Vladimir Dedijer ” OJ NARODE LIKE I KORDUNA, DOŠLO VREME DA SE DIŽE BUNA ” – Ratni dnevnik I/XIV – 1941-1944

Vladimir Dedijer OJ NARODE LIKE I KORDUNA, DOŠLO VREME DA SE DIŽE BUNA

Ratni dnevnik I/XIV – 1941-1944

 

»OJ NARODE LIKE I KORDUNA, DOŠLO VREME DA SE DIŽE BUNA«

PONEDELJAK, 19 OKTOBAR

— Opet smo bili u Veljunu. Održana je konferencija štabova Druge brigade povodom bitke kod Poloja. Sastanak je otvorio komandant Prve zone, Manola, pola Dalmatinac — pola Bosanac, koji se borio u španiji.

U štabovima brigada i bataljona, sem komandanta brigade, koji je učitelj, svi ostali su radnici i seljaci. Milo čoveku da pogleda. Rastu naši kadrovi; iz redova boraca razvijaju se komandanti.

Prvo je govorio komandant bataljona, posle politkom, pa zamenici.

Svi su govorili s dosta samokritike. Politkom Prvog bataljona »Stojan Matić« iznosi kako su borci hteli da krenu na Italijane još prvog dana, čim su videli vatre, i bez komande.

Hvali drugarice. Veli kako su Mila i Seja Šašić skakale na tenkove. Jedna od njih je tresnula Italijana pesnicom u šlem i — stukla ruku.

Staniša Opsenica u ime »Priče« dao je odličan izveštaj. Njegov bataljon se spustio punih osam kilometara od Skrada i Kestenovca do Poloja. Italijane su predvodili četnici iz Gomirja, pa su u selu paljene prvenstveno partizanske kuće.

Opsenica se žali što napad nije bio nastavljen. Da smo udarili na Perjasicu — plen bi bio ogroman.

— Naši su opalili jedan rafal s desna, a Italijani su ostavili i tenkove i kamione i sklonili se iza zidina jedne kuće … Dvojicu smo jutros uhvatili na drvetu… Jedan pionir je zarobio Italijana i doterao u naš štab.

Staniša je prijavio da je zaplenio 12 pari cipela.

— A gde su Italijani?
— Macare! odgovorio je on i razvukao usta.

Treći bataljon je išao od Veljuna ka Perjasici, a Četvrti je bio prethodnica. Vidi se da su naši mogli da postignu mnogo veći uspeh da se nisu zadržavali dugo, posle prvog naleta na Italijane, na drumu Poloj — Veljun.

Čitav sat i po je izgubljen dok su naši razgledali tenk, topove, preturali po kamionima, jurili konje (68 mrtvih konja i 40 uhvaćenih zdravih). Dosta dugo je trebalo dok su se bataljoni ponovo skupili. Da je neprijatelj bio iole organizovaniji i borbeniji, mogla bi se naša pobeda pretvoriti u težak poraz.

Svi su se drugovi iz štabova bataljona i brigada toliko kritikovali, da je Vlado Bakarić, sasvim pravilno, na kraju podvukao da je ovo, uprkos svih grešaka, jedna od najvećih pobeda partizana Hrvatske.

Vraćali smo se kroz šumu dok su Italijani besomučno tukli topovima, bacačima i bombarderima okolinu. Ko gubi, ima pravo da se ljuti.

UTORAK, 20 OKTOBAR

»Plovanija«. — Danas je stigao iz Zagreba radnik Mesarić, kome su ustaše pekle tabane. Nije se dobro držao i izdavao je neke drugove.

Pričao sam s njim o Zagrebu. Veli da su se ustaše mnogo poplašile.

Podižu u samom gradu bunkere. Jedan je na kraju Petrinjske, drugi ispred Kolodvora, treći na uglu Jakićeve i Ljubljanske, onda na Selskoj cesti, kod Kanala i kod Savskog mosta. O partizanima se mnogo priča.

Naročito je velikog odjeka imalo oslobođenje 900 dece u Jaski. Ustaše su govorile da su to deca Hrvata koje su poklali partizani, a ono partizanska deca s Kozare. U Zagrebu se priča da je kod Jastrebarskog bilo 10.000 partizana, a u Kutini 20.000.

Vrbe i Ševar na obali Save krče se na 100 metara od samoborskog mosta pa sve do Žitnjaka. Veliku ulogu u Zagrebu igra »Slobodna Jugoslavija«. Narod je sve više sluša,
naročito emisiju u 16.05.

»Slobodna Jugoslavija« je mnogo učinila za raskrinkavanje Draže Mihailovića.

U samom Zagrebu teško je stanje. U gradu živi skoro 400.000 duša. Skupoća je velika. Kilogram masti 500 kuna, brašno 150, povrća i voća nema. Dobija se devet kilograma krompira mesečno i 150 grama hleba na dan. Metar drva 7.000 kuna.

Sada se osnivaju prisilne opšte kujne za radnike — nov oblik eksploatacije. Nadnice se ne povisuju. Zabranjene su intervencije radnika za veće nadnice. Gradski radnik ima platu od 400 kuna nedeljno, a kvalifikovani radnici 920.

Sva su preduzeća u vojnim rukama. Ne postoje više direktori, nego zapovednici — satnici

… Hrvatski radnici kad dođu na otsustvo iz Nemačke, više se u Nemačku ne vraćaju, beže …

Niko više Paveliću ne veruje. Njegov put u Nemačku tumači se kao dokaz da Hitler traži nove vojnike za Istočni front. Sada se poziv za vojsku ne dostavlja unapred; žandarmi odmah odvode pri predaji poziva. Regruti idu na Prečko, kod Vrapča, gde se nalazi 150 baraka »časne radne službe«. Odatle se vojnici vode u Varaždin, pa onda u Nemačku.

Staljingrad je Hitlerova rak-rana. Bile su sredinom septembra izlepljene po Zagrebu plakate o padu »grada ruskog crvenog cara«. Radnici su tog dana pušteni dva sata ranije, a u gradskim preduzećima dobili su duplu nadnicu. Razočarenje je bilo gorko!

Bombardovanje Zagreba unelo je veliko veselje u predgrađima, a ustaše uplašilo. Sada tipovi pričaju da je taj ruski bombarder naročito gađao predgrađa. Osvetljeni su svi kulturni spomenici, pozorišta, trgovi jer bi tako ustaše htele da pretstave kako »boljševici gađaju samo kulturne spomenike«.

Zajedno s Mesarićem došao je stari sindikalni funkcioner — Puškarić. On otprilike isto govori. Partizani su prodrli u čisto hrvatske kra­ jeve. Na neoslobođenoj teritoriji se već zna za narodnooslobodilačke odbore. Narod ovako priča:

— Nema nikog da ti postavi upravu, već je sam biraš, škole se otvaraju, crkva je ostala, niko se prav ne hapsi…

U Kustošijama jedan seljak priča:

»Ne zna se ko je oficir pri jelu, tek kad idu na posao. Nisam znao da je pri meni jeo bataljonski komandant. Niš’ ne zemaju, sve plati ju …«

U Zagrebu su izmislili nov način pljačke. Izdali su preko 10 miliona sitnog novca (25, 50 banica) koje narod naziva »pol’ Vernerà«.

SREDA, 21 OKTOBAR

»Plovanija«. — Bio sam s drugovima koji su završili viši partiski kurs. Među njima je i Dalmatinac, drug Stanko Parmač, koji je proveo duže vreme u Drugoj zoni, u srezovima Kutina, Garešnica, Bjelovar, Čazma, Dugo Selo. Partizanski pokret je uzeo maha, samo priliv Hrvata u odrede još nije zadovoljavajući, 90°/o partizana su još uvek Srbi.

Partijska organizacija je ovde bila do temelja uništena; ono što je bilo preostalo nije se znalo snaći. Sada je sve krenulo na bolje.

Veliku su agitaciju za nas učinili u Bosni zarobljeni domobrani koje smo pustili kućama. Nedavno je 700 domobrana, određenih za Nemačku, pobeglo u šumu i sada traže vezu s našim odredima. Mi imamo veliki uticaj na omladinu.

HSS ne stvara nikakve vojničke organizacije, ali skuplja oružje. Samo su oni mnogo izgubili u narodu.

Naš stav je potpuno prodro u mase. Zna narod ko smo i šta hoćemo. Zanimljiv je razgovor ovog druga s jednim katoličkim popom. Naši su ga drugovi odveli na zbor, rekli mu da otsluži redovnu misu, posle im on veli:

— Vi ćete pobjediti. Radite pametnije nego boljševici. Ne dirate u vjeru i privatno vlasništvo.

Ustaše mnogo taktičnije postupaju nego ranije. Neki partizani, Srbi seljaci, vratili se zimus kućama. Ustaše ih nisu htele ni da hapse.

Neki mlađi počeli da se bune, a jedan logornik im rekao:

— Lakše, mi nećemo drugu Bosnu!

Inače smo likvidirali sve ustaške poglavice po selima.

Akcije na veliku pilanu »Nihag« i petrolejske izvore u Gojilu donele su »šumskim« veliki ugled. Nemci su pravili ofanzivu, ali bez uspeha. Zanimljivo je držanje Švaba. Laž je da smo palili švapska sela, što iznosi »Gränzwacht«. švapski seljaci donose partizanima hranu.

ČETVRTAK, 22 OKTOBAR

»Plovanija«. — Uzjahao sam konja i po blagom jesenjem suncu krenuo preko ovih divnih livada, hrastove šume Debela Kosa i mnogih bistrih potoka do Kupjanska, nedaleko od porušenog Vojnića, gde se nalazi Marijan Stilinović, alias Srećko Šunjevarić.

Pričao mi je Mesarić da se u Zagrebu govorkalo među purgerima, kad je Marijan tamo odlazio, da je »bio partizanski major na pregovorima s fon Lerom i da je partizanima priznato ratno pravo«.

Marijan živi zadovoljno. Ima lep posao. Slušao sam radio i doznao da je propala nemačka ofanziva na Petrovac. Vratio sam se u sumrak. Opet sam gledao ove mrke oranice, okrečene kućice s crvenim krovovima i more krava, lepih žuto-belih krava. A s one strane Korane, grmi, Italijani opet pale. Lepo se vide plamenovi.

PETAK, 23 OKTOBAR

»Plovanija«. — Veliki su junaci naši drugovi koji rade na neoslobođenoj teritoriji, naročito u gradovima. Danas dođe jedan takav junak, sekretar MK — Zagreb. Prepoznajemo se. U leto, još 1937, bio sam u njegovom selu. On ti je u Zagrebu već više od godinu dana.

Uprkos svih progona, strahovitog terora, naša Partija je održala svoju borbenu zastavu u glavnom gradu Hrvatske. Uslovi za rad su veoma teški, ali uprkos svemu — gura se. Uticaj Partije je ogroman, samo je potrebno kadrova da se pozicije organizaciono učvrste.

Govoreći o situaciji, drug kaže da su hrvatske mase razočarane u Pavelića. Niko više ne veruje u dug život NDH. Za partizane se zna najviše preko »Slobodne Jugoslavije«, zatim od žena koje idu u unutrašnjost u »promičbu« (za nabavku hrane) i od puštenih domobrana.

Deli se naš materijal, ali on stiže s dosta zadocnjenja. »Vjesnik« se prosto guta.

U samom Zagrebu postoje naše udarne grupe. Ljudi se uglavnom drže herojski. Jedan drug, »Elektrika«, zapao je u zasedu u Kustošijama, brzo se snašao, bacio bombu i ubio dva agenta. Ustaše su ga opkolile u jednoj kući, on je pucao i najzad se prebacio lestvicama na krov druge kuće, a odatle umakao.

Sutradan je upao u stan jednog druga koga je išao da izvesti da je onaj prvi stan provaljen. I tu su bili agenti. »Elektrika« je uspeo da umakne do Selske ceste, gde se razvila prava borba. On je pucao iz revolvera, a agentima su se pridružile neke ustaše i domobrani.

Ispaljeno je na druga preko 150 metaka. Ranjen je bio, ali je uspeo da rani dva agenta i da umakne. Još je puno ovakvih slučajeva. Ustaše svakog dana streljaju po 7 do 8 ljudi, ponekad i 30.

Zanimljivo je držanje HSS-a. Jedan njihov funkcioner — radio je ranije u Beogradu — tražio je vezu s Partijom radi pregovora. Kao dokaz da su naši opunomoćenici Partije, tražio je da »Slobodna Jugoslavija« javi:

»Pozdravljam razgovor ugodni slovinskog naroda«, a »Slobodna Jugoslavija« je rekla »Pozdravljamo razgovor slovenskog naroda i želimo uspeha«. Do sporazuma je došlo, ali kada ga je trebalo potpisati vođe HSS-a su odbile, jer su se bojale ustaša. Stvar je nepravilno postavljena. HSS ne postoji više kao politička partija; sasvim se raskrinkala u očima naroda i zato nije ni bilo potrebno voditi pregovore s njima kao s partijom, jer su seronje, što se i u ovom konkretnom slučaju pokazalo. Ali mogu se voditi razgovori s pojedinim članovima HSS koji imaju nekog ugleda u masama — ako takvih još ima. Baza sporazuma je bio Prvomajski proglas CK KPH — pristali su da uđu u NOO, u partizansku vojsku!

Posle ručka krenusmo konjima u Tušilović (Brezovu Glavu), gde noćas treba da počne jedna velika akcija. Na drumu Karlovac — Slunj, na četrnaestom kilometru, na veoma zgodnim položajima, iznad sela Tušilovića, podignut je čitav niz utvrđenja. Spoljna odbrana Kar­lovca.

S jedne strane pruža se jedna gola kosa s tri visa, među kojima je najvažniji Opačićeva Kosa. A dole, na drumu, leži nekoliko jakih kuća s bunkerima u ravnici. Na desnom krilu, na Galovoj Glavi, takođe je niz bunkera. Ovaj položaj brani oko 400 domobrana i ustaša.

Imaju i dva topa.

Za dva sata izbismo sasvim blizu Tušilovića. Ostavili smo konje i polako dopuzili do ivice šume. Bili smo 1.500 metara od Opačića Glavice. Lepo vidimo stražara i vojnike. Svuda naokolo dva reda žica.

Da bi se prišlo utvrđenjima mora se preći brisani prostor, da te jeza uhvati. Gledali smo jedno pola sata položaj, pa smo se vratili u štab udarnog bataljona, koji ima da raščisti Opačićevu Glavicu. Partizani su večerali i smejali se. Videli smo i četiri drugarice. Sve je bilo
spremno.

Druga lička brigada udara na sam Tušilović, a Četvrta drži zasedu prema Karlovcu. Sama Druga je ovako rasporedila snage: udarni bataljon napašće Opačića Glavicu i dva bunkera na visovima prema drumu; bataljon »Stojan Matić« bunkere oko crkve, na drumu kod
Tušilovića ka Karlovcu; a »Prica« i »Mića Radaković«, s one strane druma, na Galovu Glavu.

Četvrta brigada, sem zasede prema Karlovcu, imala je da zauzme i bunkere na Macetovom Brdu.

Kad je pao mrak odjahali smo preko polja, na kilometar od neprijatelja, na jednu kosu iznad same Opačića Glave. Seli smo u jednu štalu; kuća i sve ostalo je popaljeno. Dočekala nas je jedna stara seljanka:

— Stari mi je umro kad smo proletos bežali. Kuću su mi zapalili, odvukli su mi tri debele svinje, deset ovaca i tri krave… Sin mi je u ropstvu, a ovde sam sa snajom i ćerkom…

Jeli smo konzerve koje smo od Italijana zaplenili u Poloju — verovatno mačje jezike jer su strašno bljutavi i slani.

Nebo je bilo sasvim oblačno, ali oko devet poče da se probija mesec. Drugovi se
mršte. Teško je prići bunkeru po mesečini. Na Udbini nas je mesečina upropastila. Napad otpočinje u ponoć. Legli smo pod stog slame, da prospavamo malo. Neprijatelj još ništa ne primećuje. Svi su uslovi da akcija uspe. Pre tri dana Stanko Opačić, komandant Korduna,
jedan od najpopularnijih ljudi ovoga kraja, sastao se s nadporučnikom Molekom, učiteljem, zamenikom komandanta Tušilovića.

Ovaj Molek nam je ispričao vrlo važnu stvar: likvidirao je poručnika Rakinića, koji je trebalo da bude vođa četnika na Kordunu, inače je zlikovac velikog kova. On je početkom 1942 godine pobio jedan naš štab na Kordunu; pored ostalih tu je poginuo i naš drug Robert, dobrovoljac u ratu u Spaniji. Rakinić je posle toga prešao kod Italijana i oni su ga poslali u Tušilović da ponovo otpočne petokolonašenje.

Samo je čekao da dođu uniforme i oružje od italijanske komande iz Karlovca. Molek je mislio da je Rakinić naš čovek, pa ga je u početku štitio. Ali, na jednom kasnijem sastanku, Ćanica mu je rekao ko je on. I Molek se nije dvoumio. Lepo je podgovorio jednog našeg simpatizera da napiše ćirilicom Rakiniću pismo »od partizana«, pa ga je odmah uhapsio, a s njime još i jednog njegovog pajtaša. Pošto je bojnik bio otsutan, Molek je naredio da se Rakinić i pratilac pobiju kao sumnjivi. Izvestio je o »partizanskom puču« svoju višu komandu.

Sahranjeni su kraj bunara.

SUBOTA, 24 OKTOBAR

Na položaju. — Desetak minuta pre ponoći krenuli smo na položaj. Mesec sija da bi prosto čovek na njega pucao. Smestili smo se u rov, jedno 800 metara od Opačića Glavice. Nismo dugo čekali. Vatra je otpočela prvo na Galovoj Glavi. Opačića Glavica ćuti. »Matićevci« su
već prodrli do pravoslavne crkve. Dočekali su ih bombama. Jedna vrata su zazidana, a druga su od gvožđa. Naši su zvali domobrane da se predaju, ali oni gore ćute. Imaju teški mitraljez. Sada izveštavaju da će paliti crkvu.

Čuje se teška paljba od Macetovog Brda. Manola reče da mu izgleda da napad nije uspeo. Ustaše se brane žestoko. Počeo je i ustaški top da radi. Ali biju vrlo neprecizno. Mi smo na kilometar od njega, a meci mu lutaju 2—3 kilometra dalje.

Na Galovoj Glavi naši prelaze u juriš. Oseća se to po žestokoj paljbi. Triput »Mića Radaković« naleteo do žica, ali je bio odbijan.

I »Pricin« prvi nalet je odbijen. Žestoko se bori neprijatelj.

I naš tenk se pojavio. Čuje se kako brunda. Dva sata je skoro. Još nikakvih rezultata.

Odjednom Opačića Glavica se sva zapali. Bacač udario posred bunkera i obasjao čitavo brdo. Čuje se:

»Ura!«

Vatra od eksplozija bombi pomračuje plamenove iz puščanih cevi. To malo brdo se pretvorilo u krater vulkana. Svi smo na nogama. Na Opačiću ključa… Zapaljen je jedan mali bunker. Borba se utiša nešto. Bengalska vatra sinu 12 minuta po početku napada na ovaj bunker. Zauzet je najvažniji položaj. Udarni bataljon je sjajno izveo napad. Stiže kurir i
izveštava o pobedi. Borci su se dovukli do samih žica. Čuli su jednog podoficira kako je rekao:

— Pazi, na Galovoj Glavi napadaju, što li neće da udare na nas!

Ali bi se proveli!

U tom trenutku bacač je od prvog metka pogodio pravo u bunker, probio tavanicu i jednom oficiru slomio ruku i nogu. Posle je nastala gužva. Domobrani su se razbežali. Ispaljeno je svega pet mina iz bacača. Naši su imali dva ranjena.

Četvrta brigada izveštava da njen prvi napad nije uspeo. Čujemo kako sirene sviraju na uzbunu u Karlovcu. Negde, tamo oko Gline, tutnji top …

Na Galovoj Glavi novi juriši. Izgleda da smo najzad uspeli, jer se diže plamen — bunkeri su zapaljeni.

Topovi ustaški neprestano biju, ali udaraju daleko.

Manola, Zigić i Vlado Četković se razdvajaju od nas, a mi polazimo da se nađemo na Opačića Glavici. Zapadamo u strašnu maglu na jedno sto metara od Glavice. Zuje zrna. Ne vidiš ništa pred sobom. Jedva se vratismo odakle smo pošli. Skoro će pet sati. I drugi bunker ispod Opačića Glavice je planuo.

Čim se malo razdanilo, prešli smo na Opačića Glavicu. Situacija je sledeća: neprijatelj je oteran sa svih spoljnih položaja i bunkera i zabio se u kuće na drumu. Ostao mu je bunker u stenju nad drumom. Taj položaj nismo ni napadali. Naši su na sto metara od tih kuća. Četvrta brigada nije uspela da osvoji Macetovo Brdo.

Dakle, mnogo teže ide nego što sam mislio. Manola je još sinoć govorio da će borba biti teška. Sada će možda naići avijacija. Eto, sinoć su četiri bombardera tukla žestoko Veljun. I Karlovac je blizu. Ustaše će sigurno slati pomoć. Nada nam je naš top. On lako može da probije one kuće dole.

Veza nam je noćas slabo funkcionisala. To je naša rak – rana u svima brigadama. Istina, bez radiostanice u bataljonu ne možeš imati idealnu vezu, ali je ona noćas ipak mogla biti bolja da su ljudi savesnije vršili svoju dužnost. Štab je zatim pogrešio što je otišao na
Opačića Glavicu, pa se kuriri nisu mogli da probiju puna tri sata.

Onda top nam je lutao. A trebalo ga je još sinoć namestiti. U pola deset napustili smo Opačića Glavicu i pošli da pronađemo top. Sretosmo kurira koji izvesti da je crkva najzad pala. Zapalila se od bacača. Kad je plamen već obuhvatio toranj, oni odozgo počeli su da beže. Petorica se izvukla preko krova. Jednom su oči izgorele.

Šesti se uhvatio za ivicu krova i sručio se dole, polomivši noge. Ostali su izgoreli u tornju. Ova prva petorica izbacila su teški mitraljez i nekoliko pušaka, ali municija je ostala i stalno eksplodirala. Ukupno je u crkvi bilo 16 domobrana.

Jurnjava za topom bila je duga. Tri puta se šetao vamo-tamo.

Ručali smo u jedinoj čitavoj  seoskoj kući i popeli se na onaj isti pošumljeni vis, sa koga smo juče prvo osmatrali položaj. Sve je bilo mirno. Nijedan se pucanj ne čuje. U daljini se beli Karlovac, Duga Resa, i kao zid diže se Zumberak. Tutnje podmuklo topovi.

Jedan »Dornie 17« počeo da obilazi položaj, ali na vrlo velikoj visini. Sunce pripeklo. Skidam i košulju. Dremamo malo. Nailazi od »Priče« jedna patrola i vodi desetak domobrana, predali su se. Sve mladi momci — Zagorci. Doneli su po 150 metaka i pušku.

Jedan radnik doneo i pušku komandanta Moleka, kad je sjurio s bunkera u one kuće. Zgodni ovi momci Zagorci. Setih se one pesme koju je Vlado Bakarić čuo od nekih zarobljenih domobrana:

Nema ruža što su tulipani,
Ni boraca što su partizani.
Zapevajte, braćo naša partizani,
Eto vama idu vaši domobrani.
Predao sam dosad osam karabina,
S devetim ću i ja kada dođe zima.

Tek oko pola tri nađosmo top. Posluga mu baš nije mnogo vešta. Brica iz Glavnog štaba hoće da gađa kroz cev na tri kilometra!

Taman se tobdžije namestile, a naiđe Manola i reče da je top suviše daleko — 2.700 metara vazdušne linije od objekta. Hajde, vuci top na novi položaj! Ležimo u grmlju, pričamo sa seljacima. Sada treba da opali naš prvi top na Kordunu. Otišao je Manola da upravlja vatrom. Ha bica nema nikakvih nišanskih sprava.

 

Karlovac je svega 14 kilometara odavde. Lepo se vidi dimnjak Duge Rese. Tamo se nalazi preko 10.000 Italijana i 2.000 — 3.000 ustaša i domobrana. Sigurno će slati pomoć. Naši su odbili jedan napad.

Krenulo je oko 700 ustaša, ali su zaustavljeni.

Sada je prekretnica bitke. Nekoliko minuta pre četiri grmnu naš top. Prebacio je za čitavih 500 metara. Seljaci sijaju od radosti:

— Neka, neka, stalno su oni pucali na nas, a sada mi na njih!

Drugi, treći, četvrti metak padali su sasvim blizu. Cilj je bio lep: grupa belih kuća i bunker, jedno 100 metara udesno. Peti metak je bio takođe dobar. A šesti puče i odmah se diže beo stub dima i prašine iz kuće. Nekoliko sekundi kasnije čula se eksplozija. Sedmi udari još
bolje. Još dva ispalismo.

Odjednom primetismo kako s Opačića Glavice nizbrdo juri jedan čovek s belom zastavom:

— Predaju se! — povika jedan debeli seljak, pravi Banaćanin.

E, ovako će biti i kraj rata. Predaće se ovako Nemci u Rusiji…Iz bunkera su već izlazile prilike s uzdignutim rukama. Pojahasmo konje i sjurismo dole. Idemo pored reke i moramo da preskačemo preko dva reda žica. Čudna su ova utvrđenja. Ni neprijatelj ne može preko žice, ali su domobrani i ustaše dobro — u žicama. Po polju leže ustaški šlemovi s grbom NDH. Preko nekog đubreta ulazimo u dvorište Blažovića kuće, uporišta koje se poslednje predalo.

Jedan beo konj leži ubijen. Dvojica ustaša sede na stepenicama, krv im curi iz ruku. Usred dvorišta stoji 350 domobrana i žandarma, jedno 60 ustaša.

Ispred njih na gomili: puške, bombe, opasači. Naš tenk se ponosno šeta. Ustaše, sve gologlavi mladići, poskidali znak U. Samo njihov zastavnik, Tomislav Stilinović, mladić od svojih 22 godine, mirno stoji ispred stroja. Uskoro naiđoše i dva ustaška brdska topa
»Škoda« od 75 mm. Silni topovi.

Dopada mi se što ima reda. Za nepunih pola sata sve je bilo gotovo. Zarobljenici su krenuli u koloni po četiri, oružje natovareno u kola.

Goreli su bunkeri i na Macetovom Brdu. Posada je pokušala da pobegne kad je videla da se Brezova Glava predala, četvrta brigada pohvatala je dvadesetak domobrana.

Po mraku smo se vraćali u štab. Akcija je odlično izvedena. Dobili smo preko 400 pušaka, dva topa, 4 mitraljeza, 13 puškomitraljeza, 30.000 metaka, ali smo i žrtava imali: 16 mrtvih i 45 ranjenih, većinom lakše.

NEDELJA, 25 OKTOBAR

»Plovanija«. — Italijani su neobično naglo napustili Perjasicu. Ostavili su pečene prasiće!

Povukli su se preksinoć pod zaštitom ona četiri bombardera. Stigao je izveštaj iz Gline.

Napad nije uspeo, iako su naši bili u samom gradu. Veza je slabo funkcionisala. Ivo Rukavina se vratio iz Banije. Iako ovaj napad nije uspeo, ipak je opšta situacija u Baniji, posle tri neprijateljske ofanzive, znatno bolja nego ranije.

Četiri brigade operišu u Baniji, narod vidi da smo snaga. Samo nepri­ jatelj se služi novom taktikom. U poslednjoj ofanzivi nije palio kuće, nije pljačkao, čak nije bilo ni klanja izuzev u jednom selu. Pokušavao je da osnuje i neke svoje odbore. To je imalo izvesnih posledica.

Bačeno je i četničko seme — pokušaj izmirenja s ustašama, četničkih oružanih formacija nema, ali pletu mrežu. Oseća se da postoji njihova organizacija, čak možda i u pojedinim našim brigadama .

Značajno je da četničku organizaciju u Baniji stvaraju — ustaše.

Logornica iz Gline, Olga Grgurić — ćopava i sakata, otišla je na oslobođenu teritoriju i počela da vrbuje ljude za četnike!

Naišla je na našeg obaveštajnog oficira Simu Todorovića, seljaka, i mislila da ga kupi — za naliv pero, cipele i šapirograf. Čudo je kako te ustaše misle da smo glupi. Ta devojka pričala da je ona u ime Kominterne došla u Baniju!

S njom je bio i neki ustaški agent, Josip Bela, »španski dobrovoljac i emisar Kominterne za Baniju i Kordun«. Uspeli su da održe jedan sastanak, na kome je bilo deset ljudi, među njima polovina naših koje smo sami poslali.

Zaista je čudo da ustaše misle, bar njihovi niži kadrovi, dà smo mi svi divljaci, glupi čobani. U Tušiloviću je zarobljen i neki ustaški zastavnik (potporučnik) Božidar Matić. Taj je počeo ovako s nama da razgovara:

— Ja sam komunist! Imamo organizaciju, kojoj je na čelu Milan Prpić (jedan od najvećih hrvatskih kapitalista). Mi smo digli u vazduh poštu i transformator u Zagrebu.

Vlado Bakarić i Vlado Popović prsli su u smeh.

Drug Rade Končar je organizovao te dve akcije, a oni su pomagali drugu Končaru.
Posle je razbojnik nastavio da laže, ali je pomenuo i izvesne stvari koje znaju samo agenti ustaške nadzorne službe ili njihova okolina.

Drugi ustaški oficir, Tomislav Stilinović, kaže da je bio u Španiji u republikanskoj vojsci.

— U koioj iedinici? — pita ga Vlado Popović.
— U 209 diviziji!

Šeret Rade Zigić upada:

— Pa i ja sam bio u toj diviziji!
— Kako da ne. Pa ja vas poznajem, gospodin oficir! — veli ustaša. Tomislav Stilinović je svršio ustašku vojnu akademiju. Prva klasa.

Razočaran je:
— Poglavnik je pošten čovek, a oko njega su sve lopovi… Mi smo postali gori nego Protektorat… Ono što Talijani grubom silom uzimaju, to Nijemci na lijep način dižu… Ali, rađa se nova mlada generacija ustaških intelektualaca, koja će razjuriti te emigrante, te glupe čobane, koljaše. Eto, smijenjen je Dido Kvaternik, koji je ljude klao zubima, koji je sam tukao u policiji, koji je išao na sva strijeljanja…

Mi smo u školi jednom štrajkovali protiv tih emigranata, koji su nam rekli da smo »nastaše«, a ne ustaše. Jedna grupa jugoslovenskih oficira, nastavnika u školi, tako nas je vaspitavala. To su bojnik Magaš, satnik topnički Medanić, satnik Galić, bojnik Markač…

— Ko vam je predavao ustašku ideologiju?
— Dolazili su nam s vana. Bio nam je Riger, vrhovni zapovjednik štampe. Govorio je otvoreno o Istočnoj fronti. Nijemci imaju velike gubitke, ali im je moral jak. Židovi su bili pretsjednici svih kolhoza, a 40 po sto političkih komesara su Židovi. Govorio nam je i neki
tajnik ministarstva vanjskih poslova. Talijani su naši neprijatelji, a Nijemci su nam prijatelji, jer nas interesi vezuju. Mi smo često otvoreno demonstrirali protiv Talijana. Pjevali smo Ilicom »Malena je Dalmacija« i »O, Marjane!« …

Sama škola je imala 120 đaka, od kojih je 20 išlo u Nemačku na kurs:

— Vratili su se kao odlični dočasnici, a ne časnici… Izmučili su se kao Krist!

Sem časničke škole »Ustaške vojnice« (niže vojne akademije), postoji i škola za pričuvne časnike i škola za rezervne oficire sa oko 90 pitomaca. Tu su razni logornici, tabornici, traje — tri meseca. I, najzad, postoji podoficirska škola sa četiri satnije, od kojih je jedna za radiovezu. Sve su one smeštene sada u Kerestincu. Domobranska oficirska škola više ne postoji, samo je u Petrinji osnovan kurs za oficire sa 8 razreda gimnazije i podoficire sa 4 razreda gimnazije. Tom školom upravlja Mrak.

— Koliko je ljudi poslato na Istočni front?
— Prvo je otišao jedan puk dobrovoljaca, koji je skoro sasvim nastradao. Posle je poslat drugi puk mladih regruta i, najzad, sada je poslat puk domobrana po kazni, koji su se bili predali partizanima.
— Koliko ima ustaša u Hrvatskoj?
— Postoje tri ustaška zdruga. Prvi ima sedište u Sarajevu, drugi u Brodu, ali je privremeno u Mitrovici, i treći u Karlovcu. Četvrti treba da bude lički, a peti hercegovačko – dalmatinski sa sedištem u Duvnu.

Svaki zdrug broji 8.000 do 9.000 ljudi. Artilerijom smo slabo naoružani… Evo kakav je sastav trećeg zdruga: peta bojna (750 — 800 ljudi); pričuvna bojna sa rezervom (700 — 800 ljudi iz okoline); bojne u Gospiću, Slunju i Topuskom.

Imamo svega jednu bateriju od 4 topa. Komandant prvog zdruga je Francetić, drugog bojnik Ilik, a trećeg pukovnik Mecger… Osim toga, postoje i četiri domobranska planinska zdruga, koja su nešto manja od ustaških zdrugova… Postoji poglavnikov tjelesni zdrug, u koji ulaze poglavnikova tjelesna bojna (emigranti, ustaše i njihovi rođaci, većinom mladići između 16 i 22 godine iz Hercegovine i Like); četiri satnije pešadije; šest malih tenkova; jedna bojna konjanika; baterija od četiri haubice 100 mm; motoristička satnija; mitraljeska satnija. Osim toga, u Banjoj Luci postoji jedna poglavnikova tjelesna bojna. U sastav PTZ ulazi i 13 studentska jurišna satnija.

— Sprema li se kakva ofanziva protiv partizana?
— Od pukovnika Mecgera čuo sam da dolaze još četiri njemačke divizije, tri čisto njemačke i jedna od naših ljudi koji se vježbaju u logoru Štokerau kraj Beča. Ove divizije treba prvo da očiste Slavoniju, pa poslije Kordun, Baniju i Liku. Poslije će se vidjeti kuda će…

Dvije njemačke divizije su došle letos i bile su na Kozari. Imale su velike gubitke… Italijana ima u Karlovcu 10.000. Čuli smo da ste njima uništili jedan konjički puk.

— Koliko vam treba da pripremite jednu ofanzivu?
— Pa, mjesec dana. Kad smo išli na Zumberak jedan narodni zastupnik HSS dao nam je prvo podatke koja su sela partizanska, a ustaška nadzorna služba poslala je svoje agente u civilu i žene koje su nam donijele podatke o snagama partizana. U drugoj ofanzivi jedna
naša satnija je prepolovljena. I mi smo se jedva izvukli. Probijen nam je štit od topa koji ste sada zaplijenili… Oboren nam je i jedan moderan bombarder. Srušila su ga četiri partizanska mitraljeza.

— Kakve su vaše želje sada?
— Natrag ne mogu, jer sam se predao. Za to je propisana smrtna kazna. Borio bih se s vama, ali samo protiv Italijana!

Zelja ovom tipu nije ostvarena. Napisao je svojoj komandi pismo u kome traži razmenu za naše pohapšene drugove. U tom pismu pored ostalog on ističe kako ima zasluga za ustaški pokret, kako ga krasi »željezni trolist«, »ako me Hrvatska ne treba, onda ću mirno stati pred puščane cijevi.«

Ustaše, domobrani i žandarmi stavljeni su pred vojni sud. Suđenju je prisustvovala ogromna masa sveta, sve naš narod s Korduna kome su ove zveri kuće palile, ubijale i ostale zulume činile. Ustaše su osuđene na streljanje. Bilo ih je 105. Na poljani kod Krnjaka sleglo se valjda pola Korduna. Hoće da prisustvuju streljanju ustaša.

Jedna grupa od 20 ustaša je pokušala da pobegne, ali su ih naši pobili. Samo je jedan umakao u gaćama, ali je i on kasnije uhvaćen.

Čudna stvar se dogodila. Dok su ustaše vođene na streljanje, među njih odjednom dolete jedna seljanka i poče da ih grebe, tuče, vrišteći neprekidno. Jedva je partizani odvojiše.
A kad je plotun odjeknuo, ona se opet zaletela među telesa i počela po krvi da skače.

— Oh, oh! — ječala je stara seljanka, sva znojava, sva krvava.

Doznali smo da su joj ustaše sve sinove poklali. Kad su je partizani odvodili, njeno je lice bilo smireno.

Ostalim domobranima je održan govor. Oni vele:

— Ustaše su ovo i zaslužile!

Molek i onaj doktor su se javili u partizane. Ima i nekoliko domobrana. Ostali će imati da biraju: ili u šumu kod nas, ili kućama, pa odatle na Istočni front!

PONEDELJAK, 26 OKTOBAR

»Plovanija«. — Razgledao sam materijal o Slavoniji i razgovarao s Andrijom Hebrangom, koji je razmenjen za zarobljenog Vutuca, zamenika ravnatelja ustaške nadzorne službe, i za Vagnera, šefa župskog redarstva u Gradiški. Hebrang je došao na Kordun iz Slavonije.

Partizanski pokret u Slavoniji snažno je koraknuo napred, ali organizaciono se slabo stoji, tako da postoje velike mogućnosti za dalji razvitak borbe. Slavonija je jedna od najvažnijih zemalja Jugoslavije u ovom ratu. U strategiskom pogledu leži između Hrvatske i Srema,
dodiruje Bosnu, Srbiju; njom prolazi pruga Zagreb — Beograd. Partizani iz Slavonije mogu svuda da se prebacuju — Bosna, Vojvodina, Srbija, Banija, Kordun, Zagorje. U ekonomskom pogledu bogata naša zemlja: žito, drvo, mlečni proizvodi, mast i vrlo jaka industrija.

Slavonija je naseljena velikim brojem Hrvata — svi su uslovi za razvijanje borbe u hrvatskom narodu. Sama Slavonija je idealna zemlja za partizanski rat — planinski venci do 1.000 metara visine, neprohodne šume, problem ishrane se uopšte ne postavlja.

Partizanski pokret uzeo je maha. Prelaskom Sedme baniske brigade i 120 Bosanaca iz Krajiškog proleterskog bataljona (koje su Nemci i četnici razbili proletos između Vrbasa i Bosne) otpočelo se sa većim akcijama. Zauzeta su sreska mesta: Grubišno Polje i Đulavec, uništena su Gojila, petrolejski izvori, ustaško gnezdo španovica, dignuto u vazduh desetak ekspresnih vozova. Oslobođena teritorija je prilična, 122 sela su u našim rukama.

Partizanska vojska je narasla na skoro 2.000 ljudi, bez Srema. Osnovana je brigada.
Ali mogli su se postići mnogo bolji rezultati. Pre svega, partisko poverenstvo je nèpotpuno i nije moglo da obavi sve zadatke. Partija se ne oseća u vojsci. Istina, postignuti su izvesni uspesi. Partiska organizacija je uspostavljena u svim oslobođenim gradovima, ali to su
mladi, neiskusni kadrovi. U Brodu su pala tri mesna komiteta, a ipak četvrti dobro gura.

Agitaciono – propagandni rad slabo, nije ga skoro bilo. Dva osnovna propusta. Poverenstva su kriva što Narodnooslobodilačka borba nije zahvatila u onoj meri, ukoliko je bilo moguće, hrvatske mase i što vojska nije čvrsto u rukama Partije. Nedovoljna se pažnja poklanja četničkoj opasnosti, tojest protiv nje se govorilo, ali apstraktno.

Postoji jedna četnička grupica od 30 ljudi i leci Draže Mihailovića se šire u okolini Osijeka. Kod nas je bilo više slučajeva dezertiranja. Pobegao je čak’ i jedan član bataljonskog štaba. Misli se da su to bili ljudi vezani s četnicima, pa su umakli kad su videli da je najzad otpočeo oštriji kurs prema četnicima, četnička opasnost je utoliko veća što je neprijatelj 10 oktobra otpočeo veliku ofanzivu s 10.000 ljudi iz Požege, Pakraca, prema prvim nezvaničnim vestima. (U Todorovićevim hartijama zaplenjenim u Hercegovini nađeno je
pismo jednog oficira koji ga obaveštava da je spremio 300 bivših žandarma i podoficira, koje će kamionima iz Srema prebaciti u Slavoniju.)

Osnovno je pitanje stvaranje kadrova. Masa novih, oduševljenih, ali neiskusnih drugova niče. Divan je primer brodskih radnika. Već su Osnovali svoju četu, dolaze u sama predgrađa i spremaju se za krupne akcije. U gradu dobro rade.

U samom štabu vlada nesloga. Novi ljudi će ići kao pojačanje i u Poverenstvo i u štab.
U gradovima u Slavoniji narodnooslobodilački pokret jak, naročito u Brodu. Ovaj grad spada u najbolje u Jugoslaviji. Kolika je upornost naših drugova u Brodu vidi se po ovoj činjenici: od početka 1942 pala su u Brodu tri naša komiteta, a sada je osnovan i četvrti — priliv
u partizane ne samo da ne opada, već, naprotiv, raste. Brodski ràdnici su još davno osnovali svoju četu. Ona se spušta iz slavonskih planina u predgrađa Broda i tu vrši akcije.

Doznao sam danas da je moj drug iz Beograda, Duško Brkić među prvima pokrenuo ustanak u Slavoniji. On je danas komesar Slavonske zone. Pričaju mi drugovi o prvim danima slavonske čete, u avgustu 1941 godine. Htela ta četica nekako da se pročuje. Doznala ona da neki katolički pop, Pavelićev rođak, na silu prevodi pravoslavne u katoličku veru. Duško i još jedan drug napisali popu pismo, u kome mu rekli da će biti najstrožije kažnjen ako nastavi da prevodi pravoslavce u katoličku veru. Na kraju pisma stavili: komandant i politički komesar Slavonskog odreda i potpisali svoja puna imena.

Pop je dobio pismo usred bogatog slavonskog ručka. Bila je jaka zapara, avgust, a pop se toliko uzbudio kad je pročitao preteče pismo, da ga je na licu mesta udarila kap. Pronašli su ga mrtvog i kraj njega pismo Slavonskog odreda. Sutradan se već nadaleko znalo o odredu.
Narednih dana su otpočele i akcije.

Zanimljiv je stav Mađara i Nemaca u Slavoniji. Mađari seljaci nas uglavnom pomažu, ali Švabe nikako. Oni se biju uporno protiv nas. Oko 10 oktobra neprijatelj je otpočeo veliku ofanzivu protiv naših snaga u Slavoniji. Napada od Požege i Pakraca. Veza sa Sremom nije nikako uspostavljena. Velika je bila ofanziva na Frušku Goru, ali su se naši ovog puta izvukli — prešli su preko Save kod Bijeljine.

Junačka je figura Ilije Gromovnika, radnika od četrdeset godina, koji je godinama radio po rudnicima Amerike, a posle se borio u Španiji. To je mali, pogrbljen, ćutljiv čovek. Specijalista je za dizanje vozova u vazduh. Tim se poslom bavio u Španiji. čitam njegov izveštaj; potpisala ga je teška rudarska ruka. Evo šta je svršio za mesec dana:

Petnaestog avgusta digao je u vazduh kod Novog Sada orijent-ekspres. Poginulo 350 Nemaca s nekom bugarskom delegacijom. Pruga nije radila tri dana.

Dvadeset devetog avgusta, kod Volodera, nemački oklopni voz. švajs – aparatom sečeni vagoni i vađeni poginuli. Osamnaest sati se nije radilo.

Tridesetog avgusta, kod Capraga, nemački oklopni voz »Lavova glava«. Nemačka posada u Sisku se pobunila i odbila da ide oklopnim vozovima.

Sedmog septembra, kod Lekenika, nemački voz, 10 cisterni s benzinom i lokomotiva.

Petnaestog septembra oklopni voz »Mrtvačka glava«, lokomotiva i pet vagona.

Dvadeset prvog septembra, kod Sesveta, nemački voz, 11 cisterni s benzinom.

Ilija Gromovnik je sve ove vozove digao u vazduh neeksplodiranim avionskim bombama bačenim iz Pavelićevih aviona. Ilija održava specijalne kurseve. Sada je izveo novu generaciju od 13 drugova. On ima svoje specijalne paklene mašine. U svakom slučaju eksplodiraju (ne mogu se izvaditi iz zemlje — bez eksplozije). Jednom je Iliji neko
podvalio. Vuče on žicu, a paklena mašina ne eksplodira. Neko mu je bio presekao žicu!

Jednom drugom prilikom Ilija Gromovnik postavio minu, spremio žicu i seo u jednu rupu, tridesetak metara od pruge. Odjednom se pojavljuje iz daljine fenjer. To je išao čuvar pruge. Osvetljava on fenjerom levo – desno pored pruge i opazi Iliju Gromovnika, »šta ti
radiš tu?«, pita on Iliju. A Ilija mu odgovara: »Dođi ovamo da vidiš.«

Čuvar prilazi Iliji i odmah spušta fenjer i diže ruke u vis. Ilija je na njega bio uperio revolver. Posle je posadio čuvara pruge pored sebe, a kad je voz naišao, povukao je žicu i lokomotiva je odletela u vazduh.

Tek onda je rekao čuvaru: »Eto, vidiš šta radim. A sada se gubi odavde!« Svaki voz koji uništi, Ilija zapisuje u svoju knjigu. Ima i sve brojeve lokomotiva. Računa se da je uništio dosad oko 70 fašističkih vozova.

Naši izveštaji iz gradova govore da na mnogim sektorima pruge Beograd — Zagreb, usled dejstva Ilije Gromovnika, vozovi ne saobra ćaju od 21 do 3.30 časova izjutra.

Nekoliko podataka o bici kod Tušilovića. Dušan Kantrić, vodnik u bataljonu »Ognjen Prica«, zgrabio upaljenu bombu i bacio je u neprijateljski bunker. Branko Sudžuković, delegat voda, izneo ranjenog druga ispod jake vatre, vratio se natrag i otvorio žestoku paljbu iz mitraljeza ranjenog druga.

U trećem bataljonu Druge ličke brigade istakli su se: komandir Nikola Šuput, komesar Ilija Tepavac, Milan Hrnak i Mića Bjelobaba koji je triput jurišao s bombašima na bunker, sve dok nije bio osvojen.

Nekoliko minuta pre nego što je top opalio, jedan ustaša viče prema našem izviđaču:

— Oj, Jovane, gde ti je top?
— Čućeš ga, Ivane, brzo!

Ovo — »Jovane – Ivane« miriše na šovinizam. Trebalo bi prestatis tim.

UTORAK, 27 OKTOBAR

Pokret. — Andrija Hebrang, Slobodan Nakićenović, radiotelegrafist, i ja pošli smo kolima iz Glavnog štaba Hrvatske za Bosnu. Prolazimo Veljunom, selom iz koga su ustaše samo jednom prilikom pobile 520 duša! Put je išaran rupama od avionskih bombi. Italijani su tukli selo pre neki dan. Prelazimo Koranu skelom. Na onoj strani je Poloj, Perjasica. Italijani su se odavde povukli tek prekjuče. Ravno je pola opštine spaljeno. Prolazimo pored jedne kuće. Na ogradi prostrti grubi seljački čaršavi. Sve ostalo je gar i pepeo, samo usred pustoši zemljani štednjak i kraj njega jedna baka kuva. Na drumu mnogo perja. Italijani su odmah ubijali kokoške i trpali ih u ruksake i torbe.

Zato je narod pobijenim fašistima stavljao zaklane kokoške u usta ili u ruke. Prolaze kola pored jedne bele kućice sa zelenim oknima, oko koje se uvila nagorela loza. Sada su ti beli zidovi ogaravljeni, a krov leži srušen unutra! Jedan seljak nešto radi kraj svoje nagorele kuće — daščare. Spasao je u poslednjem trenutku, sam je ugasio vatru.

Sretosmo druga Stevu Krajačića. Slatko se izljubio sa Hebrangom. Doneo nam je dobre vesti. Sprema se svečana proslava Oktobra. Naši su odbili Nemce kod Ključa, samo neprijatelj iz Duvna prodire ka Livnu. Na Oštrelju 30 santimetara sneg.

Kotrljaju se kola kod Mrežnice. Andrija Hebrang nam priča o borbi s ustašama u Zagrebu. Bio je u stanu Antonova, u Zagrebu, 25 februara u 5 sati posle podne, kad je naišla policija — trideset agenata.

On je odmah pucao i ranio dva ustaška agenta, jednog lakše, a drugog teže . Ustaše su pucale, tražile hitnu pomoć.

Došlo je još 20 agenata, pa je njih 50 otvorilo vatru, čitava je kuća bila izrešetana. I posle dva i po sata Hebrang je pao ranjen u čelo. .Ustaše su bile grdne kukavice. Uletele su u sobu u gomili, gurajući jedan drugog ispred sebe. Osvešćujući se s vremena na vreme, Hebrang je čuo kako jedan govori da ga treba ubiti. »Još će nam on biti potreban!« —
rekao je neki šef. Gazili su ga nogama, muvali u rebra a zatim su ga odneli u bolnicu. Ležao je svezanih ruku i nogu. Posle nekoliko dana preneli su ga u zatvor na Savsku cestu, jer su načuli da će naši udarnici prodreti u bolnicu. U zatvor na Savskoj cesti došao je jednog
dana Pavelić da vidi Hebranga. Došao je sa svojom pratnjom, naduven, i dok je pratnja nešto šaputala, Pavelić je pogledao Hebranga svog bivšeg poznanika sa izbora iz 1927 kome je ispod zavoja virelo samo jedno oko. Odmah je izišao napolje. Hebranga nisu mučili. Jednog dana ga je pozvao šef komunističkog otseka i pokazao mu album
u kome su bile slike članova CK KPH. Posle podne je trajalo saslušanje punih 8 sati. Razni stari agenti, šefovi odeljenja pokušavali su da izvataju Hebranga. Diskutovali su o međunarodnoj situaciji, o stanju Partije i onda ubacivali pitanja. Govorili su kako su naši stari kadrovi uništeni, da se mlađi slabo drže — pokazivali su primer Cincipinke, Đakovića i direktora. Hebrang im je rekao da su njihovi vrhovi — Rukavina, Javor, bili izdajnici.

Razgovor je bio veoma vruć.

Ustaše su kapitulirale. Ustaše nisu se usuđivale da tuku Hebranga, jer su znali da od jednog od vodećih drugova Partije u Hrvatskoj ne mogu ništa izvući ni batinama. Posle je prebačen u Novu Gradišku u samicu.

Taj logor je užasan. Vršena su masovna streljanja. Nekoliko vozova Jevreja i Cigana pomlaćeno je u Jasenovcu, kraj neke ciglane.

Čim dođe nova partija, pobiju po nekoliko stotina ljudi — da bi se napravilo mesta za nove. Noću izvode ljude, vezane žicom. Obično se strelja, a često ima i slučajeva ubijanja kocem. I onako poluživi ljudi se bacaju u jame i zakopavaju. Hrana je očajna. Jedna grupa naših
drugova u Gradiški je zatvorena u samice u kojima su pomrli od gladi. Druga grupa je takođe mučena, ali drugovi su se pobunili, istrčali napolje, gde su neke pobili, a one koji su ostali živi, stavili na još groznije muke.

Naši partizani su između Nove Gradiške i Lipika uhvatili u zasedi auto u kome su bili Vatuc, Vagner i vođa hitlerovaca za okrug Sava-Dunav. Samo su prva dvojica ostala u životu.

Ustaše su za ovu dvojicu dale 32 druga, među njima Hebranga i Mladena Ivekovića. Razmena je izvršena kod Cage.

Razgovarao sam s Vladom Bakarićem i Hebrangom o vodstvu HSS i njegovom stavu prema narodnooslobodilačkoj borbi. Ti su ljudi konsekventno bili protiv borbe i odbijali sve naše pozive, svaku saradnju s nama. Nisu oni uzalud predali Pricu i drugove ustašama, u trenutku kada su svi pohapšeni drugovi u čitavoj zemlji bili pušteni. HSS se danas stvarno raspala. Ona kao politička stranka ne postoji. Jedan deo vođa je prišao Paveliću, a masa lokalnih organizacija je prišla nama. U čisto hrvatskim krajevima više sreskih organizacija HSS izjasnilo se već za oružanu borbu protiv okupatora i ustaša.

U više mahova pojedine grupe HSS pokušavale su da nama priđu. Miškina, Prvčić, Gaži i drugi već su postigli zajedničku platformu s nama. Hteli su da pređu na oslobođenu teritoriju, ali se pri kraju odlučiše da pitaju Mačeka. On je odgovorio:

— Gdo bu to delal, taj ni s menom!

I pored ove Mačekove zabrane, Gaži i Prvčić su nam prišli. Miškina se nalazi kod ustaša u logoru.

Kasnije jedna grupa doktora (d-r Nikolić, d-r Sremec, d-r Juraj Bocak) pristala je na saradnju, ali ih ustaše pohapsile.

Maček radi dosledno protiv nas. U poslednje vreme, kad su videli kako se borba širi i mase odvajaju od njih, počeli su da se organizuju, da se povezuju. A ustaše su primetile njihovu aktivnost, pa su jedan deo voćstva pohapsili. To je bio ujedno i pritisak na onaj deo voćstva
koji nije hteo da sarađuje sa ustašama.

Pregovore koje je naš MK u Zagrebu vodio sa nekim HSS – ovcima, kao s pretstavnicima HSS, nepravilni su. HSS kao stranka više ne postoji.

Hebrang naglašava da je hrvatska buržoazija, odnosno njen deo s Mačekom, spremna na saradnju sa veliko – srpskom buržoazijom na liniji borbe protiv nas. U tom pogledu Mačekov stav je blizak stavu Draže Mihailovića.

Vojnički HSS je takođe slaba. Zaštita se nešto okuplja, imaju i sakrivenog oružja, ali nemaju vojske, nemaju izvežbanih kadrova. Istina, ostaju im domobrani i ustaše. Jedan od krupnih naših nedostataka jeste slab rad u domobranskoj vojsci. Mi imamo velikih simpatija
među domobranima, ali organizaciono slabo stojimo. Ti oficiri će u času preloma imati dosta oružja pod svojom komandom. Zato je nužno, pd svaku cenu, razgranati rad u domobranskim redovima.

Dugo smo putovali ove večeri. Smestili smo se u jednu kućicu kraj škole u Zbijegu, sa štabom Druge brigade. Spava nas desetak u maloj sobi. Sve su kuće pretrpane. Ovaj kraj je mnogo nastradao. Triput je čitav Kordun bio pregažen, ali partizani nisu bili uništeni. Dvanaestog januara naši su oslobodili Vojnić i zarobili oko 450 domobrana. Dvadeset drugog marta otpočela je velika neprijateljska ofanziva; Vojnić su ponovo zauzeli i čitavu Petrovu Goru opkolili. Učestvovalo je oko 11 bojni. Naši su se probili kroz obruč.

Druga ofanziva je otpočela 14 maja. Ustaše su ovde mnogo pametnije postupile. Imale
su oko Petrove Gore niz garnizona i nastupale su postepeno, gradeći rovove na svakoj kosi. Naši kuriri se nisu mogli probijati. Operacijama je rukovodio generalštabni oficir Bestan.

Ofanziva je trajala oko desetak dana. Bestan je čak izvestio Pavelića telefonom da je pobeda postignuta i partizani sasvim opkoljeni. Tada su naši izvršili proboj kod Biljega. Treći kordunaški bataljon se probio kod Magarčeva, a Drugi kod Biljega s proleterskim četama.

Proboj je izvršen ujutru oko 8. Borba je bila strahovita. Naši su zauzimali rov po rov. Tako
se ofanziva slomila.

Neprijatelj je imao velike gubitke. Iz ustaških izvora se saznaje da je jedna lička satnija od 180 ljudi izgubila 114! Ovom prilikom je bivši samostalac, kandidat na Mačekovoj listi, Mišan Napijalo napravio izdaju. On se još ranije predao ustašama, pa je pozvao narod da se
pređa. Oko 1.700 ljudi, žena i dece se predalo. Jedan deo je pobijen, drugi poslat u Nemačku, a neki u logore. Mnogo je dece od gladi stradalo. Nedavno se vratilo stotinu žena iz Nemačke.

Treća ofanziva je bila u junu — u pravcu Perjasice. Sve do poslednje ofanzive, sredinom oktobra, nije bilo neprijateljskih napada.

Zanimljiva je četnička akcija na Kordunu. Glavni organizator je poručnik jugoslovenske vojske Rakinić. On je u početku bio zamenik komandanta našeg Drugog kordunaškog odreda. Držao se stalno po strani; kada bi ga neki partizan oslovio sa »druže«, on bi mu odgovorio:

— Nisam ja tvoj drug, već gospodin poručnik!

U dogovoru s ustašama izvršio je pokolj naših drugova u Ličkim Jesenicama. Ubijeni su tada: komandant Drugog odreda Vladimir Ivanović – Robert, španac; Branko Latas, komandant bataljona; Draža Damjanović, komandir čete; Stevo Ćuturilo, komandir čete, i još neki drugovi, a čitav bataljon je bio razoružan.

Spremala se još jedna ofanziva na Kordun ove jeseni, ali je odložena pošto je Rakinić izjavio da će on »umiriti« Kordun. Pošao je u selo Prijesku da ubije Ćanicu Opačića i Srećka Manolu. S dva pratioca došao je pred sam štab, ali je odatle pobegao. Posle je Italijanima
i ustašama rekao da su Manola i Ćanica otišli u Liku.

Na Baniji su vođene dve ofanzive. Poslednja je bila u avgustu i septembru. Bilo je oko 5.000 zdrugovaca. Banijci su se ovog puta prebacili u Kordun, a prvi put su se povukli u Bosnu.

SREDA, 28 OKTOBAR

Pokret. — Krenuli smo, Hebrang i ja, oko 7 izjutra, pešice do Beljine. Vodi nas jedan momčić. Sav je radostan što su tu Druga i Četvrta brigada. One treba, 30 oktobra u noći, da napadnu Rakovicu, opasno ustaško gnezdo, koje je popalilo i poklalo masu okolnih sela.

U Zbijegu je ubijeno samo u jednom naletu 48 ljudi. Priča mali kako starci u Zbijegu od radosti plaču:

— Bože mili, kolika je naša vojska! Mi mislili da od nas Srba više nikog nema!

Priča dečak kako su nosili ranjenike preko Kapele:

— Bio je jedan musliman i jedan Hrvat. Musliman je teško bio ranjen u nogu. To mu je šesta rana otkako je u partizanima. Nosili smo ga pažljivo, jer on svoju krv za nas lije.

Pitam malog kako je narod ovog kraja.

— Ne boje se više paljevine. Kukuruzi i žito sklonjeni, zemunice su iskopali — pa neka pale.

U Bjeljevini, kraj opštine, nema konja za nas. Za mene je lako, mlad sam, ali Andrija je iscrpljen sedmomesečnim boravkom u samici; osim toga je raskrvario nogu. Jedva nalazim jednog kurira i on daje svog tovarnog konja.

Deca se igraju po prašini i pevaju:

Drug Ćanica jaši konja bela,
Za njim ide omladina cela.
Zdravo druže, Opačiću Ćane,
Pozdravi nam braću partizane!

Najzad dođe omladinska četa s kojom treba da pređemo Malu Kapelu. Kordun je već poslao jedanaest četa omladinaca u borbu. Ovo je najmlađa, ima dečaka od 15 godina. Nose municiju koju smo zaplenili od Italijana kod Perjasice. Teraju i desetak italijanskih magarica.

S nama ide poručnik Molek, okretan čovek, tridesetih godina, plavih očiju, meke retke bradice, krivih nogu, i još dva domobranska oficira od kojih je jedan lekar. Svi su naši simpatizeri još od ranije.

Pričaju kako su ubili Rakinića. Doktor je napisao »partizansko« pismo, a Molek je naredio da se Rakinić odmah strelja. Molek je s pismom otišao kod Mecgera, zapovednika Trećeg zdruga, Švabe iz Osijeka, koji je bio instruktor u Janka Pusti. Mecger ga je pohvalio:

— Fi to topro učinili!

Nastradaće bojnik Pušić, tvorac plana za uništenje partizana na Kordunu preko četnika. On se, po savetu Italijana, povezao s Rakinićem. Molek je u »pismu« naznačio:

»Mi ćemo uskoro napasti Tušilović«. Sada će Pušić odgovarati što je palo »neosvojivo utvrđenje« i što se povezao s banditom Rakinićem.

Pošto su Molek i ostali oficiri izvođeni svezani pred domobrane koji se puštaju kućama, Mecger će verovati da su streljani:

— Još će me proglasiti satnikom post mortem, i dati mi titulu viteza! — veli Molek u šali.

Kada je Rakinić bio u poseti kod Mecgera, ovaj je rekao da mu je Pavelić izjavio, posle puta u Berlin, da će Nemci poslati protiv nas četiri divizije, od kojih jednu iz štokeraua.

— Pavelić ima očajno malo snaga. Partizana ima svuda, i ako bi hteo on da skupi trupe za ofanzivu, morao bi da razredi ostale frontove… Eto, prugu Krupa — Kostajnica čuvalo je zimus 11 ustaških bojni, pa su ipak partizani rušili! — veli Molek.

Doktor priča da ustaše propovedaju novu taktiku. Pravljenje zaseda na partizanskoj teritoriji:

— Samo nema koga da pošalju u zasedu! Dolazila su neka dva agenta iz Zagreba da se prebace u vaše redove, prijave u partizane i ispitaju ko je u organizaciji u Karlovcu i Zagrebu. Mi smo vam javili da oni dolaze, ali su se ti tipovi kolebali, pa ih je bojnik najurio.

Stigli smo u Plitvice tek oko šest.  Omladina već posustaje. Nosi svaki po 30 kilograma već 35 kilometara. Pošto nas kola ne čekaju, nastavljamo put pešice. Izbismo i na Prijepolj, a kola nema. Devet kilometara smo već prešli od Plitvica. Kolona zastaje, dalje ljudi ne mogu, a mi nastavljamo … Pređosmo tri kilometra kad udari kiša, hladna. Začas me probi do gole kože. Prešli smo 50 kilometara. Andrija odlično izdržao put. Najzad dođoše kola. Bilo je skoro 11 kad smo prispeli u Korenicu.

U štabu Zone pored šporeta se osušismo i popismo čaj. Hartija nije mogla da dođe. četa se nije probila iz Dreznice, jer Donji Potok drže četnici.

Rešili smo da ostanemo u Korenici još jedan dan — ne bi li hartija za našu štampariju stigla. Bar ćemo se odmoriti i pisati.

ČETVRTAK, 29 OKTOBAR

Korenica. — Čekali smo kola do 9 sati. Razgovarao sam s drugaricom Srećka Manole koja se vratila iz Babinog Potoka. Pre neki dan su u to selo upali četnici, koji su počeli s novom taktikom. Išli su od kuće do kuće i delili italijanski šećer i gas. Neki su od njih pevali i pesmu:

Drug će Staljin i crvena zvezđa
Uništiti fašistička gnezda.

A drugi su dodavali:

— Ala ćemo da bijemo Italijane!

To je njihov stari trik. U srpska sela tako obično ulaze, pa kad privuku jedan deo naroda za sebe, tj. kad im dadu puške »samo za čuvanje kuće« i tako ga kompromituju, onda nastane hapšenje i pljačkanje po selu. U nekim selima, u kojima su već duže vremena,
sad viču:

— Živeo Musolini! Živeo kralj Petar!

Manolina drugarica je čula kad je jedan četnik rekao:

— Mi smo s Englezima. Oni sada čekaju da se Rusi iskrvave, pa ćemo onda po njima.

Ćetnička opasnost u Hrvatskoj, najveća je u Lici. Od sedam ličkih srezova — tri su skoro sasvim naša: Lapac, Korenica, Udbina.

U Gračacu, Gospiću i Brinju imamo nešto malo, dok u Prušiću i Otočcu nemamo ništa. U Lici su naši drugovi uglavnom dobro radili.

Nisu pravili veća zastranjenja, ni u levo ni u desno, sem u nekim srezovima, kao na primer u Otočcu, gde je narod stvarno dobio pogrešnu sliku o nama, usled gluposti odgovornih drugova za taj srez.

Jedan je drug — Hrvat — držao zbor u srpskim selima i govorio da on ne da nikome da srbuje. A četnici su vešto koristili naše gafove, kao recimo izvesne smrtne kazne bez političkog raskrinkavanja, pa su uz gadne falsifikate (spisak — s pečatom našeg odreda — seljaka koje treba pobiti) veliku propagandu vršili. Kad je sekretar KK za Otočac — bivši sekretar Botiča iz Zagreba bio zarobljen — četnici su organizovali majke i sestre pobijenih četnika, pa su ih slali u bolnicu da ga linčuju.

On je kasnije zamenjen za jednog domobranskog oficira.

Četnika, sem Otočca — ima gde i Italijana, tojest »u žici« kako to narod kaže. To im je glavno uporište. Tri naše brigade mogle bi sasvim lako da očiste četnike uporedo s dobrim političkim radom u onim srezovima u kojima su zabrljali. Inače oni su uglavnom raskrinkani kao sluge okupatora.

Ostaju još četnici na Tromeđi, tj. u Kninskoj Krajini. To su četnici popa Đujića. Kada bismo likvidirali Grahovo, onda bi čitava Hrvatska bila očišćena od četnika.

Lep uspeh je postigla Deveta hrvatska brigada upadom u predgrađe Gračaca. Razbijen je štab puka »Vožda Karađorđa«, jedno 150 četnika pohvatano i pobijeno. Baš sada u komandi Ličkog područja saslušavaju kaluđera Mažibradu, zamenika Đujićevog. S njim je i neki Stanisavljević, šef četničke policije za Liku.

Večeras je došao jedan drug iz Ličkog odreda. Visok, lep momak, zove se Brujič. Priča Andriji i meni kako su kod Ličkih Jesenica svalili jedan italijanski voz pun vojnika i materijala. Postavili su čitav niz mina, na svakih deset metara po jednu. Četnici su doznali za ovu našu zasedu pa su izvestili Italijane. Oni su slali oklopni voz, ali naši drugovi nisu hteli da ga dižu u vazduh. Čekali su transport. Najzad je naišla duga kompozicija. Italijani su polako vozili, jer kad u brzini odleti lokomotiva u vazduh, onda se surva ceo voz.

Ličani su pustili da čitava kompozicija naleti na minsko polje, pa su prvo upalili prvu minu. Lokomotiva je odletela u vazduh. Italijani su iz vagona otvorili paklenu vatru. Naši su zatim dizali minu za minom — vagon za vagonom je leteo u vazduh. Tu je bilo mnogo materijala, četnici i Italijani došli su u pomoć srušenoj kompoziciji, ali su izvukli vrlo malo materijala.

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/XV –POVRATAK U KRAJINU – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944