I NA DISCIPLINI, DRUŽE,
POČIVA REVOLUCIJA

Sastavljena od boraca i rukovodilaca iz gotovo cijele istočne Bosne i iz svih partizanskih odreda, brigada je u svoj lik ugradila sve ono najbolje što se razvilo u ustanku. Taj lik su strpljivo klesali i vajali svi: Pokrajinski komitet i Glavni štab, štab brigade i štabovi bataljona, komande četa, vodnici i desetari,bataljonski partijski biroi, ćelije KP i aktivi Skoja
i svaki borac — svako u svom djelokrugu i prema svojim znanjima i mogućnostima.

Istocno bosanska brigada
Članovi Pokrajinskog komiteta KPJ, Glavnog štaba JVOV i POJ za Bosnu i Hercegovinu i Štaba brigade marta 1943. godine. Stoje (sleva nadesno): Cvijetin Mijatović, Todor Vujasinović, Iso Jovanović i Vojo Ljujić. Sjede: Pero Kosorić, Rudi Petovar i Vglješa Danilović.

Od prvog dana u brigadi je uspostavljen vojnički red, a od dolaska u Šekoviće on je brzo dobio snagu navike, zakona. U stroju, službi, razgovaralo se vojnički, u stavu mirno; mlađi je uvijek pozdravljao starijeg, a stariji otpozdravljao mlađem; pred starijeg se izlazilo stroj evim korakom. Dežurstva, raporti, dnevne naredbe, prozivke, smotre — postali su sastavni dio života četa i bataljona.

A kad bi prestala služba, zanimanje, četna konferencija, sastanak, borac bi se izjednačio sa svojim komandirom i političkim komesarom, komandantom. Razgovoralo se, šalilo, pjevalo. U krugu oko logorskih vatara, ili pred veče na livadama, u redu pred kazanom stajali su jedan do drugog i onaj koji je samo nosio pušku i stariji koji su komandovali i rukovodili.

Kad bi ta prisnost pokoji put narušila utvrđeni red ili kad bi se katkad desilo da se u odnosu prema čovjeku povrijedi ljudsko — otpor je bio kolektivan, neumoljiv.

Jedno jutro, u julu, kad je brigada bila u Cerskoj, vodnik Stanko Saliberger naredio je četnom dežurnom Ćamilu Kazazoviću:

»Probudi i postroj četu, odredi trojicu da počiste ispred bajti«.

Čamil je upravo uzeo da izreže »patku« duhana.

»Evo, samo da narežem cigar duhana«, odgovorio je.

»Odmah«, slijedilo je novo naređenje.
»Samo minut, sačekaj, Stanko.«
»Rekao sam — odmah.«
»Neću.«
»U redu, Čamile. Na raport komandiru.«

Raport je obavljen u predviđeno vrijeme. Komesar čete, Ćamilov drug iz djetinjstva, nekako je uticao da Ćamil prođe bez vojničke kazne. Sutradan se skupila četna ćelija. Stigao je i partijski rukovodilac brigade, Hasan Brkić. Sekretar, Štefica, predložila je dnevni red:

»Slučaj otkazivanja poslušnosti drugaČamila komandiru voda«.

Ona je iznijela događaj onako kako se odigrao, rekla da je to nedisciplina, oštro osudila Čamilov postupak i predložila kaznu. Jedan za drugim javljali su se komunisti, kritikovali, iznosili mišljenje i prijedloge. Kako je sastanak odmicao, zahtijevane su sve oštrije kazne. Na kraju posljednja dvojica su predložila isključenje iz Partije,i izvođenje pred vojni sud.

Čamil je ćutao i sam sebi govorio:

»Da, jeste, nedisciplina, ali zašto iz Partije, zašto pod vojni sud?«

Kada su sve svi komunisti ćelije izjasnili, uzeo je riječ partijski rukovodilac brigade. Počeo je o revoluciji i značaju discipline. Redao je primjere posljedica nediscipline. Jedan, koji je u početku sastanka predložio blažu kaznu, upao mu je u riječ:

»I ja, druže Aco, smatram da druga Čamila treba isključiti iz Partije«.

Hasan je produžio. Govorio je cio sat.

U jednom trenutku, dok je prema izrečenim riječima mjerio veličinu svoje greške, Čamil je zaključio:

»Gotovo. Ode glava«.

Tako su zaključili i drugi.

Partijski rukovodilac je završio svoje izlaganje riječima:

»… Tako ja gledam, drugovi, na disciplinu. Ali se ne slažem s onima koji traže isključenje, a još manje vojni sud. Drugu treba pomoći, svakog borca treba čuvati. Tako se jača revolucija… Ne smijemo ljude uništavati… Ja predlažem kaznu opomene«.

Ćelija je to prihvatila, a Ćamil se saglasio i rekao da je shvatio da revolucija počiva i na disciplini.