deseta hercegovačka, a Košutu Druga proleterska brigada. Nemci su naročito uporno napadali na Ljubin Grob.
Preko dvadeset bombardera tuklo je najvišu kotu Ljubinog Groba na kojoj se nalazila jedna četa Trećeg bataljona Četvrte crnogorske brigade. Crnogorci se nisu hteli da povlače, talas za talasom bombardera je tukao bombama Ljubin Grob i tako je čitava četa Crnogoraca izginula ne otstupivši s ovog položaja koji je štitio prolaz Vrhovnom štabu, mnogim našim brigadama i ranjenicima.
Ljubin Grob je zaposela jedna druga četa i odbila nove napade nemačke pešadije. Pred sam mrak Nemci su bili ovladali jednim delom Ljubinog Groba, ali su se morali kasnije povući, jer, izgleda, da su i oni imali krvave gubitke. I Druga proleterska je čitavog dana odbijala juriš za jurišem Nemaca na Košutu. Srbijanci su uspeli danas da obore mitraljeskom vatrom jedan nemački avion.
To je delo Dragojla Stojića, najboljeg artilerca u brigadi. Prva divizija je ispred nas. Ona je juče krenula preko Lučkih Koliba i sprečila Nemce da posednu položaje koje smo mi danas branili. Prva divizija je u toku jučerašnjeg dana probila nemački obruč na liniji Videž — Planik — Kota 1642 — Strma Stena na kojoj se nalaze nemačka mitraljeska gnezda.
Naši su obuhvatom pošli na Nemce, ali su morali da jurišaju na kotu 1632. To su bile žestoke borbe. Štab Prve divizije je posmatrao ovu bitku iz blizine. Naši bombaši su smelo dejstvovali i najzad se pojavila naša crvena zastava na kamenitoj koti, put je bio otvoren.
Nemci su pokušali protivnapad, ali su bili odbijeni. Video se naš bombaš kako spušta ruku niz liticu i baca bombu među Nemce. Dole su se Nemci kotrljali niz liticu. Nemci su odmah reagirali. Predveče se videla jaka kolona sa Zelengore. Zaposela je Orlovačku i Kozje Strane, namestila topove i počela da bije našu bolnicu, baš ovde, kod Ljubinog Groba, ali ona je ugasila vatre i izdržala bombardovanje. Prva divizija je nastavila prodiranje ka Balinovcu.
Junački se danas pokazala Četvrta crnogorska. Jakšićeva Sedma divizija stigla je bila prošle noći na Sutjesku, a Nemci su već bili zaposeli Suhu. Banijci su morali da gaze reku. Izgladneli, iznureni, nenaviknuti na brze vode, teško su nastradali prilikom prelaza. Samo se iz Sedme brigade udavilo 25 drugova u nabujaloj Sutjesci.
Kada je danas Jakšić prešao reku sigurno bi bio razbijen da Peti bataljon Četvrte crnogorske, s komandantom Boškom Jankovićem i političkim komesarom Dokom
Novoselom, nije držao Tisovo Brdo, tako da se Jakšić tim pravcem izvukao. Ovaj crnogorski bataljon imao je prilične gubitke, 14 mrtvih i 26 ranjenih, ali položaj je održan i Sedma divizija, zajedno s Nazorom, Ribarom, mojim prijateljem Zoranom, stigla je do nas.
Noćas je Stari odredio da idemo u dve kolone: Četvrta crnogorska, Sedma krajiška, Deseta hercegovačka, Majevička i Vrhovni štab s Pekom preko Mrčin Koliba na Balinovac, a Jovo Vukotić s Drugom proleterskom, Šestom bosanskom i Drugom dalmatinskom preko Vrbničkih Koliba. Bilo je skoro jedanaest kad smo krenuli.
PETAK, 11 JUNI
Oko Mrčin Koliba. — Čitavu noć, po mrklom mraku, neprekidno smo išli. U ranu zoru Stari je naredio da se zaustavimo u ovom potoku blizu Mrčin Koliba. Olga je išla odmah iza naše kolone s bolnicom Četvrte brigade. Videli smo se rano izjutra. Na nekim mestima, noćas, njen je konj padao, pa je jedan deo puta prešla pešice. Dok smo razgovarali prišao mi je Vita i pozvao me ustranu.
— Evo, imam parče goveđeg mesa. To sam od juče ujutru čuvao za Olgu…
Olga je nastavila dalje put s Četvrtom brigadom. Nije previjena otkako je bila ranjena. A mi smo ostali pri dnu potoka. Stari oko podne diže se i pođe na položaj sa štabom Druge divizije, a nama naredi da se ovde zadržimo. Jutros je zaklana poslednja mazga i u jedan sat je trebalo da dobijemo po komad kuvanog mesa. Stajali smo u dugom redu ispred
kazana. Gledao sam ispijena lica drugova, kad odjednom Nemci otvoriše vatru iz »šarca«.
Bili su gore, na kosi, nekoliko stotina metara od nas. Drug Marko je naredio da se povučemo desnom kosom, meci su fijukali. Izbili smo na kosu, vatra je bila još žešća, pa smo se preko čistine prebacili u jednu šumicu. Marko je izdao naređenje da ovde zastanemo.
Nedaleko od nas ležao je jedan Nemac mrtav. Pogodio ga naš metak posred čela. Ugojena ljudina.
S nama su u grupi Ribar i Nazor. Nazorov ljubimac, Italijan Mario, pobegao zajedno s Nazorovim rukopisom za dnevnik. Nemci su sasvim blizu i, ako im Mario kaže da je ovde Vrhovni štab, sve će učiniti da nas unište. Marko je formirao desetine. Mene je postavio za desetara, a borci su mi: Ribar, Nazor, Mladen Iveković, Judita, Zoran Zujović, Vlatko Velebit i drugi.
Pošli smo dalje i susreli se s bolnicom Četvrte brigade. Na otvorenom prostoru tu se pomešalo nekoliko naših jedinica. Srećom, nema avija cije. Na sebe je sve privukla Prva divizija. Sreo sam Olgu i doktora Pavletića. Kaže mi da je zadovoljan Olginom ranom. Danas je previjena.
Stigli su izveštaji o borbama na našem sektoru. Čitav ovaj kraj je prošaran nemačkim jedinicama. Mnoge od njih razbila je Prva divizija, ali nemačka pojačanja stalno stižu i povezuju neprijateljske razbijene delove.
Druga proleterska je u spletu šumskih pruga iznad Vrbničke Reke u kratkoj, ali neobično oštroj borbi, potukla Nemce. Zaplenjeno je nekoliko »šaraca«. Nemci su izvršili protivjuriš, ali su ih Srbijanci u borbi prsa u prsa konačno suzbili. Čitava se šuma orila od poklika proletera.
Druga proleterska, zajedno s Drugom dalmatinskom i bosanskim brigadama, tukla se danas s Nemcima na Gružinskom Brdu i na Grepcu, a delovi Četvrte crnogorske brigade i Sedma krajiška razbili su do nogu Nemce na Balinovcu.
Kad je mrak potpuno pao naložili smo vatru. Ali Marko je izdao naređenje da vatre mogu da gore svega četvrt sata, da ne bi otkrivale naše položaje. Vlatko i Judita počeli su da skupljaju granje, Mladen Iveković je tražio vodu, a ja, kao desetar, otišao sam da primim sledovanje — jedan konjski but. Vatru smo ugasili, ostala je samo žar, sekao sam malim perorezom ovo žilavo, lepljivo, gadno meso na deset parčadi.
Posle sam ga bacio na žar i skoro poluživo strpao u usta zajedno s komadićima ugljevlja. Napio sam se iza toga žute blatnjave vode, koju je Iveković doneo iz susedne bare.
Dan ranije na ovim položajima Prva brigada je odnela najznačajniju pobedu našeg proboja. Nemci su držali položaje: Balinovac — Bavan — Kota 1592 — kota 1417, i još neke manje kote. Posle borbi kod Lučkih Koliba juče izjutra, Prva divizija se našla pred ovim nemačkim zidom.
Naše kolone, zajedno s bolnicom, bile su došle na nekoliko stotina metara od nemačkih rovova, utvrđenih kamenom, i »šarci« su osuli vatru.
Prvi put u svojoj istoriji Prva proleterska brigada je razvila svih svojih pet bataljona, jedan pored drugog, i u zoru krenula u juriš. Pre napada Španac Lekić održao je govor u kome je istakao značaj ove bitke i rekao:
— Za dva sata mi ćemo pobediti!
Naši borci su morali da zauzimaju položaj za položajem. Nemci su utvrdili čitav niz čuka i kako su ih naši saterali s jednog položaja, oni su se povlačili na drugi i nastavljali borbu. Mi nismo imali nikakvog teškog oružja, već samo »šarce« i puškomitraljeze. Brzo padaju Bavan, kota 1417, a na samom Balinovcu naši uspevaju da udare Nemce i s boka.
Izgleda da su ovde bila dva nemačka bataljona i oba su potpuno razbijena. Više se Nemci nisu povlačili s položaja na položaj, već su počeli da beže, ostavljajući municiju, hranu. Prva brigada je izbila na planinu Mrčin. Posle kratkog predaha naše jedinice su dobile naređenje da krenu napred s ciljem da zauzmu polazne položaje za proboj druma Kalinovik — Foča, ujedno da pošalju izviđačke delove i ispitaju situaciju.
Prva proleterska je pošla u pravcu Rataja za glavni proboj. Treća krajiška je išla levim krilom na Pliješ i položaje prema Govzi i Jeleču, a Šesta bosanska i Majevička su išle desnim krilom.
Dok su naše jedinice hitale da razbiju novi nemački obruč na putu Kalinovik — Foča, štab divizije dobio je obaveštenje da sa zapada stižu velika nemačka pojačanja. Treća krajiška brigada je morala s Pliješa da skine svoje snage zbog žestokih borbi kod Govze, a u međuvremenu su izbili Nemci od Konjskih Voda. Njihova prethodnica udarila je pravo na
štab Treće krajiške brigade i zarobila konja komandanta Karanovića.
U tom času Karanović nije imao oko sebe nijednu jedinicu, pa je skupio sve kurire i kuvare, i izvršio juriš na Nemce, odrobivši svoga konja.
Crni i Koča, koji su se nalazili sa štabom kod Mokrog Dola, susreli su Nika Strugara s nekoliko bataljona Četvrte crnogorske brigade i brzo su ih poslali da zatvore ove položaje kako bismo se mi mogli probiti.
SUBOTA, 12 JUNI
Kod Jablanovog Brda. — Danas su dovedeni u Vrhovni štab prvi nemački zarobljenici. Poslao ih je štab Prve divizije. Stoji kod bukve Nemac iz Berlina, narednik, plava, dobro razvijena ljudina. Stari pljačkaš, na glavi mu ožiljak koji je dobio kad su Nemci 1940 godine nasrnuli na Francusku. Došao je engleski kapetan Diken s Vlatkom i gleda Nemca koji Se drži drsko:
— Znam da ćete me ubiti, samo brzo … Šus u glavu, pa gotovo! …
Šta čekate?
Onda se ljuti na svog oficira:
— Nikad me ne biste zarobili. Ali, oficir je pobegao, a mene nije obavestio…
Nemac gleda prezrivo šta mi jedemo, — parče konjskog mesa.
— Mi imamo svakog dana belog hleba, kobasica, putera, a vi konjsko meso!
Ne samo da ovo govori, nego nam se još smeje. Ja sam skočio:
— Lako je vama da jedete kobasice i puter iz čitave Evrope, kad ste to opljačkali… Ali mi vam ovde to u Jugoslaviji ne damo …
Pita ga Vlatko ima li gladi u Nemačkoj, a Prus odgovara:
— Hitler je obezbedio moju porodicu. Ona danas više prima nego kad sam ja bio zaposlen pre rata …
Ovaj Nemac je narednik u »Vražjoj diviziji«. U njegovom džepu nađeno je pismo nekog Vilka Falkonija zajedno s dokumentima. Otvorio sam nemačku vojničku knjižicu i u njoj našao indeks Beogradskog univerziteta sa slikom Vilka Falkonija. Do 1941 godine Falkoni je studirao tehniku u Beogradu, a zatim je otišao u Dubrovnik.
Totalna Hitlerova mobilizacija dovela ga je u vojnički logor štokerau kraj Beča, a odatle
je s »Vražjom divizijom« došao na naš Durmitor, na naš Maglic.
Pročitao sam pismo Vilka Falkonija koje je nađeno kod Nemca i rešio sam da ga prepišem u svoj Dnevnik kao dokumenat ove velike ofanzive, jer se iz tog pisma može dobiti slika tuposti, zaslepljenosti i života bez perspektive fašističkih vojnika. Pismo je upućeno nekoj Emi.
»Negde u Crnoj Gori
Draga Ćuća
Nakon dugog vremena evo javljam ti se sa bojnog polja, ali bolje rečeno sa bojnih Crnogorskih planina, koje smo pešice pregazili, budući da se autom ne može, te smo ih ostavili na našoj granici, to jest kod Foče na Drini. Iz tvoje ponosne Bosne, to jest Doboja krenuli smo preko Sarajeva do Goražda, koje stoje na Drini t.j. na granici. Posle smo otišli na Srbiju preko Drine i tu učinili red u muslimanskim krajevima.
Završivši ovde zadaću, pošli smo natrag u Foču i odanle krenuli preko tih nesretnih planina za Crnu Goru, tamo negdje oko Durmitora, gdje se nalaze glavne partizanske skupine, koje
su prebjegle iz Hrvatske.
E, draga Ćuća, nikada nisam u životu proživjeo težih muka. Prošao sam Bosnom, no mi nikada nije bilo tako teško. Što ti misliš, tri dana i noći marširati po tim prokletim planinama sa strojnicom na ramenu. Kiše, snijeg i bura te prati, a ti padaš u crnoj noći kao Isus pod križom. Izvana si mokar, a iznutra oznojen, noge ti klecaju od napora i umora.
Prokleo sam tada onaj čas kad sam se rodio. Mnogo ih nije moglo izdržati, te su ostali u pozadini, a zatim su bili otpremljeni u bolnicu. Ja sam izgledao kao smrt na dopustu.
Nije ni čudo, sa tolikim teretom uspinjati se po visovima u ovakvom vremenu, bez odmora, budući da smo se morali žuriti u pomoć drugovima, koji su bili opkoljeni od partizana tamo negdje ispod Durmitora u Crnoj Gori.
Onako umorni morali smo se boriti i protiv pojedinih grupa partizana koje su pokušale zaustaviti naš marš. No, ipak uspjeli smo, prešli smo granicu i stigli na određeno mjesto. Kod te akcije sudjeluje ukupno šest naših divizija, od toga pet njemačkih i naša »Vražja divizija«.
Započela je glavna navala. Devet štuka aviona počeli su bombardirati neprijateljske položaje. E, da ti je bilo vidjeti ovaj prizor. Štuke su se sunovraćale pedeset metara nad partizanskim položajima i obasipale ih bombama i strojnicama. A kad su oni završili počeli su gravati teški topovi.
To je bio pravi rat. Mnogo sam bio preživjeo u tvojoj Bosni, ali nešto ovakvog još nikada. Ne mogu vjerno opisati ovaj prizor, jer to se treba doživjeti, a istom onda predočiti pravu sliku. Poslije artiljerije stupili smo mi u akciju. Nemoj misliti da su bili partizani skupljeni na jednom položaju. Ne, oni su se raširili u pojasu oko 40 kilometara, a prostor i planine omogućuju im zgodan položaj.
Za svaki komad prostora morali smo se boriti. Bilo je slučajeva gdje nisi smio promoliti glavu iz štelunga, a već bi neprijateljska strojnica štektala oko glave. U tom bi slučaju neprijatelja zaokružili i onda juriš na život i smrt. Bila je borba prsa u prsa, no ja sam stajao u štelungu i branio sa strojnicom leđa. Ginulo se, ali što vrijedi ljudski život? Ništa.
Nekoliko su puta jurišali na naše strojnice i tada si morao biti hladnokrvan. Jednom morao sam mijenjati cijev, jer se već ugrijala, kad moj drugi strojničar opazi kako se prema nama vuku po prilici deset partizana. Pustim strojnicu, uzmem pištolj i granatu i čekamo mimo ja i drug. Kad su došli na dvadeset metara, bacimo granate i stanemo pucati iz pištolja, čuo sam jauke i eksploziju.
Išao sam poslije pogledati učinak i vidjeo gdje leži njih šestorica, dok su ostali odmaglili.
Život teče dalje. „Puba” još živi! Akcija traje već peti dan, hranu i municiju bacaju nam avioni!
Vatra ne prestaje! Danas je prvi dan što imam malo odmora. Ušli smo u jedno selo i to u kuću u kojoj su bili partizanski ranjenici. Svugde su krvavi tragovi, no to nas ne smeta. Naložili smo vatru i pečemo svinjče. Uh, što se veselim toplom ručku nakon toliko dana.
Ima i rakije. Vani pljušti kiša, grmi i sa neba i sa zemlje. Upravo sam onako valjano potegao. Pred kućom stoje topovi i gruvaju, a ja?
Sjedim za stolom i pišem negdašnjoj dragoj „ćući” ove retke, da vidi kako je ni u najtežim časovima nisam zaboravio. Kraj mene na prozoru stoji spremna strojnica, i od časa na čas gledam na položaje naprijed, da me tko ne iznenadi.
Htio bih da dođu te zvijeri baš sam im dobre volje. Rakija me ugrijala! Moraš znati da je fronta jedan kilometar naprijed, sada se čuju same strojnice i bacači granata. Umoran sam, ali spavati ne smijem. Spavao sam tek četiri sata ujutro, a sada je jedanaest. Zamolio sam častnika, te mi dao malo papira, jer hoću, da se usred tog pakla sjetim tebe.
Teško ako ćemo se ikad vidjeti. Jer svakog časa mogu završiti svoj okrutni život, pun raznih događaja.
Ali što ja to sentimentaliram u času dok oko mene bjesni borba za siromašni ljudski život pun zlobe i himbe. To je igra života. Ususret novim događajima, ususret životu… ili smrti?
Mnogo te se sjeća i ne zaboravlja
Tvoj nekadašnji „Puba“«.
Vilko Falkoni, student iz Dubrovnika, koji je ukaljao čast našeg slavnog univerziteta u Beogradu, pošao je u susret — partizanskom metku.
Nemac veli da mu je Falkoni pismo predao ujutro onog dana kada je poginuo.
Pročitao sam još jednom Falkonijevo pismo i zagledao se preko visova ka Zelengori. Na jednoj koti videla se jasno velika hitlerovska zastava s kukastim krstom. Nemci su je postavili kraj svog bunkera da ih avijacija ne bi tukla. Kukasti krst na Zelengori!
I Vilko Falkoni je doprineo da se ta sramna zastava tu pobode. Zažalio sam što izdajicu nisam mogao svojom rukom ubiti.
Pobeda je na vidiku. Vodeći stalne borbe Prva proleterska brigada probila se do druma Kalinovik — Foča.Treća krajiška je i dalje u že stokim borbama s Nemcima u pravcu Govze.
Prelaz treba da se vrši u tri kolone: Preko Rataja ide Prva proleterska, Treća krajiška je dobila zadatak da likvidira Govzu, Jeleč i Drače, gde se nalazio veliki nemački magacin. U desnoj koloni, Sedma krajiška, Šesta bosanska i Majevička, imaju kanjonom Bistrice da izbiju desno od Miljevine.
Prva proleterska je kod Rataja razbila Nemce do nogu. Čitav jedan bataljon Nemaca i legionara je poražen. Oni su se bili utvrdili u kuli begova Čengića u Ratajima, ali su je proleteri na juriš zauzeli. Nemci su bacili tenkove u borbu i izvukli su ostatak ovog bataljona uz zaštitu tenkovske vatre. Prva proleterska posle toga izbila je na drum Kalinovik — Foča. Nemcima su nekoliko sati kasnije stigla jaka pojačanja iz pravca Foče.
Preko dvadeset kamiona s tri tenka na čelu pokušali su da zadrže naše nadiranje. Prva
proleterska je izvršila juriš bombama na kolonu, uništila kamione s nemačkom vojskom, a tenkovi su se povukli. Prva proleterska je odmah uzela položaje prema Foči i odbijala stalno nemačke napade. Desna kolona (šesta bosanska, Majevička i Sedma krajiška brigada) vodila je borbe s Nemcima koji su pošli u nekoliko kolona od Foče da udare s boka glavninu naših snaga.
Šesta bosanska brigada zadržavala je u selu Trebičini Nemce čitav dan, a uveče prešla drum Kalinovik — Foča kod Rataja, gde je Prva proleterska napravila prodor.
Treća krajiška nije uspela da se probije svojim pravcem, sem manjih delova. Ali su Krajišnici vodili junačke borbe. Zauzeli su Vis, pobili masu Nemaca, jer su Nemci, u nameri da zatvore naš prodor, bacali od pravca Kalinovika talas za talasom pešadije.
Naša kolona vodila je danas niz žestokih borbi. Stari je uputio Četvrtu crnogorsku za Radomišlj i Pliješ, gde su svi napadi nemačkih pojačanja odbijeni. I tu je izginulo takođe mnogo Nemaca. Tako nam se situacija znatno popravila. Dva »pikavca«, nemačka izviđača, oborena su puščanom vatrom. Jedan su oborili Dalmatinci, a drugi Treća krajiška.
NEDELJA, 13 JUNI
Ispred Rataja. — Lomatali smo se čitavu noć s komorom. Za sedam sati marša nismo prešli više od pet kilometara. Noć je bila potpuno tamna, konji su padali. Zora nas je zatekla u jednom potoku. Sreo sam Olgu. Bolničarke su joj nabavile malo kiselog mleka, pa se bolje osećala.
Legli smo u jednu rupu široku pet metara. Tu je juče pala avionska bomba. Ali odmah zatim dođe naređenje da treba danas preći drum Kalinovik — Foča. Gusta magla nas štiti od avijacije. Maršovali smo tako sat i po i naiđosmo na prve kuće sela Rataji. Ovde je nekako toplije, oseća se da u blizini žive ljudi. Male muslimanske kućice su puste.
Razvaljeni plotovi oko baštica, ugažene leje luka. Sunce poče da se probija kroz maglu i Stari izdade naređenje da se naš pokret obustavi. Nalazili smo se u neposrednoj blizini Rataja. Zoran i ja smo sišli u klisuru Otaše, oprali se u bistrom potoku.
Pojaviše se »Štuke«, pa za njima »pikavci«.Čitava prostorija bila je žestoko bombardovana. Uskoro se pridružiše haubice. Očigledno Nemci pokušavaju svim silama da zatvore prodor koji im je napravila Prva proleterska brigada i kojim treba da prođu sve naše jedinice. S one strane puta Kalinovik — Foča, sem Prve proleterske, nalaze se već delovi Treće krajiške, Šesta bosanska, Majevička, Druga proleterska, Četvrta crnogorska, Sedma krajiška.
Još nisu prešle bolnice, Sedma divizija, Deseta hercegovačka, Druga dalmatinska
i Vrhovni štab.
Pred mrak novi talas bombardera smeni one koji su od jutros, čim se magla podigla, zasipali ova dva – tri kvadratna kilometra. Kad je bombardovanje prestalo, Stari je naredio da se spremimo za pokret.
Veli da će se noćas sve naše jedinice prebaciti kroz ovaj prodor. Prva proleterska odbija sve napade Nemaca od Foče. Kaže Stari da nam je avijacija danas nanela velike gubitke. Magla se naglo digla, a naše kolone se zakrčile na mostu preko Bistrice, pa je mnogo drugova
poginulo.
Kad smo krenuli videli smo mnoge mrtve, izginule borce.
Nedaleko od mosta, u jednoj useci u kamenu, petnaestak leševa. Kažu drugovi da se ova grupa bila sklonila u ovaj zaklon kada je otpočelo bombardovanje. Jedan nemački »pikavac« se nisko spustio, malo se nakrivio, da bi uzeo bolji nišan, pa ih sve pobio mitraljeskom vatrom.
Prelazimo Bistricu preko železničkog mosta. Na samom prilazu mostu potpuno oglodan konjski kostur. Kako je ko prolazio, tako je skidao nožem meso. Izgleda da će se naši poslednji delovi prebaciti za jedan sat.
Na drumu nemački tenk od 22 tone, razbijen. Gadni crni krst se sija. Nije ovo jedini uspeh boraca Druge proleterske. Još je jedan ovakav tenk uništen njihovim protivkolcem. I njihovoj brigadi bila je izdata zapovest da se sve teško oružje zakopa, ali artiljerac Dragojlo
Stojić nikako nije hteo da se rastane od svog protivkolca. Nosio ga je preko svih vrleti krišom.
Kad smo izbili na drum Kalinovik — Foča dočekala su nas dva nemačka tenka. Dragojlo Stojić je privukao svoj top u šipražje kraj druma i čekao neprijatelja. Imao je svega tri
granate. Nemca je pustio da priđe do na petnaestak metara i tek onda opalio da ne bi trošio uzalud municiju. Tako je uništio jedan, a zatim drugi tenk. To nam je omogućilo da se prebacujemo preko ovog mosta.
Inače bi prelaz bio znatno otežan. Morali bismo da tražimo druge prolaze.
Prolazi engleski kapetan Diken pored uništenog tenka i veli:
— Dobro ste gađali!
Idemo kraj Miljevine. Sećam se dana kada sam s Veljkom živeo u ovom selu, u kući male Draginje. šta li je s njima?
Haubice nas neprestano tuku i s jedne i s druge strane. Ali je vatra neprecizna. Mnogo granata i ne eksplodira. Iz sela se čuju zvuci nalik na pucanj. To poneki gladni partizan na svoju ruku otvara napuštenu kuću. Puca daska.
Od Foče se čuje jaka borba. Tamo se bori Prva proleterska i zadržava Nemce dok ne prođu sve naše jedinice.
PONEDELJAK, 14 JUNI
Tekušići. — Osećamo se mnogo lakše. Glavnu prepreku smo prešli. Kad smo se probili preko druma Foča — Kalinovik, gde su Nemci mogli da dovode pojačanja, sada će biti mnogo lakše. Ali, Nemci nas ne napuštaju. Oni su kao pobesneli psi. Krivo im je što smo se probili, pa šalju avijaciju od ranog jutra.
Sedeo sam sa Zoranom ispod jedne šljive kraj sela, — jeli smo crni luk, — kada naleteše tri »pikavca«.
Prvo su bacali bombe na kosu prekoputa nas, pa onda pređoše na našu. Pade nekoliko bombi na dvadesetak metara. Ja sedim ispod šljive, a jedan veći geler lupi u debelu granu iznad mene, odbi se i pogodi me pljoštimice posred čela. Izgubio je brzinu, inače ove redove ne bih pisao.
Posle podne oko tri sata začula se paljba sasvim blizu. To su Nemci bili prodrli preko Nozdre i Budnja. Jedna četa Pratećeg bataljona bila je na položaju, ali se morade da povuče pred daleko nadmoćnijim neprijateljem. Meci zuje naokolo. Pade vodnik Dušan Karanović.
U jednoj štali vriska. To kuka žena kapetana Bergineca, bivšeg četničkog komandanta Žabljaka, koji nam se predao. On je bio primljen u našu vojsku i u ovu ofanzivu poveo je ženu i dete. On nije bio dorastao za ove napore koje je naša vojska izdržala. Kad je video da zakopavamo bacače, demoralisao se.
Govorio je: »Ovo je naša propast«.
Nije imao perspektive, opustio se, pa kada je video da Nemci nadiru pokušao je da se ubije. Njegova žena je opazila kako je odvrnuo bombu, pa je zaplakala. Ona je hrabra žena, mnogo se napatila na putu, obe su joj noge otečene od porođaja. Jedva smo Berginecu oteli bombu i natovarili ga na konja.
U međuvremenu su Nemci stigli sasvim blizu.
Prateći bataljon se povlačio kroz jednu jarugu. Zatekli smo nedaleko Starog i Marka. Oni su napravili nov raspored Pratećeg bataljona i Nemci su najzad bili zaustavljeni. Paljba se utišala. Sedeo sam pored Starog i Marka na jednoj steni, kad se pojavi jedan nemački »špijun«.
On je išao napred, a za njim je letelo pet »Štuka«. Kad su došli nad našu dolinu počeše da bacaju bombe. Ovde smo izdržali jedno od najstrašnijih bombardovanja ove ofanzive.
Jedan deo naše komore je nastradao. Jozo i Nikita su bili zatrpani u podrumu jedne srušene kuće.
Pred mrak smo krenuli za selo Cmetu. Iznad samog ovog sela bombarderi su večeras iznenadili Desetu hercegovačku brigadu. Poginulo je sedam drugova. U tom malom muslimanskom selu ni žive duše.
Kuće napuštene, stvari sasvim razbacane. U jednoj kući ječe ranjeni Hercegovci. Nemamo zavoja da im zaustavimo krv. Bolničarka čepa neke stare, prljave dimije i stavlja ih na rane.
Legli smo pod jedan orah. Doznao sam da je kapetan Berginec ipak uspeo da ostvari svoju nameru. Prilikom bombardovanja danas posle podne u onoj dolini, kad niko nije obraćao pažnju na njega, izvadio je revolver i ubio se. Zenu smo mu smestili u jednu muslimansku kuću.
Ne može uopšte dalje da se kreće.
UTORAK. 15 JUNI
Duge Njive. — Zavukli smo se posle marša od šest sati u ovu šumu i nadamo se da nas avijacija neće naći. Stigao sam među poslednjim — snaga me skoro sasvim izdala.
Bombarderi i danas uporno kruže tražeći nas. Spavao sam blizu Starog i Marka. Starom rana nije dobro.
Sva mu je mišica poplavila, ima temperaturu, leži u jednoj maloj uvali. Veli mi da je izmenjen pravac našeg pokreta. Idemo svi u Istočnu Bosnu, a Deseta hercegovačka brigada odlazi za Hercegovinu. Stari mi još reče da ćemo po dolasku u Istočnu Bosnu divizije uputiti u razne pravce, uglavnom svaka divizija treba da ode na svoj teren, kako bi
se ustanak planski širio u svim krajevima. Marko je zvao lekare da pregledaju Starog.
Marko mi reče da je kod Miljevine poginuo Boro Kovačević, naš stari drug. Uoči pogibije sedeli smo Olga, on i ja i dugo pričali. Poginuo je i Nina Maraković, komandant Sedme baniske brigade. Obojica su nastradali od avijacije prilikom prelaska preko druma Kalinovik — Foča.
Došli su Peko i Mitar s Brankom Spasićem. Pričaju kako su prešli drum Kalinovik — Foča. Oko deset sati pre podne oni su došli na sam drum, kad se odjednom ispred njih stvorio jedan veliki tenk. Peko, Mitar, Branko Spasić i još dva druga zaklonili su se za jednu debelu
vrbu, a tenk se zaustavio ispred njih na petnaestak metara.
Iz tenka izišli su jedan Nemac i jedan ustaša, gledali naokolo, pa su ponovo ušli u tenk. Okrenuli su topovsku cev pravo prema vrbi. Ustaša je odvio bombu i bacio je u potok, Peko i Mitar su iskoristili dim koji se od bombe podigao, i skočili su u potok sa svim ostalim drugovima.
Mitar se prevrnuo u vodu. Ispao mu je pištolj pa je morao da se vraća, ali srećom tenk je bio na drumu, deset metara iznad potoka, pa tenkisti nisu videli Mitra.
Marko mi je dozvolio da pređem u štab Peka i Mitra »da bih opisao prelazak preko pruge Sarajevo — Beograd«, kako sam ja formulisao.
Marko je mislio da je dobro da odem u drugu diviziju da bih bio bliže Olgi. Peko mi je dao da uzjašem konja. To mi je bilo prvi put da u ove dve ofanzive jašem na konju. Išli smo sami kroz šumu za selo Smljeće.
U selu puno naroda, muslimani, štab još nije došao, pa je Peko rekao da se ovde zadržimo.
Ulazimo u jednu kuću, a u njoj dva Banijca i jedan Dalmatinac spremaju večeru za sebe.
Zaklali čitavo tele i strpali u kazan. Pegavci.
Peko ih pita šta tu rade, a oni vele:
— Ubio avion tele, a mi ga našli!
Peko ih je grdio, govorio kako brukaju našu vojsku, a oni jadnici se pokunjili. Reče im Peko da se jave Četvrtoj brigadi, dade im pravac, oni pođoše, a Peko ih zaustavi:
— Uzmite ovo meso!
SREDA, 16 JUNI
U jaruzi pod Jahorinom. — Sedeo sam ceo dan s Pekom na nekim stenama pokraj kojih teče potok, kupao se, prao veš. Pred nama se ispružila Jahorina. Noćas ćemo je preći. Peko mi pokazuje pismo koje je Sedma divizija uputila Petom bataljonu Četvrte crnogorske brigade:
»Na našem putu iz Crne Gore za Istočnu Bosnu probijajući se pod najtežim okolnostima kroz neprijateljske linije, vi ste nas prihvatili u najtežem momentu na rijeci Hrčavki. Vaše junačko držanje i drugarska pažnja prema našoj diviziji potstiče sve naše borce i rukovodioce da u ime naše divizije izrazimo zahvalnost.«
Situacija je uglavnom mirna. Izgleda da smo se konačno otkačili od neprijatelja. Ni avijacija više ne dejstvuje. Samo su nas tražili izviđači, ali naši su se dobro sklonili u šumu.
Izdata je zapovest za prelaz preko pruge. Prva divizija će je preći na sektoru Renovica — Potprača, a mi na sektoru Pale — Stambolčić.
Sedma divizija ide na Podgrab. Kad je pala noć jahali smo preko Jahorine. Divne su njene široke šume. Spuštamo se u Mrkodol. Tu zatičemo Vrhovni štab. Drugovi nisu ništa jeli već četrdeset osam sati, jer se komora bila izgubila. Legli smo oko dva, a već u četiri morali smo ustajati, — izviđač je preleto preko nas!
ČETVRTAK, 17 JUNI
Mrkodol. — U ovoj istoj kući, u kojoj se mi nalazimo, bio je pre neki dan četnički vojvoda Baćović s još šest ljudi. Izgleda da je među njima bio i čika Branko, alias Zarija Ostojić.
Krenuli su za Romaniju.
Od seljaka doznajemo za situaciju na pruzi. Nemci su doveli pojačanja u Podgrab gde se nalazi priličan magacin. Još sinoć su zauzeli položaj Krvaricu, Kik i Pastorak koji štite Podgrab. Ovo je mesto i raskrsnica za Goražde i Foču. Prugom često saobraćaju »panceri«, oklopni vozovi.
Pošli smo pred mrak za Sjetlinu, ali umesto dva sata išli smo pet!
Od Podgraba i Renovice čula se borba. Oko dva sata došli smo do prvih kuća Sjetline. Jedan crnogorski bataljon se već bio prebacio kad je Stari doneo odluku da se ove noći ne prelazi pruga. Stari se nalazi u šumi, sat hoda od Sjetline, a Peko je ostao na istom mestu. Kiša je
počela da pada, najbolja naša protivavionska odbrana.
PETAK, 18 JUNI
Kod Sjetline. — Druga proleterska brigada se kod Stambolčića sasvim prebacila, prešla je i neka bolnica. Sedma divizija nije uspela da zauzme Podgrab. Da bi nesreća bila još veća, Jakšić i njegov komesar Kladarin ranjeni su od bacača. Kladarinova rana je teža.
Marko je s jednog visa lepo osmotrio Stambolčić i jedinice Druge proleterske. Sve u svemu, neprijatelj ima malo snaga na pruzi i izgleda da ćemo je lako preći.
Predveče smo krenuli. Kiša je ojačala. Oko osam bili smo na pruzi. Nekoliko stotina metara ispred pruge zatičemo Jakšića i Kladarina.
Leže na zemlji pokriveni šatorskim krilima, odmaraju se malo.
Baš kada smo Peko i ja bili ispred pruge, preko jednog visokog gvozdenog mosta polako se pojaviše farovi oklopnog voza iz pravca Sarajeva i odjednom stadoše. I jedna i druga strana brega bila je prepuna vojske i ranjenika, a dole ispod samog mosta jedna grupa Dalmatinaca naložila vatru!
Tek što smo Peko i ja pošli ispod mosta i zašli u šumu, zatreštao je mitraljez. Srećom, svega jedan rafal.
Uzanom stazom peli smo se gore. Kiša je šibala. Peko mi reče:
— Kakve li strašne muke podnose naši ranjenici.
Setih se Olge.
Posle smo išli kroz neko šiblje. Jedva smo se probijali. U šumi se ne vidi ni prst pred okom. Pešačili smo još dva sata, pa dođosmo do jedne kolibe gde se smestio štab četvrte crnogorske brigade. Unutra gužva — svi hoće da se suše.
Prugu nismo rušili, jer eksploziva nismo imali, čitav prelaz, bar Druge divizije, ličio mi je na provlačenje, probijanje kroz neprijateljske položaje — iako ustvari neprijatelja na ovoj komunikaciji nije ni bilo — a trebalo je ovo da bude ofanzivna akcija. Nije ni čudo. Posle probijanja kroz ove strašne nemačke redove — nije lako preorijentisati taktiku, čak i u glavama komandnog osoblja.
SUBOTA, 19 JUNI
Babici. — Pošli smo dalje već oko pet izjutra. Prelaz je uglavnom izvršen bez većih teškoća. Ostao je samo jedan deo Pratećeg bataljona s one strane pruge, među njima i Nikita Bakov i 17 drugova. Presreli ih tenkovi.
U jednoj kolibi zatekli smo štab Druge dalmatinske brigade. Tu smo se malo odmorili. Neko reče da prolazi Nazor, Peko skoči i naredi da se stari pesnik uvede unutra. Nazor je bio sav prokisao, drhtao je stalno. Peko zamoli drugove da naprave mesta, podloži vatru, posadi
Nazora na stolicu i poče da mu skida cipele i vlažne čarape.
Mitar nađe neku toplu kašu. Nazor je gutao jelo, a u očima su mu se videle suze. Očigledno je bio dirnut Pekovom pažnjom.
Dobro se drži Nazor. Kroz najveće patnje lako je prolazio. I sada je vedar:
— Prođosmo! To se i očekivalo …
Peko mi u drugom uglu veli:
— Vredi nam Nazor mnogo… Skoro mu je sedamdeset godina i kako lepo ovo sve podnosi…
Kad sam izišao napolje — sreo sam Olgu. Bila je na konju, ćutala, pokisla. U licu se mnogo izmenila.
— Moramo hitno amputirati ruku! — rekao mi je doktor Pavletić. U onoj istoj sobi, iz koje je Nazor s Pekom malo pre izišao, počesmo da vršimo pripreme za operaciju. Bolničarka je mela sobu. Ja sam bio napolju i pravio nosila, jer posle operacije Olga neće moći da produži
na konju. U toj mračnoj, prljavoj sobici, svrši se ta grozna operacija.
Olga nije ni reči progovorila. Kad sam ušao unutra, zamolila je da legnem pored nje:
— Neću moći više da budem hirurg, ali ću biti dečji lekar…
Doktor Pavletić je u drugom uglu slegnuo ramenima:
— Dobro će biti!
Ali video sam da ne govori istinu. Olga mu reče:
— Nešto si se mnogo žurio! Da mi je samo da ovu noć provedem pod krovom, evo već deseti dan kako spavamo napolju…
Nije imala sreće, jer uđe Ratko Sofijanić, zamenik komandanta Druge dalmatinske brigade, i reče mi:
— Čuje se borba sasvim blizu, meci već padaju oko kuće. Trebalo bi Olgu što pre evakuisati. Ja na položaju imam samo jednu četu.
Smestili smo je na nosila. Dvanaest gladnih ljudi iz Druge dalmatinske su je poneli po blatnjavom putiću. Iznad nas je kružio izviđač.
Morali smo zastajkivati pod drvećem. Ljudi su gunđali. Držao sam revolver spreman u džepu, jer mi jedan reče:
— Ja sam silom mobilisan …
Posle dva sata stigosmo do sela Babića gde se nalazio jedan deo Vrhovnog štaba i štab Druge divizije. Pored Olge su dve bolničarke, a ja sam se popeo do štaba divizije da dobijem dalji pravac. Tu je bila i Marija Lompar, koju sam unapred poslao da obezbedi nosače za dalje.
Peko mi je odredio dvanaest drugova iz Prateće čete divizije da nose Olgu. Pričekao sam da oni ručaju, pa da krenemo. Bilo je oko pet sati kad smo pošli nizbrdo ka Olgi. Ja sam bio na čelu. Kad smo došli na ledinu ispod sela zapraštali su mitraljezi iznad naših glava. Pojurio sam ka potoku gde je bila Olga.
Odjednom se prolomi bacač pored mene, osetih nešto toplo po obrazu, od silnog zaleta kako sam trčao nizbrdo i od eksplozije preturih se preko glave i tresnuh u neki potočić.
Ostala mi je u glavi slika Olginih nosila prekrivenih belim ćebetom, koja sam trenutak pre eksplozije video kako brzo prođoše niz potok.
To su je oni drugovi Dalmatinci proneli. Hladna voda me je osvestila. Podigao sam se. Sve je ključalo oko mene. Bacači su udarali, mitraljezi sekli svuda naokolo. Sjurio sam se u potok, ali Olge nije bilo. Njena nosila se nisu videla. Pored mene su projurili stari Ribar, Vicko Krstulović sa decom i drugaricom, čika Janko. Pošao sam uz susednu padinu.
Mitraljezi su sekli granje iznad nas. Ribarev beli konj bio je odlična meta. Vicko je muku mučio s decom. Nije mogao obadvoje dece da nosi uzbrdo. Uzeo sam malog Vibora iz njegovih ruku. Mališan je vrištao, ja sam ga poljubio da ne plače. Dete je još više zavrištalo, obraz mu je bio krvav.
Tada sam primetio da sam ranjen u glavu. Moja krv je umrljala Vibora i dete se uplašilo. Mitraljezi su nas tukli sve dok nismo prešli greben. Odjednom sam počeo da malaksavam.
Doktorka Stanojka Đurić mi je previla ranu:
— Izgleda da ti je rana duboka! — rekla mi je.
Čika Janko mi je dao svog konja, krv mi je iz rane neprekidno tekla. Pomogli su mi drugovi da dođem do štaba Druge dalmatinske brigade. Jedan kurir Druge proleterske došao je i javio mi da je Olga izvučena iz onog potoka. Dalmatinci su je bili sklonili u jednu vodenicu nekoliko stotina metara od mesta gde sam je poslednji put video, a posle je naišao Ljubo Đurić i naredio da se prenese u bolnicu Druge brigade.
NEDELJA, 20 JUNI
Pokret. — Prešao sam u Medakoviće. Temperatura me je mučila, 39 stepeni. Mitar me oko podne pozva ustranu. Vidim da hoće nešto da mi kaže:
— Olgi je vrlo teško. Daćemo ti konja. Idi odmah do nje.
Predao mi je pismo koje napisao Krcun: »… drugarica Olga je na samrti…«, a zatim rekao:
— Znao sam ja to još juče. Amputacija je zakasnila. Doktor Pavletić je rekao da je u 95% slučajeva smrt sigurna …
Dva puna sata išao sam s Gojkom Nikolišem na konju. Susreli smo Drugu proletersku. Olgu su nosili na nosilima uz Romaniju. Bila je sasvim svesna:
— Juče je bilo strašno. Čula sam da si ranjen. Jesi li uzeo injekciju protiv tetanusa?
I morao sam da primim injekciju. Posle je došla Stanojka Đurić da Olgi da kamfor- injekciju, ali Olga je odbila:
— Nemoj, Stanojka, trošiti dragoceni lek. Čuvaj ga za drugove kojima će spasti život!
Drugovi su spustili nosila da se malo odmore. Olga me pozvala pored sebe:
— Čuvaj Milicu. Lepo je vaspitavaj. Neka bude lekar u vojsci. Kad dođeš kući, kaži joj da se ugleda na svoju Mamu …
To su bile njene poslednje reći. Trebalo je naći nove drugove koji će nositi nosila. Pošao sam do komandanta bataljona. Olga je umrla posle desetak minuta, svesna do poslednjeg trenutka.
Stajao sam na ivici Romanije. u stenama, na stazi koja vodi od Stojna — Medakovića za Mokro. Noć je već pala, vetar je hujao i svijao ogromne smreke. Kopali smo grob za Olgu šakama, noževima, jer ašova nismo imali. Sa mnom je bio jedan vod, zaštitnica naše kolone. Svi ostali otišli su napred. Do sela imamo dva sata, a u njemu su već verovatno Nemci.
Olga je ležala uvijena u belo ćebe. Njena crna kosa pokrivala je skoro celo lice. Vetar je sve jače svijao smreke, a rudar Laza, rodom iz Šekovića, borac iz Srbije još iz 1941 godine, grabio je šakama zemlju:
— Vlado, dođosmo do kamena …
Poslednje pregršti zemlje vadio je jedan drug koga je Olga operisala:
— Meni je život spasla; svi smo je voleli…
Položili smo je u plitki grob, poslagali busenje, navaljali kamenje, napravili mapu, osam metara od izlaska staze na Romaniju, pored same litice na jugoistok. Skinuli smo kape Saša Božović, Stanojka Đurić, tri druga iz ovog voda i ja.
— Slava drugarici Olgi! — uzviknuo je Lazo, a za njim mi svi ostali.
Krenuli smo u tamnu šumu, sustigli jedan bataljon Druge proleterske brigade, u mraku, ćuteći, gazili smo kroz gustu, močvarnu šumu. Poginula je Olga za svoj narod. Poginula je kao član naše Partije. Stezao sam u ruci njen sat koji sam poneo za Milicu. Potekoše mi suze, jedna, dve — čitav potok. Imao sam i zašta plakati.
PONEDELJAK, 21 JUNI
Pokret. — Ispred Mokrog ustaše su opalile dva – tri rafala iz mitraljeza; svi smo bez borbe prešli drum Sarajevo — Zvornik. Išao sam s Drugom proleterskom brigadom, pa sam posle krenuo za Šahbegoviće, gde se nalazio Vrhovni štab i štab Druge divizije. Ustaše su negde u blizini pripucale, susreo sam pet-šest Dalmatinaca, gladnih, iznemoglih, koji su bili izgubili jedinicu.
Pošli smo zajedno. Preko jedne čistine morao sam vaditi revolver, jer su, vele ti ljudi, ustaše bile s one strane. Niko nas nije primetio. Maršovao sam čitavo pre podne, korak po korak, susreo sam štab Prve dalmatinske brigade. Bogdan Stupar mi je dao parče hleba i vode.
Imao sam temperaturu 39.5 stepeni, rana mi je krvarila. Posle dvadeset i četiri sata pešačenja došao sam do Šahbegovića. Previo me je doktor Dulić, onaj isti lekar koji me je previjao i u Srbiji, oktobra 1941, kad sam prvi put bio ranjen.
Posle petnaest minuta došao je kurir od Marka, koji me je zvao da odmah dođem do njega.
Održavan je sastanak o jednom važnom pitanju.
Treba regulisati ishranu vojske. Pri svakoj brigadi određuje se jedan poverenik Vrhovnog štaba, bez čijeg se odobrenja ne može izvršiti nikakva nabavka hrane. U sela smeju da silaze samo intendant i za to ovlašćena lica.
Pola sata posle toga sastanka, krenuli smo dalje, za Žunove. U ovom kraju boravili smo u januaru 1942 godine. Sećao sam se pojedinih uvala.
Počeo sam da zaostajem za kolonom, pa mi je Peko dao konja. Priča mi o prelazu druma Sarajevo — Rogatica — Zvornik. Uglavnom je dobro završen. Još nije stigao onaj deo Pratećeg bataljona koji su tenkovi otsekli na pruzi Sarajevo — Višegrad.
Prva divizija je na putu za drum presrela neke nemačke kamione s komorom i zaplenila nekoliko stotina konzervi i veću količinu dvopeka.
Drum preko Romanije prošla je bez teškoća. Sada ćemo preći u punu ofanzivu, kaže Peko.
Dobili smo vesti od Treće divizije. Poginuo je Sava Kovačević prilikom proboja na Sutjesci.
Stigli su Gligo Mandić, komandant Prve dalmatinske brigade, Dragiša Ivanović, politički komesar Pete crnogorske brigade i pop Vlado Zečević. S njima se probilo nekoliko bataljona iz Pete crnogorske i Prve dalmatinske.
Treća sandžačka je krenula za Sandžak.
Milutin i Đido izgleda da su s jednom grupom boraca pošli za Crnu Goru. Nurija Pozderac je poginuo. Simo Milošević ranjen. Vesa Masleša nestao.
UTORAK, 22 JUNI
Žunovi. — Stigli smo u ovo selo pred samu zoru. Peko i Mitar su mi našli jednu postelju da legnem. Zaspati nisam mogao posle 48 sati marša, vatra me je i dalje držala, a i neobično je ležati u postelji. Nisam je video od Priluka, to jest od februara ove godine.
Naše jedinice su raspoređene po susednim selima. Prvi odmor posle teške ofanzive. Vrši se sređivanje jedinica, prebrojava se automatsko oružje.
Pred podne me je Dulić ponovo previo pa sam seo s Pekom i on mi je na sekciji pokazao kako je teklo probijanje Treće divizije. Evo šta su Gligo Mandić i pop Vlado Zečević izjavili pred Vrhovnim štabom (tom sastanku prisustvovao je i Peko):
Treća divizija na osnovu naređenja Vrhovnog štaba krenula je s Pive 8 juna uveče. Pokušano je još jednom da se napravi most preko Tare blizu ušća Sušice, ali su Italijani i ustaše jakom vatrom naterali Prvu dalmatinsku da se povuče. Ranjenike smo nekoliko puta prenosili tamo amo od Pive ka Tari i od Tare ka Pivi. Naređenje je bilo da treba hitati.
Štogod se ranjenika moglo da stavi na konje, stavljeno je. U tom trenutku bilo je 1.500 ranjenika i oko 500 osoblja. Jedan deo teških ranjenika nije se mogao preneti i ostavljen je skriven u kanjonu Sušice zajedno
S hranom i osobljem.
Nemci su pravili nečuvena zverstva. Sva su sela palili. Kad su naše jedinice prelazile Pivu za njima se nebo sijalo od požara.
Prvo je Prva dalmatinska prešla ispod Kruševa, a za njom Peta crnogorska, Sandžačka je bila u zaštitnici. Prelaz je bio neobično naporan. Kozja stazica uz Vučevo bila je pod stalnom artileriskom vatrom. Most je avijacija bila oštetila. Mi smo svukli most skoro jedan sat od starog mesta da bismo izbegli artilerisku vatru. I pored svega imali smo veliki broj gubitaka
prilikom prelaza.
Devetog juna u noći prelazak je bio završen. Toga dana na Vučevu neprijatelj je žestoko delovao i avijacijom i artilerijom. Izginulo je mnogo ranjenika.
Tom prilikom je teže ranjen u nogu Nurija Pozderac.
Oko podne naleteo je veći broj aviona i sručio bombe na Petu brigadu, bolnice, kolonu sa zbegom. Nurija je ležao između tri bukve i virila mu je samo noga, geler ga zakačio u petu i smrskao je. Iako je odmah bio previjen krvoliptanje se nije moglo zaustaviti. Umro je 11 juna. Nurija se odlično držao. Rekao je pred smrt:
— Proklet da si, Hitleru! Sto Nurija da ubiješ, rat ćeš izgubiti!
Prvi se prebacio preko reke Sutjeske Gligo Mandić s tri bataljona Prve dalmatinske i jednim bataljonom Pete crnogorske 11 juna uveče.
On se privukao do reke neopaženo i taman je sazvao komandni kadar na savetovanje, kada je jedan nemački policiski pas preplivao reku i zalajao. Naši su bili otkriveni i Nemci su sasuli strahovitu vatru. Nastala je kratka zabuna. Gligo je odmah naredio juriš. Prelaz preko Sutjeske bio je neobično težak.
Uprkos žestoke nemačke vatre, uprkos brze Sutjeske koja je odnela 38 boraca, većinom drugarica, Prva dalmatinska je probila nemačke položaje i razbila Nemce na polju kod Tjentišta, zarobivši nemačku komoru od 200 konja. Ali borci, umesto da gone razbijene Nemce, pojurili su u šatore da nađu hranu, jer su mnogo patili od gladi.
Utom je mrak pao i više se ništa nije znalo šta se dešava. U međuvremenu Nemci su se pribrali i jurnuli na naše i razbili ih. Ukupno u ovom prodoru ova četiri bataljona imala su 64 mrtva i 9 ranjenih. Jedan deo bataljona kasnije se prikupio na Vrbničkim kolibama.
— Bilo je odlučeno da se druga grupa probije u noći između 12 i 13 juna. Kad smo krenuli, — kaže pop Vlado, — tukla nas neobično jako artilerija. Padala su zrna posred kolone.
Nemci su pokušali da nam spreče prilaz Sutjesci i vodila se žestoka borba čitav dan. U mrak se stišala. Kad smo naišli na Sutjesku, Nemaca nije bilo na ivici druge obale. Pomoću jednog čeličnog konopca, koji nam je izgleda ostavio Jakšić, prebacili smo se na drugu obalu. Prethodnice su nam bile četiri bataljona Pete brigade, jedan bataljon Prve dalmatinske i jedan Desete hercegovačke. Mostarski bataljon, a Sandžačka brigada bila je u zaštitnici.
Pop Vlado je izjavio da je Sava Kovačević mislio da je Gligo Mandić razbio Nemce, pa veli da je Sava rekao:
— Vidjeste li kako smo ih sinoć fino razbili, pa ih sada nigde nema …
Đido je bio mišljenja da nas Nemci čekaju na svojim položajima, malo dublje od Sutjeske.
— Mi smo se peli — izjavio je pop Vlado — sa zadatkom da se probijemo preko Ozrena i Vilenjaka. Kad smo krenuli, primetili smo nemačku raketu i čuli mitraljez pa smo poslali patrolu. Ona se nije vratila i mi smo nastavili. Izbili smo skoro na sam vrh i seli na sedlo.
Tada se otvorila borba. Trajala je jedno pola sata. Prateća četa štaba divizije pošla je napred i naišla na nemački bunker. Nemci su zasuli mitraljezom, a četa se povukla. Sava, Đido i Radovan Vukanović su skočili, pozvali četu i jurnuli na bunker, koji je bio svega pet-šest metara od njih.
Sava je odmah pao pogođen u glavu. Bunker je likvidiran. Pored Save poginuo je i njegov sinovac Dragan koji ga je stalno pratio. Borba se nastavljala.
Počela je strahovita paljba. I topovi i bacači stupili su u dejstvo. Naša teška oruđa su došla u prvi borbeni red. Neprijatelj je tako majstorski bio postavio orada da je svaki metar bio tučen. Ovde je ranjen Simo Milošević. Usled malog prostora, a velikog broja ljudstva, neprijatelj nam je nanosio ogromne gubitke.
Za to vreme mi smo vršili više puta juriše, ali bez mnogo uspeha. Na juriš su vodili svi odgovorni drugovi. Otuda su žrtve baš među komandnim kadrom bile osetne. Pošto su svi pokušaji prodora na ovom delu fronta propali, štab grupe i divizije je doneo odluku da se proboj izvrši levo od Ozrena u pravcu Tisovog Brda.
U tom smislu su izdata naređenja i upućeni kuriri. Proboj treba da vrše dva sandžačka bataljona, koji su se već nalazili na tom delu položaja kao rezerva i zaštita, a za njima štabovi i Mostarski bataljon. Međutim, ni ovaj prodor nije uspeo. Na jednom položaju nemački bunkeri su bili razmaknuti i tu je prošlo preko 500 boraca i ranjenika, koji su srećno stigli sve do Romanije.
Pop Vlado je bio s Dragišom Ivanovićem u jednoj od tih grupa. Đido, Milutin i Radovan Vukanović s nešto snaga krenuli su put Crne Gore. Pop Vlado i Dragiša Ivanović posle su sreli Gligu Mandića, koji je bio okupio neke delove Prve dalmatinske brigade.
Pop Vlado još kaže da su put za probijanje nalazili po leševima naših drugova. Skoro svaki je imao veliku rupu na glavi. To su Nemci ubijali naše iznemogle i ranjene drugove koji su zaostajali iza kolona prilikom ranijih proboja. U jednoj šumi zatekao je jednog lekara iz Nikšića, koga smo baš uoči ofanzive zamenili.
Sedeo je na panju, spuštene kose, potpuno nepomičan. Od gladi i napora svest mu se bila pomračila.
Kad su došli blizu pruge Sarajevo — Višegrad pravac nadiranja naše glavnine odredili su po detonacijama avionskih bombi. Znali su da nas stalno prati nemačka avijacija. Prilikom prelaska železničke pruge presekli su ih tenkovi i blindirani vozovi.
Na ovu stranu su prešla dva bataljona Pete crnogorske brigade i dva bataljona Prve dalmatinske, dok je po jedan bataljon obe brigade ostao s one strane. S njima ima oko 500 duša iz zbega, iz raznih bolnica. Iza popa Vlade prešla je jedna grupa od 250 ranjenika. Oni su krenuli pravo na Vrbnicu i niko ih nije zaustavljao.
Muslimanska milicija u Govzi i okolnim selima držala se rđavo. Ubijala je naše drugove, a neke je predavala Nemcima. Četnici su isto radili.
Nastavak na:
Vladimir Dedijer OFANZIVA ZA OSLOBOĐENJE
ISTOČNE BOSNE
