POGINUO JE USPRAVNO

 

Boško Kovačević bio je malog rasta. Sigurno mogu reći najmanji, ali jedan od najhrabrijih u našoj četi. Zvali smo ga “Mali Boškić”. Kad smo se vraćali sa Sutjeske juna 1943. godine vršio je dužnost komandira voda u jednoj četi 2. bataljona. Na marševima u istočnoj Bosni često nas je napadala muslimanska milicija. U stvari, to su bile naoružane grupe seljaka koji su se nalazili u službi ustaša. Na planini Jahorini 19. jula 1943. godine, za vreme našeg pokreta ubili su nam komandira 2. čete Jarić Gavru i još nekoliko boraca. Saznali smo za raspored jedne grupe izdajnika ove vrste kod sela Kamenice (južno od Podgrada) i dobili zadatak da ih likvidiramo. Oni su se nalazili u jednoj pošumljenoj jaruzi. Zapravo, to nije bila gusta šuma nego mestimično i na izvesnim odstojanjima razbacani grmovi i drveće.

Partizani Usiljeni mars

Plan za uništenje ovih izdajnika bio je jednostavan. Marko Knežević, sa još nekim drugovima, postavio se u zasedu na mestu gde smo očekivali da bi neprijatelj pokušao da beži. Boško Kovačević, moj stric Grbić Ilija i ja dobili smo zadatak da se krećemo jarugom, pretražimo sve grmove i da ih otkrijemo. U ovakvim slučajevima muslimanska milicija obično je vršila raspored po manjim grupama, 2 do 3 čoveka. Oni su poznavali teren, jer je to njihov rodni kraj i bili su majstori u izboru skloništa i maskiranju. Do tog vremena mi smo već bili iskusni borci. Vraćali smo se sa Sutjeske i Zelengore, gde smo se i borili sa elitnim nemačkim jedinicama, pa ovakve vojske nismo se mnogo ni plašili.

Kad smo završili sve pripreme, krenuli smo da izvršimo zadatak. Bio je 20. jul 1943. godine. Boško i Ilija bili su naoružani automatima, a ja mitraljezom. Kad smo krenuli Boško je bio u sredini, ja desno od njega, a Grbić Ilija levo. Krenuli smo se oprezno, pregledajući grm po grm i delove manjih šumica. Povremeno smo zastajkivali, prikradali se i vrlo oprezno pretraživali žbunje. Jaruga koju je trebalo da pretražimo bila je dugačka oko 2 kilometra. Bilo je leto, sve drveće zeleno pa nam je i to otežavalo da ih brže pronađemo. Već smo prešli više od kilometra a njih nema. Do tada smo se kretali i na izvesnim rastojanjima. Već smo posumnjali da se oni tu uopšte nalaze.

Boško je bio vođa grupe. Stajao je kod jednog gustog grma i dao znak nama dvojici da dođemo kod njega. Prišli smo mu i, što se kaže, stali rame uz rame. On je stao u sredinu. Šapatom smo razgovarali kako da produžimo dalje. Grbić Ilija reče: “Majku im njihovu, nema ih nigde”, a Boško mu odgovara: “Moramo ih naći! Sigurno su tu negde”. Još hteo nešto da kaže, ali u tom momentu primetismo kao da grm pred nama malo pokrenu. Iz grma planu puška prema Bošku i raznese ceo gornji deo glave. On pade bez reči.

Banditi su, dakle, bili u grmu kod kojeg smo mi zastali. Njih trojica su, ali je samo jedan opalio i to samo jedan jedini metak. Nas dvojica stojeći, i do kraja iznenađeni, kao po komandi primetivši puščane cevi u grmu, jednovremeno povukosmo naše obarače i sasusmo rafale ispred sebe. U takvom momentu čovek nije sposoban da precizno gađa. Oni su počeli bežati najvećom brzinom. Bežali su baš u pravcu gde je bio u zasedi Marko Knežević. Potrčali smo za njima. Dvojica su krenula desno, prema našoj zasedi, a jedan levo. Onog što je pošao levo stigao je, i sa par metaka u pokretu, ubio Grbić Ilija. Za onu dvojicu bili smo sigurni da beže na pravo mesto.

Tako je i bilo. Marko ih je, sa još nekim drugovima, žive hvatao. Kad su im se banditi približili, na jednog je skočio Marko, i onako hrvući se s njim, uspeo da ga savlada i razoruža. Naravno, kad smo ovu akciju završili uhvaćeni banditi dobili su zasluženu kaznu.

Poginulog Boška izneli smo na jedno brdo u blizini mesta gde je poginuo. Prikupila se naša četa, koja je već navikla na takve nemile događaje. Sahranili smo ga, odali mu poslednju poštu i priznanje.

Bila je već noć. Naša četa je bez reči produžila pokret prema Bosanskoj krajini. Boško je sam, bez svojih drugova, ostao u tihoj noći, na jednom visokom brdu, baš u blizini mesta gde smo streljali i njegove ubice. Na um mi padoše njegove reči, kad smo se probijali sa Sutjeske: “Jedva čekam da stignem do Cvjetnića! Već sam puno poželeo roditelje i ostale poznanike. Ako sretno stignemo posle Neretve, Drine, Sutjeske i Zelengore, imaćemo šta da pričamo”.

Ali u Cvjetnić, njegovo rodno selo, Boško nije stigao. Njegove želje su preneli ratni drugovi koji su s njim delili dobro i zlo.

Petar GRBIĆ