JEDAN OD PRVIH — VLADO KARAN

Krvavi je okupator zagazio u našu zemlju; palio i žario, pljačkao na svakom koraku.

On, Vlado, nije mogao to da podnese, pobegao je u Srbiju misleći da će tamo lakše da bude, jer tamo nema ustaša kao u Bosni. No okupator je svugde bio isti i svuda našao sebi sluge, zvali se oni ustaše, četnici ili ma kojim drugim imenom.

Nije mogao da trpi zlostavljanja koja su okupator i njegove sluge vršile nad narodom. Po prirodi buntovan, odlučuje se da ide u borbu. Zelja ga je vukla rodnom kraju, kraju gde je proveo detinjstvo, tu da se stavi na branik naroda koga je on toliko voleo i želeo da ga vidi slobodnog. Romanija je zvala, ona se digla da oružjem brani otetu slobodu. Ime Romanije i slava njenih heroja brzo se pročula širom zemlje. I on je slušao o njoj, i nije mogao da se ne odazove bojnom pokliču Čiče, Pavla Goranina i ostalih junaka koji su se digli protiv mrskog okupatora. Došao je i on da da sve od sebe, da se stavi u službu borbe za narod. Nije mu bio težak nikakav rad samo da borba bude uspešnija, da se narod što pre oslobodi.

Vlado Karanovic
Vlado Karanovic

Veoma brzo postaje komandir 1. romanijske čete, čete koja je bila strah i trepet za okupatora, kada je prolazila preko romanijskih stena. Za Vladinu četu nije bilo umora. Ako je trebalo, danas se bivalo na Stenama i u Glasincu, a preko noći u Prači.

Uskoro, nakon I ofanzive, formira se prvi udarni bataljon istočne Bosne. Bio sam  borac tada u njegovoj četi. Uvek je bio s nama, kako u borbi tako i u slobodnom vremenu. U borbi junak, u pesmi prvi, na dužnosti tačan. Mi, borci, cenili smo iznad svega njegovu drugarsku pažnju i ljubav, koja je izvirala iz svake njegove riječi.

Razvijao se Vlado, razvijala se i naša vojska. Od bataljona stvara se 6. istocno bosanska brigada. Brigada koja za sve vreme od osnivanja do 1943. u martu ostaje odvojena od ostatka naših snaga. Nekoliko pokušaja probijanja preko rijeke Bosne u Bos .u Krajinu ostaju bez uspeha. Tada nastaju teški dani, dani iskušenja, koji su kalili borce, narodne borce istočne Bosne. U to vreme teško je bilo biti partizan. Svakodnevni dugi marševi tražili su od svakog pojedinca maksimum snage i moralne čvrstine. U tim časovima, kada bi mnogi klonuli, on je bio raspoložen, spreman da svojim dosetkama i šalama bodri sve, i za čas se čula pesma, umor se zaboravljao, a četa je kretala dalje sa više snage .. .

Napokon dolazi vreme da idemo u sastav glavnine. Na svakom borcu vid ie želja da taj čas bude što pre. Slušali smo za uspehe naših u Krajini. Ponosni smo što ćemo k njima. Sastali smo se sa glavninom kod Foče. Ali neprijatelj ne miruje.

Počinje poznata V ofanziva, krvava i ljuta. Iz te ofanzive izlazi on kao komandant bataljona. Svakodnevne teške borbe stvorile su od njega ratnika punog iskustva, stečenog u vatri borbe. Da je to tačno potvrđuju uspesi koje je naša vojska postigla za vreme V ofanzive. U ovim borbama učestvovao je i on, sa svojim bataljonom.

Kada se napadalo na Tuzlu bude ranjen i ostane bez prsta na desnoj ruci. Ništa to njemu nije smetalo, nego nas je, na račun tog izgubljenog prsta, često na – smejao. Njegova vedra priroda nije bila promenjena.

Nakon prvog pada Tuzle bude postavljen za zamenika komandanta 15. majevičke brigade. Nije dugo prošlo, na dužnosti se potpuno snašao. Došla je VI ofanziva. Teška zima. Borci često potpuno bosi. Prilazi borcima, razgovara, teši i hrabri. Njegova pojava ulivala je borcima poverenje i snagu da istraju, borci su mu to vraćali bezgraničnom ljubavlju i poštovanjem. Prošla je i VI ofanziva, neprijatelj nije uspeo u svojoj nameri. Mi smo se čeličili i, nakon nje, počinje naša ofanziva na neprijateljska uporišta. Uspesi naše vojske primorali su neprijatelja da preduzme i VII ofanzivu.

Prolazimo Hercegovinu, Crnu Goru i dolazimo u Srbiju. Naša brigada, u sastavu divizije, učestvuje u velikim borbama za oslobođenje Srbije. On je svuda sa nama, diže nas, vodi i pomaže, odlučan — da se zadaci koje Vrhovni štab postavlja moraju izvršiti. Borbe se vode na Gornjem Milanovcu, u Kragujevcu, gde naša brigada, sa jedinicama Crvene armije, prva ulazi u oslobođeni grad. Narod cvećem kiti svoje oslobodioce. On se zadovoljan smeši — izvršio je zadatak.

Postao je komandant brigade. Svi se veselimo. Mi stari znamo ga kao borca, komandira, komandanta bataljona i, evo, sada je komandant brigade.

Borba se produžava. Naša brigada se bori na Čačku, Užicama, dok ne dođe vreme da pređemo u Bosnu. Voli on Bosnu, milo mu je što se prelazi, što će i on, sa svojom brigadom, pomoći da se njegova Bosna oslobodi. I kroz tri i po godine teških i krvavih borbi, prošavši kroz teške neprijateljske ofanzive i kroz borbe za oslobođenje Srbije, na početku potpunog oslobođenja njegove Bosne, pade i on od krvavog okupatora. Kao da je zemlja htela da se i on, uz mnoge ostale znane i neznane junake, postavi kao temelj novoj zgradi slobodne Bosne. On koji je bio jedan od stubova naroda istočne Bosne od početka ustanka.

Druže Vlado, mi, tvoji stari drugovi — a i mladi koje si vodio i naučio da mrze neprijatelja — nećemo nikada zaboraviti na Tebe. Tvoj lik lebdeće nad nama i ulivaće nam više snage da započeto delo, oslobođenje naše napaćene zemlje, do kraj adovršimo.

Tvoj drug PETKO

List XV majevičke NOU brigade
broj 2—3, od 20. 01. 1945. g. str. 3 i 4