DVE NOĆI I DVA DANA-Milisav NIKIC

Nekih trideset časova pre borbe kretala se, noću, mala kolona, svega jedan vod boraca 2. bataljona. Put ih je vodio od sela Šahbegovića ka najvećem vrhu Romanije, Lučevniku.
Ići neprokrčenim romanijskim stazama, kroz duboki sneg i visoku gustu šumu, gladan i umoran a ipak se ne osećati bespomoćni mogao je tih dana samo onaj čija je moralna snaga prerasla snagu vlastitog tela.

Na Lučevniku, gde su bili upućeni kao obezbeđenje od iznenadnog prodora neprijatelja, smešteni su u stočarskim kolibama. Promrzli i neispavani, borci su se na stražarskom mestu smenjivali vrlo često — svakih desetak minuta, jer duže se nije moglo izdržati. Ni onima koji bi bili u pokretu, u patroli koja se kretala ka Crvenoj Stijeni, gde su Nemci bili zanoćili, ništa lakše nije bilo. Te večeri nekoliko puta se desilo da se sretnu naša i nemačka patrola, pogledaju jedna drugu, doduše, s popriličnog rastojanja, i svaka se vrati ka svom prebivalištu. Oružje je bilo zamrzio i nije se moglo upotrebiti.

Na Lučevniku se nije moglo duže izdržati. Postojala je opasnost da vod bude opkoljen i uništen, jer su neprijateljeve snage, koje su zanoćile u neposrednoj blizini, bile vrlo brojne.
Narednog dana, bilo je to 20. januara 1942, proleteri su se spustili u Bijele Vode, na same padine planine. Selo je bilo gotovo pusto; narod je otišao u zbeg kako bi se zaštitio od prve najezde neprijatelja koji nastupa. Dan je prošao u patroliranju i izviđanju. Ništa važnije se nije dogodilo. I neprijatelj koji se sa tog pravca spuštao niz Romaniju ka glasinačkim selima kretao se sporo; »pipao« je teren ispred sebe. Pala je još jedna noć — neizvesna. Protivnici su osećali blizinu jedni drugih. Jedna veća izvidnica neprijatelja opkolila je, odmah po padu mraka, kuću u kojoj su naši borci bili smešteni. Borci su se probili i za kratko vreme odstupili. No ubrzo su se vratili, jer je i neprijateljeva izvidnica odstupila. Od strašne zime nekoliko domobrana, tražeći topliji smeštaj, zalutalo je među naše i bez borbe u se predali. Noć i sutrašnji dan dopodne protekli su u »miru«. toga dana u Bijele Vode stigao je još jedan naš vod. Ukupno je bilo oko četrdeset boraca. Oko podne 21. januara naišao je neprijatelj. Njegova prethodnica, od preko stotinu smučara, kao strela je jurnula u napad. Iza njih su nastupale ostale snage- Tačan broj bilo je teško utvrditi, ali za naše malene snage bilo ih je, tako reći, i previše.

Počela je neravna borba proletera s višestruko brojnijim n e p r i j a t e l j em koji je bio odlično naoružan. Ručnim bombama i snažnim plotunom dočekan je i slomljen napad smučara, koji su bili prosto desetkovani. No i prvi »talas« i oni koji su pristizali uzvratili su bombama i mitraljezima. Jedan po jedan ginuli su borci. Trinaestorica su tu ostali mrtvi. Svaki od njih je sebe zamenio višestruko: Radovan Petrović, zamenik komandira čete, na primer, iako teško ranjen, oborio je petoricu neprijateljevih vojnika koji su hteli da ga uhvate živa. Tri i po časa trajala je ta borba. Već je počinjao mrak kad su se protivnici
povukli.

To je bio prvi susret ovih boraca s Nemcima.

Kad je prestala borba, neprijatelj je svoje mrtve i ranjene pokupio sa bojišta. A seljaci iz Bijelih Voda došli su iz zbegova i pokupili tela palih proletera. Sahranili su ih u jednoj skrivenoj uvali. Sakrili su njihove grobove.

Noću uoči 27. januara 1. proleterska sa Crnog vrha na Romaniji otpočela je jédan od najtežih marševa u našem ratu. Prešla je železničku prugu Semizovac — Vogošća, pa Bosanski Brod — Sarajevo i treću, Mostar — Sarajevo; pregazila je Sarajevsko
polje, savladala uspone i zaravni Igman-planine i, na kraju, našla se u selu Presjenici, kod Trnova, van neprijateljevog obruča. To je bio marš koji je trajao dvadeset četiri časa, izveden bez zastanka i odmora po nezapamćenoj hladnoći. Od te hladnoće sto sedamdeset i dva borca su promrzla a mnogi su postali teški invalidi.

Pred pokret smo pojeli po parče mesa i malo tople supe. Za početak dovoljno, A posle jednog časa hoda ruke su već bile nabrekle od hladnoće, prsti na nogama se smrzli, čelik na oružju se sledio. Idu borci jedan za drugim. Tišina je, niko ništa da prozbori, svugde okolo muk. Daleko napred čelo kolone za čas se pomoli, pa se onda izgubi; tone u dolinu, ili preseca kosu, ili izlazi na vrh kakvog brdašca. Ponekad sa grane drveta padne grudvica snega i čovek se instinktivno trgne. Na nepokrivenim čupercima kose i na trepavicama nahvatalo se inje. Oči ne smeš sklopiti, čini ti se da ih ne bi mogao ponovo otvoriti.

Na pojedinim mestima vetar je naneo gomile snega i nabacao ih u guste smetove. Često se moraju prelaziti zaleđeni potoci. Zaleću se borci jedan za drugim i preskaču. Dvojica padaju u potok i led popusti. Drugi ih izvlače. Na njima je sve mokro i za čas se odeća pretvori u ledenu koru  dok koračaju led na njima pucketa. Oni, ipak, idu i ne zaostaju. Odmah posle toga naiđe jedan omanji konj. I on se strovali u potok. Nije imao snage da pod teretom preskoči potok. I njega izvukoše. Preko dlake uhvatila mu se brzo kora leda. Nekoliko stotina koraka napred konj se opruži na prtini. Oči mu se zacakliše, ostade tu zauvek. Borci skidoše s njega sanitetski materijal i požuriše. Pod većim teretom bilo im je toplije.

Na našem pravcu isprečile se železničke pruge. Kolona! preseca jednu. Sa pravca Semizovca čuje se zahuktali voz.l Borci ležu u sneg s obe strane pruge, gde se ko zatekao.!
Na snegu su uočljivi i svaki očekuje kad će početi borba. Ali sei iz voza niko ne oglašava. I svetlost u vagonima se pogasi. Mašinovođa je, sigurno, video kolonu i pustio je veću paru lokomotivi, da voz ubrza; sigurno mu se žuri da što pre skine tovar i strah sa srca.

Treba preći i most na reci Bosni. Napred ide prethodnica kolone, 1. bataljon. Prostor oko mosta je otvoren i brisan. Borci prethodnice su se razvili u strelce. Mnogi od njih, znajući da zamrzio oružje ne može dejstvovati, okrenuli su puške naopačke rešeni da se tako tuku ako ustreba i da na taj način otvore dalji put za pokret brigade. Bliže se mostu i svaki napregnuto osluškuje kad će se začuti nemačko »halt« ili ustaško ili domobransko »stoj«. Niko se, međutim, ne javlja. Prethodnica izbija na most, skreće sa druma levo, u sneg bez prtine, a za njom čitava kolona. Meštani su kasnije pričali da su tu, na mostu, i te večeri bili domobrani. Kada su ugledali naš streljački stroj i kolonu, sklonili su se u okolne kuće iako su, pored ostalog naoružanja, imali i teške mitraljeze. Izgleda da im po takvoj hladnoći nije bilo stalo do borbe.

Tek je ponoć, a kolona je u podnožju Igmana. Snaga je iscrpena, a tek je pola puta pređeno, i to ne onaj najteži deo. Gde smoći snage da bi se savladao uspon pokriven dubokim snegom? Ljudi posrću, padaju i ponovo se dižu. Jedan drugog pridržavaju, guraju, vuku, čak i nose. Noć postaje ledenija što je bliže zori. Neko iz sredine kolone javlja da je pao konj koji nosi teški minobacač. Nekoliko boraca, onih najizdržljivijih, vraćaju se. Skidaju oružje sa posustalog konja i u delovima ga nose uz planinu. Korača kolona i stopu po stopu savladava prostor. Nalazi se snage i onda kad je izgledalo da je više nema. Jedna velika volja, jedno ogromno srce u toj noći pobedilo je sve teškoće: ni neprijatelj, ni sneg, ni led, ni dugi put i mraz — ništa nije te noći zadržalo bataljone 1. brigade.

Selo Presjenica dočekalo je borce kao svoju rođenu decu. Sve što su mogli i imali stavili su im na raspolaganje da bi im makar koliko i makar za kratko ublažili teškoće. Zene i devojke s p r e m a l e su hranu, prale i sušile mokru odeću, previjale promrzle delove tela nastradalih. Nepun čas vremena posle dolaska, Oko sela su počele da eksplodiraju artiljerijske granate. Negde od S a r a j e v a neprijatelj je gađao, osetio je gde može biti brigada koja je izmakla iz obruča koji ju je stezao.

Kao odgovor na taj nemoćni bes neprijateljev odjeknula je pesma proletera. Nju su pratili zvuči harmonike koju je jedna grupa boraca prenela preko Igmana. Pjevali su zdravi i oni promrzli. Ljudi iz sela su s čuđenjem posmatrali šta se to oko njih zbiva. I žene i ljudi plakali su od tuge i od radosti.

Milisav NIKIC

Sječanja :

Prva proleterska brigada