SA RANJENICIMA NA JAHORINI

Bilo je to posle zadnjeg proboja u bici na Sutjesci. Putovali smo 21. 7. 43. čitavu noć i osvanuli na Jahorini. Lepa je to planina. Izgledalo je da će biti vedro, da će biti lep dan, mada se tome nisam mnogo radovala, zbog aviona. Čujem: Odmor! Ali ne onaj kratki, već ćemo se duže odmarati.

Od silnog umora ranjenici i bolesnici kao po nekoj komandi legoše. Neki, oni lakši, odmah zaspaše. Težim ranjenicima crvi smetaju. Nisu dugo previjani, ne zato što nismo mogli da ih previjemo već nismo imali sanitetskog materijala. Sve nam je zaplenio neprijatelj, zajedno s konjem, prilikom proboja kroz Sutjesku.

Boža Mitrović, referent brigadnog saniteta, reče mi da dolazi komandant brigade. Kad naiđe gleda smrknuto u ranjenike i kratko naređuje:

— Ranjenici se moraju previti u toku dvadeset i četiri časa!

Naređenje se mora izvršiti. Kao i u svakoj teškoj situaciji, stupa na snagu partizanska snalažljivost. Uprava saniteta određuje ekonoma brigadnog saniteta Mila Selića, mene i još jednog lakšeg ranjenika da pođemo u najbliže selo i nabavimo materijal za previjanje.

Putovali smo oko dva sata do prvog jahorinskog sela. Na momente smo uživali u pitominama i vidicima, ali smo stalno mislili na zadatak. Najzad smo ugledali kuću pokrivenu crepom, što je bio znak da pripada nekom imućnom seljaku. Pozvali smo odbornika sela i objasnili mu o čemu se radi. Zajedno s njim ušli smo u kuću. Nastalo je ubeđivanje. Seljak se dugo odupirao, mada smo ga uveravali da su se kod ranjenih drugova rane ucrvljale. Izgovarao se da je platno koje tražimo namenjeno njegovoj kćeri za udaju.

Meni se kosa dizala od srdžbe. Udaja, svadba, crvi, borba. Još ima ljudi koje ne pogađaju strahote rata! Odbornik je istog mišljenja kao i ja. Povisuje glas, naređuje prosto domaćinu da da što tražimo. I dobijamo platno. Vraćajući se iz sela, nikako nisam mogla da izbrišem iz sećanja okrutno lice onog gazde. Njemu kao da još nije bila jasna veličina naše borbe i žrtve? lli je ogrezao u saradnji s neprijateljem?

U sanitetu su nas radosno dočekali. Odmah su prionule na posao spretne ruke bolničarki. Sofija, Dragica, Mira, Mika, Anđa, Bosa i Persa napravile su od tankog platna gazu, a od debelog zavoje. Radilo se sa pesmom, jer Boža je uvek govorio: “Hoću, devojke, da čujem pesmu kad se previjaju ranjenici.”

Sad je trebalo izvršiti sterilizaciju. Doboš nismo imali. Imali smo samo dve manje kante od masti. Ispraznili smo kućicu koja se nalazila na tome mestu. Soba je bila mala, ali, na sreću, imala je jedan mali šporet, što je tada bila retkost u bosanskim selima. Pod je bio od zemlje, ali su zidovi bili okrečeni. Oribali smo je dobro sa ključalom vodom. Uostalom, gde god smo se u selima odmarali svaku kuću bismo očistili pre nego što bi borci u nju ušli. To je bio jedan od metoda rada saniteta u brigadi i nepisani zakon pri smeštaju.

Kad je soba očišćena, ostala sam samo ja unutra. Šporet je bio dobro naložen. Kao aparat poslužila je jedna tepsija. Sobna temperatura je bila oko 30’°. Ja u uniformi, a prozor zatvoren. U početku i ne osećajući da je pretoplo, predala sam se poslu. Slagala sam osušene komade gaze u kantu za mast i dobro je zatvorila. Sa čela mi je curio znoj. U sobi gori vatra, a napolju sunce sija.

Najedanput — bombardovanje! Sva sam se posvetila radu i ne pada mi na pamet da bomba može u kuću da udari, koja se čitava trese. Neko mi govori kroz mali prozor da je poginula Dara Šćepanović, referent saniteta 2. bataljona, moja dobra drugarica, neobično hrabra. U ušima mi i dalje podsvesno sve nadjačava komandantova poruka: “Ranjenici se moraju previti!”

Nisam videla mrtvu Daru. Sahranili su je. Poslednji put smo se u prolazu videle dan ranije. Razgovarale smo da li će se probiti 3. (sandžačka) proleterska brigada. Nikakvih vesti o njoj nije bilo. Tamo su nam bili najdraži drugovi i drugarice.

Predveče se začula pesma ranjenika: o Krajini, Drvaru i Petrovcu. Crva nema više u njihovim ranama. Boža raportira:

— Druže komandante, zadatak je izvršen! Ranjenici su previjeni.

A ja sam mislila na Daru…

Dušanka DAMJANOVIĆ

Sjecanja treca krajiska brigada