ENO NAŠE ZASTAVE!

Deveti jun 1943. godine. Borba se stišala tek onda kada je na vrhove Zelengore noć počela da razvija svoj crni veo, a mi se svili u kolonu i krenuli.

Niko od boraca nije vidio tu usku, neravnu stazu, tada prvi put utrtu. Gazili smo mokru, raskaljanu zemlju, survavali se u provalije zajedno sa odvaljenim komadima stijena i, zbijeni na uskoj stazi koja nije postojala, vukli se kao sjenka, korak po korak. Cijelu noć smo posrtali, padali, da bismo se u zoru što je svitala nad šumom našli u podnožje Balinovca.

Politički rukovodioci Prvog bataljona (na slici dole) Marko Vuletić, Drago Nikolić, Krsto Bajić, Božo Orlandić, Tomaš Stevović, Salih Osmanbegović i Blažo Popivoda, u Bosni leta 1943. godine
Politički rukovodioci Prvog bataljona (na slici dole) Marko Vuletić, Drago Nikolić, Krsto Bajić, Božo Orlandić, Tomaš Stevović, Salih Osmanbegović i Blažo Popivoda, u Bosni ljeta 1943. godine

— Treba živjeti i dočekati kraj tiho dobacuje Momo Đuričić, omladinski rukovodilac bataljona.

— Ovima tu je došao kraj — kaže Božo Orlandić. — Neće, vala, majci ostati ni jedan živ. Samo me muči šta naši čekaju, mogu nas primijetiti.

Ruka Joka Borote povukla me u stranu. Gladan, umoran i sanjiv, slušam isprekidani šapat komandira čete:

— Iza one stijene štitićeš napad čete. Mi odosmo na juriš, a kada ovladamo Balinovcem, požuri za nama.

Sa strmine presušenog potočića oglasili su se mitraljezi.

Bataljon se digao u jednom trzaju i slio se u ogromnu bujicu. Svi kao jedan: borci, mitraljesci, bolničarke, komandiri, komesari.

— Juriš, Prvi crnogorski!

Gledamo: štab bataljona na čelu.

U sredini Marko Stanišić jednom rukom drži razvijenu zastavu, a drugom prazni mašinku.

Desno su komandant, Savo Mašković, i komeear, Krsto Bajić. Lijevo njihovi pomoćnici: Špiro Špadijer i Mirko Novović.

— Naprijed, Prvi crnogorski!

— Brže, brže, brže!

Bezglavo povlačenje Njemaca.

Valovi nezadržljivog juriša.

— Nikada ovako nešto nisam vidio — raduje se Živko Laništanin, pomoćnik puškomitraljesca.

— Iza one klade neko previja ranjenika — kaže Drago Konjovoda. — Sigurno su naši. Ostanite ovdje i osmatrajte, a ja odoh da pomognem.

Odmah zatim pojaviše se dva Njemca. Krenuše u pravcu ranjenika. Ostasmo zabezeknuti. Nije se moglo pucati u njih a da se ranjenici ne izlože opasnosti. Gledali smo šta će se dogoditi, a onda zasija crvenkasta munja i eksplozija prolomi zrak. Oba Njemca se zateturaše i padoše.

— Ovamo, drugovi, ima konzervi, i položaji se bolje vide — zvao je ženski glas.

Bila je to drugarica Dara Barac, koja je previjala Đoku Ikovića.

Borba se više nije čula. A kada je sunce obasjalo zamagljeni Balinovac, sa radošću povikasmo:

— Eno naše zastave, leprša se na vrhu.

I mi požurismo gore, ka njoj.

Miloš ČIČIĆ