MILJEVINA

 Posle proboja na Sutjesci, probijajući se preko Zelengore, Beogradski bataljon je izbio kao prethodnica na mesto odakle se lepo videlo selo Miljevina i deo puta Foča— Jeleč—Kalinovik.

Od početka pete ofanzive uglavnom smo se kretali nenaseljenim terenima. Na nekadašnja, inače retka, naselja upozoravali su nas porušeni zidovi spaljenih seoskih kuća, obrasli u korov. A sada, prvi put posle dvadesetak dana, pred nama se ukazalo selo.

Radost je, međutim, bila kratkotrajna. Na putu u dolini ispod nas, koji je vijugao pored rečice Bistrice, ugledasmo nemačku motorizaciju — tenkove i kamione. Osećali smo se umorni i iscrpeni od prethodnih borbi i napornog marša. Uz to je kiša padala gotovo ceo dan. Zastali smo i zaposeli kose.

Poslednji dogovor sa borcima Šestog bataljona pred odlučujući napad rta Han-Pijesak. Sleva: Radisav Janković, komandir čete, Milan Antončić Velebit, komandant Šestog bataljona, Miloje Milojević, zamenik komandanta Brigade, Vojin Lukić, politički komesar Bataljona, Ilija Sovilj, barjaktar i Vladimir Dujić Vlada.
Poslednji dogovor sa borcima Šestog bataljona pred odlučujući napad rta Han-Pijesak. Sleva: Radisav Janković, komandir čete, Milan Antončić Velebit, komandant Šestog bataljona, Miloje Milojević, zamenik komandanta Brigade, Vojin Lukić, politički komesar Bataljona, Ilija Sovilj, barjaktar i Vladimir Dujić Vlada.

U prvi sumrak 11. juna 1943. dobili smo naređenje da sa 2. crnogorskim bataljonom izvršimo noću napad na nemačke jedinice i pokušamo da se prebacimo preko puta. Noć je bila mračna, a teren ka drumu kamenit i težak. Kolona se počela polako spuštati, jedva održavajući vezu. Među Nemcima je vladala tišina. Povremeno bi samo blesnuo poneki far ili zasvetlucala baterijska lampa. U noći je to bio i jedini signal koji nam je obeležavao pravac kretanja i služio kao orijentacija. Uz veliki napor spustili smo se do blizu same Bistrice i zaposednutog puta.

Najedanput, kao po komandi, iz tenkova je započela jaka mitraljeska vatra. Brzo smo polegali po mokroj zemlji, natopljenoj kišom. Pretpostavili smo da Nemci pucaju samo iz opreznosti, jer su znali da se neke naše jedinice, posle proboja na Sutjesci, kreću ka komunikaciji Foča — Miljevina — Jeleč — Kalinovik — Ulog.

Dugo su iznad naših glava preletali čitavi rojevi svetlećih metaka. Mogli smo da ih pratimo od izlaska iz cevi do prelaska preko nas. Posmatrali smo kako paraju vazduh i za sobom ostavljaju dugačak svetli trag. Pojedini borci, savladani umorom, ubrzo su zaspali. Nije im smetala ni hladna i vlažna zemlja, ni barice koje su ostale posle kiše, ni rafali iz nemačkih topova.

Levo od nas počela je borba. Krajišnici su pokušavali proboj. Nama je, međutim, ubrzo naređeno da se povučemo. Ostati na ovako čistom prostoru bilo je krajnje rizično i opasno. Probudili smo drugove koji su zaspali i krenuli u koloni po jedan. Išli smo sporo, ali smo u svitanje već bili prilično udaljeni, tako da nas više nisu mogli primetiti.

Bili smo dosta daleko od mesta gde treba da izvršimo proboj. Zamenik komandanta 1. proleterske Miloje Milojević i komandant 2. crnogorskog bataljona Božo Božović dvogledima osmatraju put i prostor oko njega. Na naše iznenađenje, nemačke motorizacije je nestalo, kao da je nikada tu nije ni bilo. Samo je na jednom mestu pored puta gorela velika vatra. To su Nemci pri odlasku nešto zapalili. Sigurno su verovali da je glavni pravac proboja naših jedinica na drugoj strani, pa su krenuli da tamo svojim snagama pruže pomoć. Na takvu njihovu odluku verovatno je uticao napad Krajišnika na deo puta Jeleč— Kalinovik.

Ponovo je izdato naređenje da što brže pređemo put i zaposednemo kose na drugoj strani. Borci kao da su dobili novu snagu, zaboravili su na umor i iscrpenost. Krenuli smo odmah. Deo čistog prostora od jednog kilometra, koji nas je razdvajao od puta, gotovo smo pretrčali…

Pored rečice je goreo veliki drveni magacin s mitraljeskom municijom. Iz plamena se čulo pucketanje. Nešto dalje, na jednoj livadi, ležalo je preko stotinu novih bicikala. Kraj njih — rančevi i nemački šinjeli. Sve je to ostavila neka biciklistička jedinica… Oko zapaljenog magacina borci su skupljali rasturenu municiju, kada su iznenada oko nas počele da se rasprskavaju granate. Nismo ni slutili da je nedaleko, u jednoj šumici, bilo zamaskirano nemačko protivkolsko odeljenje, koje nas je osmatralo i počelo da tuče. Brzo smo se sjurili u obližnji potok, koji je bio dobar zaklon. Odatle smo se, jedan po jedan, na većem odstojanju, prebacivali na drugu stranu reke, preko improvizovanog mostića koji su Nemci sagradili. Na svakog borca kada je pretrčavao mostić otvarali su direktnu vatru iz protivtenkovskih topova. Pretrčavajući na drugu stranu video sam jednog druga koga je granata pogodila u glavu; pao je raširenih ruku, bez glave, nasred puta.

Desno od nas borci crnogorskog bataljona gazili su reku i prebacivali se. Nemci ih nisu primetili.

Pošto smo prešli put i prikupili se u jednom zaklonu na drugoj obali, bataljon je krenuo da zaposedne kose. Komesar bataljona Vojin Lukić zaustavio me je i naredio da sa još dva druga odem u prvi zaselak Miljevine i nabavim nešto hrane, kao i nekoliko flaša s petrolejom, pomoću koga je trebalo zapaliti jedan most na putu. Dok su borci zaposedali kose, nas trojica smo žurili u pravcu najbližeg zaseoka.

Miljevina je partizansko selo. Jedno vreme u njoj je bila stacionirana i naša bolnica i neke radionice. Veći broj ljudi iz Miljevine je u našim jedinicama. U selu je radio i narodnooslobodilački odbor, jer je ovo područje duže vreme bilo u sastavu slobodne teritorije.

U zaseoku je vladala tišina. Pretpostavili smo da su kuće napuštene i da nikoga nećemo naći. Ipak, zakucali smo na jedna vrata. Pojavio se starac sede kose, od oko osamdeset godina. Pogledao nas je malo začuđeno:

— Deco, zar vas još ima živih?

Odmah nam je bilo jasno da je i do njega doprla neneprijateljeva propaganda kako su partizanske jedinice potpuno uništene u kanjonima Pive, Tare i Sutjeske. Pustio nas je unutra. Bili smo kaljavi, neobrijani i iscrpeni. U kući smo našli dve žene i nekoliko dece.

Objasnili smo zbog čega smo došli, da je naša jedinica prešla put, da se nalazi iznad sela i da je borcima potrebna hrana. Rekao nam je da u selu ima malo naroda, ali da će on pripremiti sve što se bude moglo.

— Moje će vam snahe to doneti! — dodao je.

Dao nam je i dve flaše s petrolejom.

Na goloj, vlažnoj kosi ležali su borci našeg bataljona, priljubljeni uz mladu zelenu travu. Nemačka avijacija, koja nas je pratila od početka pete ofanzije, počela je rano da bombarduje Zelengoru. Nemci su znali da su se naše jedinice probile preko Sutjeske i da neke od njih nadiru ovim pravcem. Bombarderi su nas nadletali u grupama i bacali tovare bombi. Sva planina bila je u dimu i plamenu.

Nemci, međutim, nisu znali da je preko dve stotine boraca našeg i crnogorskog bataljona već prešlo put i zauzelo položaje na drugoj strani. Računali su da ove kose još drže njihove snage.

Bombardovanje naših jedinica koje su nadirale kroz Zelengoru trajalo je skoro čitavog dana. Znali smo da će nam ti napadi naneti velike gubitke. Ujedno smo osećali koliko je krupan i značajan zadatak koji je dat nama i Crnogorcima. S položaja koje smo zaposeli bili smo dužni da u toku noći obezbedimo prebacivanje naših jedinica, komore i ranjenika. Činili smo sve što možemo da nas nemački avioni ne otkriju. Ujedno smo bili spremni da ove položaje po svaku cenu branimo i održimo.

Sa položaja čete, u kojoj sam bio komesar, lepo se video put i most koji je trebalo zapaliti i time sprečiti eventualne pokrete nemačkih motorizovanih snaga. Most je bio drven, nov. Na suprotnoj strani, u proređenoj bukovoj šumi nismo primećivali Nemce.

Jedan borac je dobio zadatak da izvrši paljenje. Sa flašom petroleja pretrčao je preko brisanog prostora do mosta. Ubrzo smo videli plamen i dim. Borac je trčao natrag. Ali tada se, sa brežuljka udaljenog oko dve stotine metara, začuo dugačak mitraljeski rafal. Nemci su bili u blizini, kontrolisali su prostor oko mosta. Drug se vratio lakše ranjen. Posle nekoliko minuta na mostu je nestalo dima i plamena. Paljenje ovoga puta nije uspelo. A to se po svaku cenu moralo izvršiti. Jer — šta će biti ako se Nemci vrate s motorizacijom i ponovo zaposednu ovaj deo puta?!

Zatražen je dobrovoljac. Svi smo znali da most štiti nemački mitraljez i da će svako ko pokuša paljenje biti izložen njegovim rafalima. Nastao je tajac. Svako je gledao ispred sebe.

Javio se Mladen, bataljonski zastavnik, koji se tada zatekao u našoj četi. Bio je radnik, omladinac, poznat po svojoj hrabrosti. Zato mu je i povereno nošenje bataljonske zastave. Ali nosioce zastava za ovakve zadatke nije trebalo upotrebljavati.

Gledao sam Mladena kojl je već pružao zastavu Maretu, isto tako neobično hrabrom borcu. Gledao sam i komandanta bataljona. Ćuteći — i on je gledao u mene. Na kraju je slegao ramenima. Po izrazu lica video sam da se slaže.

Mladen je predao zastavu. Uzeo je flašu s petrolejom i počeo da se privlači do mesta odakle će najbrže pritrčati mostu. Sa strahom smo pratili svaki njegov pokret. Dva naša puškomitraljeza bila su spremna da ospu vatru na nemački mitraljez u času kad Mladen bude prilazio mostu.

Mladen je pretrčavao brisani prostor. Nemci su ispalili nekoliko rafala, ali ga ni jedan metak nije pogodio. Radosni, posmatrali smo Mladena kako se, skinuvši šinjel, popeo na most ea njegove donje strane, izabrao pogodno mesto i na drvenu konstrukciju sasuo petrolej i zapalio ga. Izbili su veliki dim i plamen. Most je goreo, plamen je bivao sve .jači i veći. Sada smo bili sigurni da se više neće ugasiti.

Ispod mosta Mladen se okrenuo k nama, podigao šinjel uvis i pokazao na rupe od metaka.

Dovikivali smo mu da se ne vraća dok se ne spusti sumrak…

U toku cele noći, gazeći preko Bistrice, nesmetano su prolazili naši borci, ranjenici i komora. Saznali smo da je samo jedna nemačka motorizovana jedinica pokušala pokret prema Miljevini, ali je naišla na borce 2. proleterske, koji su obezbeđivali prostor deeno od nas, između Miljevine i Broda. Tenk na čelu kolone bio je uništen, a ostali su bili primorani da se vrate natrag.

Ujutru je na čitavom ovom prostoru bilo mirno. Na putu i po livadama raspoznavali su se samo tragovi naših jedinica koje su u toku noći prošle. Za tim tragovima krenuli smo i mi.

Milorad MITROVIĆ RADE

Sjecanja

Prva proleterska brigada