ZADATAK NAM JE BIO MOST

Prva četa 1. bataljona 3. krajiške brigade spuštala se 1. septembra 1942. godine noću ka mostu na Uni, kod Ostrošca. Zbog važnosti zadatka sa četom je pošao zamjenik komandanta bataljona Đoko Čubrilo. Most je do mesta polaska čete bio udaljen 5—6 km, a put kojim smo do njega mogli stići bio je težak i rizičan. Provući se između ustaških uporišta i prodreti u njihovu pozadinu, a pri tom ostati nezapažen, glasilo je naređenje. Trebalo je žuriti jer je vrijeme bilo u pitanju. Predviđeno je da opšti napad, otpočne u 24.00 a do tog vremena most je morao biti u našim rukama. Ta je misao prožimala četnu kolonu koja se krivudavim kamenitim puteljkom kao zmija vijugala i spuštala niz padinu ka željezničkoj pruzi i drumu, u usko korito bučne rijeke.

Starešine 4. bataljona posle oslobođenja Bugojna avgusta 1943. sa komandantom brigade Vladom Bajićem (snimak iz foto arhive Vojnog muzeja u Beogradu)
Starešine 4. bataljona posle oslobođenja Bugojna avgusta 1943. sa komandantom
brigade Vladom Bajićem (snimak iz foto arhive Vojnog muzeja u Beogradu)

Đoko je išao sa mnom na čelu čete. Ispred nas, na skraćenom odstojanju, išla je patrola. Kada smo stigli na oko pola puta ustaše su otvorile puščanu vatru. Mada smo se kretali oprezno, pitali smo se da li su nas opazili? Ipak, ovo je za nas bio samo signal da moramo biti još oprezniji. Poslije kraćeg dogovora zaustavili smo kolonu. Drug drugu je tiho preko veze prenosio: “Skidaj cipele”.

Za tren sve je bilo u redu. Kolona je nastavila pokret. Po koji pucanj ustaša remetio je noćnu tišinu. Već smo na domaku pruge. Una se čuje kako žubori, a njeni talasi udaraju i odbijaju se od jedne do druge obale. Patrola nas izveštava da se pored pruge nazire jedna kućica, kroz čiji se prozor probijalo svetlo lampe čuvara pruge.

Opet smo zaustavili kolonu. Ponovo kratak dogovor. Zatim smo čelni vod uputili u zasedu na uzvišenje iznad same pruge, a sa ostala dva spustili se na prugu. Privlačeći se oprezno uz obadve strane pruge došli smo do one kućice i zakucali na vrata nepoznatog domaćina. Ovakve goste nije očekivao, pa nije čudo što smo ga onako sanjivog zbunili. Ipak smo kod njega razbili strah, pa nam je rekao sve što smo ga pitali.

Dok smo se ovde zadržavali, prikupljajući podatke, naišla je ustaška patrola koje je obezbeđivala prugu i drum. Nismo uspjeli da ih pohvatamo. Pobjegli su nazad u pravcu mosta. Sad je naše prisustvo bilo otkriveno, pa vremena za oklevanje nije bilo. Zato smo odmah za patrolom uputili vod Rodića Anđelka Buđonija, sa zadatkom da napadne posadu na mostu pre nego ih ta patrola obavijesti o našem dolasku, kako se ne bi sredili i pružili organizovan otpor.

Buđonijev vod je dejstvovao brzo i energično. U naletu su zauzeli bunker i jednu zidanu zgradu na našoj desnoj oba-li, koje su ustaše koristile za odbranu mosta, a iz kojih nisu ni metak uspele opaliti. Ali, zato ih je sad bilo više na onoj strani mosta, a zadatak nam je nalagao da i njih likvidiramo i da ostvarimo punu kontrolu nad mostom. Do ponoći i do početka opšteg napada preostao je još jedan sat. Do tog vremena trebalo je da i mi ovladamo mostom. Na iznenađenje se više nije moglo računati. Zato smo pokušali podvaliti protivniku.

Buđoni je predložio da sa Sretkinom Trikićem i Jovom Dobrijevićem, desetarima i ujedno puškomitraljescima, pokuša preći most. Iako je bilo malo izgleda na uspjeh, predlog je prihvaćen. Odabrana trojka krenula je na most. Ležeći pored mosta osluškivali smo njihove korake kako se udaljavaju. A onda se, sa one strane, čuo uzvik: “Stoj, ko ide?” Buđoni je računao na to, pa je hladno odgovorio “Hajde ne deri se naši smo”. Međutim podvala nije uspjela. Ustaše su rafalom ošinule po mostu, a naši drugovi su se za tren oka našli kod nas. I dok su oni trčali prema nama, Milošina Rodić im je dovikivao: “Bješte noge stiže zadnjica”. A kad su se malo odmorili, Jovo je na zadirkivanja Nikole Kunjadića Nišine odgovorio.

— Dabome da je strina odvrtala čavle, ali zato reci svojoj da naoštri zube, jer će sledeći put poći sa mnom na onu stranu!

Čuvši ovo, Nišina se tiho povukao u zaklon, vjerovatno prekorjevajući sebe što se upuštao u tako riskantne šale.

Vrijeme je prolazilo, a mi smo još uvijek bili na istom mjesta. Naša 2. i 3. četa, koje je trebalo da očiste desnu obalu Une još se nisu oglašavale. U iščekivanju njihovog dejstva mi smo preduzeli mjere da se utvrdimo u zidanoj kući, zaklonima i zgradi željezničke stanice, i tu dobro zamaskiramo. Pretpostavljali smo da će ustaše kad ih pritisnu ove naše dvije čete potražiti spas u bjekstvu preko mosta i ne sluteći da smo mi tu. Kad već nijesmo uspjeli preći na drugu obalu i tako ovladati mostom u potpunosti, onda smo bili riješeni da ovaj drugi zadatak, presecanje odstupnice i zarobljavanje neprijateljskih djelova koji se budu povlačili, izvršimo kako valja. Kako su trikovi i podvale neprijatelja već postali sastavni dio naših akcija, to je svaki borac i svaki starješina u svakoj prilici smišljao neku obmanu. Tako je i zamjenik komandira čete Duško Trninić došao na ideju da on i nekoliko drugova zamjene svoje bluze za civilne gunjeve, a titovke za fesove, pa da tako navedu ustaše koje se budu povlačile prema mostu na misao da su to njihovi djelovi koji će ih prihvatiti. Ovaj trik je, nasuprot onom Buđonijevom, sasvim uspio. Zahvaljujući tome mi smo bez otpora pohvatali grupu ustaša koja je oko devet časova potražila spas u bjekstvu preko mosta.

Međutim, još prije ovog događaja, negde odmah poslije svanuća, osjetili smo dejstvo našeg 2. bataljona koji je već prešao Unu i snažno nadirao preko brda na njenoj levoj obali. Osjetivši opasnost koja im preti iz sopstvene pozadine, ustaše koje su na suprotnoj strani čuvale most počele su se komešati, što smo iskoristili, i uz snažnu podršku puščane i puškomitraljeske vatre prebacili preko mosta jednu desetinu pred kojom su se ustaše bez otpora povukle.

Na mostu je ostao jedan vod, a glavnina čete krenula ka ostrožačkoj tvrđavi iz koje su ustaše pružale otpor. Mi smo se radovali što smo prvi zadatak u sastavu brigade tako uspješno izvršili. Povukli smo se kroz teritoriju koju je neprijatelj kontrolisao, ovladali mostom i tako odsjekli odstupnicu neprijatelju koji je preko njega trebalo da se povuče, zarobili petnaestak ustaša i zaplenili jedna zaprežna kola sa arhivom i nešto vojne opreme, a pri tome nam je ranjen samo jedan borac, Bogdan Trunić, koji je kasnije podlegao ranama.

Jovo MILJEVIĆ