Vladimir Dedijer ” POVRATAK U KRAJINU ” Ratni dnevnik I/XV – 1941-1944

Vladimir Dedijer POVRATAK U KRAJINU

Ratni dnevnik I/XV – 1941-1944

PETAK, 30 OKTOBAR

Pokret. — Pošli smo po divnom sunčanom vremenu kolima za Farkašić. Kad smo bili nasred Koreničkog Polja, ravnog kao dlan, odjednom se pojaviše tri, pa šest, devet, osamnaest, dvadeset i sedam teških tromotornih bombardera. Prilično smo se osvrtali, tražeći zaklon,
ali uzalud. Nigde ni travke. Bilo je bez potrebe, uostalom. To su bili nemački avioni koji su išli u Italiju. Doznadosmo da je za ovo dva dana prošlo stotinu takvih bombardera.

Iz Farkašića do bolnice u Bijelim Potocima išao sam säm, pešice.

Radovao sam se jesenjem ruju, radovao sam se što ću doći kući, u Petrovac.

Usput smo sreli Vladu Bakarića, koji je još pre sedam dana hitno pozvan u Vrhovni štab. Za Oktobar naši se spremaju da oslobode Bihać. Velika će to pobeda da bude. Nastavljamo za Lapac. Stižemo u mrak. Nailazimo na politkoma Komande mesta.

Gleda nam legitimacije:

— Ima li sena za konje, druže?
— Nema sena!
— Partizanski su konji. Vuku već pet sati!
— Nema sena!
— Možemo li dobiti automobil. Imamo dozvolu, a automobil je tu u selu!
— Ovde je automobil, ali treba da to odobri i Komanda područja!
— A gde je to?
— Tamo kod Korenice. Ima jedno 50 kilometara.

Pita ga Andrija:
— Jesi li gledao, druže, film »Volga, Volga«?
— Jesam.
— E, ti si prema onom Bivalovu — veliki majstor birokratije!

Ustvari dobar momak. Hrabar borac, ranjen. Ali se učmao u ovom Lapcu, nema ko da ga prodrma. Sedeo je na mom krevetu do pola noći i pričao.

Razgovarao sam s Hebrangom, razmišljao sam o Hrvatskoj. Dobre utiske nosim iz nje. Partija se dosta oporavila posle onih strašnih udaraca koji su nam odneli ne samo dobar deo rukovodstva, već i onaj srednji kadar, onu masu drugova koji su vodili štrajkove.

Brojno je Partija narasla, u ovoj borbi se uzdigla masa novih ljudi, ali ti drugovi još nemaju iskustva, nisu izgrađeni. Po deset godina izgrađivali su se naši ljudi. Sada ide brže, istina, ali gubitak još nismo nadoknadili. Partija radi vredno, masa kurseva se održava — viši partiski, niži itd. Dakle, borba za kadrove u punom jeku.

Hrvatska vojska broji preko 15.000 pušaka. Da ima oružja broj bi se mogao znatno povećati. Vojnički najveći deo jedinica stoji odlično.

Partizani su borbeni i imaju prilično iskustva. Niži komandni kadar je takođe odličan. Sve su to ljudi iz naroda, iznikli u ovoj borbi.

Slabije stoji s višim komandnim kadrom. Tu se stvar sistematski postavila. Oficirska škola radi vredno, i osposobila je preko 200 drugova, mahom komandira četa i komandanata bataljona. Ali s komandantima brigada i zona slabije stoji. Moje je skromno mišljenje — uostalom to sam čuo i od odgovornih drugova na Oštrelju — operacije u Hrvatskoj ne izvode se po planu. Evo primera kojeg sam ja uočio.

Oni trpe masu malih neprijateljskih garnizona na neoslobođenoj teritoriji koje bi lako likvidirali sa jednom ili dve brigade. Moj je utisak da se u Hrvatskoj komandanti nekako osećaju superiorno nad poli tičkim komesarima. Partija sada vodi oštar kurs da se stvari u tom pogledu srede. Do ovoga je stanja došlo usled toga što su za vojne rukovodioce odlazili najjači ljudi, a partijske organizacije su bile mlade i nisu ih mogle držati u svojim rukama.

Ima još jedna stvar. Politička svest boraca u hrvatskim brigadama je manja nego u proleter skim, što je sasvim razumljivo. Baš zbog toga je uvedena vojnička disciplina. U tom pogledu Hrvati stoje bolje od nas, bar spolja. Pozdravlja se, konja ti vezuju, osedlavaju ti, pridržavaju te — da je prosto muka čoveku. Ali se kod Tušilovca plen i bolje delio, vojničkije, bilo je više reda nego i u jednoj našoj akciji. Ipak meni je milija ona naša partizanska disciplina, recimo u prvoj proleterskoj. Tako će biti i kod Hrvata kada se Partija učvrsti u vojsci.

Sve u svemu Hrvatska dobro stoji. Ustanak buja. Nema kutka u kome ne puca partizanska puška. Hrvatske mase sve više ulaze u borbu. Partija se učvršćuje. Koristi iskustvo iz Srbije, Crne Gore, Bosne. Narod je uz nas u svim krajevima kroz koje sam prošao.

Mnogo je značilo povezivanje s Krajinom, Slovenijom i Vrhovnim štabom.

Napuštao sam Hrvatsku posle tri nedelje boravka. Lapački pioniri pevali su omiljenu pesmu:

Oj, narode Like i Korduna,
Došlo vreme da se dite buna
Protiv sviju gnusnih ugnjetača,
Svih ustaša i svih osvajača.
Bezglavniče, zvani poglavniče,
Ispod nogu tie ti se izmiče,
Nećeš uteć’ nit’ iznijet’ glave,
Naše ruke tebe čvrsto dave.
Oj, Staljine, ti narodni bože,
Bez tebe se živjeti ne može.
Omladino, diko našeg roda,
Iz tebe će svanuti sloboda.
Hajde, braćo, da mjerimo Drinu, Od tebe se traži ponajviše,
Da gradimo ćupriju Staljinu. Da se gadni taj fašizam briše.
Drug će Staljin i crvena zvijezda
Uništiti fašistička gnijezda.
Donijet ćemo sreću i slobodu
Hrvatskome i srpskome rodu.

Od svih hrvatskih komandanata na mene je naročiti utisak ostavio Vlado Četković,radnik iz Crne Gore, španski poručnik. Ranjen je u borbama oko Korenice u januaru 1942. Ostala mu jedna noga kraća.

Još nije prezdravio, pa je sa štakom seo u tenk i učestvovao u borbama oko Plitvičkih Jezera protiv ustaša.

SUBOTA, 3 1OKTOBAR

Zatekao sam redakciju »Borbe« na vratima — seli se u Driniće. Pošao sam odmah na put. Pričaju mi drugovi o poslednjim vestima. Pre svega ona ofanziva od Ključa na Petrovac slomljena je.

Naši su vodili tešku borbu s Nemcima i ustašama između Ključa i Bravskog. Jedan nemački sanitetski kamion zalutao u naše linije. Ima mo zavoja za deset bitaka. Nemački tenk od 32 tone (stari razbojnik koji nas je napadao i po Srbiji, jer to u šoferovoj knjižici piše), naleteo; naši bacili bombe, flaše s petrolejem, a on se prevrnuo u neku rupčagu. Izgoreo je sav iznutra, ali su materijal i pisma izvučeni iz tenka. To je francuski tenk marke »Reno«.

Neobično su zanimljiva pisma nađena u tom tenku. Komandantu tenka, poručniku Kurtu
Meklu, piše otac:

»Ne čudi me što se banditi uvek izvuku, kad osete opasnost ili čak kad čuju drndanje vaših oklopnih kola, jer drugo ništa ne odgovara njihovom podlom biću. Ali oni su uvek tu i kad ne vidiš ni jednog od njih. I to je najopasnije kod ovog društva, to busijašenje, koga se naše istočne trupe više plaše nego fronta. Vojnici na otpustu koji se u poslednje vreme pojavljuju u radnji, pričaju neprestano o tome. Oni koji imaju da se bore s ovom bandom, učinili bi najveću pogrešku, ako bi se osećali sigurnim.«

U tom pismu stari Meki, iz Nirnberga, piše još svom sinu o člancima u nemačkoj štampi o »velikim pobedama nemačkih trupa protiv partizana u Bosni« i pita:

»Da li ove novinarske vesti odgovaraju stvarnosti? Da li su naši sunarodnici tamo dole zaista tako ugroženi?«

Neki šilajn iz Nirnberga piše:

»Želim ti da se što pre izvučeš iz steničavog balkanskog kotla. Izgleda da baš nije lepo zanimanje boriti se protiv partizana, ali mogu misliti da vi nećete s tim biti baš brzo gotovi… «

SUBOTA, 3 1OKTOBAR

Interesantno je pismo iz Erlangena:

»Sada ste tamo gde se rat razvija na jedan naročiti način, pokvareni i podmukli. Ali, oklopna kola su vrlo povoljna da se i poslednji ostaci pobune otstrane. Jedan od mojih ljudi, koji se iz afričkog korpusa vratio preko  Grčke u domovinu, pričao mi je ove nedelje kako se vrši transport naših vozova kroz to područje. Verovatno da će naših neprijatelja tamo biti, polako ali sigurno i temeljno, manje, i to će postati mesto za naš narod bez životnog prostora. Međutim, takvi mi, upravo, već dugo nismo više!…«

Dve zgodne stvari su se dogodile u ovoj bici:

Gajo Vojvodić je zajedno sa svojom četom Prvog lovćenskog bio na nekoliko stotina metara od ustaško – nemačkih položaja. Naše je tukla strašna artileriska vatra. Sedam brzometnih haubica zasipalo je položaj. Ali se Lovćenci nisu micali. Posle svake salve, ustaše bi se
drale:

— Ha, komunisti, kako vam je?
— Podbacilo! — uzvikuje Pero Popivoda.

Opet salva. Mislio bi čovek sve izgibe, a Pero Popivoda opet:

— Prebacilo!
— Dajte mi da ga zakoljem! — urla od muke ustaša.

Gajo Vojvodić se primakao ustaškim položajima i ispalio iz njihovog zaplenjenog signalnog pištolja crvenu raketu, znak da se otvori paljba. A Nemci sa sedam haubica po ustašama i svojim ljudima.

Punih 15 minuta trajala je paljba. Oko trideset belih raketa se diglo.

To su ustaše tražile da se obustavi paljba.

— Gde ste, ustaše? — pitao je Pero Popivoda. Ali, odgovora nije bilo. Ustaše su se morale povući s tog položaja.

Došao Dalmatinac Ivo Baletić, »žuti«, u Prvu proletersku; pušku nije odmah dobio. U jurišu na Ključ on je bez oružja pojurio sa svojim drugovima. Stigao je jednog ustašu, s leđa mu skinuo pušku iposle ga ubio.

NEDELJA, 1 NOVEMBAR

Drinići. — Mitra je bila na Grahovu u noći između 27 i 28 oktobra.

Napadali su Prva i Druga proleterska i dva bataljona Četvrte krajiške brigade. Naši su osvojili sva spoljna utvrđenja, ali nisu mogli da prodru u sam grad, jer je opkoljen s tri reda bodljikavih žica. Naša artilerija s otstojanja od nekoliko stotina metara tukla je direktnom
vatrom po gradu. Tri haubice su izbacile oko 80 metaka. Neprijatelj je imao ogromne gubitke. Deset četnika nam se predalo i vele da je bilo 150 četnika i 120 Italijana mrtvih.

Neprijatelj je slao pojačanja iz Knina. Oko 300 Italijana uspelo je, ipak, da se probije u grad.

Neprijatelj je avionima bacao sanitetski materijal opkoljenim trupama. Leševi se slažu na gomile. Mi smo imali deset mrtvih i dvadeset ranjenih, mahom od bacača. Naše jedinice su očistile sva četnička sela od Grahova do Knina. Pop Đujić pre neki dan pohvatao grupu nenaoružanih Dalmatinaca partizana, urezao im »U« u čelo i leđa, a zatim naredio da se udave rukama. Iako Grahovo nije zauzeto, četnici su doživeli težak poraz. Naši su ubacili u Knin nekoliko mina iz bacača.

Videli su i more sa položaja iznad Knina. Jedan Dalmatinac je rekao:

— Aj me-meni, bez mora me bole pluća!

Jedna grupa Dalmatinaca omladinaca ostavljena je bila na polaznim položajima, jer nisu imali oružja. Kad je borba otpočela, proleteri se okrenuše, a iza njih čuče Dalmatinci.

Oterali su ih da ne bi izginuli, jer su dejstvovali bacači i topovi. Naši krenuli na juriš, kad
opet iza njih stoje Dalmatinci. Čekaju puške. Hrabar je taj narod. Vidi da mu život može spasti samo partizanska vojska.

PONEDELJAK, 2 NOVEMBAR

Drinići. — Prelistavajući brojeve »Borbe« koji su izišli, video sam da je Stari 17 oktobra predao zastavu Drugoj proleterskoj za koju je Pavelić u saopštenju broj 8 izjavio da je uništio i ubio i komandanta Druge brigade Ljubu Đurića.

Donosim taj Pavelićev kominike:

»DJELATNOST PROTI PLJAČKAŠIMA U PODRUČJU BIOKOVO — VRGORAC

Obavijest broj 8 iz Glavnog stana Poglavnika

Zagreb, 7 rujna. — Iz Glavnog stana Poglavnika izdana je ova obavijest broj 8:

Koncem mjeseca kolovoza izvršena je s uspjehom djelatnost proti partizanskim pljačkašima u zapadnim djelovima države.

O toj djelatnosti u području Biokovo – Vrgorac predleže sliedeći podatci od Višeg zapovjedništva oružanih snaga Slovenija – Dalmacija – Sušak:

U razdoblju između 29 kolovoza i 2 rujna o.g. vođena je vojnička djelatnost u svrhu uništavanja komunističkih bandi koje su pustošile u području Biokova i Vrgorca.

Operacije su vršili odredi koji pripadaju velikim jedinicama talijanske vojske, zatim odredi hrvatske vojske i postrojbe dobrovoljne protukomunističke milicije, koje su, dolazeći sa sjevera, juga i istoka, u žestokim borbama obuhvatile i opkolile Drugu proletersku brigadu i ostale manje postrojbe partizana. Neprijatelj je pretrpio slijedeće gubitke: 1008 pobrojanih mrtvih (među kojima i zapovjednik spomenute brigade i dva zapovjednika bataljuna) i nekoliko stotina ranjenih. Osim toga je zaplijenjena ogromna količina oružja, streljiva, zdravstvenog tvoriva i sredstava za vezu, živežnih namirnica i blaga. Mali odjeli pobunjenika tražili su uza ludno spas u bijegu, progonjeni bez prestanka od strane pobjedničkih četa.

Partizanske bande, protiv kojih se vodila borba prošlih dana — bande koje su pretstavljale ostatak postrojbi već teško potučenih od talijanskih četa u Bosni i Hercegovini — mogu se smatrati potpuno uništenima, pošto su pretrpile u području Biokova i ovaj drugi teški poraz.«

Tom prilikom je Stari održao značajan govor. Evo nekoliko značajnih momenata:

»Na međunarodnoj areni postoji petokolonaška klika, koja onemogućava okupljanje svih onih ogromnih snaga koje postoje za borbu protiv fašističkih osvajača.«

»Mi ćemo se zajedno sa Sovjetskim Savezom boriti kao što smo se i dosada borili.«

U istom broju je objavljena i izjava SSSR-a o odgovornosti hitlerovskih osvajača:

»Najosetljivija šteta naneta je neprijatelju u onim zemljama u kojima su po uzoru velikog pokreta narodnih osvetnika – partizana — koji se bore protiv okupatora u privremeno okupiranim delovima sovjetske teritorije, odani patrioti neustrašivo stupali na isti put oružane borbe s osvajačima, kako se to naročito radi u Jugoslaviji. Van svake je sumnje da će uspešni razvitak te slavne oslobodilačke borbe u svim njenim oblicima postati jedan od najvažnijih uslova konačnog sloma opšteg neprijatelja i približiće se čas odmazde, na koji s potpunim pravom pozivaju pretstavnici zemalja okupiranih od hitlerovske Nemačke.«

Posle ovog osnovali smo privremeni upravni otsek pri Vrhovnom štabu. U njemu su zasada čiča Janko i pop Vlada.

UTORAK, 3 NOVEMBAR

Drinići. — Spremamo »Borbu« za 7 novembar. Bolja će biti od prošlogodišnje užičke.

Malo razgovaramo o opštoj situaciji. Na jugu neprijatelj vodi žestoku ofanzivu. Prozor je zauzet. U njemu su Italijani; Četnici – pljačkaši vratili su se u Hercegovinu. Peta i Deseta brigada nisu otišle u Hercegovinu, jer ih nije stiglo naređenje. Sada su se probile do Glamoča.

Peta i Deseta Hercegovacka

Ustaše i Italijani napadali su s velikim snagama u pravcu Livna. Dalmatinci su se hrabro borili kod Aržana, ali su ustaše napravile iznenadni prodor preko Cincara i zauzele Livno
s leđa. Uništili su jednu našu komoru, oko tridesetak ljudi smo izgubili. Sada je front između Livna i Glamoča. Iz Jajca i Mrkonjića Nemci, s četnicima i ustašama, vodili su ofanzivu u pravcu Mliništa i izvršili masu zločina. Popalili su i neka sela u kojima je bilo četnika, među njima i selo Dragniće. Mrkonjić je triput prelazio iz ruku u ruke. Jednom su četnici upali u grad i poskidali odela sa svih muškaraca, pa kada su naši ušli — nigde muškaraca. Sede ljudi po kućama u gaćama. Iz Bihaća još nema nikakvih vesti. Tamo se noćas čula jaka paljba.

SREDA, 4 NOVEMBAR

Drinići. — Po suncu sam krenuo preko livada na Oštrelj. Posle dva sata izbih do našeg voza. Nije rđavo u tim vagonima. Pišti lokomotiva. Naša železnička mreža iznosi skoro 70 kilometara. U vagonu kod Starog sreo sam Koču i Fiću, koji su sada postali komandant i politkom naše Prve proleterske divizije. Marko je sedeo na večeri kraj mene.

Pitam ga:

— Sećaš li se Radojne pre godinu dana posle Užica! Koliko je mnogo otada napredovala naša vojska, danas imamo divizije!

Marko se radosno smeje. U Prvu diviziju ulaze: Prva brigada. Treća sandžačka i Treća krajiška. Imaćemo uskoro najmanje osam divizija. Silna vojska na ovom terenu. Uskoro će se prošetati. Teško tebi Paveliću, a i ostalim njegovim parnjacima u susedstvu!

ČETVRTAK, 5 NOVEMBAR

Dritiići. — Na ovoj strani je jedan pečat »Borbe«. Udario ga je Đido uz moj otpor. Dobro radi ova naša redakcija. Imali smo pre neki dan sastanak koji je doneo plodne rezultate:

Radimo punom parom. Zorana više ne mogu da poznam. Ne vuče se više mučno ona »karikaturica na repu pritisnuta šapirografom«, kako je sam sebe nazvao u svom dnevniku. Ovde su Radovan i Vera Zogović.

Noćas sam dvaput išao, u ponoć i u dva ujutru, preko polja, po mraku, sve do bolnice, da bi nam vest o Bihaću ušla u Oktobarski broj.

Ujutru sam otišao i treći put. Najzad nam je stigla konačna vest. Bihać je oslobođen. To je dosad naša najveća pobeda. Uspostavljena je čvrsta veza između Krajine i Hrvatske. Uništen je klin koji je bio zabijen u slobodnu teritoriju. Uništena je baza s koje bi neprijatelj mogao da nas prilično ugrozi. Zajedno s Bihaćom oslobođeno je preko 30 sela u okolini, a na levoj obali Une hrvatske brigade su zauzele Ličko Petrovo Selo, Drežnik, Vaganac i Rakovicu. Ubijeno je oko 700 ustaša i domobrana, a zarobljeno oko 850!

Zaplenjena su četiri vagona topovske i puščane municije i četiri haubice.

Naši gubici: 50 mrtvih i 80 ranjenih.

U napadu je učestvovalo osam brigada, pet na sam grad, a tri na okolna uporišta.

Kod nas je veliko veselje. I narod je oduševljen. Bihać — to je Rim!

Već tri dana ispred Bihaća čeka 4.000 kola da iznesu municiju i oružje.

Dobićemo hartije i novi tigl. Noćas završavamo broj, a sutra ćemo u Petrovac na proslavu Oktobra. Danas je došla i Olga. Srećom, na Grahovu nisu imali mnogo posla. Bila je do Knina i videla more. Mnogo je napredovala za ova dva meseca.

PETAK, 6 NOVEMBAR

Petrovac. — Prva proleterska je došla ovamo. Sutra dobija zastavu od Tita.

Moj dobri drug Zoran Žujović mi piše u dnevnik:

»Našli su me ovi naši seljaci u Petrovcu. Došao sam sinoć s Perom da organizujem ekspedovanje »Borbe«. Dan mi je prošao delom na Oštrelju, delom ovde. Prva proleterska došla juče ovamo. Sutra dobija zastavu od Tita. Pripreme su za proslavu dostigle vrhunac…

Već tri dana mi ne daju mira utisci s bakljade i Vlada Gangster koji se kao krpelj zalepio — opiši to, pa opiši. Đavo ga nosi, evo mu drugarski i to činim.

Psovao sam u sebi nevreme, prikivajući tabake celuloze na prozore u sali Doma kulture s jednom drugaricom. Voda koja je curila, uporno je kvarila naš posao. Za nekoliko minuta bi naše »okno« bilo mokro i kao sito suzilo, kapljice se slivale u potoke, a na podu sale su se stvarala jezera, mora. Žao mi je bilo sale. Jednostavno lepa, a ipak — lepa. Tito je sa zida
gledao pogledom najboljega druga.

— Bivalo nam je često i smešno. Naše plašenje mečke rešetom pretilo je da postane dugotrajniji posao nego što smo mi mislili. Voda nam je uporno i neumorno mrsila račune.

Napolju čitave zavese vode naleću na prozore, na kuće, pokrivaju ljude.

Zainteresovao me je neki žubor glasova. Sve jače čuli su se povici, odobravanja. Videle su se i svetlosti. I pored nevremena bila je to bakljada. Istrčali smo na balkon. Voja slikar je kukao što nema uljanih boja da to naslika.

Ne znam, stvarno, da li ću ikada moći da zaboravim tu sliku. Tako živu maštu kao te večeri imao sam samo još nekoliko puta. Slike, slike, letele su, mešale se, prestizale jedna drugu. Šta je preda mnom, a šta u meni, nisam znao. Izleteo sam pod prgavo nebo. Ono nas je samo krvnički zasipalo.

Okolo — ljudi. Mnogo ljudi. Sa mnom je i drugarica s kojom sam krpio prozore. Ugurali smo se u prvi red posmatrača. Ključa. Povici. Buktinje. Iskre. Zastave se razletele na sve strane kao da zovu poda se. Takvu boju ja još nisam video. Radosno crvenilo prosipa se sa njih. Buktinje im se smeju plamenim jezicima i iskrama. Kišu sam već zaboravio. Neko je pitao
iz mraka:

— Vidiš li ti sve ovo?

Ne znajući kome je pitanje upućeno, odgovorio sam ljutito:

— Ne vidim!

Kada sam se okrenuo, mrak me je rado primio u sebe. Žurili smo da dočekamo iza ugla čelo povorke bakljade.

— Zdravo, Žujo!
— Ne guraj se! O, zdravo! Izvini, žurim!

Prošao sam već, kada sam se tek osvestio da starome drugu treba bar ruku pružiti. Okrenuo sam se, a mrak mi je već opraštao brzinu. Nije već bilo nikoga. Susreti — sećanja, misli, »Bunker«. U njemu dragi drug slavi Oktobar uz radio. Susret u našem Beogradu — a čestitka velikog praznika,jedan duži pogled, jači stisak ruke. Ulice nepoznatoga grada dočekuju naše drugove tupim lavežom mitraljeza. Zadnja misao, poslednji pozdravi:

»Živeo Oktobar! Živ… «. Zaigralo mi je nešto u grlu.
— Hajdemo natrag.

Opet povorka. Vesela lica. Opet ona boja zastava. I ja zajedno s onim drugom na Crvenom trgu i onim kraj radio aparata čujem iste reči, isto osećam. I nismo više daleko. Idemo zajedno. Mase se udesetostručuju. Zagrljeni smo svi. I povik druga koji je pao negde tamo a ljuto zrno prošlo kroz njega, zlobno se smejući i parole govornika i ja sam, zajedno smo.

Čak i oni brojni putokazi koji su iza nas, a koje smo od nas samih morali ostaviti bili su s nama. Dugo sam ih se sećao. A znaš, važno je jedno:

Napred i napred! Osvrnuti se treba samo da bi mogao sigurnije da pođeš napred.

Povorka prolazi. Buktinja sve manje. Zastave su otišle i ovoga puta napred. Vraćao sam ravnotežu. Mislio isto kao i pre, možda samo još čvršće. — Hajdemo dalje!

Negde se čula muzika Kraljevačkog bataljona.

Kako sam ovo napisao ne znam. I ovu reklamu prilepismo na Vladin plakatni stub – dnevnik. Znam, on će biti zadovoljan. Ja sam takođe zadovoljan s njim. A onaj ruj zastava neću zaboraviti. Vladi za proslavu dvadesetpetogodišnjice Velikog oktobra od srca poklanja njegov drug, sticajem prilika i radi discipline do sada novinar Zoran Žujović

PS. Upisao sam ovo u dnevnik Vladi 25 – XI – 42, u Bihaću, nekoliko dana pre sastanka »zemaljskog veća« »rodoljuba i narodnih otaca« u koje je i on uskočio.

SUBOTA, 7 NOVEMBAR

Petrovac. — Tito danas predao zastavu Prvoj proleterskoj brigadi. Primio je Španac, novi komandant Prve brigade, i predao je barjaktaru Voji Radiću. Uveče smo svi zajedno večerali.

Napisao sam:Da živi 25 – godišnjica Oktobra!
Neka bi 26 – godišnjicu dočekali u oslobođenoj zemlji!

I u tu cast potpisali su se u dnevnik mnogi drugovi.

Potpisali su se:

Tito, Arso Jovanović, d-r Ivo Ribar, Koča, Leka, Fića Kljajić, Tempo, F. Mahin, Veselin Masleša, Moša Pijade, Đuro Pucar, Radovan Zogović, Veljko Krajinac, Pavle Ilić, Vicko Krstulović, Velimir Terzić, Jordan, Simo Milošević, pop Blažo Marković, Slavko Mrgud, Sreten Žujović, Lekić, Ivo I. Ribar, pop Vlado Zečević, Vojo Dimitrijević, Rato Dugonjić,
Švabić, Junus Međedović, S. Repak, Živorad ćosić, Vjekoslav Afrić, Georgi; Skrigin, Mira Đerić, Mira Pejić, Milan Vidmar, Spasoje Stejić-Baćo, Milovan Đilas, Mile, Pavle Pekić, Miloje Milojević, Mijalko Todorović, Zora Žujović – Životić – žuja, Tetka Senka- Senka Jovanović, Zdenka,Đuro Vujović, Darinka Puškarić, čabrić Lazar, Ferdi, P. Ubavić, Mitra Mitrović – Đilas, Veljko Dragićević, Nikola Prlja, Rade Ristanović, Radoslav V. Dukanac, d-r Gojko Nikoliš, d-r Bora Bozović, P. Jakšić, Voja Radić, Anka- Beba Jovičić, d-r Julka Mešterović, A. Mandić, Radisav Milušić, Borivoje Simić, Zora – Zora Dragićević, Spasenija Babović – Cana, Mileva Planojević – zvana Lula, d-r Olga Milošević, Dragomir Đoković, Miloš Vukmanović, Vladan Bojanić, Kaja Garibović i Živan Dimitrijević – Gaja.

PONEDELJAK, 9 NOVEMBAR

Drinići. — Najzad nam se vratio Vesa iz Bihaća. Pošto se malo otkravio, ispričao nam ovo o našoj dosadašnjoj najvećoj pobedi:

»Krenuo sam po strahovitoj kiši, na konju, sam. Žurio sam, i nisam imao vremena da se ma gde sklanjam, a i da sam hteo, teško bih našao sklonište. Promicao sam stalno kroz popaljena sela. I s jedne i s druge strane puta — samo pusti zidovi, nigde krova. Užasna pustoš — čak i za naše predstave. Kod popaljenog sela Lipe susrećem Milutina i Božovića.

Putujemo dalje zajedno — i ubrzo ugledasmo Bihać. Leži u dolini na reci, vrlo blizu izgleda. Ćini nam se da smo na domaku ustaških mitraljeza. Stižemo u Račiće — gde se nalazi Prva krajiška. Štab je na izviđanju.

Sve se sprema za sutrašnju borbu. Ujutro odlazimo dalje, skoro pored samog Bihaća, po grebenu, gde se nalazi Operativni štab. Tu su i dve brigade: Osma hrvatska (Banijska) i Druga krajiška. Sva izviđanja su završena. Ceka se samo prvi mrak, pa da se pođe na polazne položaje. Pripreme su, izgleda, izvršene ozbiljno. Košta neun objašnjava da su u izviđanju bili čak i desetari — svaki starešina zna tačno zadatak, video je svojim očima kuda mora sa svojom jedinicom krenuti, gde mora stići. Ne može biti zabune i nesporazuma. Košta tvrdi da je uspeh siguran. Možda

Bihać neće pasti za jednu noć, ali će sigurno pasti. Ja imam utisak da je ova sigurnost komandanta prenesena i na celu vojsku. Svi veruju u uspeh. Primećujem da Košta ima veliko poverenje u svoje brigade, ali da i one imaju veliko poverenje u njega. Pitanje je samo kako će se boriti Banijska brigada.

Pre nego što je ova brigada krenula na položaj, kod nje su bili Stari (Đuro) i Osman. Vraćaju se u štab sa ubeđenjem da će brigada izvršiti zadatak. Ali nam istovremeno saopštavaju da je 250 boraca ove brigade — bez ikakvih cipela i opanaka, potpuno boso.

Pred sam mrak i pred polazak brigada na položaj doživeli smo jednu novost. Isproban je bacač plamena. Prvi put u napadu na Bihać biće upotrebljeno novo oružje. Sprava izgleda primitivna — kao aparat za špricanje vinograda. Nosi se na leđima i desnom rukom reguliše se puštanje plamena.

Suknula je jednom pred nama i sutradan smo videli kako sukti na desnoj obali Une na neka ustaška gnezda. Svi smo radosni što imamo bacač plamena, uvereniji smo nekako u našu snagu, iako svi znamo da jedan bacač ne može, ustvari, imati nikakvo odlučujuće dejstvo u borbi za Bihać.

Oko 7 časova krenuh smo, sa štabom, na osmatračnicu. Noć je mračna.

Osmatračnica je iznad samog Bihaća. Gledamo grad — osvetljen, i čini nam se da i ne sluti šta će te noći doživeti. I zaista, nije ni slutio. Oni u Bihaću nisu očekivali napad. Izgleda čudno — u neposrednoj blizini Bihaća koncentrisano je pet brigada, oko 5.000 ljudi. Već dva-tri dana vrše se neprekidna izviđanja. Obruč je skoro već potpuno zatvoren, a vojna ustaška komanda o svemu tome nema pojma. Zaista je teško ratovati kada je narod protiv tebe. A narod iz okoline Bihaća je sav, bez izuzetka, protiv ustaša. Nema četnika, nema četničkog uticaja. Nijedan seljak se nije spustio u grad da obavesti šta se oko grada događa.

Nema četnika — nema izdaje.

Lako je ratovati, kad je narod s tobom. A narod bihaćkog kraja, sav narod je s partizanima. Dočekuju, ispraćaju, pomažu. Vodiči obećavaju da će naše brigade i bataljone sprovesti u sam grad bez metka. Retko sam video takve vodiće. Tako oduševljene vodiće. Najdirljivija pojava i dokaz ljubavi za partizane su seljačke devojke. Od trenutka kada je počeo napad pa sve do oslobođenja Bihaća sve devojke išle su sa raspletenim kosama. Sa raspletenim kosama su nosile hranu, pomagale iznošenje ranjenika, vršile sve poslove. Sa svojim raspletenim kosama ispod marama, one su donosile i darivale našoj vojsci svu brigu i svu ljubav svojih mladih godina. One su rasplele kose — jer su i njihove majke i njihove babe rasplitale kose kada su njihovi očevi, njihovi dedovi vodili borbe s Turcima. Da se vojsci ne
zamrse putevi.

Gledam Bihać u svetlosti električnih sijalica. Dugo već, godinu i po dana, nisam video osvetljeni grad. Neko kraj mene kaže:

— Neće dugo svetleti!

Međutim, svi su pod utiscima električnog osvetljenja. I na nekoliko metara iza naših leđa, zaklonjen sa strane koja je okrenuta Bihaću, stoji fenjer — osvetljenje koje daje pravac našim haubicama. Vraćamo se sa osmatračnice u jednu dolinu. Pokraj nas su topovi. Dve haubice.

— Ispalićemo u brzoj paljbi 20 granata. To će biti dosta. Moramo štedeti — objašnjava Košta, koji nastoji da me uputi u sve pojedinosti pretstojeće bitke.

U 9.20 čuše se prve puške, a onda mitraljez. To je verovatno ustaška straža primetila neke naše. Pravac vatre je tamo gde se bori Prva krajiška brigada. Postepeno vatra postaje jača. U 9.30 počinje naša haubica. Jedna, pa druga. Sada ustaše u Bihaću znaju šta se događa.

Borba za Bihać, jedna od najvećih borbi i pobeda naše partizanske vojske, počela je.

Neposredno na Bihać napadaju četiri brigade: Prva, Druga, Četvrta krajiška i Osma hrvatska (Banijska brigada). Peta krajiška (Kozarska brigada) napada na Ostrožac i okolna ustaška uporišta — Spiliće, Srbljane, Orliće, Miestru. Te iste noći dve ličke brigade napadale su na Ličko Petrovo Selo.

U Bihaću se nalazio veliki garnizon. Oko hiljadu ustaša iz ličkog ustaškog zdruga, oko hiljadu domobrana i nešto ustaški raspoloženih naoružanih seljaka iz okolnih sela. Garnizon je bio dobro naoružan. Četiri haubice, tri protivkolska topa, jedan brdski, mnogo teških mitraljeza, puškomitraljeza, mašinskih pušaka itd. Bihać je bio najjače ustaško uporište u ovom kraju. Spremalo se i stvaranje krajiške legije. Sve pripreme bile su izvršene. Jedna delegacija se već nalazila u Zagrebu, gde je trebalo da dobije poslednje odobrenje.

Garnizon se brani uporno i očajnički. Naše dve brigade — Druga krajiška i Osma hrvatska — napadale su od padina Žegara, na desnoj obali Une. Dve su napadale na levoj obali Une. Prva krajiška uz samu Unu, Treća krajiška od padina Plješevice. Poslednje dve imale su teži zadatak nego prve dve. Druga krajiška i Osma banijska su još u toku prve noći prodrle u grad, a do zore, sem nekih uporišta, očistile ceo onaj deo koji se nalazi na desnoj obali Une. U samu zoru likvidirana su i ta uporišta, — bivša zgrada poslastičamice u neposrednoj blizini mosta, i bivša gimnazija. Dosta je bilo nekoliko preciznih granata iz protivkolskog topa, pa da ceo grad na desnoj obali Une bude očišćen. Krajišnici su prodrli s desne, Banijci s leve strane.

Prvi je na reku izbio Prvi bataljon Druge brigade (Kozarski), a odmah za njim bataljoni Banijske brigade, koji su napadali s leva. Vatra je trajala celu noć. Ali nije bila ujednačena. Cas jača, čas slabija. Po nekoliko časova trajao je potpuni tajac, da onda ponovo počne.

Pored toga vatra je bila rasuta. Još uvek je front širok, još nije tokom noći došlo do koncentričnog napada na sam centar grada. Prva i Druga krajiška morale su te prve noći da savladaju čitav niz bunkera i utvrđenja, Prva na Somišlju, na Sokolcu, u Žegaru, Treća na uskom platou na padinama Plješevice.

Ujutru je osvanuo lep, sunčan i vedar dan. Oko 9 časova pojavili su se prvi avioni. Dva »Bregejca«, a odmah za njima još jedan, i — na naše najveće iznenađenje — spustiše se jedan za drugim na aerodrom, koji se nalazi na putu prema Ličkom Petrovom Selu, tamo na onom pravcu gde je Košta ostavio »rupu«. Cim su se avioni počeli spuštati, naši bacači i mitraljezi su osuli paljbu. Uzalud. Posle zadržavanja od dva-tri minuta, avioni su se digli i odleteli. Ubrzo posle njihovog dolaska stigli su i drugi — počelo je bombardovanje, — ali stvarno bez ikakvih rezultata. Tukli su okolne kose, a naša vojska većim delom nalazila se već u gradu ili na njegovoj periferiji. Navraćali su taj dan još nekoliko puta, ali sa istim
rezultatom.

Druga noć je počela žestokom vatrom. Sada je već mnogo bliža. To se vidi i po ognjevima.

Prošlu, prvu noć, goreo je Golubić, Veliki i Mali Skočaj. Sela, po nekoliko kilometara udaljena od grada. Sada gori Žegar, u neposrednoj blizini Bihaća, gore ognjevi u Žegarskoj aleji, nastaju vatrene putanje, strelaste, koje pokazuju put napredovanja naših jedinica na
levoj obali Une. Vatra sve žešća. Nema prekida. Oko 8 časova izgleda da je dosegla kulminaciju. Ustaše se bore očajnički. Domobrani se predaju.

Posle 24 časa borbe imali smo već nekoliko stotina zarobljenika domobranaca. Isto tako i već dva zaplenjena protivkolska topa i nekoliko teških mitraljeza. Naravno, i veliki broj pušaka. Vatra traje celu noć. Izveštaji stižu da naši sistematski napreduju. Borba se uglavnom vodi na levoj obali Une. Brigade na desnoj obali, uglavnom, samo se prepucavaju. Preko mosta je teško preći. »Mogli bismo preći — javlja se Druga brigada — ali bismo imali velike gubitke. Most brane četiri teška mitraljeza.«

Svanulo je drugo jutro. Opet lep, vedar dan. Opet avioni, opet isti rezultati. Oko devet časova pojavljuje se iz pravca Ličkog Petrovog Sela pojačanje. Nastupa u lancu. Dočekuju ih Banijci. Puškaranje, juriš — i dobijamo izveštaj da je zaplenjen jedan bacač i jedan mitraljez. Uprkos tome, »pojačanje« je uspelo da uđe u grad. Ali ni mnogo jače pojačanje, akamoli ovih četiri stotine domobranskih vojnika, ne bi moglo sprečiti ono što je neminovno sledilo: oslobođenje Bihaća. Naše trupe su prodrle u grad, vodile su se borbe u samom gradu. Ustaše su pokušale još jedan protivnapad — i onda je bio kraj. Pojačanje je samo povećalo broj mrtvih neprijatelja.

Oko 4 časa, ustaše su pobegle u pravcu Ličkog Petrovog Sela. Tamo su ih čekale zasede. Poginulo je tom prilikom 150 ustaša.

Rezultati pobede: oslobođeno je 500 kv. kilometara, veliki broj sela, uništeno oko 700 ustaša i domobrana, zarobljeno 850 domobranaca. Zaplenjene četiri haubice, tri protivkolska topa, jedan brdski, 16 teških mitraljeza, veliki broj puškomitraijeza i pušaka, preko 1 milion metaka, oko 2 vagona topovskih granata i mina, nekoliko hiljada pari cipela i šinjela.«

UTORAK, 10 NOVEMBAR

Petrovac. — Otišao sam u Petrovac da pregledam ustaška dokumenta zaplenjena u Bihaću. U dnu kofera našao sam jedan od najznačajnijih dokumenata u našem partizanskom ratu: strogo poverljive dnevne biltene »glavnog stožera hrvatskog domobranstva«, koje je do septembra potpisivao »general – poručnik vitez« Lakša, a kasnije general Prpić.

Opšta karakteristika ovih dokumenata neobično ubedljivo pokazuje da stvarno nema kutka u Hrvatskoj bez partizana. Neprijatelj otvoreno govori o situaciji, iako svoje gubitke prećutkuje ili smanjuje na desetinu.

Tako isto ovi dokumenti dokazuju saradnju četnika s okupatorom i Pavelićem. Nažalost, nisu nađeni svi bilteni. Nedostaje veći deo od jula i čitav septembar. Ja sam stavljao pojedine naslove:

Dnevno izvješće broj 119/29 juni:

III domobranski zbor javlja: oko Kalinovika vođene su borbe. Po želji Italijana poslata su naša pojačanja iz Sarajeva, a general Lukić pošao je osobno u Kalinovik. Njegov samovoz napadnut je usput vatrom. Gubitaka nije bilo. Ishod akcije još nije poznat,

181/30 juni:

Veća skupina partizana iz pravca Kalinovika zauzela je 28 i 29 juna sela Ledići, Dedići, Umčoljani i Presjenicu, i krenuli prema Kijevu. Poduzete su mjere za akciju.

183/2 jula:

Treći domobranski sklop: Širenje partizana oko Bjelašnice (22 km. j.z. od Sarajeva) produžuje se. Oštre mjere su u pripremanju.

BUGOJNO, KUPRES, DUVNO, LIVNO:

199/18 jula:

Prema vještima III d.s. iz Livna, partizani su zauzeli Glamoč osim devet kuća iz kojih se 18 – VII još branilo domobranstvo. Iz Livna postato je 259 milicionara u pomoć. Partizani su napali Bugojno, ali su odbačeni na desnu stranu Vrbasa. Naknadno se saznaje u borbi 14-VII kod sela Oborci, 6 km sjeverno od D. Vakufa, poginulo je 65 partizana, među njima i zapovjednik brigade, tri su uhvaćena živa i jedna partizanka, bivša učiteljica iz Bugojna.

Naša se posada hrabro držala. Poginula su dva domobrana i dva ustaša iz pripremne bojne.

Na Tomislavgrad u najskorije vrijeme očekuje se napad partizana. (Kod Oboraka je poginuo Dugalić, komandant bataljona Druge brigade. Zarobljena drugarica — Dušanka Petrović, učiteljica iz Bugojna, drugarica Voje Dimitrijevića, slikara iz Sarajeva — V. D.)

200/19 jula:

III d.s.: Partizani zauzeli s. Prusac, 7 km. s.z. od Bugojna, dok su jaki napadaji na Bugojno uz izvesno sudelovanje zrakoplovstva odbijeni. Gornji Vakuf gori. Naknadno se saznaje: pukovnik Šimić izvještava da je 13-VII jedna skupina, navodno oko 1.000 partizana, pokušala napasti Bugojno sa sjevero-istočne strane, ali je vatrom topništva i pješačštva odbijena i pritisnuta prema Skakavcu i Vidričku. — 16-VII ušli su u Konjic odredi italijanske vojske, tri mala i jedan teški tenk i oko 600 Alpinaca. U Konjicu vojarna je potpuno uništena. Spisi kotarske oblasti i suda spaljeni su. Ložiona Konjic ima ukupno 27 lokomotiva, od toga tri u Bradini i 24 u Konjicu. Od toga će 4 biti popravljene u Konjicu, a ostale lokomotive su jače oštećene.

201/20 jula:

III d.s.: Oko Bugojna vode se borbe. Pukovnik šimić u suradnji s ustaškim podpukovnikom Francetićem poduzeo je protunapadaj i odbacio partizane iz s. Prusac. Jedna ustaška bojna, koja je 19-VII stigla u Travnik, produžila je odmah u pravcu Bugojna.

202/21 jula:

III d.s.: Glamoč se još drži. Livno ugroženo. Odbrana Bugojna dosada je uspješna. Noću 16 — 17 partizana su uspjeli prodreti u grad s istočne strane, ali su djelovanjem oklopnih kola izbačeni iz grada i protjerani na desnu obalu Vrbasa.

203/22 jula:

III d.s.: Javlja da je Glamoč pao 20-VII. Bombardirana je okolica Glamoča kojom prilikom je otvorena vatra na zrakoplov koji je dobio 15 pogodaka. Partizani su primjećeni razvijeni za borbu na Uriji, 3 — 5 km. j. od D. Vakufa. Partizani su niskim lijetom zrakoplova raspršeni.

206/25 jula:

Situacija oko Bugojna se poboljšava. U pravcu Kupresa vode se borbe, a Livno je opet ugroženo i moli pomoć.

207/26 jula:

Javlja se da je Tomislavgrad (Duvno) jako napadnut od partizana, ali da je noću 24 – 25 – VII pao.

208/27 jula:

Stanje u oblasti Bugojno povoljno. Pukovnik Šimić progoni partizane pravcem Bugojno — Kupres i produžiće za Tomislavgrad i Livno. Posada Livna javlja da je noću na 23 — 24 Šujica napadnuta od partizana. Četrdeset domobrana posade Šujice probili su se s dve strojnice kroz partizanske posade u Duvno. Partizani imaju namjeru da se spoje s dalmatinskim partizanima i zajedno sa svih strana napadnu Livno.

209/28 jula:

Skupina pukovnika Šimića napreduje od Kupresa u pravcu Šujice.

213/1 avgust:

Najveći deo partizana prikupljen je oko Cincar planine, gdje su sjedinjeni s dalmatinskim partizanima. Pukovnik Simić moli pojačanja za posade Kupres — Šujicu — Duvno i Borovu Glavu. Tridesetog jula oko 24 časa napadnut je Kupres i Bugojno. Kod Bugojna je napad odbijen, a u okolici Kupresa popaljeno oko 50 kuća.

214/2 avgust:

Partizani ponovo napadaju Kupres. Pukovnik Šimić se iz Šujice uputio za Kupres. Za širu akciju nedostaju mu snage.

215/3 avgust:

Drugog avgusta u 3 sata partizani su ponovo zauzeli Šujicu, a oko 4 sata i Tomislavgrad. Posada Tomislavgrada povukla se u selo Studena Vrela, u jačini od jednog ustaškog sata. O prednjem obavješteni su Italijani.

218/6 avgust:

Oko Kupresa se još vode borbe. Prema najnovijoj brzojavci pukovnika Šimića iz Kupresa, koja je primljena danas u 12 sati, Livno je zauzeto od partizana, a njemačka narodna skupina u zgradi opkoljena. — Divizija iz Mostara javlja da je po padu Livna dio posade (200) s izbjeglicama stigao u Aržano.

220/8 avgust:

U borbama koje su se vodile u okolini Kupresa 3 i 4-VIII poginuo je jedan ustaša, ranjena su dva domobrana, dvadeset ustaša, pet milicionera i četiri građanske osobe. U Livnu nema više postavljenih znakova za zrakoplov, pa se zaključuje da je Livno palo.

223/11 avgusta:

Prilikom čišćenja Blagaja u Kupreškom Polju došlo je na nekoliko mesta do žestokih borbi. Poginula su tri ustaše, a ranjen jedan domobran, dvadeset četiri ustaše i dva milicionera. U

Blagaju i severno od Blagaja nalaze se ostatci Druge proleterske udarne brigade, jačine oko 300 ljudi. — Prema podacima jednog četnika na Cincar planini ima navodno oko 500 ranjenih partizana, a vjerovatno i stožer skupine koja djeluje oko Kupresa. Na prostoru od Travnika do Livna nalazi se navodno pet partizanskih brigada.

224/12 avgusta:

Oružnička postava Posušje javlja da je po zauzeću Livna, Duvna i Glamoča, od strane partizana, izbjegao u Posušje veći broj skinutih i razoružanih domobrana koji su izjavili da su partizani u Livnu streljali 36 osoba, građana i domobrana, a da ima još zatvorenih u Livnu.

226/14 avgusta:

U borbama koje su vođene 12-VIII partizani su dali žilav otpor usled čega se morao prekinuti pothvat prema Vukovskom. Partizani, navodno, pripremaju napadaj na Varcar Vakuf.

227/15 avgusta:

Prema izvješću hrvatskog generala kod 718 nem. div. pukovnik Šimić je kod Kupresa ugrožen od nadmoćnijeg neprijatelja. Vodi ogorčene borbe. Stanje je vrlo ozbiljno i traži pomoć.

228/16 avgusta:

Borbe oko Kupresa još traju. Stanje je nešto poboljšano pridolaskom pomoći iz Bugojna. Neprijatelj jačine jedne brigade i četiri bataljona sastavljenih od crnogorskih i srpskih partizana, kao i domaćih, upao je bio u prve kuće Kupresa, ali je ipak odbijen. Žrtava je bilo mnogo i s jedne i s druge strane. S naše strane je bilo 12 mrtvih i 45 ranjenih, a s njihove 30 mrtvih i veliki broj ranjenih koje su odvukli sa sobom.

231/19 avgusta:

O borbama koje su se poslednjih dana, prije 17-VIII, vodile kod Kupresa, bilo je i s jedne i s druge strane mnogo mrtvih i ranjenih, ali tačnih podataka još nema. Stanje je bilo kritično, ali se poboljšalo, te su se partizani povukli prema sjevero – zapadu i jugu. Od partizana poginuo je zapovjednik brigade Spiro Mugoš i dva zapovjednika bataljona.

287/14 oktobar:

Ustaški bojnik Sudar teško je ranjen kod Bugojna. 2-X u dva maha napadana su osiguranja koja su krenula iz Bugojna za Kupres. Tom prilikom poginula su 4 ustaša, a ranjen je pukovnik Šimić i osam ustaša.

297/24 oktobar:

Superslod: Talijanske snage uz suradnju naših djelova poduzele su jedan podhvat prema Livnu, ali od jačih partizanskih snaga zaustavljeni su.

298/25 oktobar:

Ustaški pukovnik Francetić javlja da su njegove postojbe 23 – X ušle u Livno i da su partizani potučeni i razbijeni. Kod zauzeća Livna partizani su imali — 394 mrtvih. (!?! V.D.).

VARCAR VAKUF (MRKONJIĆ), JAJCE, KLJUČ:

8 oktobar/281

714 njemačka divizija: pothvat prema Jajcu završen. Cete se prikupljaju na prostoru sjeverno od Jajca radi odlaska u svoja posadna mjesta. Jutrošnja vijest o navodnom zauzeću Ključa od strane partizana potvrđuje se. U Vrhpolje dosada je stiglo: 1 časnik i 325 dočasnika i momaka (od 700 ljudi posade).

9 oktobar/282

U borbi kod Varcar Vakufa poginuo je zapovjednik 3 crnogorske brigade Vladimir Knežević i vođe Milan Obradović i Ilija Knežević.

10 oktobar/283

714 njemačka divizija: Skupina njemačkog potpukovnika fon Vedela prikupljena je kod Čađavice. Skupina njemačkog bojnika Kalvajta kod Sitnice odbila je juče partizanske napade između 9 i 10. Prilikom napada na Ključ poginuo je zapovjednik sata poručnik Cvenić, a ranjen zapovjednik bojne — natporučnik Cerić, 11 domobrana. Izgubljen (zarobljen) cijeli povoz bojne, jedna strojnica i nešto streliva.

11 oktobar/284

Pothvat za povraćaj Ključa u toku je. U prostoru Sitnice — Čađavice čete njemačkog potpukovnika fon Vedela slomile su otpor jakih partizanskih snaga. Naši gubitci: 3 njemačka vojnika i 2 domobrana noginulo, a 6 njemačkih vojnika i 6 domobrana ranjeno. Prema iskazu zarobljenih, partizani namjeravaju prodrijeti u Kozaru. (714 njemačka divizija). 718 njemačka divizija: — Kod postaje Bistra, 13 kilometara od Travnika, posle trodnevnih borbi, partizani su zauzeli naše postave. U borbi je ranjeno 4 domobrana i 5 ustaša, a za sudbinu zapovjednika sata, nadporučnika Sinanagića, ne zna se.

12 oktobar/285

714 njem. divizija — 12-X — u 8.40 sati čete njemačkog potpukovnika fon Vedela zauzele su Ključ.

13 oktobar/286

714 njem. divizija. — Čete njemačkog potpukovnika fon Vedela napreduju bez otpora. Jugozapadno od Ključa sastale su se čete fon Vedela sa sjevernom kolonom koja je nadirala iz prostora Vrhpolje. Neprijatelj je popalio sva sela i povlači se pod jakom zaštitom jakih zaštitnica prema jugo-zapadu. 718 njem. div. — Prema primljenim podatcima partizani se prikupljaju oko Travnika i imaju navodno namjeru ovih dana napasti Travnik.

14 oktobar1281

714 njem. divizija: Pod zaštitom magle pokušao je neprijatelj 13-X prodrijeti u naše postave južno od Ključa, ali uz teške gubitke odbijen i protjeran prema jugo-zapadu. Naši su gubitci tri ranjena.

15 oktobar/288

Cete skupine njemačkog potpukovnika fon Vedela premestile su se od prostora Ključa u prostor Sanski Most — Vrhpolje, bez dodira s neprijateljem.

Prilikom razviđanja skupine Tomas (Sitnica) u prostoru Kuk, oko 11 kilometara, sjevero-zapadno od Varcar Vakufa, nije se naišlo na neprijatelja. (714 njem. div.).

718 njem. div. — Potvrđuje se vest o padu Varcar Vakufa u kome su
četnički suborci u odlučnom času jednostavno napustili mjesto i povukli se
u pravcu sjevera.

16 oktobar/289

714 divizija. — Skupina njemačkog potpukovnika fon Vedela prebačena je u Prijedor i ukinuta. 11 oktobar/290

718 njem. peš. div. — U oblasti Jajca njemačkim razviđanjem ustanovljeno je da jače partizanske snage ponovo kreću sa s. z. i s. prema Jajcu. Jezero je ponovo zauzeto od partizana. Ophodna pojačanja oklopnim kolima dočekana su u Jezeru jakom puščanom vatrom, vatrom iz bacača i protiv – oklopnim topovima. (Ovo je podvukao veliki župan Krbave — V. D.) Dvojna oklopna kola su probijena od protivoklopnih naboja.

19 oktobar/292

Skupina Tomas (Sitnica) zauzela je 18-X posle slabijeg otpora Varcar Vakuf. U Jajcu je dosada 18 osoba radi dokazane veze s partizanima i neovlašćenog posjeda ubijeno, a 30 osoba radi nepovjerljivog držanja uhićeno i predano hrvatskim vlastima.

21 oktobar/294

714. — Zrakoplovstvo je uništilo 14 km. s. z. od Ključa vlak od 13 vagona natovarenih hranom.

22 oktobar/295

714. — Na putu Ključ — G. Sanica napalo je zrakoplovstvo partizanski povoz od 52 kola — 31 kola uništena su. Po partizanima popravljena železnička pruga Mlinište — Strahinići, zračnim napadajem ponovo je porušena. Jedan vlak s natovarenom hranom uništen je.

27 oktobar/300

U akciji Jajce — Janj partizani su neposredno pred obuhvatom skupine njemačkog pukovnika Sušnika kod Jezera, ali su umakli na zapad i jugo-zapad. Pred skupinom njemačkog pukovnika Vista neprijatelj se uz snažan otpor na lijevom krilu povukao prema zapadu. Gubici: 1 domobran poginuo i 14 njemačkih vojnika ranjeno. Neprijateljskih: 69 mrtvih (izveštaj 718 njemačke divizije).

28 oktobar/301

718 njem. div. — Tokom borbe poduzeli su partizani na skupinu pukovnika Vista jake napadaje u lijevi bok i pozadinu.

KOZARA

18 juli/199

Operacije u Kozari i Prosari uspješno su završene 17 jula. Do danas neprijateljski gubici iznose 3.397 mrtvih, 7.938 zarobljenih i u logore otpravljenih muškaraca. Daljnih 250 partizana još se saslušavaju. Plijen u oružju i gorivu veliki je i povećava se naknadno. Cijeli plijen pripada domobranstvu.

Od 18 jula vrši se ponovo čišćenje zauzetog prostora Kozare i Prosare (druga d. s.).

19 juli/200

Kozara — 124 partizana koji su prepoznati među izbjeglicama — strijeljani su.

26 juli /207

Kampfgruppe West Bosnien. — Po završenoj akciji u Kozari i Prosari i po izvršenom pregrupisavanju snaga za novi pothvat otpočela 27-VII nova akcija čišćenja na prostoru Kostajnica — Bosanski Novi — Suhača — Lucija — Prijedor — Dubica.

2 avgust/214

Kampfgruppe West Bosnien. — Pothvat čišćenja zapadno od Kozare završen je 31. VII. Toga dana je zarobljeno 36 partizana, a 83 ranije zarobljeno i 2 naoružane žene streljane su. Gubitci 1. VIII — partizanski 32 mrtva i 11 zarobljenih, vlastiti: 3 domobrana poginulo, a 3 njemačka vojnika i 4 domobrana ranjena su.

3 avgust/215

Kampfgruppe West Bosnien. — Na dan 2. VIII 39 partizana strijeljano. U pothvatu na Kozari i zapadno od Kozare ukupni gubitci neprijatelja do uključno 31. VIII iznose 4.507 mrtvih i 10.592 uhićenih.

—————————————————————————————————–

Obavijest broj 6

IZ GLAVNOG STANA POGLAVNIKA

Z a g r e b, 21 srpnja.

U Zapadnoj Bosni u području planine Kozare i Prosare, bili su stvorili sovjetski agenti pobunjeničko žarište, iz koga su u cijelom tome kraju vršili nasilja i zločine na životima i imovinom naroda.

Da se tome zločinačkom djelovanju stane na kraj, provedena je proti tim pobunjenicima, koji se nazivaju partizanima, bojna djelatnost koja je započela opkoljavanjem dne 10 lipnja, a završena dne 18 srpnja o. g. potpunim uništenjem neprijatelja uz neznatne vlastite gubitke.

Neprijatelja u borbi palih nabrojano je 3.500 (tri tisuće pet stotina), a zarobljeno je oko 8.000 partizanskih pomagača.

Plijen je znatan. Osim velikih količina svakovrsnog oružja i streliva pronađena su velika skladišta živežnih namirnica, te svakovrsnog inog tvoriva, što su ga partizani bili od naroda napljačkali.

Ovaj su uspjeh polučile pod njemačkim vodstvom, boreći se hrabro i junački, hrvatske i domobranske i ustaške te njemačke postrojbe uz sudjelovanje mađarske dunavske mornarice u vjernom bratstvu oružja.

Naši novopostrojeni gorski zdrugovi upravo su sjajno prošli i izdržali svoje vatreno krštenje.

Neprijatelj se je žilavo branio u gorskim utvrdama sa svom lukavošću i iskorišćujući često teško prolazno besputno i gorovito tlo, no obruč se je oko njega neumorno suzivao. Svi očajni pokušaji da se probije i izmakne iz obruča propali su i svršili teškim krvavim gubitcima.

Bojni pothvati stavljali su na opkoljavajuće postrojbe obzirom na teško gorovito tlo velike zahtjeve.

Jednako su u isto vrijeme italijanske postrojbe Druge armate izvršile pothvate čišćenja napose u području Velebita i sjeverno od Drvara s najboljim ishodom, uglavivši i uništivši važne partizanske postrojbe i zaplijenivši znatne količine raznog tvoriva.

———————————————————————————————–

Iz Glavnog stana Poglavnika

7 avgust/219

Kampfgruppe West Bosnien. — 5. VII naše trupe su zauzele Djedovaču. Noću 5-6-VIII partizani su tukli haubicom 10,5 cm. (Podvukao veliki župan!?!), kojom prilikom je pogođen dva puta sam grad. Ima 4 mrtva i 5 ranjenih.

22 avgust/234

Završena je akcija Kampfgruppe West Bosnien na Psunj. Neprijateljski gubitci iznose: 28 mrtvih i 683 uhićenih.

21 oktobar/294

714 njem. div. — Na zapadnom djelu Kozare vrši se manji podhvat čišćenja.

23 oktobar/296

714 njem. div. Pothvat u zapadnom delu Kozare nastavlja se. Odbijeni su partizanski pokušaji prodora.

24 juli/205

3 domobranski zbor — zapovjedništvo 5 pješačke divizije javlja da je zapovjednik 2 čete Jabukovačkog četničkog bataljona pismeno izvjestio zapovjednika posade u Goraždi slijedeće:

»Jedna veća grupa partizana razbijena je od strane četnika kod sela Krbljine, osam kilometara s. z. od Kalinovika, a jedna kod sela Sijerča, 10 km. s. i. od Kalinovika.«

27 juli/208

Slabo naoružani partizani s prostora oko 6 kilometara južno od Foče, jačine navodno oko 1000 ljudi, što muških što ženskih, krenuli su prema Treskavici i selu Vratio 9 km. sjeverno od Kalinovika. Kod sela Mijakovići, 3 kilometra sjeverno od Foče, prešla je jedna skupina od oko 60 četnika, pod zapovjedništvom Mile Radovića iz Srbije u Bosnu, krijeću se u pravcu Kalinovika, navodno u namjeri da se sastanu s tamošnjim četnicima za borbu protiv partizana.

28 juli/209

25-VII skupina partizana koja se probila između Trnova i Kalinovika
prema Treskavici dočekana je na Vratlu od četnika i natjerana prema Pljes­kavici, gde su takođe dočekani od četnika. Poslije borbe partizanima je uspijelo prebaciti se u Treskavicu pa se krijeću dalje prema sjevero – zapadu, progonjeni od četnika.

29 juli/210

Noću 27 — 28 jula jedna skupina od oko 200 partizana prešla je željezničku prugu kod Hadžića i uputila se prema Zabrđu.

2 avgust/214

3 d. s. — borbe u zoni Foča — Kalinovik završene su uspješno. Partizani su imali 100 mrtvih. Zaplijenjena su dva bacača, 4 strojnice i veća količina pušaka. Gubitci protivkomunističke milicije: 18 mrtvih i 12 ranjenih. Oko 400 partizana umaklo je prema selu Tulovo, 3 km. j. z. od Trnova, progonjenih od protivkomunističke milicije.

7 oktobar/287

718 n. d. — 6-X napali su partizani dva naša sata na osiguranju pruge Travnik — Rostovo i razbili ih. U Konjicu prilikom boravka četnika koji učestvuju u talijanskom poduhvatu prema Prozoru izazivački su se ponašali. U vlaku u Rami razoružali su sprovodnika vlaka i dva domobrana, u Konjicu su razoružali sprovodnika vlaka i dva domobrana; pokušali su razoružati sve naše straže. U Konjicu su opljačkali nekoliko stanova.

9 oktobar/282

Supersold — po vjerodostojnim obavještenjima partizanske snage iz područja oko Prozora gdje je u toku pothvat od strane Italijana, namjeravaju izbjeći prema Crnoj Gori, pravcem Bjelašnica, Treskavica, Zelena Gora.

10 oktobar/283

Zbog nedjela italijanskih četnika narod biježi iz Prozora.

13 oktobar/286

718 n. d. — Prema primljenim podatcima, partizani se prikupljaju oko Travnika i imaju navodno namjeru ovih dana napasti Travnik.

14 oktobar/287

U borbama u oblasti Jablanica — Prozor partizani su imali 220 mrtvih i 20 ranjenih.

19 oktobar/296

18-X prošlo je kroz Mostar tri transporta četnika iz okoline Prozora u pravcu Čapljine. Lokomotiva vlaka bila je iskićena srpskim zastavama. Željeznička postaja bila je blokirana od italijanskih vojnika.

28 oktobar/301

718 n. d. — Tokom borbe preduzeli su partizani napadaje na postaje Komar i Goleš kod Turbeta. Napadaj je izvršilo oko 80 partizana, koji su prije toga porušili prugu u duljini od 200 metara i posjekli 18 stubova. Stroj se prevrnuo, a sedam vagona s raznom robom izgorjeli su. Strojovođa je poginuo. Šest njemačkih vojnika, 2 domobrana i 2 željezničara ranjena su, a za sudbinu ostalog vlakopratnog osoblja — ne zna se.

ČETNICI, DRAŽA MIHAILOVIC, NESRECNA FOCA, ENGLEZI:

avgust/213

Oper, pod 718 n. d. — Zapadno od Loznice kod sela Branevo i Skočić ustanovljeno je prebacivanje četnika u skupinama 25 — 50 ljudi, iz Srbije u Bosnu.

3 avgust/215

3 d. s. — U šumama oko Zakmura i Jabuka ima oko 2000 četnika iz Vasojevića i Drobnjaka koji pljačkaju i ubijaju u okolnim selima i navodno namjeravaju napadaj na Foču.

7 avgust/219

Oper. pod. općeg voj. pov. kod Supersolda. — U mjestu Vrhovine vrši se organiziranje četnika koji u svoje redove pozivaju mladiće od 15 g. i starije ljude do preko 50 g., pa ih naoružavaju. Dosada je sakupljeno preko 300 četnika. Vode ih 20 bivših jug. časnika s parolom: »Boriti se za srpstvo«. —

31-VII — U blizini Nevesinja ubijen je jedan engleski časnik iz dojavne službe. Kod istoga je pronađeno oružje i engleski zlatni novac.

11 avgust/223

718 n. d. — Kod Kozluka, kod Zvomika, obustavljen je pothvat domob. jed. protu četnika radi pregovora koje vode Nijemci na traženje Kerovića, vođe četnika na Majevici. Pregovori s četnicima kod Kozluka završeni su.

14 avgust/226

718 n. d. — U vremenu od 5-VI do 1-VII prebačeno je 220 četnika iz Srbije u okolici Srebrenice. Prema prikupljenim podatcima četnici iz Srbije biće upućeni na čišćenje Bosne i Hercegovine od partizana. Oni su već navodno uništili komunističke odrede u krajevima duž granice prema Srbiji.

21 avgust/233

3 dom. zdrug. 20-VIII napali su četnici Ustikolinu, ali su odbijeni. Četnici pale sela. O napadaju četnika na Foču saznaje se ovo: rano u zoru 19-VIII — napadnuta je Foča s više strana, a glavni napadaj je izvršen iz pravca Crni Vrh, odakle su naše postave tučene haubicama i bacačima. Borba se vodila cijelo prije podne, a poslije podne četnici su zauzeli Foču. Zapovjednik or. krila, nekoliko časnika ustaša i oružnika palo je u zarobljeništvo četnika.

Provizorni most na Drini s teretom izbjeglica srušio se, a dosta građana se udavilo u rijeci Drini. Iz strojnica je pucano na bježeću masu na putu između Foče prema Ustikolini. (150 ranjenih je stiglo u Goraždu). Četnicima su pale u ruke dve onesposobljene haubice, tri hitnice devetog topničkog sklopa.

7 oktobar/287

718 n. d. — Po neprovjerenim podacima, četnički vojvoda Kerović napao je partizane kod Bijeljine. Navodno, 15 partizana ubijeno, 22 zarobljeno. Op. pod. općeg voj. pov. NDH-e kod Supersolda.

20 – IX tri zrakoplova, pretpostavlja se da su bili engleski, spustili su kod Sušice, Kotar Šavnik — C. Gora — padobranima tri gorska topa, deset teških i 30 lakih strojnica, streljivo, po jedan sanduk zlatnog i srebrnog novca i dve krugovalne postaje. Draža Mihailović se nalazi navodno u s. Malo kod Sušice u C. Gori, a izdao je četnicima proglas da laskaju okupatorima do kasne jeseni, dok unište muslimansku miliciju.

8 oktobar/281

Supersold (italijanska komanda Druge armije): Prema izvješću velike župe Cetina, četnici u sastavu talijanske vojske u kotaru Omiš, pale i ubijaju naš živalj. Dosada je ubijeno navodno oko 200 osoba. Činovništvo napušta svoja mjesta.

9 oktobar/282

Supersold: Prema izvještaju okružnog krila Bileće, održan je u Grahovu, Crna Gora, sastanak crnogorskih nacionalista kome su prisustvovali i članovi dobrovoljačke protivkomunističke milicije iz naših pograničnih krajeva.

BORBE KOD TREBINJA, DUBROVNIKA, POGIBIJA  NOVICE KRALJEVIĆA:

8 oktobar/281

Supersold: — U pothvatu kod Zatona, 6 km. s. z. od Dubrovnika, ubijeno je 13, zarobljeno 6 i ranjeno više partizana. Talijanski gubitci: 2 poginula i 6 ranjenih. Gubitci protivkomunističke milicije: 3 poginula i 5 ranjenih.

9 oktobar/282

20-IX u blizini Trebinja na putu za Dubrovnik ubijen je od partizana četnički vođa d-r Novica Kraljević.

11 oktobar/284

Supersold: — Prema izvješću ministra d-r Mladena Lorkovića, koji je poslat preko divizije iz Mostara, stanje u Hercegovini kritično je. Četnici, članovi protivkomunističke milicije, pale hrvatske kuće i ubijaju nezaštićeno kućanstvo. Mnoštvo izbjeglica stiglo je u Mostar, Stolac i Čapljinu. Lijeva obala Neretve gotovo je ispražnjena. U prostoru oko Višića, oko Gabele, četnici su ubili 16, a ranili 1 osobu.

16 oktobar/289

Supersold: — Talijanske čete nastavljaju čišćenje u prostoru Perušić — Gospić, kao i oko Trebinja.

11 avgust/223

718 n. d. — Kod Šekovića nalazi se navodno oko 1.500 partizana, među kojima ima mnogo katolika i muslimana. Biv. zap. Ozrena Tošo Vujasinović u Konjuh pl. je ili u Šekoviću.

1 juli/182

30-VI, oko 6.20 na Streljani kod sela Bukovac 8 km južno od Petrovaradina izvršen je prepad od strane nepoznatog broja partizana na jedan sat novaka zrakoplovne škole koji je vršio prvo pucanje. Ima 8 mrtvih i 6 ranjenih domobrana. Potjera je u toku.

24 juli/205

23 – VII u selu Dobanovci, 10 km zapadno od Zemuna, odbijen je bez gubitaka napadaj partizana na našu stranu. 23-VII u okolici Iloka zapaljeno je 225 krstova žita.

25 jula/206

23-VII održali su partizani promičbeni govor i u selu Jarak, 11 km. j. z. od Rume. Noću 23 –

24 – VII odbijen je bez gubitaka prepad partizana na tvornicu cementa u Beočinu. 26 jula/207

21 – VII oko 18 sati 200 — 250 partizana održali su u selu Rekovac, 10 km. j. z. od Petrovaradina zbor s govorima na hrvatskom, mađarskom i nemačkom ieziku.

29 juli/210

Župska redarstvena oblast iz Vukovara javlja: Partizani 28-VII — oko 16 sati između sela Pećinci i sela Dobrinjci, 9 i 15 km. j. i. od Rume, zaustavili autobus pun putnika. Vlasnik automobila i dva domobrana ubijeni su, svi putnici skinuti su, autobus zapaljen. Na istom mjestu oko 10 partizana napalo je samovoz s kotarskim pretstojnikom i tri redarstvenika. Kotarski pretstojnik još nije pronađen, dok su se upravljač samovoza i redarstvenici vratili.

1 avgust/213

31 -VII — u selu Kraljevici, 5 km. j. i. od Rume, prepadnuta je i razoružana posada jačine 30 domobrana. Po dosadašnjim podatcima zapaljena su 4 vršaća stroja. Drugi domobranski zbor je naredio da se krivci stave pod ratni sud.

20 avgust/232

18 – VIII — u 16 sati oko 100 partizana napali su kamenolom Ledinci. Eksplozivom minirali su postaju i motor za pogon žičare. 13 – VIII — napadnuta je straža kod sela Japaga. Pošto su učestvovali seljaci, čitavo je selo spaljeno, a oko 40 seljaka strijeljano.

FRUŠKA GORA:

Zagreb, 7 rujna. Obavijest br. 7 iz Glavnog stana Poglavnika: U razdoblju od 26 do 31 kolovoza ove godine vođena je vojnička djelatnost njemačkih i hrvatskih oružanih snaga u Fruškoj Gori protiv naoružanih pljačkaša, koji su se bili tamo s raznih strana pribrali, te odonud uznemiravali pučanstvo i vršili nasilja nad osobama i nad imovinom.

Djelatnost je dovršena dana 31 kolovoza. Fruška Gora je očišćena od tih pljačkaša. Tokom djelatnosti nabrojeno je 369 mrtvih i 1333 zarobljena, dok je kod vlastitih oružanih snaga bilo 11 mrtvih i 14 ranjenih.

12 oktobar/285

Njemačke čete iz Srema 10 – X zatvorile su Savu između Rače i Jameke i traže pritisak četa s juga na partizane u oblasti Trnelovo (718-ta njem.
divizija).

16 oktobar/289

Noću između 14 i 15-X partizani su napali dva njemačka sata između Strošinaca i Jamena, 20 i 21 km. od Brčkog, nanijevši gubitke — 23 mrtva, 40 ranjenih i cijeli četni povoz zarobljen. Ima podataka da je ta partizanska skupina nastavila pokret na sjevero – zapad prema Slavoniji.

24 oktobar 1291

Na Fruškoj Gori, 10 km od Iriga, ustanovljena je prisutnost 100 partizana s jednom strojnicom i dve stroj – puške.

26 oktobar/299

Jača skupina partizana pošto je savladala ustašku posadu, zauzela je Ašanju, 25 km jugo-zapadno od Stare Pazove. — 21-X partizani su zauzeli Ležimir, 22 km. severozapadno od Rume.

28 oktobar/301

25 – X upalo je oko 30 partizana u selo Jazak, 7 km od Iriga, gdje su opljačkali veću količinu hrane.

SLAVONIJA, KORDUN, LIKA, DALMACIJA:

8 avgust — 220

I d. s. — Zrakoplov koji se 6 – VIII posle prenosa hrane za Bihać nije vratio, pretrpeo je udes u blizini Sunja. Posada: nadporučnik Filipi i jedan ustaški bojnik, poginula je.

10 avgust — 221

I d. s. — Zapovjedništvo ustaške nadzorne službe javlja da je 9. VIII u 13.30 iz Karlovca naknadno stiglo izvešće da je u Pisarovini zapaljena zgrada Kotarske oblasti, oružnička postaja, sud, pošta, stan kotarskog prijestojnika i liječnika, a da se za sudbinu kotarskog prijestojnika, 20 ustaša i oružnika ne zna. Zrakoplovnim izviđačima 9. VIII oko 12 sati ustanovljeno je da u

Pisarovini nekoliko većih kuća gori.

11 avgust/223

I d. s. — 10. VIII u 0.30 napali su partizani Novi Grad 7 km. zapadno od Karlovca i zapalili državnu ergelu i 6 vagona sijena. Odveli su 22 konja.

16 avgust/228:

15-VIII između željezničke postaje N. Selo — Moslavina — Popovača naišao je brzi vlak na više mina. Stroj i 7 vagona prevrnuli su se, ložač, manipulant i 18 putnika poginuli, a 23 osobe ranjeno. — Iste noći kod postaje Hrvati, 17 km. jugozapadno od Zagreba, napadnut je strojničkom vatrom talijanski vlak s benzinom iz Rumunije. Ložač je teško ranjen, stroj onesposobljen, a 10 cisterni probušeno.

II d. s. — prilikom podhvata na Dilj, planinska druga bojna 4 gorske pukovnije naišla je 11 km. južno od Našica na otpor partizana. Poslije 5-satne borbe, partizani su rastjerani i gonjeni. Vlastiti gubici — 22 mrtva — od ovih dva zastavnika i 15 ranjenih. Gubici partizana — 47.

18 avgust/230:

I d. s. — 18-VIII — kod postaje Desinac, na pruzi Zagreb — Karlovac, izbačen je vlak s cisternama.

20 avgust/232:

I d. s. — Prema izvešću posade Vrgin Most iste noći izvršen je jak napadaj na grad prema kojem je uspelo partizanima privremeno upasti u sam grad.

22 avgust/235:

Na pruzi Karlovac — Ogulin, napadnut je mešoviti vlak. Oklopni vlak iz Generalskog Stola otišao je u pomoć i našao ga zapaljenog. Pri povratku oklopni vlak je naišao na rastavljene tračnice.

7 oktobar/280:

I d. s. — 6. X između Generalskog Stola i Zvečaja usred pokvarene tračnice prevrnuo se jedan vagon i iskliznulo 7. — II d. s. — Prilikom borbi kod Španovice poginulo je 32 ustaša.

8 oktobar/281:

I d. s. — Naš zrakoplov DO-17, koji je imao zadatak bombardiranje na Žumberku, zapalio se u zraku i srušio u blizini sela Sošice, Jastrebarsko. Posada je vjerovatno poginula. Istog dana, drugi zrakoplov DO-17, koji je bombardirao okolicu Pakraca, zbog kvara prisilno se spustio oko sela Španovice.

9 oktobar/282

U zrakoplovu DO-17 koji se 7 – X zapalio u zraku, i srušio u blizini Sošice, nalazio se pored dva člana posade i zapovjednik Prve zrakoplovne skupine bojnik Čulinović.

10 oktobar/283

I d. s. — Prema izvješću prometnika na postaji Popovača 10 – X oko 3 sata između postaje Kutina i Popovača, naletio je teretni vlak na minu. Bliže se još ne zna. 9. X u 14.30 na pruzi Karlovac — Ogulin, na pruzi G. Dubrave i Oštarije, naišao je teretni vlak na minu. Stroj i dva vagona iskliznuli su.

12 oktobar/285

I d. s. — Na pruzi Zaprešić — Varaždin iskliznuo putnički vlak. Dva mrtva i više ranjenih.

11 d. s. — 10-X djelovi Prve gorske divizije vršili su manji pothvat čišćenja zapadnih padina Papuk planine u prostoru istočno od Daruvara. 3 bojna IV gorske pukovnije nije imala dodira s neprijateljem, a 2 bojna u predjelu Poganog Vrha iznenadno je napadnuta od jačih partizanskih skupina.
Naši gubici: 13 ranjenih od toga 2 časnika i 35 nestalih. Izgubljen jedan gorski top.

Partizani izgleda predosjećaju pothvat grupe »Papuk« i prebacili su se iz Papuka u Moslovačku planinu. — 10-X — Napali su partizani našu posadu u selu Vrbanja, 15 km. sjeverozapadno od Brčkog i opljačkali poštu. — Pravoslavci sela Borojevci, 15 km. od Broda, otišli su sa svojom stokom partizanima.

13 oktobar/286:

I gor. div. — Javlja da se jedna jača skupina partizana s jednim gorskim topom prebacila noću 11 — 12 iz Papuka u Bilo Goni. Produžava se evakuacija partizanima naklonjenih sela.

14 oktobar/287:

I gor. div. — Poduzela je pothvat protiv skupine partizana koja je noću 12-13-X prebačena s Moslovačke planine na Lomsko polje. Partizani (I i II bataljona V brigade) potpuno su razbijeni i ostavili 16 mrtvih. Naši gubici — 2 mrtva i 3 ranjena. Zapovjednik V brigade je neki Mile, a politički komesar Đuro Tičmek. 0 kretanju partizana u oblasti D. Stubice — seljaci tvrde da ih ima oko 150.

28-IX jedan sat ustaša i domobrana iz zaostale posade Udbina vršio je čišćenje prostora oko sela Jošame kod Udbine. Neprijateljski gubitci oko 100 partizana mrtvih, a zaplenjeno 3 puške, 2 samokresa i 5 zrakoplovnih bombi.

Sve kuće i zgrade u Jošami spaljene su, kao i crkva koja je bila dobro utvrđena protiv napadaja iz zraka.

(Kad sam bio u Lici u bolnici u Farkašiću, ležalo je petoro dece iz Jošame. Ustaše su u tom selu ukupno poklale 180 duša, skoro sve žene i deca. — V. D.).

15 oktobar/228:

Primjećeno je 40 partizana u okolini Marije Bistrice. Noću 13 na 14 napali su partizani željezničku postaju i most Spišić — Bukovica, 7 km. od Virovitice, zapalili željezničku postaju i skladište i odveli jednog poručnika i 36 domobrana koji su tamo primali krompir.

14-X, u 13 sati kod Ivanić Grada iskliznuo vlak. Navodno ima 20 mrtvih i osam ranjenih.
Noću 14 -15 – X napali su partizani Čazmu. Bližih podataka još nema. Izgleda da je zapaljena opštinska zgrada i oružnička postaja.

14-X u 23 sata između Okučana i Dragalića oštećena je minom pruga. Stroj i devet vagona iskliznuli su. Šest osoba je ozlijeđeno, među njima i dva njemačka vojnika. Pruga se popravlja.

16 oktobar/289:

1 gor. div. — Podhvat u Moslovačkoj Gori razvija se po osnovi. Naši su ušli u Čazmu bez dodira s partizanima. 300 naoružanih partizana sa 6 strojnih pušaka i dve strojnice opkolili su grad i oko 0.30 gotovo bez borbe zauzeli mjesto. Naša posada preko 100 ustaša i nekoliko oružnika nije gotovo dala nikakav otpor. U uličnoj borbi poginule su dve ustaše, jedan ranjen, dok je 40 zarobljeno, od kojih se do sada 27 vratilo. Partizani su zapalili općinsku zgradu, oružničku postaju i uništili unutrašnji uređaj. Opljačkali su i neke posjednike, te su u 4.30 napustili Čazmu s deset kola opljačkane hrane i odijela.

17 oktobar/290:

U podhvatu na Moslovačkoj Gori partizani su opkoljeni. Preduzete su mjere da im se spriječi bjeg preko noći.

U borbama sjeverozapadno od Dvora na Uni poginuo je satnik Đurić i 4 domobrana, a jedan zapovjednik sata je ranjen. 17-X između 6 i 7 sati napali su partizani rudnik Mišulinovac, 8 km. sjeveroistočno od Bjelovara, i odnijeli 24 kgr. eksploziva.

13-X — odbijen je bez vlastitih gubitaka partizanski napad na Ruševo, 16 km. sevemo od Broda.

18 oktobar/291:

Podhvat u Moslovačkoj Gori je završen. U toku cijelog podhvata naišlo se na 500 partizana. Upućene snage sa zadaćom da partizanima presijeku otstupnicu nisu uspjele. Ubijeno 67 partizana.

II d. s.: Oko 300 partizana upalo je u Privinu Glavu, 4 km. sjeveroistočno od Sida. Zapaljena je željeznička postaja Vukosavljevica, U km. sjeveroistočno od Virovitice.

19 oktobar/292:

Prema izjavama divizije iz Bjelovara, stanje oko Bjelovara dosta je ozbiljno i nepovoljno, a tako isto i oko Grubišnog Polja. Zauzeto je selo Malo Trojstvo, 12 km. sjeveroistočno od Bjelovara.

20 oktobar/293:

Prema izvješću divizije iz Bjelovara, celo područje Bilo Gore od Grubišnog Polja pa do Koprivnice, inaugirano je. Partizani se nalaze u mnogim selima.

21 oktobar/294:

Po jednoj nepotvrđenoj vijesti od zapovednika 4 žan. sata iz Slunja, partizani su napali i pobili odjel od 32 ustaše i domobrana kod Petrinaca.

22 oktobar1295:

21-X poduzet je podhvat protiv partizanske skupine koja se pojavila u selu Mali Poganac, 13 km. jugozapadno od Koprivnice. Ishod još nije poznat. Saznaje se da se jedna brigada od oko 1.000 partizana, navodno Šesta udarna hrvatska brigada, prebacila u Frušku Goru, a Peta udarna brigada imala bi se prebaciti iz Bosne u Srem kod Rače.

23 oktobar1296:

U toku manjeg pothvata naših snaga protiv partizanske skupine u pod ručju Kalničkog Gorja jedan konjanički lovački sat kod sela V. Poganac, 14 km. od Koprivnice, pretrpeo je neuspjeh. Ovaj sat je imao tom prilikom 3 mrtva i 4 ranjena, 3 dočasnika i 26 domobrana je zarobljeno. U noći 18 i 21 – X — partizani su upali u V. Pisanicu i popalili sve javne zgrade.

Oklopni vlak nedaleko od Našica iskočio je iz tračnica, jer je pruga bila porušena.

24 oktobar 1291:

23 – X — u 1 sat napali su partizani u jačim snagama Glinu. Borba je trajala do 7 sati, kad su napadači konačno odbijeni. Domobranski gubitci 6 poginulih, 1 časnik, 14 domobrana ranjeno. 20 domobrana je nestalo, a 5 po partizanima razoružano. Partizanski gubitci — 11 poginulih, nekoliko kuća na periferiji je zapaljeno.

13 – X kod željezničke postaje Prosik na pruzi Split — Sinj napali su partizani vlak. Stroj i 6 vagona — uništeni su. Ima mrtvih i ranjenih.

26 oktobar/299:

Željeznički promet između Bjelovara i Kloštra obustavljen je, jer su partizani prekinuli prugu na 50 km. Potvrđuje se vijest o zauzeću Brezove Glave (Tušilovići) od strane partizana, kraj Karlovca. Od posade je dosad izginulo oko 40 momaka u Karlovcu,
dok se za sudbinu ostalog djela posade ne zna.

25-X upali su partizani u selo Dragovci, Ratkovci i Koprivnica na pruzi Kapela Batrina — Pletemica gdje pale kuće.

27 oktobar/300:

Jača partizanska skupina, koja se nalazila na istočnom djelu Babje Gore, južno od Požege, prebacila se na zapadne ogranke Dilj Planine. Naši djelovi su upali u unakrsnu vatru i morali se povući prema Pletemici. Poginuo je jedan zapovjednik sata i dva domobrana.

28 oktobar/301:

Napad na Brezovu Glavu kod Karlovca otpočeo je 24-X, u 0.30 a trajao je istog dana do 1630 sati, kada se opkoljena posada, usljed pomanjkanja streljiva, predala. Upućena pomoć — 2 ustaška sata — zadržana su jakom neprijateljskom vatrom, te su se uz znatne gubitke morali povući. Vlastiti gubitci još nisu ustanovljeni, ali prema izjavi ranjenih domobrana, koje su partizani pustili, časnici i svo ljudstvo, kao i oružje i tvorivo, odpremljeno je u Petrovu Goru.

29 oktobar/302:

Noću 28 — 29 odbijen je manji napad partizana na stražu kod sela Desprin, 6,5 km. zapadno od Sv. Klare.

Noću 27 — 28 partizani su napali željezničku postaju Dobrovac, 3 km. zapadno od Lipika.

Straža je dala otpor, ali je razoružana. — Partizanske straže koje su 24 – X prodrle u Sunj pl. u Dilj pl., gonjene delovima I nemačke vojne, zauzele su 28-X selo Gradište, 22 km. istočno od Požege. Napadnute istog dana od djelova II njemačke bojne, odbačene su i razbijene. Izbrojano 57 mrtvih partizana. Vlastiti gubitci — 2 njem. vojnika poginula, a 1 dočasnik i njem. vojnik ranjeno.

30 juni/181:

Naknadno se saznaje da su 22-VI četnici iz skupine Drenović u suradnji s domobrancima zauzeli selo Ribnik, 13 km. južno od Ključa.«

SREDA, 8 NOVEMBAR

Drinići. — Otpočeli smo da pravimo nov broj »Borbe«. Još mi je milije raditi otkako je — najzad — međunarodna situacija pošla na bolje. Amerikanci su se iskrcali u Africi. Ja mislim, s tim se i Đido slaže, da će Hitler morati da pojača svoje trupe na Balkanu, jer mu
sada saveznici ozbiljno ugrožavaju, pored Sicilije i Južne Italije, još i Grčku i Krit. Sami su Nemci svesni važnosti Balkana.

Prilikom poslednjih borbi oko Mrkonjićgrada nađeno je kod četnika Draže Mihailovića naređenje nemačkog generala Štala — kampfgrupa »West Bosnien« — u kome se veli:

»Ova nova hrvatska država koja se nalazi pred vratima Rajha, ima odlučujući značaj za Nemačku i njene saveznike. Kroz tu zemlju prolaze svaki dan i noć vozovi koji snabdevaju našu vojsku u Grčkoj i našeg saveznika Italiju. Taj prostor ima životni značaj za nas i za Italiju, jer preko njega upućujemo oružje našoj vojsci koja brani Afriku i Sredozemno More. Stoga borba naših jedinica u toj zemlji protiv unutrašnjih neprijatelja ima isti značaj kao i bitka u Rusiji. Partizanski pokret u Hrvatskoj može da se i dalje proširi, jer se on rukovodi direktivama iz Moskve. To je borba nesumnjivo važna, isto onako kao i borba protiv naših velikih neprijatelja, iako je mi vodimo bez galame. Mi znamo da naša vojska vodi borbu za cilj koji se sastoji u konačnoj pobedi Nemačke.«

Ovaj je dokument pisan pre savezničke invazije, pre naše ofanzive. Zato položaj Balkana dobija u svetlosti najnovijih događaja još veću važnost. Naši partizani na taj način dobijaju još veću dužnost, još veću ulogu u borbi protiv fašizma. »Potrudićemo se da ovdje zadržimo što više neprijateljskih divizija i uništimo što više žive snage neprijatelja«
— rekao je drug Tito u čestitci Staljinu za 7 novembar.

Ima već nekih konkretnih podataka u ovom smislu. TASS javlja da je fon Ler, zapovednik nemačkih snaga na Balkanu, hitno tražio pojačanje. Italijani se, prema izveštaju naših obaveštajaca, povlače prema morskoj obali, jer se boje invazije Saveznika. U svakom slučaju- te nemačke nove divizije neće stići tako brzo na teren gde su naše glavne
snage, jer će prvo morati da obezbede glavne komunikacije Trst — Ljubljana — Zagreb — Beograd, zatim Beograd — Niš — Solun.

Zatim, potpuno je jasno da nemačke divizije neće moći da ostvare svoje planove, da unište našu živu silu. Mi nismo malene grupe, slabo naoružane, bez municije, bez iskusnih vojničkih komandanata. Mi imamo slavne dane za nama, mi imamo divizije, mi imamo i nešto artilerije. Mi imamo — inicijativu — i još ćemo je više razviti. Ofanziva kod Bihaća je samo početak. Moramo raditi brže da nas događaji ne preteknu. Prva divizija je spremna za pokret — pravac: Istočna Bosna. Šta će ona sve napraviti! Kad smo kretali na veliki marš u julu, četiri brigade nisu imale više od 3.100 pušaka.

Polazili smo posle privremenog poraza u Crnoj Gori i Hercegovini, polazili smo s ranjenicima, polazili smo sa 5 — 10 metaka na borca, polazili smo u jeku Hitlerove ofanzive na Rostov — pa smo ipak mnogo postigli. A sada Prva divizija — samo ona — ima skoro 4.000 pušaka, topove, municije na pretek — 150 metaka na borca, 1.000 na puškomitraljez, 3.000 na mitraljez, polazi i ostavlja veliku slobodnu teritoriju, na kojoj se nalazi još 8 divizija, polazi u eri sve povoljnije međunarodne situacije, polazi na istok, u pravcu Srbije, polazi u kraj gde ima jakih partizanskih snaga, — Šesta brigada, Sremci — polazi u kraj gde dobro politički stojimo, polazi u borbu protiv našeg glavnog neprijatelja u tom kraju, jedinu ozbiljnu vojničku snagu u Istočnoj Bosni, protiv četnika koje naši borci najslađe mlate.

Kao što se iz dokumenata Glavnog domobranskog štaba vidi. Draža se nabio u Crnu Goru i odatle se priprema za slom fašizma. On se ne bori protiv okupatora, jer mu i Slobodan Jovanović poručuje iz Londona:

»Ja, kao pretsednik jugoslovenske vlade, pozivam vas da još ne dižete oružanu borbu piotiv okupatora, jer biste se izvrgli teškim žrtvama i re presalijama, a ta borba još ne bi koristila našim Saveznicima. Kad bude došao odlučan momenat za oružanu borbu, budite uvereni da ćemo vas pozvati na ustanak preko vrhovnog komandanta u našoj zemlji, načelnika štaba Vrhovne komande Dragoljuba Mihailovića, koji će vas povesti putem
slave i pobede… «

Ovog Slobodana trebalo bi kratko rečeno streljati sa savezničke tačke gledišta. On poziva narod da propušta nemačke trupe i oružje na jug — da suzbija savezničku ofanzivu! On time odobrava i Dražinu sa radnju sa okupatorom i ustašama. Zanimljivo je da i Pavelić oseća da pregovara ne — s Dražom nego s londonskom vladom — jer on u jednom dokumentu veli:

»Glavni stan Poglavnika.

GSP. Br. 1036/42

26 lipnja 1942.

U zadnje vrijeme pojavio se je među četnicima jači pokret za predaju
našim oblastima, pa i za suradnju sa ovim proti komunistima (partizanima).
Pobude za ovo mogu se tražiti djelom u nemogućnosti njihovom daljem opstanku u planinama i šumama, a djelom u teroru koji nad njima vrše komunisti — partizani. Nije isključeno da je ovo eventualno i sugerirano izvana savezno sa događajima u svijetu.

Po nalogu poglavnika zapovjednik GSP
Vojskovođa Kvaternik.«

Draža Mihailović pokušava da sakrije tu saradnju:

U Mrkonjićgradu naše jedinice zaplenile su naređenje Domobranskog zbornog područja, II Glavnostožerni odjel, gl. br. 2842 u kome se kaže:

»Više zapovjedništvo talijanskih oružanih snaga »Slovenija — Dalmacija« (2 marta) ured za operacije, kod broj 1 -10.690 s. od 4 srpnja o. g. izdalo je upute svojim podređenim vlastima, da protikomunistički odredi koji djeluju na zaposjednutom području, imaju bez obzira na njihov postanaki podređenost nositi naziv:

I talijanski: Milizia Volontaria Anticomunista.

Hrvatski: Dobrovoljna protukomunistička milicija.

Takav se naziv ima uvijek upotrebljavati, pa je tim riješeno i pitanje naziva i bivših četničkih odreda, koji sada djeluju u zajednici sa italijanskim ili hrvatskim četama.«

Slobodan Jovanović ne izdaje samo savezničku stvar već i svoj rođeni narod. Da bi očuvao interese velikosrpske gospoštine. on ide i s crnim đavolom.

A narod neka trpi. Dokumenta koja sleduju jasno svedoče u kakve je strašne nevolje pao naš narod, u šta ga guraju ti londonski emigranti:

»DOLAZI »SAVEZNIČKA« VOJSKA

U srezu Mrkonjić Grad bilo je nekoliko četničkih sela. Seljaci, nesvesni, prevareni i zavedeni, verovali su Drenoviču i partizane su dočekivali neprijateljski. Cak su postavljali zasede. Među tim četničkim selima, najviše četničko, najviše neprijateljsko prema partizanima, bilo je selo Dragnići.

Mislili su skoro svi u selu da im je Drenović prijatelj, partizani neprijatelji.

Jednog dana, pre kratkog vremena, jedna nemačko – ustaška kolona preduzela je ofanzivu u pravcu na kom leži i selo Dragnići. Svi seljaci su ostali kod kuće. Drenović, njihov prijatelj, poručio im je da ne beže i da se ništa ne boje nemačko – ustaške vojske. To je »•prijateljska« vojska.

I ta Drenovićeva »prijateljska« vojska stigla je u Dragniće i iz čista mira popalila celo selo i poubijala sve što joj je živo došlo do ruku. U samim Dragnićima, posle ove »prijateljske« posete, mesto kuća ostala su zgarišta, a preživeli seljaci kojih nema mnogo, izbrojali su 186 leševa. Od tog je 70 iz Pljeve, ostalo iz Dragnića. Ali to nije sve. Veliki broj seljaka je nestao. Mnoge od tih nestalih pobili su Drenovićevi četnički saveznici: ustaše i Nemci, a samo mali broj je od njih pobegao u planinu. Među leševima nađeno je 10 žena i 14-ro dece.

Nemačko – četnička ofanziva bila je kratkog veka. I oni su znali da će biti kratka. Partizanske snage odbacile su je natrag. I zbog toga što su znali da neće imati mnogo vremena za svoje zločine, ovi fašistički zlikovci, četnički saveznici, radili su brzo. Nikakve istrage se, naravno, nisu vodile.

Streljanja su vršena u grupama — po pet, deset i dvadeset lica. Mitraljezom. Koga mitraljez nije pokosio, mogao je i da se spase. Tako se i dogodilo, da je jedan »streljani« ostao u životu. Seljak Mile Jović pao je, iako nije bio pogođen. I on priča kako je to bilo. Mitraljez je kosio. Deca koja su bila niža, nisu bila zahvaćena. Posle rafala čula se njihova piska. Zločinci su onda prilazili i revolverima i bajonetima dovršavali ono što je mitraljez
propustio.

Streljan je svako, bez izuzetka, svako ko je pao u ruke. Tako je streljan Cvijo Zeljković sa sedam sinova. U jednoj grupi streljan je Mile Vuleta sa ženom i petoro dece. A iz porodice Milana Jovića streljano je devet muškaraca.«

U selu je popaljeno preko 150 kuća i, naravno, sve je opljačkano.

Partizanskim jedinicama pao je u ruke prilikom borbi kod Bihaća, u selu Pakićima, jedan dokumenat o ustaškim zverstvima, koji, po svojoj jezivosti, prevazilazi sva dosadašnja dokumenta. Taj dokumenat, koji nosi pečat »Ustaša — Hrvatski oslobodilački pokret, Logor Bihać«, glasi:

»NALOG

Za vojnika Ramu Melkoča da ima sve Vlahe, bili sumnjivi ili ne, poubijati To imade izvršiti jer danas sam dobio nalog od Velikog župana da se pobiju svi od 16 — 100 godina. I Vlahinje koje su sumnjive. Koji vam dođu do ruku ne pušćajte. Vidite šta se radi.

Za dom spremni!
Ustaški logornik

(potpis nečitak)«

Još je jeziviji pokolj u Bihaću, koji je izveo brat vojskovođe Kvaternika, Ljubivoje Kvaternik. Posle ubistva 12.000 Srba, ustaše su počele novom taktikom. Hteli su da privuku četničke elemente sebi i obećali na časnu reč da neće biti više pokolja. Neke budale poverovaie su, a
Kvaternik ih poklao. Ravnateljstvo ustaškog redarstva NDH, 14 listopada 1941, upućuje
naređenje stožerniku u Bihaću, Marku Šoli, »da se izvidi slučaj ubijanja 50 pravoslavaca koji su prešli na katoličku vjeru u Bosanskoj Krupi«:

»U svemu se računa da je ubijeno preko 50 novih katolika (spisak se daje). Isto tako, pobijeno je dosta seljaka iz Suvajca, koji su (njih 45) napisali molbu da će preći na katoličku vjeru, te ako Hrvatska država traži da će se preseliti u koji drugi kraj države ili nekud izvan nje. Na poštenu riječ dobivši propusnicu od kotarskog prestojnika, poslali su u Krupu tri svoja parlamentara, predali ekrazit iz rudnika u svom selu, rudničke naprave i nešto malo oružja. Cim su to predali, dvojica su bila odmah zaklana (neki Karanović Savo i drugi), a trećeg je zamjenik kotarskog prestojnika poslao u selo neka javi šta je video i čuo. Na to se selo razbježalo u šumu. Izgleda da najveću odgovornost za sve to i za nekih 10.000 ubijenih pravoslavaca u Kotaru Krupi nosi, uz velikog župana Lj. Kvatemika, sadašnji ustaški poručnik Himzo Hadžić, inače po zanimanju kafanski harmonikaš, koji je jedno vrijeme bio čak i kotarski prestojnik u Krupi. Na 7-IX ubijeno je iz čista mira u selu Drenovoj Glavici 80 žena i djece, čiji su muževi prije pobijeni. Poklao ih je neki Ibrahim.«

Zanimljiva je četnička propaganda na terenu. Prilikom uništenja četničkog štaba »Karađorđe«, iza italijanskih žica kod Gračaca, nađeno je nekoliko njihovih letaka, štampanih latinicom na geštetneru. U njima se vidi doslednost — tj. četnici u Crnoj Gori, Srbiji, Bosni, Lici — operišu istim argumentima. Evo teksta nekoliko njihovih gluposti:

PARTIZANI SU USTAŠE — DIVLJE

Posle je otpočela borba partizana, ali ne za srpstvo nego zbog zločinačkog bezumlja jedne šake luđaka koji su pod komunističko – partizanskom zastavom okupili najveće zlotvore srpskog i ljudskog roda. Najgori zločin prema srpskom narodu počinili su partizani time što su naše slobodne planine, vekovno utočište srpstva, izdajnički otvorili za najveće zlotvore srpskog naroda: divlje ustaše i Turke.

Dakle, partizani su »divlje ustaše«, pošto su četnici sklopili savez s »pitomim ustašama«.

PARTIZANI SU PROTIV VERE, PORODICE…

Ovi novi dušmani srpskog naroda ubijaju ne samo živote nego i dušu narodnu. U jednom selu kraj Ulcinja u Crnoj Gori uveli su magarca, a sveto jevanđelje polili ljudskim izmetom, ćivot Sv. Vasilije pod Ostrogom su oskmavili i svečevo telo izložili javno s natpisom »Varalica« … Od 47 partizanki koje je zarobio četnički odred Pavla Đurišića kod Kolašina u Crnoj Gori, 32 bile su zaražene, a 17 od tih sifilisom.«

PARTIZANI RADE PROTIV KOMUNIZMA

Glavna, upravo najvažnija svrha, kao što smo to i gore spomenuli, komunizmu je ta da se radnik i proleterac zaštite, da se suzbije svaka eksploatacija sirotinje. Međutim, mi napred videsmo da su svi oni koji su bili zarobljavani, ubijam, u javne kuće odvedeni, popaljeni hranitelji, oboleli, pod okupatorsku odmazdu podmetnuti, sve mahom bednici i sirotinja, najveći bednici… Ta akcija je upravo protu – komunistička. To je uostalom razumljivo iz svega drugog!

Četnici imaju čisto fašističku ideologiju. Zar ovo ne piše Ljotić:

»Četnički pokret ne misli ma i jednog sekunda da se nastavi 23 – godišnja nenarodna, socijalno-ekonomska ajdučija iz Jugoslavije, četnički pokret nastavlja nacionalnu i seljačku revoluciju koju je otpočeo Karađorđe i hoće da stvori nacionalnu državu za čitav narod, a ni za kakve klike i grupe egoista i privrednih hajduka.«

PARTIZANE NE PRIZNAJE NI RUSIJA

Oni vođu svih naših nacionalnih snaga u zemlji, generala Dražu, nazivaju izdajnikom. Oni otkazuju svaku poslušnost Staljinu, (koga su u jednom letku osudili na smrt, jer je paktirao sa Engleskom i Amerikom), zbog toga što je naredio da se stave pod komandu Dražinu i da se potčine njegovoj volji. (Gorski četnički štab dinarske divizije).

 MI NE MOŽEMO UTICATI NA ISHOD RATA

Sudbinu rata će odlučiti borba velikih naroda, milionske armije, a ne mi. Zato sačuvajmo srpski narod od istrebljenja.Evo kako se opravdava paljevina i nasilje koje vrši okupator:

»… Dakako nije nitko toliko naivan, da bi se nadao, da bi okupator mogao drukčije postupiti. Okupator koji reprezentira jednu velevlast, oružjem moderno snabdeven, ne može valjda voditi dugotrajne procese, istražujući poreklo napadaja, osobe krivnje i slično, već u očuvanju svojih vojnika koji su nekoliko godina na bojištu — mora postupati po ratnom pravu i prekom sudu, odnosno putem hitne samoodbrane… «

Ovaj letak »štaba srpskih četničkih odreda u Lici za sve krajeve« — očigledno je pisao neki Italijan, pravnik, jer se to vidi i po konstrukciji rečenica i po čitavom sastavu proglasa, — nalik na optužnice po sudovima.

Kao završetak ovog mog današnjeg pisanja, još jedan dokument:

NAREDBA BR. 3

Komandanta puka »Kralja Aleksandra I« z

5 avgusta 1942.

Komandirima četa, Stožište i Mračaj.

Naređujem:

Prema naređenju komandanta Dinarske divizije, a pošto su tu Talijani privremeno do sutra napustili položaje koje su držali, to se naređuje komandiru Stožišta, da on sa svojim ljudima zauzme odmah položaje koje su Talijani držali. Isto tako da komandir Mračaja sa svojih 20 ljudi još danas uputi se na navedene položaje s tim da pojača četu Stožišta.

Vezu stalno održavati s pukom »Kralja Aleksandra I« koji se nalazi na svojim starim položajima. Ovo izvršiti odmah, a o učinjenom izvestiti navedeni puk.

Talijani će doći na svoje stare položaje sutra, jer su zamolili nas da se drže njihovi položaji i da im se sačuvaju njihove ostavljene stvari koje se nalaze u njihovim utvrđenjima.

Izvršiti po prijemu i pročitanju naredbe odmah. Hitno!

(Pečat)

Zamjenik Komandanta puka«

Zar »zamjenik komandanta puka Kralja Aleksandra«, zamenjujući Italijane četnicima na položaju, ne ispunjava duh i slovo izdajničkog naređenja petokolonaša Slobodana Jovanovića i njegove vlade?

ČETVRTAK, 12 NOVEMBAR

Drinići. — Sedimo u ovom selu između Grmeča i Srnetice i spremamo »Borbu«. Blata je mnogo. Radio nam se pokvario, pa ubija čoveka dosada, kada dođu časovi »larme« između 6 i 8 uveče. Nas sedam radi mo u sobici četiri metra dugačkoj i dva širokoj, pa u radno vreme niko ne sme da zucne.

Ali, dozvolismo svi prećutno Đidi da nam priča čitav sat — o ribama! Taj čovek ima silan pripovedački dar. Samo je šteta što nema vremena da se bavi literaturom. Uostalom, netačno je da se ne bavi. On sada sazreva, taloži utiske. Sve će nas iznenaditi — nekim »Tihim Donom« — samo ako bude sistematski pisao. Fali mu sistem u radu, bar u literaturi. Inače je talent, veliki talent. Čitav sat je pričao o Tari, kad je kao dečak hvatao pune tri nedelje u jednom viru jednog te istog koralja, o pastrmkama Biogradskog Jezera, o somovima u Zapadnoj Moravi, o mladicama i pastrmkama Pive, najbogatije naše reke
tom vrstom ribe; slušao sam ga i učinilo mi se da prelistavam »Lovčeve zapise« Turgenjeva. Istu priču slušao bih svaki dan, kao što bih i »Lovčeve zapise« prelistavao svaki dan. Našao sam tu dragu knjigu ovde u Drinićima. Povezale su mi se dve uspomene, četvrti razred gimnazije u Beogradu kad sam je čitao prvi put — i prošlogodišnje borbe oko Moskve, jer Turgenjev govori o šumama Orela, Tule i Kaluge … Tako mi je ta knjiga još milija; kad nju čitam mislim na Beograd i na veliku Rusiju…

Ove večeri napisah na koricama svoga Dnevnika:

»… želja bi mi bila da Đido iskoristi ovaj materijal za svoj veliki rad koji je bio započeo u Drinićima.«

PETAK, 13 NOVEMBAR

Drinići. — Opet se pojavio Tempo. Zaronio je s Majevice u Tuzlu i izronio kod Prozora. Svratio je kod nas da vidi štampariju. Krv nije voda. Tolike je ilegalne štamparije uredio. Sećam se kad je u Beogradu 1939. godine kupio mali »Boston«. Posle ga je s Đidom vukao po ulici dok ga nisu utovarili u taksi. Vidra ti je Tempo. S Majevice je sišao u Tuzlu, s lažnom legitimacijom prošao vozom kroz Sarajevo, stigao u Mostar, tu uzeo taksi, pošao ka Sarajevu, izišao iz automobila kod Jablanice, ušao u šumu i bio je već na oslobođenoj teritoriji.

Imao je sreće Tempo u toku minule godine. Gestapo i ustaše tražili su ga po čitavom Sarajevu, a on je ležao u bolnici — operisan. Gestapo je za to saznao, ali Tempo je već bio izišao iz bolnice. Jedan kurir iz Zagreba bio je uhvaćen, držao se izdajnički i provalio je javku u Sarajevu, stan u kome se nalazio Tempo. Agenti su sreli druga Tempa na vratima, on im je pokazao svoju falsiiikovanu legitimaciju i oni su ga pustili. Na Ozrenu su četnici napali druga Tempa, bili su na deset metara od njega, ali drugovi su se zajedno s Tempom probili.

Pričali smo Tempo i ja, dok nas je motor vozio iz Petrovca za Driniće. Usput se pokvario, pa smo po jesenjem suncu pešačili pet kilometara i razgovarali o Beogradu, o štamparijama koje je Tempo kupovao, o prvom broju »Komuniste« o Niki Brki, Tempovoj desnoj ruci, o Đuri Strugaru i njegovoj kancelariji na Terazijama gde smo se nalazili. — Kako ću proći Terazijama, a da ne svratim kod Đure, ne znam ni sam! — veli Tempo.

Tempo je doneo i izveštaj iz Srbije. Stanje je teško. Teror veliki. Odredi su spali na po 150 — 200 ljudi, neki na 9, kao Svrljiški. Postoji Šumadiski odred. Sada se formiraju još tri odreda u Srbiji. Partija se bori, izdaje svoj list, štamparije su u životu, ali provale su česte i
trpimo jake udarce.

U Istočnoj Bosni stanje je mnogo bolje. Partizana se boje i ustaše i četnici. Početkom septembra oko 20.000 Nemaca i ustaša napalo je Šestu brigadu oko Šekovića. Mi smo doznali dan ranije za ofanzivu i lepo se izvukli. Gledali smo kako Nemci stežu obruč sa trideset topova.

Naši su iduće noći navalili na prugu Han Pijesak — Zavidović — Olovo u dužini od 30 kilometara. Spaljena je stanica Pjenovac gde su poginuli čiča Romaniski i Draganče Pavlović. Stanicu je spalio baš Čičin bataljon, Prvi bataljon (romaniski) šeste brigade.

Posle su naši krenuli na Majevicu preko Spreče. Narod nas je odlično dočekao. Sva muslimanska sela između Spreče, Save i Drine su naoružana, ali mi smo mirno prolazili i nijedna puška nije opalila. Na drumu Brčko — Tuzla — Bijeljina sa deset utvrđenih tačaka pozvali su nas domobrani da ih napadnemo, da bi nam se predali. U čitavoj

Posavini narod nas jedva čeka. Ustaški garnizoni su vrlo mali. Gradovi uopšte nisu utvrđeni. Ima nekih 80 Nemaca koji sa dva tenka lutaju ovamo – onamo. U tuzlanskim rudnicima ima skoro 10.000 radnika koji sami vode štrajkove i pišu parole: »Živeo Staljin!« Jedna naša patrola od osam ljudi spustila se pravo u rudnik i održala zbor. Mogli bismo da mobilišemo čitavu diviziju. Samo u okolini Bijeljine ima 300 skojevaca koji jedva čekaju da stupe u naše redove.

Jedino smo na putu imali dva sukoba s ustašama, s Hadži – Efendićevom bojnom kod Spreče i s Kladanjskom Počasnom Poglavnikovom bojnom. Kladanjci su poznati kao opasni borci. Ni mi ni četnici nismo se mogli pohvaliti da smo ijednog njihovog ne samo živoga nego i ubijenoga uhvatili. Oni su pravo jurišali na naš štab i tu ih je 12 ubijeno.

Potpuno su razbijeni. Imali su 40 mrtvih i 5 — 6 kamiona ranjenih.

Mi smo izgubili četiri druga, među njima dva komandira — Haćima, III muslimanske čete i Josipa, VIII čete.

Zanimljiv je odnos prema majevičkim četnicima. Oni se dele na dve grupe. Vojvoda im je neki Kerović, seljak, a osim toga, pokraj same Drine zbio se kapetan Račić sa stotinjak ljudi. Ove se dve grupe ne trpe mnogo. Borba seljačkih komandira protiv oficira. Čak šalju jedni protiv drugih trojke.

Kad su naši naišli, vojvoda majevički je poslao ultimatum:
— Još jedan korak — pucaču.

Naši krenu, razvijeni u strelce. Stiže im kurir od boraca:
— Laže vojvoda, mi nećemo pucati.

Naši stignu na kosu, četnici – borci ih dočekaju srdačno, nađu se poznanici, rođaci, dođe do ljubljenja i grljenja. Borci Drugog četničkog bataljona čak su otišli u crkvu i zakleli se da neće na braću pucati.

U jednom drugom bataljonu svi borci pesnicom pozdravljaju, a komandant izišao na raport:
— Treba li da predam vlast?
— Još ne treba — rekli su naši.

S drugog sektora komandanti četničkih bataljona poručuju — »kao braća«:

— Nemojte ovamo ići. Napašće vas ustaše i Nemci.

A borci šalju svog čoveka:
— Dođite samo vi!

Iz Istočne Bosne bila je prešla, za vreme ofanzive, u Frušku Goru grupa partizana koja je operisala u bosutskim šumama. Ustanak je uzeo velike razmere u Sremu. Postoje dva odreda — Fruškogorski i Podunavski, sa 1.200 pušaka i 3.000 ljudi bez oružja. S obzirom na teren, odredi dejstvuju u desetinama, tako da stvarno iza svakog kukuruza u
Sremu puca naša puška osvetnica. Dva bataljona Šeste brigade prebacila su se u Srem da pomognu Sremcima u skupljanju oružja, a posle će svi preko zime natrag preko Save, jer je nemogućno opstati u ravnici — bez kukuruza.

Tempo je mišljenja da bi dolazak novih snaga u Istočnu Bosnu imao veliki značaj. Mobilisali bismo na hiljade boraca, veliku teritoriju bi oslobodili, a četnike lako savladali, jer sem 100 Račićevih bandita i 500 ozrenskih četnika, nijedna druga četnička grupa ne bi davala otpor, već bi, naprotiv, najveći deo prilazio nama.

SUBOTA, 14 NOVEMBAR

Drinići. — Danas sam ostao sam u štampariji da završim »Borbu«. Drugovi su otišli u Petrovac da se kupaju. Pisao sam »Dnevnik«, razgovarao sa seljacima. Predveče smo čuli kurjake kako zavijaju. Tri stotine metara odavde nalazi se već gusta šuma. Kaže mi stražar Dušan Orelj da bismo mogli lako pobiti kurjake i napraviti dobre bunde samo kad bi bilo mesečine. Dugo smo pričali o tome. Sada je vučja dlaka najbolja.

Taman smo zaključili list, a telefonom mi javiše iz Petrovca da će doći Staljinova izjava o značaju savezničke ofanzive u Africi.

»Otvara se perspektiva raspadanja italijansko – nemačke koalicije u najbliže vreme. Ali se može reći s uverenošću da će efekat biti ne mali. Izvesno smanjenje pritiska na Sovjetski Savez nastupiće već u najbliže vreme.«

Dalje je Staljin naglasio:

»1) Ukoliko kampanja u Africi znači prelaz inicijative u ruke naših saveznika, ona u korenu menja vojno – politički položaj a Evropi u korist englesko – sovjetsko – američke koalicije.

2) Podriva se autoritet hitlerovske Nemačke, demorališu se saveznici Hitlera u Evropi.

3) Izvodi se Francuska iz položaja ukočenosti.

4) Stvaraju se uslovi za izbacivanje iz stroja Italije i izolaciju hitlerovske Nemačke.

5) Stvara se pretpostavka za organizaciju drugog fronta u Evropi, bliže životnim centrima Nemačke.«

I Crvena armija će skoro otpočeti snažnu ofanzivu:

»Ne može se sumnjati u to da će Crvena armija ispuniti časno svoj zadatak isto tako kao što ga je ona ispunjavala tokom čitavog rata.«

NEDELJA, 15 NOVEMBAR

Petrovac. — Krenuo sam jutros kolima u Petrovac sa starim Điđom Kecmanom, našim prvim susedom. S nama je i njegov sin, visok momak, cipela mu nosi broj 47, borac Treće krajiške brigade. Starac nam je sinoć delio vruću rakiju, pitu i pečenu jagnjetinu u zdravlje sina koji se vratio iz borbe kod Bihaća. Momak je prenoćio kod oca, pa se sada već vraća u Petrovac, jer Prva divizija kreće danas ili sutra. Iz okolnih sela puca se na sve strane. Tamo pod onom kosom čak puškomitraljez. Veseli se vojska. Bihać oslobođen, došlo se kući. Na naša kola penje se još nekoliko Krajišnika. Momci kao jabuke. Stari Điđa se topi od miline:

— Eno tamo na Oštrelju bio je naš top, sami smo ga napravili, a mi se razišli po svim ovim čukama, pa kad on opali, a mi potpalimo mine, pa izgleda puca deset topova. A ustaše i Italijani ne znaju odakle puca naš top …

Njegov sin pokazuje kosu iznad škole, duva u ruke i priča:
— Ovde smo držali položaj i nikako nas nisu mogli oterati ni topovima, ni avionima. Mi bismo se danju sklonili u onu šikaru dole, ostavili osmatrača, a oni bi ceo dan tukli. Kad naiđe njihova pešadija, mi bismo se odmah popeli gore … Povede se reč o četnicima. Mladić skočio kao ris:

— Pa sto puta smo govorili onim u Dragnićima: »Opametite se!«

A jok! Sada ih popali Drenović!

Điđa se seća davnih vremena:

— Bio naš štrajk protiv Šipada. Ja sam išao u Beograd u ime radnika, a jedini koji nisu hteli da štrajkuju bili su ti Dragnićani i oni s Manjače …

Skočili su vojnici s kola, potrčali malo da se ugreju, a ja i Điđa skrenuli smo desno:

— Hajde konjici preko naše zemlje! — pucnu bičem Điđa dok smo prelazili preko jedne njegove njive. — Eno, onde su tri jame. Tu su ustaše pobile naše …

Dobar je taj Điđa sa svojim žutim, opuštenim brkovima. Sve do 1918 bio je kmet. U njemu ključa vrela krv Krajišnika, seljaka – bundžije. Te borbene tradicije imaju uticaja na ovo junaštvo i upornost koji vode ovu našu silnu vojsku u današnjoj borbi. Istočna Bosna nema starih borbenih dana. Zato tamo i četništvo više uspeva. Ispod Doma kulture (bivšeg Sokolskog doma), koji su avionske bombe dosta isprskale parčadima — igra kolo. Partizani i devojke iz okolnih sela. Slegao se narod da isprati svoju vojsku, braću, sinove, momke. Skoro svaki vojnik drži ili rukavice ili čarape, čujem jednog kako veli:

Odosmo u Srbiju!

Tu prolazi i Popče, kurir Prve divizije, nekada kurir u štabu Kragujevačkog odreda. Radnik iz Grošnice. Veselo poskakuje, jer se najzad pošlo bliže Srbiji, jer, evo, skoro godina dana kako od nje izmičemo.

Svratio sam kod Olge u bolnicu. Jedan mali okrugao čovečuljak, prosed, kratkih debelih prstiju, stoji u uglu, ne miče se kao da se plaši da nekom ne smeta. Lekar — Jevrejin iz Osijeka. Ustaše ga s majkom od 70 godina, ženom i sinovcem, poslali u Bihać da leči sifilis. To mu je sačuvalo glavu. Sada je došao kod nas.

Ovaj mi mali doktor izgleda nekako bespomoćan, žena mu se otrovala pre nekoliko dana:
— Radićemo! Bar se nećemo brinuti za hranu! Delićemo šta imamo! — veli on.

Verujem da će dobro raditi. Malo nam je Jevreja prišlo. Ne znam da li poznajem više od 50 boraca u našim redovima — i to sve komunisti.

Junak je bio Almas — poginuo je kod Kupresa. Sećam se kad smo zajedno prelazili Volujak. Nosio je pušku, nosio je Davidovu šestokraku zvezdu. Svetio je oca, brata, desetine hiljada Jevreja pomlaćenih, podavIjenih u ciklonu u »dušegupkama«.

PONEDELJAK, 16 NOVEMBAR

Petrovac. — Jutros u zoru krenula je Prva divizija — na istok. Prestalo je pucanje. To je većinom bila manevarska municija, ali bi prozujao i poneki metak.

Razgovarao sam sa Veljkom telegrafistom. Priča mi kako je uhvatio mrežu šest ustaških radiostanica. Idioti misle da smo mi stvarno »čobani«, »pljačkaši«, »divlje horde« — pa šalju jedni drugima vesti otvoreno, bez šifre. Uhvatio je Veljko radiogram nekog domobranskog štaba iz Petrinje koji izveštava neku višu komandu da su krenuli iz Gline protiv partizana.

Drugog dana su izjavili- da su naišli na mali otpor i da su ubili jednog partizana — koga su našli mrtvog — u nekom potoku.

Kad sam otišao do Lole, jedna devojka otvara vrata — Vanda Novosel, s kojom sam zajedno radio u Zagrebu 1940 — 1941. Zamenjena je za zarobljene Nemce. Priča da se među Nemcima već čulo da smo zauzeli Bihać.

»Navalili su sa većim snagama«, vele. Povlače se iz Sanskog Mosta i Nemci i domobrani 20 novembra, a vlast predaju četnicima. Dok smo Vanda i ja pričali, stigla je vest da je Slunj oslobođen 14 novembra u 18.30. Zaplenjen je jedan protivtenkovski top, tri mitraljeza i 150 pušaka. Kakva li je silna radost na Kordunu. Vanda veli da se među ustašama i domobranima još nema tačna slika o našoj snazi. Ona nije čula za divizije, korpuse. Nije znala da je sva naša oslobođena teritorija na zapadu povezana. Užasne stvari
priča o logoru u Jasenovcu. Evo nekoliko odlomaka:

HILJADU DJECE ZAKLANO ZA PAVELICEV ROĐENDAN

U muškom logoru je krajem marta bilo zatvoreno u »samicu« 20 naših najboljih drugova. Zatvoreni su bili po nalogu ustaškog redarstva iz Za greba. Među njima su bili drugovi: Marijan Krajačić-španac, Mirko Bukovac, Zvonko Svetličić, Zvonko Kovačić, Rakar, Romber, Vučić i drugi. Neki od njih, a najviše španac Marijan Krajačić bili su prije zatvaranja u sa micu, zvjerski mučeni. U junu bilo je ponovo zatvoreno trideset pet drugova u samicu.

Sada su drugovi već znali kakva ih užasna smrt čeka i već drugi dan napali su stražu i uspjeli da pobegnu iz zatvora. Izvan logorskih zidina nije uspjelo nijednom da pobjegne. Svega sedmorica su živa uhvaćena, svi drugi su ubijeni u Brijegu. Ta sedmorica su ponovo zatvorena u »samicu«. Među ovom 35 – toricom bio je Stjepko Kaurić, postolar Horvat i braća Špalj, studenti iz Zagreba. Samo komunisti se ubijaju na ovaj najzvjerskiji način. Ostali se ubijaju čekićem ili strijeljanjem.

U junu je došla u logor njemačka komisija za odašiljanje radnika na rad u Njemačku. Uzimali su samo pravoslavne muškarce i žene. Židove i komuniste nisu uzimali. Tada je počelo sistematsko istrebljivanje pravoslavki, »čišćenje« onih koje Njemcima nijesu bile potrebne za rad. Ubijali su sve žene starije od 50 godina, zatim one koje nisu bile zdrave i one koje nisu htjele da ostave djecu u novoosnovanom dječjem logoru u St. Gradišci. Sve ostale odašiljale su i dalje u Njemačku. Židovke su i dalje sistematski ubijane. Nije potrebno posebno isticati kako su sve te žene pravoslavke izgledale. Dovoljno je kad se kaže da su te žene gladovale čak i po dva mjeseca, sa po jednim obrokom na dan i brez kruha.

Djeca su najvećim djelom već poumirala. Preostala djeca su bila pregledana od liječnika i bolesna su se odvajala. Bilo je odvojeno više od 70 ®/o djece. Za vrijeme svakog pregledavanja umiralo je dnevno po tridesetoro djece. Djeca koja su bila odvojena kao bolesna bila su poubijana u dva navrata.

Prvi put su ustaše zaklale oko hiljadu djece uoči imendana Ante Pavelića, a drugi put su oko 1.200 djece zagušile novopronađenim otrovnim plinom — ciklonom. Djecu su poslagali u jednoj sobi po podu jedno na drugo u visini i pustili su plin. Kod tog ubijanja djece najviše su se istakli zastavnik Ante Vrba, bivši agent ustaške nadzorne službe, Grubišić i Mostarac Vukovac.

U logoru odvojene zdrave djece počelo je odgajanje pravoslavne djece u ustaškom duhu. Djeca su stupala, pozdravljala uzdignutom rukom i pjevala ustaške pjesme. Za najmanji prekršaj dobijala su batine remenom i — gladovala. Maks Luburić, ustaški povjerenik za logore, koji je dao ideju o odgajanju pravoslavne djece u ustaškom duhu, uživao je gledajući kako djeca prolaze i pozdravljaju ga uzdignutom rukom, govoreći kako će ta
mala Srpčad postati još najbolje ustaše.

U dječjem logoru pojavile su se zarazne bolesti: pjegavac, trbušni tifus, difterija, šarlah, griža. Ponovno su djeca počela masovno umirati. Iz dječjeg logora se zaraza proširila u ženski i druge logore u Gradiški. Žene su, odlazeći na rad u Njemačku, i tamo prenijele tifus i pjegavac. Tako su logori postali stalni izvori zaraznih bolesti, koje su se širile po cijeloj zemlji. To je zauzelo tolike razmjere da se nešto moralo učiniti.

Posredstvom Crvenog križa bolesna djeca prevezena su u Zagreb u zaraznu bolnicu. Od prvog transporta djece umrla su u bolnici sva, to jest oko stotinu djece. Od drugog transporta, oko 80 djece, ostalo je živo svega dvoje.

Zdrava djeca prevezena su u Jasku. Tamo je jedan dio djece poumirao od bolesti, a preostala su spašena od naših partizana i odvedena na slobodu.«

Kakve su zveri ustaše dokazuje i njihov list »Ustaša« koji donosi ova dva »vica«:

»Mnogi ljudi pitaju šta je to Jasenovac, gde je Jasenovac, kako je to u Jasenovcu, i slično. Iznijet ćemo samo nekakva tumačenja:

Zidovi: Jasenovac je savjesna gimnastička škola, koja besplatno podučava i njeguje sve ljude malo većeg obujma i stvara »šlang linije« od onih ljudi koji su se do nedavna (zbog debljine) mučili iz blagajne napljačkanog novca. Obuka je stručna i besplatna, a traje neodređeno vrijeme.

Oni, koji su u prvim časovima vedrih i oblačili: Jasenovac, hm — teško je reći. Jasenovac je u neku sabiralište »najdelatnijih« naših ljudi i to onih, koji nijesu znali za odmor, pa su se slomili pod težinom rekviriranih stvari.

Mi… : Pa, to je najjednostavnije! Jasenovac je zbir »najpoštenijih« asova iz bivše blaženopočivše Jugoslavije.

Tko ima pravo?!

Vi koji radite i koji se mučite mislite da radite pravo!
Varate se! Morate sjesti u kavanu, lijepo kritizirati: ovo ne valja, ovo je loše.
To su pravi ljudi. Kad budu oni pozvani na državno kormilo, onda neće vidjeti kako se radi. (Donde moramo pripremati još tri Jasenovca).«

UTORAK, 17 NOVEMBAR

Drinići. — Jutros nas iznenadi sneg. Uđosmo u drugu partizansku zimu. Prošlogodišnje iskustvo pokazuje da nam je zima teža nego što smo mislili. Ali, ona nije laka ni za okupatora. To su regularne vojske, naviknute na velike komore. U svakom slučaju, dolaskom snega spaseni su bar za izvesno vreme naši magacini i bolnice na Grmeču i Klekovači.

Tamo je već skoro metar snega. čitao sam danas Bevcovo pismo. Upotpunjavam ga pričanjem druga Janez Subic koji ga je doneo:

Naša braća Slovenci uspešno su prešli onu krizu kroz koju je prolazio naš ustanak u svim zemljama. Slovenci su se koristili iskustvom Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Slobodna teritorija je, istina, izgubjena, ali smo živu snagu sačuvali. Uoči ofanzive Musolini je dolazio i vršio smotru divizija u Gorici i pretio. Samo na delu Slovenije okupiranom od Italijana postoje četiri brigade i šest odreda, nešto oko 2.700 ljudi, što je dobar broj. Osim toga, postoje partizanski odredi na Gorenjskom, u Štajerskoj, u Koruškoj, Primorju, tako da ukupan broj slovenačkih partizana iznosi preko 4.000 pušaka.

Italijani i Nemci vršili su nečuveni teror na teritoriji gde je vođena ofanziva. Spaljeno je skoro 60% sela, silan narod odveden u logore.

Sem pet italijanskih divizija, istovremeno su napadale dve nemačke divizije — na putu iz Francuske za Istočni front, tako da se narod prilično poplašio. Jednovremeno se pojavila Bela garda, kao Nedić u Srbiji, Bajo Stanišić u Crnoj Gori. Otpočelo je ubijanje naših ljudi, prisilna mobilizacija. U Beloj Gardi bili su ujedinjeni ljudi Draže Mihailovića i najreakcionarniji klerikalci. Skupilo se sve antinarodno. Tako su petokolonaši pokušali da izazovu građanski rat za račun okupatora.

Što stvari nisu recimo pošle kao u Crnoj Gori (u Srbiji politički nismo tučeni) ima da se zahvali jedinstvu Osvobodilne fronte, koja je oko sebe okupila čitav slovenački narod. Još u aprilu 1941 skupili su se pretstavnici osamnaest političkih partija, grupa i struja, i stvorili
zajedničku platformu u borbi protiv okupatora. U Osvobodilnu frontu, sem komunista, ušli su skoro svi sokoli i hrišćanski socijalisti. I jedan deo klerikalaca — iz bivše Slovenske ljudske stranke — nalazi se s nama. Bela garda se brzo raskrinkala. Prisilna mobilizacija, teror. Mase su se odbile od nje. Ofanziva petokolonaša je prešla svoj vrhunac. Na

Notranjskom sasvim su potučeni, na Dolenjskom nastao je preokret u našu korist. U ljubljanskoj okolini Bela garda vojnički najjače stoji, jer je pod neposrednom zaštitom okupatora. Bela garda je postavila svoje »seoske straže«, koje su naši uglavnom raščistili. Čitava sela, koja su Italijani naoružali »protiv partizana«, sada se javljaju i predaju oružje.

Ovo čišćenje Bele garde imalo je povoljnog odjeka. Obavljen je veliki politički rad na raskrinkavanju belogardista, tako da se vide već dobri rezultati. Čak i neki stari klerikalci otkazuju »Slovenca« zbog užasnog pisanja protiv partizana.

Našim jedinicama u Sloveniji nedostaju iskusni komandanti. Zato Arso ide tamo privremeno i vodi Zdravka Jovanovića, Šaranovića, Jevtića, Peru Popivodu i još dvadesetak drugova da pojačaju komandni kadar slovenačkih brigada i odreda. Biće stvorene veće brigade od 800 — 1.000 ljudi, koje će preduzeti veće akcije.

Pitanje je i teških oruđa. Slovenci nemaju. Uostalom kad smo počeli ni pušaka nismo imali.
Polovinom oktobra Slovenci su izvojevali novu pobedu nad okupatorom. Na dan 13 i 14 oktobra jedan bataljon Šercerjeve brigade, kod Padeža pri Borovnici, napao je 2.000 Italijana i pobio 80 fašista i 16 belogardista, a zaplenio jedan teški, 4 laka mitraljeza i 80 pušaka. Tomšičeva brigada je kod Jelenovog Žljeba, sredinom oktobra, ubila 150 Italijana, zarobila šestoricu, zaplenila bacač mina — prvi u Slovenačkoj — i dva puškomitraljeza.

U delu Slovenačke koji su okupirali Nemci, partizanski pokret se oporavlja posle teških udaraca. Postoje manji partizanski odredi u čitavoj Štajerskoj, pa čak naši idu u Korušku, preko bivše jugoslovensko – austriske granice. Narod ih odlično prima. Oseća se uticaj Kompartije u Austriji. Naročito su dobro organizovani železničari. Nemci vrše strahoviti teror nad Slovencima u Koruškoj.

Hitlerovci su naredili masovno iseljavanje Slovenaca. U samoj Štajerskoj (Maribor — Celje),
otpočeli su Nemci mobilizaciju Slovenaca protiv partizana. Preko 30.000 Slovenaca silom je mobilisano u Wehrmanschaft. Ko ne dođe na poziv streljanje, ko pobegne — streljaju mu porodicu. Taj se Wehrmanschaft bori protiv nas!?! Istina, počelo se s predajom. Narod zove naše da ih zarobe!

Tako im se ne strelja porodica.

Značajne su vesti iz Istre i Primorja. Tamo postoji partizanski odred od 150 drugova — Slovenaca, koji su pobegli iz italijanske vojske, a sada im odlazi još 300 drugova iz Slovenije. I u Italiji se osećaju pokreti u masama protiv fašizma. U Fijatovim fabrikama u Torinu bio je generalni štrajk. U Milanu — demonstracije. Narodna zaštita postoji skoro u svakom selu u Istri.

U razgovoru drug Slovenac neobično se mnogo raspitivao o našoj štampi, on radi u tehnici u Ljubljani. Kaže kako imaju odlične štamparije. Jednu su zarobili od četnika usred Ljubljane. Imaju Slovenci Vosovce, organe OF-a za obaveštajnu i izvršnu službu. (VOS, Varnosno – obveščevalna služba). Ti Vosovci, kako ih narod zove, doznali su
da Bela garda, to jest četnici, u jednoj ulici štampaju letke protiv nas.

Naši drugovi su seli u automobil, došli pred kuću u kojoj je štamparija i demontirali mali tigl. On sada štampa naše stvari. Herojski se bori Ljubljana. Tu su velike blokade, čitav grad je opasan žicom, na hiljade ljudi je poslato u logore, ali borba ne prestaje.

Naročito su uspele »listkovne akcije«. To se na malim listićima hartije pišu parole:

»Dole okupator!«, »Živeo OF!«, »Slava palim borcima!«

i onda se to po ćelom gradu deli. U nekim ulicama prosto je čitav trotoar zasut malim lecima. OF poziva često sve rodoljube da ne budu na ulici između pet i šest posle podne, u znak protesta protiv okupatora.

I ulice su prazne, samo očajni kvesturini i karabinijeri jure po njima. Htela je Bela garda da napravi sličnu stvar protiv nas. Naredili narodu da ne bude na ulici od pet do šest u »spomen pobijenih žrtava komunističkog terora«. OF pozvao narod da baš u to vreme iziđe na ulicu.

Karabinijeri i kvesturini terali ljude u kuće, ali ništa nije pomoglo. Na ulicama između pet i šest bilo je više ljudi nego običnih dana!

U razgovoru priča nam drug iz Slovenije o banu Natlačenu. On je glavna italijanska perjanica u Sloveniji. Išao je odmah posle sloma Jugoslavije u Rim na poklonjenje Musoliniju. Posle su ga Italijani postavili za pretsednika fašističkog saveta ljubljanske provincije. Osvobođilna fronta osudila je zbog izdaje Natlačena na smrt. Kaznu je izvršio
jedan naš drug koji se, preobučen u sveštenika, prijavio Natlačenu s jednim pismom.

Prekoputa Natlačenove vile bila je jedna kasarna, u kojoj je trideset karabinijera imalo specijalnu dužnost da paze na Natlačenovu vilu. Naš drug je ušao unutra, predao pismo i zatim ubio Natlačena. Pobegao je preko zida, — plan bekstva je unapred bio izrađen — skinuo mantiju i seo na tricikl koji ga je čekao. Italijani su za Natlačena streljali trideset naših talaca.

SREDA, 18 NOVEMBAR

Drinići. — Sneg nas je skoro sasvim zavejao. Duva jak vetar i nanosi smetove. Hleba nema, jer niko ne može da dopre do Petrovca. Slatko se sada radi.

ČETVRTAK, 19 NOVEMBAR

Drinići. — Sneg neprestano veje. Večeras smo uspostavili vezu s Petrovcem. Vrhovni štab je iz svojih vojnih sredstava dao pomoć od 2.500.000 kuna popaljenim selima: Donje Vukovsko, Gornje Vukovsko, Janj, Podgorje, Pljeva i druga. Dato je zatim sirotinji Bihaća 500.000 kuna, a Drvaru i okolini 200.000 kuna.

PETAK, 20 NOVEMBAR

Drinići. — Crvena armija prelazi u ofanzivu. Značajna je vest sa Kavkaza. Nemci samo onjušili kavkasku naftu pa dobili po zubima: 5.000 mrtvih; 140 tenkova i 2.000 kamiona uništeno.

Na svim licima se čita radost. Došlo je naših pet minuta. I mi bijemo. Crvena armija nam
se bliži. Kad smo se tako tukli u toku defanzive na međunarodnom planu, šta ćemo tek postići u jeku ofanzive.

SUBOTA, 21 NOVEMBAR

Drinići. — Završavamo »Borbu«, sedmi broj koji smo ovde izdali. Vadim najvažnije stvari iz nje. Završavaju se naše pripreme za stvaranje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Evo nekoliko dnevnih vesti koje smo dobili od Vrhovnog štaba i uneli ih u ovaj broj »Borbe«:

VELIKE POBEDE NAŠIH DIVIZIJA

Položaj, 20 novembar

Vrhovni štab NOV i POJ saopštava:

Jedinice Prve proleterske divizije zauzele su u toku 18 i 19 novembra Sitnicu, Čađavicu i Mrkonjićgrad (Varcar Vakuf). U Sitnici su zaplenjene dve haubice, dva brdska topa i velika količina municije i opreme.

U ovim borbama zarobljeno je 700 domobrana i nešto Nemaca. Operacije se nastavljaju.

Četvrta krajiška divizija izvršila s dva bataljona Pete divizije napad na neprijateljske položaje na liniji: Suhača (Bosanski Novi) — selo Surkovci — Ljubija (rudnik) i razbila jednu ustašku i zarobila jednu domobransku bojnu.

Tom prilikom je zarobljeno 500 domobrana, više oficira među kojima i jedan potpukovnik, 20 ustaša i 16 legionara. Na bojištu je ostalo 200 mrtvih ustaša. Zaplenjeno je 600 pušaka, 20 puškomitraljeza, 4 teška mitraljeza, 1 teški i 1 laki bacač, kao i velika količina municije i ostale opreme. Zauzeta je Suhača. Surkovac, selo Ljubija. Vode se žestoke borbe za rudnik Ljubiju.

Naše trupe nastavljaju napredovanje.«
★

Velike pobede, ali i mi smo ih skupo platili. Prva proleterska brigada naletela jo na odlično skrivene nemačke bunkere u šumi kod Sit- nice. Kragujevački bataljon je pao pod glavnu vatru. Odlično su se snašli komandiri. Da su naredili otstupanje, svi bi izginuli. Oni su, međutim, naredili juriš i zauzeli bunkere. Poginulo nam je 25 drugova, a oko 50 je ranjeno, i to sve starih boraca, kragujevačkih metalaca.

Poginuo je i Artem, koji me je čuvao kad sam ležao ranjen u Toponici. Mali Korčagin — pet rana. Pao je Bata Karić s Dorćola, pao je Ljupče Španac, pao je i Dragan Simić iz Kragujevca, bivši potporučnik bivše jugoslovenske vojske, komandir Omladinske fočanske čete. Stalno mi je pred očima njegovo veselo lice. Bio je veliki junak. U Livnu je njegova četa zauzela fabriku cementa. Eto, 16 novembra smo dugo pričali.

Hvalio mi je Dalmatince. Pre godinu dana poklonio mi je mapu Evrope, kad smo prelazili preko Uvea.
★

O zločinima ustaša i četnika doneli smo dva dopisa. Jovan Popovic je napisao kako su četnici izvršili pokolj u okolini Prozora:

»Stanovnici ranije ustaški raspoloženih sela, čuvši šta na svojim prvim koracima čine četnici, govorili su nam suznih očiju: »Vi ste sveta vojska!« Selo Rumboci ranije je pokazalo neprijateljsko raspoloženje. U njemu je pre mesec dana otkrivena zavera jedne grupe seljaka, naoružanih sakrivenim oružjem, sa šćitskim fratrom Viktorom Sliškovićem koji je, koristeći se partizanskom dobronamemošću, spremao udarac s leđa…

Oko 2.000 duša pobili su četnici u hrvatskim i muslimanskim selima sreza Prozorskog, Konjičkog i Vakufskog. Manje grupe četnika pele su se čak do koliba na visokim brdima. Svuda su tražili dragocenosti, dukate, novac, pa su i kućne stvari trpah na konje. Rili su po košnicama, uništavajući ih, po brašnu, mleku i kajmaku. Pijani su ostavljali pustoš za sobom.

U iznuđivanju novaca služili su se naročitim metodama. Počeli bi da kolju žrtvu dok se ona ne bi otkupila. Poneki seljak je po nekoliko puta bio klan i nedoklan, jer se svaki put otkupljivao.

Stotine žena bile su žrtve italijanske i četničke životinjske pohote. Tu su se takmičili gospodari i sluge. U jednu kuću zatvorili su desetak žena, svukli ih, a muškarce rasterali puško – mitraljezima. Tri žene su izvršile samoubistvo, jedna je skočila u Ramu, a neke su sami napasnici ubili.«

★

Iz Treće sandžačke brigade dobili smo ovaj dopis o zverstvima ustaša u Kupreškom Polju. Evo šta priča jedan stari seljak Srbin:

»U našoj školi prikupili su sav živalj iz sela. Povezali su nas u konopce i podijelili u tri grupe: za klanje, za ubijanje maljem i za bacanje u jamu.

Prvu grupu uveli su u sobu na čijem je podu bila probušena rupa za oticanje krvi u podrum. Prvi mlaz krvi potekao je među goveda, koja su počela strahovito rikati… Onda su grupu izveli pred školu i poklali. Leševe su trpali u jamu. Triput je na dan krv izvirala na površinu i triput su je zasipali pjeskom. Djecu su takođe ubijali. Dok jedan otima djete iz majčina
naručja, uzima ga za nogu i razbija o kamenje, — drugi hvata drugo dijete, nabija na gvozdene vile i baca dalje od nas. Jedne su bacali u jame, pošto su im prvo razbili glave maljem. Nas ostale — žive su bacali u jame. Nad nama su triještale bombe i tutnjalo kamenje.

Mi, koji smo pored svega toga ostali živi, uspeli smo da iziđemo iz jama tek poslije više dana. Pećine su duboke i u njima ima više tavana. Ja sam izišao sa drugog, a ima ih koji su izlazili sa trećeg i četvrtog. Evo, ova djevojčica izišla je poslije 7 dana, — prstom mi je pokazao mršavu, tužnu i blijedu devojčicu od deset godina. Jedna žena ostala je više dana u jami i u njoj se porodila.

Stipa i Jakim, i još nekoliko ustaša, zadržali su četiri djevojke. Silovali ih, pa ih onda zaklali. Neke djevojke i žene poslije silovanja vodili su na led i žive ih tiskali pod njega.

 POTJERNICA ZA ŠESTOMJESEČNIM DJETETOM

Pre kratkog vremena ustaška policija izdala je potjernicu za šestomjesečnim djetetom narodnog heroja Rade Končara, koji je streljan od italijanskih fašističkih bandita u Šibeniku.
Potjernica je izišla za tim šestomjesečnim djetetom pošto su mu ustaška pseta bacila majku kroz prozor sa petog kata na trgu N. u Zagrebu.

★

U male ilegalce spada i mali Kardelj, koga su u devetom mesecu jurili, a i Markov sin Mića, klinac od tri godine, koga su na sve strane hvatali u Beogradu.

NEDELJA, 22 NOVEMBAR

Drinići. — Večeras smo se svi sastali — redakcija, radnici, stražari i nekoliko drugova iz Drinića. Držao sam referat o Staljinovom govoru, pa me je Đido posle dopunio. Lepo je bilo. Kad smo završili pojaviše se Điđa i još nekoliko seljaka iz okolnih kuća. Slušali smo London u 9 sati. Usred emisije prekinuše vesti i javiše da je Crvena armija 19 novembra otpočela ofanzivu kod Staljingrada. Za tri dana napredovanje od 60 — 70 kilometara. Silna radost obuze sve ljude.

Svi su poskakali na noge. One uzdržavane nade sada probiše. Skupili smo se oko geografske karte. Đido pravi planove kuda će se ofanziva razvijati, koji je njen strategiski cilj. Điđa se progurao do mape i pita:

»Đe je Staljingrad, a đe smo mi, đe su Drinići?« Hvatamo posle Moskvu i brojimo topove, tenkove i pobijene Nemce. Veliki broj zarobljenih Nemaca. To je prilično značajno. Govore drugovi kako će ova pobeda kod Staljingrada delovati na našu vojsku. To će biti oluja.

Zaigraće kolo i pred našom kućom.

PONEDELJAK, 23 NOVEMBAR

Petrovac. — Jutros me hitno pozvali telefonom u Petrovac. Kad sam stigao saopštili mi da sutra ujutru treba da krenem u Bihać na prvo zasedanje Antifašističkog veća. Uveče sam dugo razgovarao s Terzićem i Veljkom o našoj situaciji. Naša ofanziva se uspešno razvija.

Prva divizija je pred Jajcem. Imala je neverovatno težak zadatak kod Sitnice. Iznenada se našla pred 250 bunkera. Izginulo nam je dosta drugova, ali ipak uništeno je glavno uporište pred Banjom Lukom, zaplenjene su četiri haubice. Prva divizija će na Jajce, a posle preko Vrbasa na istok. I Treća divizija je krenula. Ceka se samo pad Grahova, pa da
pođe i Druga divizija. Pravac za sve uglavnom isti.

UTORAK, 24 NOVEMBAR

Bihać. — Moramo se hitno lečiti od starih navika, starog javašluka.

Eto, jutros u garaži nađosmo »Borbu« od 14 novembra — Staljinov i Titov govor — neposlana. 900 primeraka za Hrvatsku. Vele drugovi šoferi »auto nije mogao da prođe«.

A što nisu izvestili, pa da se »Borba« pošalje konjem, kolima. Toliko naroda ide u jednom i drugom pravcu.

Kako smo u ilegalno doba prenosili našu literaturu. Sećam se prvog »Proletera« štampanog u Beogradu. S kolikim oduševljenjem i kako smo ga brzo prebacili iz Beograda za Hrvatsku …

Nas oko četrdeset članova AVNOJ-a seli smo na autobus i krenuli za Bihać. Do Vrtoča smo lako prošli, ali tamo zapadosmo u sneg. Zajedno smo svi izišli i složno izgurali autobus. Kad pređosmo klanac Ripač, puče pred nama dolina Une. Plodna, topla. Od snega ni traga. S leve strane, u magli, kao zid diže se Plješivica. Svuda unaokolo srušene kuće, popaljene.

Gledamo staru tvrđavu Sokolac, koja se poslednja predala u borbi. Bilo je u njoj 60 ustaša. Prolazimo kroz Žegar, niz kasarni s debelim zidovima. Ovo je uporište među poslednjima savladano. Bihać je veliki grad. Idemo kroz Prekounje; stare muslimanske kuće. Prolazimo pored »Slastičarne« — poslednjeg uporišta ustaša na levoj obali Une. Na mostu smo. S one strane ide široki, betonirani kanal kroz park, gore se uzdižu bedemi, kule i crkve. S one strane mosta, u kućama, iza ugla, stajala su četiri ustaška mitraljeza, a gore na tornju
još dva.

Ubitačnu su vatru sipali. Zoran mi pokazuje gvozdenu ogradu na mostu. Na svaka dva metra šipka široka dva prsta, a u svakoj šipci po dvadeset rupa. Na drugoj obali pet – šest borova i čitava živa ograda — posečeni zrnima. Iza ugla, gde je stajao jedan ustaški mitraljez, gledam decu kako im noge skoro do kolena tonu u ispaljene čaure.

Smestili smo se u hotel »Bosnu«. Krenuo sam ponovo po varoši. Čudni mi izgledaju ljudi s mašnama oko vrata, šeširima, našminkane žene u svilenim čarapama. Sveta dosta po ulici. Prvi pogled mi se skoro uvek zadržava na tragovima borbe. S ovog trga ispred crkve — gde je ranije bila i pravoslavna crkva, ali je srušena, čak i temelj joj izvađen — tukla je ustaška haubica na kloster, na sto metara, gde su bili naši mitraljezi.

Prvi hitac je pogodio plafon, srušio malter na mitraljez, privre meno obustavio paljbu, ali je partizan očistio mitraljez pa opet raspalio. Ni drugi hitac ga nije pogodio. Sve okolne kuće izrešetane mecima.

Svratio sam u bivšu županiju. Nekada je ta zgrada pripadala nekom bogatom Jevrejinu. Neko se vreme otkupljivao novcem, ali su ga ustaše docnije zaklale. Ustaše su se naselile u kuće. Po mraku sam se vratio u hotel. Ulice mirne. Prekoputa »Kule« — visoke srednjovekovne tvrđave, u kojoj su ustaše mučile naš narod, — jedno tulbe s nekom zelenkastom svetlošću jezivo deluje. Na tom tulbetu su stajali natpisi: »Ulica Viktora Gutića«, »Ulica Dr. Mila Budaka«,

Zatekao sam drugove iz AVNOJ-a kraj radioaparata. Svi željno očekujemo šta će Moskva večeras javiti. Stari čiča Luka Pavićević, seljak iz Mojkovca kraj Valjeva, kad je čuo da je Crvena armija opet napredovala, veli:

— Naše bruke, ako ona stigne pre nas u našu Srbiju!

SREDA, 25 NOVEMBAR

Bihać. — Nekad je ovaj grad brojao 12.000 stanovnika. Od toga je bilo 3.000 Srba. Sada nema nijednoga Srbina. Sve je poklano, sem jedno četrdesetak koji su umakli u Beograd.

Ukupno je u Srezu bihaćkom pobijeno oko 12.000 Srba, jednom od najvećih gubilišta našeg naroda.

Klalo se nemilosrdno. Sve su to radile ustaše. Bivši sreski načelnik u Bihaću, neki Vučić, koga smo mi pustili jer je više građana Srba potvrdilo da im je spasao glave, veli da je taj pokolj izvršio bivši veliki župan Ljubivoje Kvaternik. Sreski načelnik je dobio naređenje od Kvaternika:

— Ustaše će izvršavati izvesne akcije. Vi se ne mešajte. Samo ako naiđete na leševe — sahranite ih!

Sada se tačno doznaje kako je taj strašni pokolj izvršen. Danas sam video jednog od tih zločinaca. To je Jusuf Pašagić, koji je svojom rukom zaklao preko dve stotine ljudi. Taj je čovek bio amalin u Begradu punih 12 godina. Rakiju je silno voleo:

— Po pola oke mogu bez šale da popijem, — veli on.

Taj alkoholičar, nepismen čovek, po dolasku ustaša na vlast uzeo je pušku nahuškan od župana, plemenitog Kvaternika, i »književnika« Mila Budaka, koji je na zborovima govorio:

»Ima ih koji neće da kolju Srbe. Hoću ja da im pokažem kako se to radi!«

Fašizam je od ovog Jusufa stvorio svirepog dželata — jednog od hiljade koji po Evropi žare i pale. Nije ovo preda mnom patološki produkt. Ovo je produkt Hitlerovog »novog poretka«. Nikakva razlika između ovog tipa i Rađana Grujičića, Bećarevića, Vujkovića, Hajdriha,Terbovena u Norveškoj, Dorijoa u Francuskoj i mnogih drugih.

Jusuf je prvi zločin izvršio u Bosanskoj Krupi. S nekim Huseinom Grandulom, koji je sada legionar na Istočnom frontu, opljačkao je trgovca Iliju Smiljanića; odneli su mu šećer i kafu, a zatim ga izveli na ulicu. Satnik Himzo Bišćević ubio ga je iz pištolja, a Jusuf i Husein
su počeli da ga kasape sekirom. Isekli su ga na komade i nastavili da piju po krupskim kafanama.

Isto društvo je nastavilo ubijanje po Bihaću. Himzo je uhapsio Budu Mileusnića iz sela Hrgara, Bojića i nekog Diziju iz Meljenice. Dželati su se prvo napili, a zatim su žrtve odveli u Zegar. Himzo je naredio da deset puta dižu puške na seljake, a tek jedanaesti put da opale!
Jusuf je čovek tridesetih godina. Ulegnuti nos pokazuje da pati od naslednog sifilisa. Grozne su mu one duge ruke, one bledozelene oči.

Zločini su otpočeli 23 juna, odmah po napadu Nemačke na SSSR. To je bio signal za opšte istrebljenje svih naših naroda. Zvali su seljake tobože na rad. Po svim srpskim selima je nastalo dozivanje, žene su spremale pogače ljudima za put, »brašnjenike« kako narod ovde veli.

Negde se čak čula pesma, poslednja pesma u ovom kraju, pesma koja je zamukla, evo, već osamnaest meseci, sve do danas.

Umesto »rada« nastao je nezapamćen pokolj. Svake noći kamioni su odvodili narod u polje Garavicu, dva kilometara od Bihaća ka Ličkom Petrovom Selu, na Crno Jezero. Teško je utvrditi tačan broj žrtava. U komandi mesta u Bihaću naši drugovi ovako procenjuju broj pobijenih Srba:

1) Jankovac: svi seljaci sem dvojice;
2) Zavolje: 850 duša zaklano i bačeno u jamu, koja je posle betonirana;
3) Založje: 40 duša;
4) Gata: 300 — 400 duša;
5) Zapoljac: 300 — 400 duša;
6) Vrata: svi Srbi pobijeni;
7) Ličko Petrovo Selo: svi Srbi pobijeni;
8) Vaganac: svi Srbi pobijeni.

Glavni deo žrtava, oko 8.500, pobijen je na Garavici. Jusuf priča da je pokolj trajao oko 20 noći. Kamioni su nosili po 30 ljudi.

— Ja sam svake noći klao po 5 do 6 ljudi. Svega preko dve stotine! — kaže on hladno.

Ustaše su još jedan zločin učinile. Naređivale su hrvatskim selima da sahranjuju pobijene Srbe! Hteli su da dva naša naroda zakrve za večita vremena. Dolazili su seljaci noću, s fenjerima i motikama, i zakopavali žrtve. I među njima su se pojavljivali zločinci. Jedan je od njih uhvaćen, Tomo Janković, iz Krana, starac od preko 70 godina. Priznaje da je polumrtve ljude ubijao udarcima krampa po glavi. Poluživi su sahranjivani.

— Lako ti je klati! Zavrneš mu glavu preko kolena i onda kolji! — veli on.

Prvo su ljudi ubijani iz mitraljeza, a posle se klalo i ubijalo krampovima u potiljak.

Naređivali su žrtvama da legnu potrbuške i tako su ih ubijali.

Ovog Hitlerovog đaka, Jusufa, uhvatili su naši drugovi partizani iz Bihaća. Jedan od njih, Mehmed Mićić, priča mi:

— Ovaj isti razbojnik dolazio je kod mene u kafanu s krvavim nožem … Meho SaHhdžić, zvani »Strašni«, dolazio je s ljudskim mozgom na ramenu i tražio je rakiju uz »ovo meze« … Nikita Vivković, đak, poznati frankovac, na korzou je pokazivao devojkama u jednoj ruci
otsečeno uvo, u drugoj otsečeni nos. Dok sam bio u zatvoru u »Kuli« video sam užasnih grozota. Hasan Bajremović je na vratima dočekivao uhapšenike i odmah ih nožem bo u slabinu… Mnogi su padali mrtvi od udarca… Debeli poštar Ivan Mažar trpao je ljude u kamione i gazio ih nogama.

Najgoru sam stvar video kad je Miro Matijević, kafedžija iz Vrhpolja, otsekao jednom seljaku prvo kažiprst i dao mu da ga pojede. Kroz prozor sam video kako je seljak stavio svoj otsečeni prst u usta. Posle mu je otsekao i drugi prst. To je bilo s večera, uoči
onog velikog pokolja …

Večeras je zlikovac Jusuf streljan. Mala kazna. Naši tragaju za nekim njegovim imenjakom Jusom Pašagićem, koji je ubio 2.000 ljudi!

Dosada je u Bihaću osuđeno na smrt i streljano oko stotinu ustaša. Evo nekoliko tih zločinaca: Huseinbeg Ibrahimpašić, gradonačelnik iz Bihaća, glavni pomoćnik Kvaternika, Franjo Šimić, nadcestar; Pero Vujić, ustaški tabornik iz Golubića; Juraj Gecan, policiski agent iz Bihaća; Ilija Mlinarić, ustaša iz Lipovskih Brda (s razbojnikom Lavrom Lulićem ubijao i bacao ljude u pećinu, uhvatio seljaka iz svogsela Blanušu, koji se bio izvukao iz pećine, i bacio ga ponovo u nju); Petar Dujmović, poštanski činovnik iz Bihaća, treći član ustaškog prekog suda (osudio masu ljudi na smrt, među njima i deset junaka s Kozare); Mehmed Altić, zamenik zloglasnog logornika Mire Matijevića iz Kulen Vakufa (silovao prošlog proleća devet devojaka); Milan Zivković, frankovac od 1935; Oleg Polaščenko, ruski emigrant (borio se na Istočnom frontu, došao na otsustvo, a mi ga zarobili u borbi kod Bihaća); Radoslav Rakeli, tajni policijski agent (klao naše ljude u »Kuli«, član dželatske bande Vicković — Prša — Golubović); Himija Altić iz Kulen Vakufa (učestvovao u pokolju 600 Srba iz okoline grada); Hasan Bajramović, činovnik županije u Bihaću (učestvovao u
streljanju 125 Srba, sam ubio sedmoricu revolverom); Jusuf Bizdarić vojnik iz Vinče (spalio kuću Nikole Gaveša iz Grabeža s deset duša, zatim kuću Peje Letkovića iz Privora s dvanaest duša i kuću Đure Trbulina iz Grabeža s četiri duše; zaklao Soku Kljajić iz Založja, ubacio je u kuću i zapalio).

Četrdeset osam sati pre našeg ulaska u Bihać ustaše su odvukle jednu grupu ljudi u Jasenovac. Na listi se nalazila trideset dva lica: 14 katolika, 9 pravoslavaca, 9 muslimana! Ti ljudi će verovatno biti pobijeni.

Prilikom pokolja kod Krupe na Crnom Jezeru seljak Jovo Vukobratović iskočio je iz kamiona u kome su ustaše vodile svoje žrtve na pokolj, tukle ih i bole bajonetima. On je skočio u vodu i tamo ostao puna četiri sata. Posle je umakao.

Ovo je jedan mali deo užasa koje je preživeo Bihać, stari grad na Uni. Dugo sam se šetao njegovim mračnim ulicama, pustim parkom … Gledao sam Unu koja je ovde široka skoro kao Sava u leto kod naše Cukarice.