Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA II

– Ratni dnevnik II -1941-1944

SUBOTA, 29 MAJ

Žabljak. — Stajao sam naslonjen na debelu smreku, u potpunom mraku, na stazi koja vodi od Crnog Jezera ka Pitominama i čekao Olgu. Naša kolona davno je već otišla, nije se više čuo ni tupi zvuk konjskih potkova pri udaru o kamen.

U očekivanju razmišljao sam o danima koji su davno minuli, o onom vremenu, tamo pre pet godina, kad sam s Olgom boravio ovde na Zabljaku, kad sam prolazio baš ovom
stazicom, vraćajući se po mraku s Jezera na Žabljak. Oko mene je potpuna pomrčina, ali stalno mi je pred očima slika Crnog Jezera s ogromnim hrptom Međeda, koji se strmo diže odmah iznad vode, sav obrastao u džinovske tamnozelene smreke.

Pokušao sam kroz pomrčinu da nazrem onu slomljenu smreku, koju je grom srušio. Stajala jekraj same stazice, kora joj je bila otpala, počela je da truli, pa su noću pojedini istruleli komadi svetleli kao oči neke zveri. Nisam je video, po svoj prilici zub vremena ju je dovršio.

Razmišljao sam o svim tim sitnicama tako živo, da sam odjednom počeo da zovem Olgu, kao što sam je dovikivao tih julskih dana 1938 godine kad sam se vraćao s Jezera.

Iz dubine šume, tamo od Žabljaka, ona mi se odazvala. Tako smo se sreli prvi put posle pet punih meseci. Olga je došla s Gojkom, pozdravili smo se, pa smo zajedno pošli na Žabljak.

To nekad malo mestance s dvadesetak – tridesetak kuća, sada je bilo puno kratera od avionskih bombi. Razgovarali smo s Gojkom i Olginim bolničarkama pa smo još pre zore krenuli preko Štuoca za Sušičko Jezero. Tim istim putem išli smo Olga i ja za Sušicu, Nedajno, Rudine, Šćepan Polje, Foču, pre pet godina kad smo bili na Durmitoru. Olga se smejala kako se to dogodilo da opet idemo tim istim putem, samo sada s oružjem, usred ovog velikog i krvavog rata.

Gledao sam Olgin revolver koji je dobila od Peka posle bitke na Jablanici, gledao sam malu bombu »kragujevčanku«, koju je nosila obešenu o pojasu. Velika promena dogodila se od našeg poslednjeg puta preko štuoca, još veća se promena dogodila s Olgom za poslednjih pet meseci. Nikad mi se, kao sada, gledajući Olgu, nije učinila očiglednija ta velika istina da je naša vojska izvanredna škola.

Olga je mirno pričala o hirurškoj ekipi, o pojedinim drugaricama, o ranjenicima, o bitkama na Drini, Kalinoviku. Gledao sam je tako i razmišljao kako u ovom našem ratu ljudi brzo uče, kako ljudi brzo rastu.

Ranije, pre rata, bile su potrebne godine da se čovek otrgne od onog starog, da pođe smelo novim putem. A sada u ratu to je brži proces, za nekoliko nedelja, za mesec – dva nastupa promena, duboka, istinska promena.

Kad smo se spustili u Sušicu, Olgu i njenu drugaricu ostavio sam kraj Jezera, a ja sam pošao do našeg logora. Većina drugova spavala je dubokim snom. Vlatko mi reče da je put preko štuoca po noći i kiši bio neverovatno naporan. Englezi su se naročito namučili. Oni su u Egiptu imali specijalne kurseve za izdržljivost, ali ove naše planine prosto su ih prve noći srušile.

Zoran mi je ostavio ručak, parče hleba i komad kuvanog mesa. Otišao sam do Jezera i to podelio s Olgom i njenom drugaricom. Ovde, blizu, jeli smo i pre pet godina, potsetio sam Olgu.

Posle se ona pozdravila. Morala je stići svoju diviziju na Pišću. Vratio sam se u naš logor, gde mi je Zoran pod šatorom sačuvao mesto za spavanje.

Večeras nisu stigli nikakvi izveštaji s frontova. Samo je preko »Slobodne Jugoslavije« poslata sledeća poruka Arsu:

»Đido u teškoj situaciji. Neka Arso odmah krene kuda je Koča prošle godine došao.«

Đido — to smo svi. Arso se nalazi u centralnoj Bosni s Petom divizijom Bosanskog korpusa i treba sa severa da udari Nemcima u leda.

NEDELJA, 30 MAJ

Sušičko jezero. — Kiša sipi polako, prava dosadna jesenja kiša. Čika Janko se smestio kraj jedne stene, razapeo šatorsko krilo, kao strehu, ali voda stalno protiče između stene i krila. Ljuti se zbog toga, a ljuti se i što je izgubio dve partije šaha sa mnom. Stari iz svog šatora veli:

— Igrao sam s njim jednom u Lepoglavi, pa se mnogo ljutio kad sam ga pobedio!

Naredne tri partije čika Janko je dobio. Taman sam predlagao kako bismo mogli da otpočnemo šahovski turnir pod imenom »Peta ofanziva«, a radiotelegrafisti doneše izveštaj od Treće divizije. Nemci su jakim snagama prodrli u Šavnik, trideset tenkova na čelu. Naši su se povukli s tih položaja posle teških borbi, ali nisu imali velikih gubitaka.

Žabljak je ponovo bombardovan. Bacane su bombe od pet stotina kilograma. Mitraljiran je Motički Gaj, a isto tako i obala Jezera gde je bio naš logor.

Milija Stanišić, Vjera Kovačević i još jedan drug određeni su da pomažu sanitetskom otseku tokom ove ofanzive. Broj ranjenika se povećao i iznosi blizu 1.700. Teških ranjenika imamo 160. Razgovarao sam s Markom o našim bolnicama. On mi saopšti jednu vest koja me jemnogo rastužila. Naš Viča poginuo je na Tari. On je bio jedan od najboljih ljudi u bolnici.

Stalno je bio u začelju ranjeničke kolone, sve od Prozora. Iako je čovek bez jednog pluća — »još pre dvanaest godina morao je po svima lekarskim propisima da umre« — on je uporno, partizanski, sprovodio ranjenike, brinuo se za njih kao otac. Dosledno je ostvarivao rečenicu Crnog:

»Partizan ne može da bude bolestan«.

Vića je bio dobar komunist. Kad je početkom maja sektor intendanture podbacio, kada se pokazalo da stotine drugova u bolnici sporo ozdravljaju, zato što intendantura nije organizovana kako treba, odmah se primio tog u tom trenutku najodgovornijeg i najvažnijeg zadatka našeg saniteta.

Još mi je u džepu jedno njegovo pismo, koje je poslao partiskim rukovodiocima intendanture u svima našim bolnicama:

»U intendanturi, kao što vidite, nema promena. Naša Partija je sada pravilno ocenila pitanje intendanture kao najvažnije u bolnicama i poslala druga Lacmanovića i mene da pomognemo da se ono sredi. Ali uzalud će biti naš dolazak, ako vi svi sa svoje strane ne pružite pomoć i tako pomognemo ozdravljenju stotine naših boraca. To je pred nas postavila naša Partija i to se mora ostvariti.«

Vića je poginuo na svom zadatku. Trebalo je hitno preneti neku hranu i so iz Sandžaka za Pivu, gde su ranjenici ponova počeli da gladuju. Vića je krenuo sam da izvrši taj zadatak. Pri povratku napali su ga četnici. Most na Uzlupu bio je porušen, morali su da gaze Taru. I baš kad je preplivavao reku, pogodio je četnički metak ovog našeg dobrog druga. Čapajevska smrt.

Mi smo se mnogo pazili. Na nekoliko dana pre njegove pogibije sedeli smo u Čelebiću:

Judita, tekstilna radnica, Vita, stolar, ja, novinar, i Vića, student i dopisnik »Politike« iz okoline Kraljeva (»gde sam ja 1930 i 1931 godine redovno obilazio sela i dizao narod«, pričao je Vića).

— Pazi kako smo se skupili, — rekoh. Judita — industriski proletarijat, Vita — sitnozanatliski elemenat…
— A ti lumpenproletarijat — novinar! — reče Vića.
— A ti narodnjak koji je išao po selima oko Kraljeva i dizao narod na bunu! — brzo mu odgovorih.

Nasmejali smo se ovoj šali. To je bilo naše poslednje kratko veselje, ugrabljeno između časova napornog rada u bolnici.

Koča je noćas krenuo za svoju diviziju. Razgovarali smo malo pred polazak. Njegova divizija prelazi preko Pive za Vučevo i Sutjesku. Smenjuje je Sedma divizija na položaju Šćepan Polje — Rudine — Uzlup.

U borbama kod Foče, prvog dana, naši su zarobili dva topa, čitavu komoru i arhivu jednog puka. Usled kontranapada Nemaca uspeli smo da izvučemo samo arhivu. Tu je nađen jedan veoma važan dokumenat, nemačka poverljiva brošura o četnicima, izdata 5 maja. Njen je zadatak neposredna politička priprema nemačkih oficirskih kadrova za akciju protiv nas.

Na dvadeset kucanih strana Nemci su vrlo realistički ocrtali situaciju, sem gluposti kao analize Srbina (»avanturiste, hrabrog čoveka«) i uvoda u brošuru u kome se govori o »istoriskoj ulozi Nemaca na Balkanu koji su jedini u stanju da uvedu Srbe u nov poredak«.

Uz ovu brošuru priložene su tri mape: nacionalni sastav Jugoslavije, dislokacija četničkih jedinica i, treća mapa, s naznačenim mestima gde su se Englezi spuštali padobranima u štabove pojedinih četničkih jedinica, gde su pripremljeni aerodromi za ateriranje aviona i bacanje materijala padobranima i, najzad, mesta na jadranskoj obali gde su dolazili engleski sumareni.

Glavni cilj ove brošure jeste — žalosni bilans i osuda italijanske politike s gledišta interesa Nemačke. Njihova politika je bila pogrešna kad su mislili da će postići nešto sa srpskim elementom — jedini metod jeste onaj koji je nemačka oružana sila primenila u Srbiji. Tu dolazi analiza Srbina i zaključak da jedino Nemačka sa svojim sistemom može da obuhvati taj elemenat u evropski poredak.

U brošuri se nalazi detaljan prikaz četničkih snaga, gde se nalaze, kakvi su komandanti, legalne i ilegalne organizacije, na koji način sarađuju s Italijanima. Cilj ove brošure jeste da se baš u ovoj ofanzivi protiv nas — odredi stav ostalim četničkim grupacijama.

Nemci vrše izdvajanje četničkih grupa. Prave između njih razlike i podvlače da je Rade Radić, komandant svih četničkih snaga u Bosni, lojalan saradnik Nemaca i ustaša. On je pristalica teorije »Bosna Bosancima«, ne prima rado Dražine oficire.

Dalje se veli da stepen naše organizacije vojske i pozadine nadmašuje četničku upravu. Italijani su verovali da će u Crnoj Gori i Hercegovini ta četnička uprava biti bolja, ali to je pogrešno, zaključuju Nemci. Na kraju se veli o upornosti naše vojske:

»Nekoliko nemačkih divizija uspelo je samo delimično da izvrši postavljene zadatke u razbijanju partizana«.

Nemci vele, dalje, da se četnički teror pojačao posle krupnih poraza u borbi s partizanima. Državnička nesposobnost četnika ogleda se najbolje u tome što posle vladavine od skoro godinu dana u Crnoj Gori ništa nisu uspeli da postignu i cela im se organizacija raspala čim su se pojavili partizani.

PONEDELJAK, 31 MAJ

Podmilogora. — Sinoć smo visili o koncu. Samo je još petnaestak minuta trebalo pa da se Nemci spuste s planinskih masiva iznad Mratinja i da zatvore pretposlednji izlaz s Pive.

Nemci su nadirali preko Štirna za Javorak, (ovo je Pivski Javorak, a ne Nikšićki) i njime skoro ovladali, kad su Solajini junaci, dva bataljona Sedme krajiške brigade pod komandom Rada Marijanca, izbili na greben petnaest minuta pre Nemaca i odbacili ih u žestokoj borbi prsa u prsa. Junački se bori Sedma krajiška brigada.

Janj i okolina dali su masu boraca našoj vojsci; svete se oni danas po čitavoj Jugoslaviji što im je okupator šest puta palio selo. Za poslednjih pet meseci Janjani su se lepo razvijali.

Nikad se neće zaboraviti ni njihova plemenitost tokom prelaska preko Konjica.

Bez ikakvog naređenja, oni su u Bijeloj stotinu naših ranjenika preneli na svojim puškama i spasli ih od četnika.

Sedmoj krajiškoj brigadi idu u pomoć Deseta hercegovačka i Četvrta proleterska. Već su prešle Mratinje i penju se na masiv Volujak — Maglić. Biće žestoke borbe. Tamo je neka »Kroatiše Fest Divizion«.

Nemci su i juče očajnički pokušavali da zaposednu Vučevo. Čitav nemački bataljon, opremljen za borbu u brdskim terenima, uspeo se uz kanjon Sutjeske ka Vučevu. Uspuzali su se na Koritnik uz pomoć konopaca. Ove položaje su držali delovi šeste bosanske i Majevičke brigade, jer je Druga proleterska brigada produžila ka Sutjesci u pravcu
Suhe da obezbedi prolaz našim jedinicama.

U tom trenutku pridolazili su iz kanjona Pive bataljoni Prve proleterske brigade. Drugovi su bili iscrpeni i kad je došlo naređenje da pohitaju u pomoć Bosancima na koje su Nemci neobično uporno navaljivali, proleteri su krenuli u napad bez ikakvog odmora.

Preko čistine ispred nemačkih »šaraca« borci Prve brigade nisu mogli da jurišaju, već su uporno koračali ka Nemcima, izmanevrisali ih i počeli da ih gone. Čitav nemački bataljon bio je nateran na ivicu kanjona Sutjeske zajedno s komorom.

Ni tu se Nemci nisu mogli zadržati, već su bačeni dole. Mnogi su se pokrljali niz urvine, a
jedan deo se razbežao po vučevskim šumama i sada ih naši hvataju jednog po jednog.

Zaplenjeno je prilično oružja, kao i nešto hrane. Ova hrana je došla u pravi čas. Na Vučevu naše jedinice nemaju otkud da se snabdevaju. Druga proleterska je počela da kolje mazge i konje.

Poslednjeg vola dala je Prvoj proleterskoj dok se pela uz Vučevo.

Večeras je stigao izveštaj da je Drinska grupa, odnosno Šesta bosanska i Majevička brigada izvršila napad čitavom širinom Sutjeske, od Ćureva ka Popovom mostu. Bosanci su nastavili jutros da gone Nemce posle jučerašnjih poraza neprijatelja na Koritniku. U ovoj borbi se
naročito istakla Šesta bosanska brigada.

Ona je forsirala Sutjesku i izbila na drugu obalu i zarobila tridesetak Nemaca. Ali oko deset sati pre podne Nemci su doveli jaka pojačanja i posle žestoke borbe Bosanci su se morali povući preko Sutjeske. Imali su prilične gubitke.

Mi smo sinoć prešli iz Sušice. Nešto posle ponoći došli smo u Podmilogoru. Smestili smo se u neku školu. Sedeo sam sve do zore i pričao s engleskom misijom. Engleski kapetan govori da će rat biti veoma oštar, da su Nemci neobično aktivni sa svojim podmornicama.

Veli kako je Engleska bila nespremna kad je ušla u rat. Njegova četa za vreme Denkerka imala je svega 70 pušaka i nijedan mitraljez. Prilikom prvih napada nemačke avijacije na London, posle tri sata je prestala paljba protivavionskih topova, jer nije bilo municije.

Nemci su se posle spuštali do krovova Londona i radili šta su hteli.

Razgovor se prenese na Ameriku. Englez prilično otvoreno .kritikuje američku politiku, naročito u Evropi.

— Oni su već odredili svog gaulajtera za Evropu po svršetku rata.

To će biti Lagvardija, a odredili su i gaulajtera za Jugoslaviju.

Ceo dan smo proveli u šumi. Od kiše je sve vlažno, ali se nebo razvedrilo i odmah su se pojavili nemački izviđači, spuštali su se sve do vrhova drveća. U podne su otkrili našu kuhinu i taman smo Judita i ja stajali kraj kazana, kad nas zasuše mitraljeskom vatrom.

Nikog nisu ranili, samo su jedan kazan probušili, pa je sva čorba istekla.

Uveče poče kiša. Nismo mogli spavati u šumi. Smestili smo se kod nekog čiča Marka. U kući nas gledaju zbunjeno.

— Gde su Nijemci? — pitaju nas.

Ćuli su za zverstva hitlerovaca.

Predveče sam objašnjavao engleskoj misiji kakve sve imamo trave u našim šumama koje se mogu dobro upotrebiti kao hrana. Mlado bukovo lišće jede se kao osnovno varivo, a kao salata su dobri kiseljak i srijemuš. Ovo se naročito slatko jede uz meso bez hleba i soli. Kapetan

Stjuart probao je i bukov list i srijemuš i kiseljak.

UTORAK, 1 JUNI

Podmilogora. — Protivudar koji su naši spremali Nemcima od pravca Stabna doneo nam je veliku pobedu. Četvrta crnogorska zajedno s Desetom hercegovačkom potukla je jutros rano do nogu delove »Kroatiše fest divizion«i° kod Budnja. Sedma krajiška je bočno napadala.

Napad je trebalo još sinoć izvesti, ali su se tri bataljona četvrte brigade u noći bez vodiča izgubila u mraku u šumi. Hercegovci su sinoć odbili na svom sektoru napade Nemaca, ali napad na Bmjevo nije uspeo. Vršili su ga jedan bataljon Sedme krajiške i jedan bataljon četvrte brigade.

Ovaj uspeh kod Budnja doneo nam je veliku radost. Posle ove pobede naše jedinice su napredovale punih deset kilometara. U bici na samom Budnju učestvovala su tri bataljona Četvrte brigade i dva bataljona Hercegovaca. Borba je bila žestoka, po noći, tamnoj da se prst pred okom nije video. Golim rukama su se naši hvatali s Nemcima u koštac.

Tri protivnapada su Nemci vršili, ali posle trećeg juriša morali su se povući. Nađeno je preko 60 mrtvih Nemaca, među kojima i više oficira. Zaplenjeno je oko 20 komada automatskog oružja. Ni naši gubici nisu mali: 15 mrtvih i 20 ranjenih. Naši progone sada Nemce i već su opkolili jednu grupu od 200 Švaba na levoj obali Vrbnice.

Ova naša grupa ima nameru da napada dalje preko Miloševića za Goransko.

Na sektoru Sutjeske nastavljaju se žestoke borbe. Nemci su sve do sada slobodno održavali svoje komunikacije kroz klisuru Sutjeske. Prolazili su od Gacka preko Čemernog, Suhe i Tjentišta ka Čurevu i dolini Drine.

Druga proleterska brigada, odnosno njen Prvi bataljon, presekla je ovu komunikaciju. Čitav Prvi bataljon nalazio se kod Suhe i pustio jednu nemačku kolonu s komorom da gotovo sva uđe u zasedu.

Komandant bataljona je po dogovoru morao prvi da otvori vatru, ali kad su Nemci bili na deset metara od njega mašinka nije htela da mu opali, a dva nemačka oficira koji su išli na čelu kolone sa sekcijama u rukama, dograbili su revolvere i alarmirali čitavu kolonu.

Komandant bataljona je skočio posle toga na Nemce, za njim nekoliko boraca, tako da naši puškomitraljezi nisu mogli da dejstvuju jer bi pobili i naše drugove. Uprkos ove neprilike Nemci su razbijeni i zadobijen je priličan plen. Ovaj bataljon je u toku 31 maja imao susret s još jednom nemačkom kolonom i razbio je.

Prva proleterska brigada je poslala svoj Šesti bataljon da smeni Prvi bataljon Druge brigade koji odlazi preko Sutjeske. Inače, čitava Druga brigada sada se nalazi s one strane Sutjeske. Drugi bataljon je poseo Bare, važnu kotu koja štiti most kod Suhe, a ostali bataljoni su oko Košura.

Jedan bataljon Druge proleterske pre nego što je prešao Sutjesku napadao je Borovno, poslednju nemačku poziciju na desnoj obali Sutjeske.

Prva proleterska brigada, zajedno s Trećom krajiškom i Bosancima priprema napad na nemačke položaje na levoj obali Sutjeske od Tjentišta pa sve do ušća u Drinu.

Vratili su se Milentije i Švabić iz Crne Gore. Milentije kaže da se naša partiska organizacija u Crnoj Gori za poslednju godinu dan junački borila, uprkos toga što na prvi pogled izgleda da nije pokazala neke vidni je rezultate. Ali, mnogo znači sama činjenica da se ipak održala u uslovima strahovitog terora koji su zaveli četnici.

Milentije računa da je u toj borbi za minulih devet meseci izginulo od tri stotine do tri stotine pedeset partijaca. Milentije ukazuje na izvanredan kvalitet partijaca u Crnoj Gori.
Milentije je bio neko vreme sa Savom Kovačevićem. O njemu priča:

— Sava je prilično načitan čovek, on poznaje i teoriju. Treba videti kako piše zapovesti za pojedine akcije. Uvek će podvući njihov politički značaj, pa tek onda preći na čisto vojni deo.

Švabić govori o borbama oko Šavnika, o junaštvu Pete crnogorske brigade, o zverstvima koja čine Nemci. Peta brigada je zaplenila neko tajno naređenje nemačkog generala Riblera, koji komanduje 118 divizijom. U tome se naređenju, veli Švabić, nalaze i ove rečenice:

»Svakog partizana na koga se naiđe — streljati. Ako daju slične izjave, onda grupno saslušavati. Ako se uhvati neki funkcioner, slati ga višoj komandi, saslušati i streljati… U slučaju da je stanovništvo prema Nemcima neprijateljski raspoloženo — postupiti sa svom brutalnošću i surovošću.

Ako je prijateljski naklonjeno, upregnuti ga u borbu protiv partizana… Uništavati u selima sve, kako bi se potkopala ekonomska baza partizana, zagaditi sve vode, a oko nezagađenih voda postaviti nemačku stražu, kako se tim vodama ne bi moglo služiti stanovništvo i partizani…«

Dakle, borba na život i smrt. Hoće Hitler po svaku cenu da nas uništi: »Uništavati sve«, »zagađivati vode«. Nikad protiv sebe nismo imali tako surovog i upornog neprijatelja. Ali, platiće nam za sva ova zverstva Hitler i njegov general Ribler.

Večeras nam zamalo nije poginuo Stari, kad smo polazili iz Podmilogore u pravcu Mratinja.

Besni borba s Nemcima preko Pive. Čuju se bombe, čuju se i puške. Naša kolona nije bila prešla ni osam stotina metara od sela, kada iz neposredne blizine, s nekih tridesetak metara, zviznu metak. Prošao je sasvim blizu kolone kojoj su bili na čelu Stari, zatim dva engleska kapetana, pa Crni, Marko i ja. Bacili smo se na zemlju, a Stari govori kapetanu Stjuartu:

— Eto kako se Draža bori. Nemci nadiru na nas sa svih strana, a njegovi ljudi nam prave zasede kao lešinari!

Ova četnička zaseda, na pola sata pre našeg dolaska, napala je jednu četu Pratećeg bataljona koja je sprovodila komoru. Ubijen je jedan drug iz Hrvatskog Primorja, a Srbijanac Tika ranjen je u butinu. Ovu četničku grupu organizovao je Anto Jokanović,
komandant četničkog bataljona.

SREDA, 2 JUNI

Barni Do. — U samu zoru stigli smo do Barnog Dola. Stari s Đidom i Markom otišao je u pravcu Mratinja, a mi smo dobili naređenje da se ovde zadržimo do dalje naredbe. Na ivici šume rupe od avionskih bombi. Poslednjih dana Nemci su tukli čitav ovaj prostor, spuštali su se u kanjon Pive pokušavajući da unište viseći most kod Mratinja.

Tokom ove ofanzive Nemci nastoje da unište i našu komoru, da nam pobiju konje kako ih ne bismo mogli upotrebljavati za prenos topova, municije, za prenos naših ranjenika. Iz pionirske čete Vrhovnog štaba ubijeno je dvadeset konja. Izviđački avioni silaze sasvim nisko i ubijaju konje iz mitraljeza.

Ceo dan smo se mrzli na kiši, ništa nismo jeli od sinoć, a pred mrak opet dođoše nemački avioni. Lete vrlo nisko nad samom šumom i biju nasumce iz mitraljeza. Predveče smo svratili do Starog i Đida. Oni su u jednoj pećini pronašli 500 kilograma žita, meda, nekoliko tovara mesa, ali je Stari rekao da se to ne dira, već da se vrati vlasnicima, seljacima koji su tu hranu sklonili ispred Italijana i Nemaca.

Po mraku smo silazili ka Mratinju, gazili smo blatnjav, razriveni putić, silazili smo skoro vertikalno u taj bunar — Mratinje. Pored nas je prolazila komora jedne dalmatinske brigade. Konji su se na pojedinim okukama rušili zajedno sa tovarom po nekoliko metara dok se
ne bi zaustavili o neko stablo. Komordžije su se spuštale niz liticu, skidale stvari s konja, izvlačili jednu po jednu, a zatim i samog konja.

Ispod nas huči Piva, a oko nje mnogobrojne vatre. Prešli smo uzani mostić koji smo mi napravili još prošle godine pomoću čeličnih konopaca. Milentije, Judita i ja hranimo se s trećom četom. Došli smo na kazan i rekli su nam da smo zakasnili.

Pošto nismo večerali hteli smo da se bar ogrejemo na vatri pored koje su sedeli Italijani. To je bila velika vatra, kakvu samo Italijani znaju da lože. Oni ne slažu granje po širini, nego prave visoku kupu, pa se oganj brzo razgara. Ali nas Italijani izguraše i to dosta nemilosrdno.

Oni su je naložili. Mi se smejemo. Posle dobiše večeru — mi ih gledamo gladni. Četa u kojoj se mi hranimo, sve je razdelila. Čudni smo ti mi ljudi partizani. Rob ti jede, a ti ga gladan gledaš. Naložili smo svoju vatru, podigli šatore i zaspali pored brze Pive. Probudio nas je oko ponoći Švabić i rekao da naša ofanziva u pravcu Miloševića dobro napreduje.

ČETVRTAK, 3 JUNI

Mratinje. — Kiša šiba stalno. Nema naređenja za pokret. Teško je sedeti besposlen u ovakvim ofanzivama, ali Marko nam je rekao da čekamo, pa ćemo naknadno dobiti raspored. Naše društvo je veliko:

Milentije, Judita, Švabić, Ljubinka, Milinko Đurović, Zoran i ja.

U prvoj pećini iznad mosta, kad se pođe stazicom ka selu Mratinju, održava se savetovanje Vrhovnog štaba. Došao sam posle sastanka u tu pećinu.

Polovina ulaza je zagrađena kamenim zidom da geleri slučajno ne bi prodrli unutra, a na gornjem delu otvora razapeto je šatorsko krilo da štiti od kiše.

Stari objašnjava kapetanu Stjuartu našu vojnu situaciju. Danas je na savetovanju odluka donesena. Prva i Druga divizija imaju zadatak da probiju neprijateljski obruč na Sutjesci i Zelengori i da udare u pozadinu neprijatelja. Sam prodor bi se posle račvao u dva pravca:

Prva divizija bi imala da likvidira Goražde i da se prebaci preko pruge Sarajevo — Višegrad.

S njom će ići Crni. Druga divizija s Vrhovnim štabom išla bi preko Treskavice na Bradinu.

Treća i Sedma divizija i Sandžačka brigada će ostati s ranjenicima. Teški ranjenici će biti
sklonjeni u pećine na Pivi ili na Planinu Ljubušu, a lakši ranjenici će poći s divizijama dalje u Sandžak. Đido je određen da u ime Vrhovnog štaba koordinira operacije Treće i Sedme divizije. S Đidom ostaje i čitav AVNOJ.

Marko mi posle reče da se Pokrajinski komitet za Crnu Goru vraća kroz nemačke linije na svoj teren.

Večeras se situacija na našem levom krilu iznad Mratinja opet pogoršala. Nemci se veoma uporno bore. Imaju po tri, četiri linije. Kad smo ih razbili kod Budnja, oni su odmah ubacili sveže jedinice i sa te strane opet navalili. Jedna četa Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba hitno je morala da ide na položaj.

Stanje na ovom sektoru je sledeće:

Posle pobede kod Budnja i opkoljavanja Nemaca kod Vrbnice imali smo nameru da pređemo Vrbnicu i gonimo neprijatelja ka Goranskom i Pivskom Manastiru. Ovaj zadatak dobila su dva bataljona četvrte brigade i dva bataljona Desete, a Sedma krajiška, s jednim bataljonom Četvrte brigade da likvidira opkoljene Nemce kod Vrbniče.

Jedan bataljon Hercegovaca trebalo je preko Panosa da izbije iznad Goranskog i da neprijatelju zađe s leđa. Ostatak Desete brigade obezbeđivao je pravac Izgori — Čemerno kod Smrekovca i Katinog Kuka. Naši bataljoni su već pošli na izvršenje ovog zadatka, kad je stigao izveštaj da su Nemci dobili pojačanje od Ravna i Čemerna. Njihovi prednji delovi
već su izbili u Stabna, tako da hercegovački bataljon nije uspeo da pređe Panos.

Naređeno je hitno povlačenje jedinica koje su imale zadatak da pređu Vrbnicu. Deseta hercegovačka ostaje na položaju Stabna — Smrekovac, a Četvrta brigada je na levoj obali Vrbniče.

Naše jedinice su strahovito iscrpene. Došao jedan ranjeni Hercegovac s položaja pa mi priča kako teku borbe na ovom sektoru. Četvrti i peti bataljon Hercegovačke brigade dobili su zadatak da zatvore nadiranje Nemaca, pa su se peli puna četiri sata uz jednu kosu koja je duga svega dva kilometra. Naročito su Hercegovci davali uporan otpor Nemcima na Krvavom Brdu.

Tu je poginulo preko četrdeset naših drugova. Na Katinom Kuku, iznad doline Vrbniče, poginuo je Vlado Tomanović, zamenik Vlade Šegrta. Nemci su divlje napadali, Vlado Tomanović je naredio protivjuriš i podigao bataljone u napad, ali Nemci su zadržali svoje položaje.

Bataljoni su bili iscrpeni, gladni. Već četrdeset dana, veli ovaj Hercegovac, jedu samo meso i piju vodu. Od aprila meseca Deseta hercegovačka brigada imala je preko 400 ljudi izbačenih iz stroja. Vlado Tomanović je po drugi put krenuo bataljone, pošao je prvi na njihovom čelu s revolverom u ruci. Pored njega je pala bacačka mina i teško ga ranila u kuk.

— Jesi li teško ranjen? — pitali su ga drugovi.
— Jesam, smrtno! Samo naši bataljoni se u neredu povlače!

Vlado je bio hitno operisan. Olga je izvršila operaciju, ali sve je bilo kasno. Gasna gangrena se bila razvila. Vladu sam poznavao s univerziteta u Beogradu. Do rata bio je sudija u Senti. Mađari su ga 10 aprila 1941 uhvatili i izveli na streljanje zajedno sa svima Srbima
koje su u gradu uhvatili.

Vlado je uspeo da pobegne sa streljanja i došao je u Srbiju. U oslobođenom Čačku smo se našli. Kad su se naše jedinice povukle iz Čačka i Užica, Vlado je prešao u Hercegovinu, gde se brzo istakao.

Postao je komandant bataljona, potukao je do nogu 56 italijanski puk kod Bileće, a posle toga postao je komandant Južnohercegovačkog odreda. Ostavio je drugaricu u Čačku.

Na glavnom pravcu našeg prodora Sutješka — Zelengora vode se uporne borbe.

Drinska grupa i Prva proleterska hoće po svaku cenu da prošire naš mostrobran na Sutjesci. Druga proleterska brigada sa dva bataljona izvršila je napad na Košur, brdo koje se diže iznad Tjentiškog Polja i dominira velikim prostorom. Na Košuru su se Nemci ukopali.

Srbijanci su vršili juriš za jurišom i nisu mogli da isteraju Nemce iz bunkera. Naši teški bacači bili su ostali na desnoj obali Sutjeske. Imali smo 9 mrtvih i 15 ranjenih. Prva proleterska i Treća krajiška smenile su Majevičku i Šestu brigadu i sada pokušavaju da
zbace Nemce s desne obale Sutjeske. Oni drže Borovno, Mrkalje, Popov Most i još neke položaje.

Ako ih očistimo s ovih položaja u planu je forsiranje Sutjeske kako bi se tuda probila glavnina naših jedinica.

Nemci stalno dovode sve nova pojačanja, jer osećaju gde će pasti glavni udar.

PETAK, 4 JUNI

Pokret. — Kiša, glad. Penjemo se uz Vučevo iz Mratinja. Ne mogu ništa da nosim osim puške, municije i Dnevnika. Ostavio sam ruksak i sve ostale stvari. Teško se penjemo ka Prepeličju. Pored nas idu neki delovi četvrte crnogorske brigade. Idu borci i zastaju svakih petnaest minuta.

Lica izmučena, ali skoro svakom na leđima novo nemačko šatorsko krilo. To je plen s Budnja. Na samom Prepeličju Olga sedi na kamenu. Čula je da se i ja penjem, pa me je sačekala. Dala mi je na poklon jedno nemačko šatorsko krilo i svoju poslednju konzervu takođe zaplenjenu od Nemaca.

Bila je u Mratinju pre neki dan za vreme nemačkog bombardovanja:

— Mi smo radile u jednom potoku, a dve bombe su pale iznad jedne i druge obale. Sasvim smo bile zasute zemljom, ali sreću smo imale…

U Prepeličju smo ostali do šest sati. Nebo se nešto razvedrilo i odmah se pojavio nemački izviđač. Ide pravo preko nas. Nastavili smo put sve do ponoći. Po jakoj kiši podigli smo šator. Dva sata sna, pa dalje. Kiša je sve jača. Ulazimo u šumu iznad Mrkalj Klada.

Cana, Judita i ja razapinjemo mokra šatorska krila, ložimo malu vatru pod samim šatorom da bi se osušila krila iznutra, pa onda ložimo veliku vatru ispred šatora da se grejemo. Sve ovo radimo po pljusku. Cana naložila veliku vatru, plamen liznu i pregore konopac kojim je šator bio pričvršćen za jedno stablo, pa se čitav šator sruši. Ponovo smo morali da ga razapinjemo.

Izgleda da ćemo sasvim napustiti Mratinje posle odluke da se razdvajamo od Treće i Sedme divizije. Druga divizija je prvo imala zadatak da, kao prethodnica, izbije preko Izgora za Zelengoru. četvrta crnogorska bi preko Smrekovca izbila na Trnovačke Kolibe, a Druga dalmatinska preko Mratinja, Presjeka na Tmovačko Jezero.

Nemci su bili brži. Zauzeli su Smrekovac, četvrta crnogorska se spustila u Mratinje, a Druga dalmatinska usled velikog snega nije uspela da pređe preko Presjeka i zato je druga divizija promenila pravac.

Ona će ići kuda i Prva divizija.

Treća krajiška i delovi Prve vodili su uporne borbe s Nemcima u dolini Sutjeske, ali dosad većih uspeha nismo imali. Nemci stalno dovode pojačanja.

Prema izveštajima koje imamo slobodan je samo jedan prolaz preko Sutjeske, kod Suhe.

Inače, čitava obala Sutjeske je u njihovim rukama.

SUBOTA, 5 JUNI

Mrkalj Klada. — Otspavao sam malo. Koča i Peko su došli na savetovanje kod Starog. Sede pod šatorskim krilom, kiša ih neprestano šiba. Većaju. Kad su završili sastanak pred podne prišao sam Peku.

Pitam ga šta da zapišem u »Dnevnik«. On se smeje:

— Piši: probićemo se!… I tačka!

Probićemo se! Ali je težak zadatak pred nama. Prva divizija je imala niz operacija na sektoru Sutjeske. Danas smo pokušali da likvidiramo nemačke položaje na desnoj obali Sutjeske Borovno — Mrkalje, pa da se probijemo preko Sutjeske kod Popovog Mosta, ali nismo u potpunosti uspeli, iako smo zaplenili 12 »šaraca«.

U napad su ovog puta pošle Prva proleterska i Treća krajiška brigada. Drugi bataljon
je ovde izdržao najžešće borbe. Mi smo u prvom napadu potisli Nemce s niza položaja, zauzeli smo njihove rovove, ali su oni s novim snagama izvršili protivjuriš i oteli nam te pozicije.

Prva brigada je zatim izvršila ponova juriš, zbacila Nemce sa Borovnog i doprla do samog mosta kod Popovog Mosta, ali nije uspela njime da ovlada. Ovde se naročito istakla Omladinska fočanska četa u Trećem bataljonu. Ona je izgubila sedam drugova. Poginuli su zamenik komandira Božo Hadžić – Vuković, Aco Visocki, desetar Božo Pejović, vodnik Lojo Serif.

Aco Visocki bio je skoro dečak u Foči. Radio je u tehnici Agitpropa i među prvima se javio u Omladinsku četu. A sada je pao nedaleko od svoje Foče. Tamo mu je majka i mlađi brat.

Borovno nećemo moći držati usled vatre s one strane Sutjeske, s Košura.

Danas je izvršen drugi napad na Košur. U napadu su učestvovale Druga proleterska i Šesta bosanska. Međutim, ni ovog puta nismo mogli da oteramo Nemce s ovog položaja. Duboko su se ukopali.

Hitler je preduzeo sve da nas uništi. Juče je uhvaćen sledeći dokumenat:

»DEPEŠA

Posle uspešno izvršenog potpunog zatvaranja u obruč — komunisti će delimično pokušati da se probiju. Zato se izdaje ova ZAPOVEST

Nijedan muškarac sposoban za borbu ne sme živ izaći iz obruča. Žene pretresti da nisu preobučeni muškarci.«

Dokumenat je potpisan 29 maja 1943.18

Dakle, borba na život i smrt. Uostalom, Nemci nikad nisu drukčije postupali prema nama. Ni mi milosti nemamo prema njima.

NEDELJA, 6 JUNI

Mrkalj Klada. — Bliži se otsudni čas. Danas je održan sastanak Vrhovnog štaba i donesena je definitivna odluka o pravcu proboja. Možemo početi svakog časa. Nama je jedini prolaz Suha — most kod stare austriske karaule na Sutjesci, baš na onom mestu odakle Sutjeska izlazi iz svoje klisure, bolje reći kanjona dubokog preko hiljadu metara.

Ovaj kanjon od pravca Gacka i Čemerna sada brani Šesti bataljon Prve proleterske brigade. Nemci ne mogu da se probiju Sutjeskom do Suhe, ali imaju jaku artileriju u Grabu i Podgradu i neprestano tuku Suhu.

Severozapadno od Suhe vodi jedna uzana stazica, uklesana u stenu, za Zelengoru, preko Bara. Ta stazica se skoro vertikalno diže uvis, jer se na rastojanju od dva i po kilometra penje za devet stotina metara.

Druga dalmatinska brigada dobila je naređenje da posedne ovaj položaj pre Nemaca. Bare su jedan mali, uzani plato, koji brani prilaz Suhoj. Od Suhe mi imamo pet – šest kilometara obale Sutjeske u našim rukama, sve do Tjentiškog Polja. U selu Tjentištu su Nemci. Oni drže i ruševine dva turska hana, koje su utvrdili.

Dalje njihov front ide na Košur koji dominira ne samo levom obalom Sutjeske, već i jednim
delom desne obale, Mrkaljima i Borovnom. I treći put smo danas napadali Košur: Šesta bosanska i Sedma krajiška. I ovog puta nismo uspeli da ga zauzmemo, nije bilo povezanosti. Sedma krajiška je ušla u borbu pravo s marša.

Danas je Stari doneo odluku da moramo zakopati sve naše teško oružje kako bismo se lakše probijali. Bataljoni Druge brigade javljaju da Nemci dovode stalno pojačanja. Oni su po dubini izgradili čitav niz utvrđenja kroz koja se treba probijati. Mi treba da radimo brzo, da kroz probijenu nemačku liniju hitro prođemo, jer će nas Nemci ponovo zatvoriti.

A komora u našim marševima najviše usporava kretanje. Jedan konj padne na ovim uzanim stazama pa se čitava kolona zadržava.

Odluka je teška. Moramo ostavljati naše topove, teške mitraljeze, koje smo krvlju otimali. I arhiva ide u zemlju. Srce puca, toliko smo krvi dali za te brđane, protivkolce, bacače, a sada moraju da se zakopavaju.

Bolje je to nego slučajno Nemcima da padnu u ruke. Hercegovci moraju da zakopavaju svoga »Krnju« i »Zelenka«. To su dva topčića, jedan je tipa »Pito«, a drugi nemački protivkolac. Dobili su ih od Koče Popovića posle drugog oslobođenja Jajca. Učestvovali su »Krnjo« i »Zelenko« u mnogim bojevima.

Kad su bili u Hercegovini pre mesec dana, narod im je počeo da peva pesme. A sada i oni moraju pod zemlju. Konje, koji ostanu slobodni od teškog oružja, ubićemo i pojesti. Danas je kod nas zaklana mazga.

Pred mrak krenusmo na Dragaš Sedlo. Proboj otpočinje. Nebo se malo razvedrilo i odmah se pojavilo dvanaest »štuka«. Tukle su kanjon Sutjeske neobično uporno. Posle otpoče artileriski dvoboj. Pucaju naši brđani, a svakom od nas ti pucnji čine se tako tužni, jer znamo da oni poslednji put bacaju vatru na neprijatelja.

PONEDELJAK, 7 JUNI

Ispod. Maglica. — Zastali smo ispod Dragaš Sedla odakle se neobično lepo vidi vrh Maglića.

Bio sam sa Starim i Englezima dok je pored nas prolazio Treći bataljon (Kragujevački) Prve proleterske. Žurili su se ka Sutjesci gde je otišla čitava brigada. Gledam svoje stare drugove Kragujevčane, gledam ih dobro, ali tek svakog desetog mogu da poznam.

Već pune dve godine oni se bore po čitavoj Jugoslaviji, ginu jedan po jedan. Zato sam sreo toliko mnogo nepoznatih lica.

Englezima palo u oči kako gotovo svaki borac u ovom bataljonu ima bilo nemačku pušku, bilo nemačko šatorsko krilo ili nemačku uniformu. Kapetan Stjuart veli Starome:

— Mnogo je Nemaca pobijeno dok je ovo oružje zaplenjeno …
— Eto, vidite, tokom ove ofanzive, naši borci su skoro sasvim promenili naoružanje i uniforme. U Četvrtoj ofanzivi su imali najviše italijanskog naoružanja, a sada nemačkog, jer se s Nemcima sada vode najžešće borbe! — govorio sam Englezu.

Odmiču Kragujevčani uzbrdo, korak po korak, svi su drugovi iscrpeni, ali idu uporno, bez zastajkivana, ka Sutjesci, da probiju obruč surovih, dobro uranjenih i odmornih Prusa.

Gleda ovu našu vojsku narednik Starčević, član engleske misije, pa mi reče:

— Mi ovo nismo očekivali. Slušali smo vijesti da se borite protiv Nijemaca, ali nismo vjerovali da su to takve borbe, da Nijemci moraju tolike divizije da upotrebljavaju protiv vas …

Prva brigada nastavi na Sutjesku, a mi ostadosmo u šumi. Svako je izabrao po neku bukvu, čiča Janko mi iznosi svoje mišljenje o Crnoj Gori i Bosni:

— Draža Mihailović je demoralisao crnogorske mase, a Bosna se zakrvavila s okupatorom.

On je kolje, pali, davi, a ona se ne da.

Posle naiđe Treća krajiška brigada, još otresitija vojska nego Kragujevčani. Otkako sam ih video poslednji put sasvim su izmenili izgled.

Oni su skoro kompletno obučeni u nemačke uniforme, samo po krajiškim kožnim kapama čovek može da pogodi da je to brigada iz Drvara.

Snabdeli su se ovim nemačkim uniformama još na Zlatnom Boru kada su opkolili pet grupa Nemaca i uništili ih.

Naša radiostanica i danas je montirana. Stigao je radiogram od Đide:

»S one strane Tare, u Sandžaku, su Nemci.«

Stari donosi odluku da treća i sedma divizija s ranjenicima pođu za nama. Nemci su se već spustili u Mratinje, pa je ostao preko Pive još samo prelaz kod Kruševa, ali on je stalno pod vatrom nemačkih topova.

Prva divizija je ostavila za sobom dva gumena čamca, pa će oni moći da posluže Trećoj i Sedmoj diviziji u slučaju ako most bude porušen.

Druga dalmatinska je izbila u pravi čas na Donje i Gornje Bare. Tek što su Dalmatinci zauzeli položaje i malo se odmorili, pojavili su se Nemci na Gornjim Barama. Razvila se žestoka borba. Istovremeno je nemačka artilerija otvorila jak baraž na čitavu prostoriju Bara.

Oko katuna na Donjim Barama, gde se nalazio štab brigade, padalo je po trideset granata u minutu. Jedna granata je pala posred staje u kojoj je bio štab brigade. Srećom, pre toga je jedna granata udarila u neposrednu blizinu štaba, pa su drugovi krenuli iz te zgrade.

Ranjen je komandant brigade Ljubo Vučković. Nemci neprekidno dovode pojačanja i uspeli su da ovladaju Gornjim Barama. Dalmatinci su izvršili protivjuriš, povratili Gornje Bare, ali su ih Nemci ponovo zbacili. Borba se vodi prsa u prsa.

Nemci su nastavili napade i pošto je noć došla. Gledaju da zaobiđu naše pozicije, pa su puštali pojačanja konopcima niz litice. Ali Dalmatinci ponavljaju slavne dane s Jablanice i Drine.

Stari je naredio da Majevička brigada pođe na Bare kao pojačanje. Isto tako treba Prva proleterska brigada da pomogne Dalmatincima, dejstvom na Boščiju Glavu, kako bi udarila Nemcima u leđa.

I kod Suhe, kroz kanjon Sutjeske, u pravcu Graba, ogorčene su se borbe vodile u toku jučerašnjeg dana. Šesti bataljon je odbio tri napada Nemaca i ubio ih preko stotinu.

Zaplenjeno je dvanaest automatskih oruđa. I ovde Nemci uporno nasrću. I ovde su pokušali da se spuste konopcima niz litice i zađu našima za leđa. Četvrta crnogorska brigada je danas smenila Prvu proletersku na ovom sektoru.

Pošto naš treći napad na Košur nije uspeo, to ćemo morati prolaziti kroz Tjentiško Polje pod vatrom s Košura.

Posle podne oko četiri sata odjednom se začuo »šarac« iza naših leđa, taman kad su naišli Koča, Peko i Mitar.

Stari pita Peka kako su Nemci mogli da izbiju na ovom pravcu, kad je tamo bila Deseta hercegovačka. Međutim, Hercegovci su već bili krenuli, a Nemci su jednu manju alpinsku jedinicu poslali na sam vrh Maglića. Videli smo ih i običnim okom. Nemci su se popeli na ovaj naš vrh i odatle nasumce otvorili vatru. Poslat je jedan bataljon Treće krajiške za svaku eventualnost.

Pred mrak počeli smo da se spuštamo. Stigao je izveštaj Hercegovaca da su Nemci na vrh Maglica dovukli jedan protivkolac. Morali su ga u delovima izvući pomoću konopaca.

Došli smo najzad pred samu Suhu. Tu su naše jedinice, bolnice, komore. Jedna avionska bomba bi stotine ljudi pobila u ovoj rupi. Prve vatre su se ložile, konji i mazge su klati, trebalo je brzo spremiti topli obrok. Sreo sam i Olgu. Danas je poginuo njen konj od avionske bombe.

Doviknula mi je da ide gore na položaj kod Bara, gde se sprema naš protivudar. Mi smo došli na most kod Suhe. Sutjeska huči. Rekao sam Marku, koji je išao ispred mene:

— Ko preživi sutrašnji dan, živeće sto i jednu godinu!

UTORAK, 8 JUNI

Kazani. — Po prelasku Sutjeske nismo dugo maršovali. Kolona se zaustavila posle nekoliko kilometara. Rasedlali smo konje i podigli šatore u gustoj šumi, na strmom bregu. Probudile su nas nemačke haubice koje su tukle čitavu dolinu Sutjeske. Popeo sam se oko podne do
Starog i Marka, koji su se smestili ispod samog vrha.

Druga dalmatinska nastavlja žestoke borbe na Barama. Nemci su stalno vršili juriše s Gornjih Bara u pravcu Donjih. U jednom trenutku jedno nemačko odeljenje bilo je probilo naše položaje i došlo na nekoliko stotina metara do ulaza u Suhu gde se nalazio samo štab brigade s nekoliko kurira.

Srećom, tu je bio jedan teški mitraljez, pa su Nemci bili odbijeni. Druga divizija je juče izdala naređenje štabu Druge dalmatinske da se ovi položaji moraju očuvati po svaku cenu dok ne stignu pojačanja.

Dalmatinci su imali ogromne gubitke prilikom izvršenja ovog zadatka. Samo iz Drugog bataljona izbačeno je iz stroja 128 drugova.

Komandant ovog bataljona, Dušan Filipović, i komesar, Đuro Bošković, izvestili su štab Brigade da su izgubili dve trećine svoga ljudstva i u tom izveštaju vele:

»Nemci nadiru sve jačim snagama i sve upornije, mi smo izgubili dve trećine svoga ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu!«

Usled toga što naš protivnapad na Barama — Druga dalmatinska, Majevička i Prva proleterska — nije na vreme izvršen, promenjen je pravac Druge divizije i Vrhovnog štaba.

Nećemo ići preko Bara na Zelengoru, već ćemo uzeti pravac za Prvom divizijom. Stigao je izveštaj da je Prva već uhvatila kontakt s Drugom proleterskom brigadom iznad reke Hrčavke.

Lune Radovanović, zamenik komandanta Druge brigade, pronašao je jednu stazicu odmah na ulazu u Tjentiško Polje koja se odvaja levo, ka Ozrenu i Milinkladama, a zaklonjena je šumom, tako da je tuda prošla čitava Prva divizija. Istina, Nemci stalno biju s Košura
i razvalina u Tjentištu, ali se može proći bez većih gubitaka.

Put vodi dalje pored Krekova, Ozrena na Milinklade, pa dole u Hrčavku. Borbi skoro nije bilo tokom ovog marša. Treći bataljon je odbio slabiji nemački napad od pravca Košura, ali Nemci stalno dovode nova pojačanja. Prodrli su na Boščiju Glavu i odatle zasipali mitraljezima stazicu koja vodi uz Debelu Ravan ka Lučkim Kolibama.

Zamalo što nisu ovladali i Tisovim Brdom, ali naši su bili brži. Drugi crnogorski bataljon
brzo je poseo ovaj položaj. Tako Prva divizija nije uspela da prodre do Bara i pomogne Drugoj dalmatinskoj.

Haubice udaraju blizu nas. Stari nam objašnjava gde će koje zrno pasti, a posle kaže:

— Sutra će biti mnogo i aviona i topova. Nemci stalno bacaju pojačanja na Zelengoru.

Marko sedi na jednom panju i govori o ovoj ofanzivi:

— Nikad u težoj situaciji nismo bili. Mnogo ćemo kadrova sada izgubiti … I to baš u ovoj situaciji. Treba samo preći ovu prepreku, izići čitav iz ove ofanzive, pa će sve poći nabolje.

Situacija se i na međunarodnom planu znatno poboljšava. U naše najšire mase prodreće misao da je kraj rata blizu, uslovi za mobilizaciju biće veoma povoljni. Samo treba sačuvati kadrove koje smo za ove dve godine s toliko krvi izgradili, a sada se nalaze u smrtnoj opasnosti da budu uništeni!

Marko mi reče da je general Aleksander, komandant engleskih snaga na Bliskom Istoku, poslao sledeću poruku našem Vrhovnom štabu, koju nismo mogli u potpunosti da dešifrujemo:

»Držite se. Drugi front nije sam… Stoga će vaša borba biti još od većeg značaja narednih meseci…«

Poruka je upućena »Vrhovnom vođi Jugoslavije« …

Stari se šeta od jednog stabla do drugog. Mi nismo poslednji u ovom našem prodoru. Iza nas su Treća i Sedma divizija. Još 5 juna dobila je Sedma divizija naređenje da s AVNOJ-em, Nazorom i jednim delom ranjenika hitno pođe za nama.

Danas im je Stari poslao radiogram da je kod nas situacija vrlo teška, da oni sviju svoja krila i odmah krenu.

Ali radiostanica Sedme divizije danas ne daje nikakav odgovor. Pojavio se radiotelegrafist Veljko Dragićević. On je postavio radiostanicu malo niže na bregu. Veli da veze nema, a da je sve pokušao! Stari se šeta gore-dole i govori:

— Dve i po hiljade ljudi je u pitanju. Ne možemo ih ostaviti. A ni mi ne možemo dalje držati ove položaje, jer smo svi u opasnosti. Jedan kurir je poslat čak na Vučevo gde je štab Sedme divizije. Taj drug je pešačio već dvadeset sati, a niko drugi ne zna put sem njega.

Brzo je krenuo s naređenjem, kad ga Stari zaustavi:

— Dajte mu one dve moje konzerve!

U razgovoru s Terzićem doznajem tačno kakva je situacija Treće divizije koja je na visoravni Pive s velikim brojem teških ranjenika. Đido je poslao 6 juna radiogram da su Nemci u Sandžaku i predlaže da i on krene za nama. Odgovoreno mu je da odmah pođe. On je ipak
još jednom pokušao da se probije preko Tare, kaže mi Terzić, ali je danas poslao ovaj radiogram:

»Situacija vrlo teška. Neprijatelj poseo obe obale Tare. Ako nam probianje ne uspe, borićemo se herojski do poslednjeg.«

Znači Treća divizija će stići kasno. Nemci će potpuno zatvoriti obruč. Moraće se probijati.

Još je bilo vidno kad smo pošli ka Tjentištu. Prolazimo pored Majevičke brigade. Ona se strahovito istrošila u ovoj ofanzivi. Ostala je svega jedna četvrtina boraca. To su mahom mladići od šesnaest – sedamnaest godina, iznureni, gladni. Sa jednog konjskog kostura kraj staze oglodan je i poslednji komadić mesa. I konjsko je meso sada velika retkost.

Izišli smo iz klisure Sutjeske i krenuli Lunetovom stazicom. Još nije mrak sasvim pao. Tamo stoji brdo Košur. A skoro tačno u dan pre jednu godinu, u toku treće ofanzive, ovuda smo prolazili gladni, umorni.

Logorovali smo na Košuru i tada nas je Stari pozvao:

— Ko je gladan neka dođe, ovo je brdo puno jagoda.

Sada su tamo Nemci.

Odjednom su sinule dve varnice iz tamnog Košura. Nekoliko sekundi kasnije prohujale su preko nas dve granate i udarile u kanjon prepun vojske, nekoliko stotina metara iza nas.

Posmatram Košur. Ovog puta sinula su četiri svetla. Granate se srušiše bliže. Nemci su sve više skraćivali vatru. Najzad nas zasu zemlja, pogodili su našu kolonu. Tito je bio na čelu. Poginuo je na začelju jedan drug iz Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba. U tom je stiglo naređenje da se prebacimo u jarugu ispred nas. Topovi su zaćutali.

Kiša osu, moradosmo se vratiti s jedne staze, jer rekoše ne mogu tuda konji. Idemo drugim putem; ne smemo da pisnemo jer su položaji blizu. Vatra se ne sme paliti. Kolona zastaje. Prolaze minuti. Iza nas su naše jedinice koje moraju hitno na položaj. Tu je i IV crnogorska.
Rušimo konje zajedno s tovarom niz liticu samo da bi se kolona krenula.

Mrak je. Gubimo put. Čika Janko i ja po kiši ležerno u blato i rukama pipamo put ne bi li naišli trag. Jedva jednom pronađosmo put.

Već sviće. Gledam preko Milinklada. Naši su otišli napred. Nemam više snage. Jedan mi partizan veli:

— Požuri, jer kad se sasvim razdani Nemci ovuda biju mitraljezom …

Pređoh jedva i Milinklade. Silazim niz brdo u dolinu Hrčavke. Druga proleterska loži vatre. Puna dolina vojske. Perem cipele, pantalone, ruke, lice u potoku, četiri sata. Još je izmaglica nad nama, a pojaviše se nemački izviđači. Izviđaju Milinklade i našu dolinu.

SREDA, 9 JUNI

Ispod Milinklada. — Tek što sam oka sklopio — zatreštale su bombe. Prekoputa nas, na pedeset metara, izviđač je bacio bombe za žive ciljeve na bataljon četvrte brigade. Parčad su sekla grane iznad nas, ali kolona Crnogoraca se nije prekidala, već bi samo ubrzali korak. I niko nije bio ranjen.

Posle su došle »Štuke« — devet komada. Tuku Milinklade i dolinu Hrčavke. U jedanaest su se pojavili i bombarderi »Dornie«. Nezgodna su bombardo van ja u šumi. Bombe se rasprskavaju o grane i šrapnel tuče sa svih strana. Ležimo u jednoj vlažnoj jaruzi, potok nam kvasi noge, samo pogledamo na sat kada će se ovaj strašni dan završiti.

Posle podne donesoše pismo za čika Janka i Vlatka. Obadvojica preblediše:

— Stari je ranjen, Englez poginuo …

Čitav Prateći bataljon odmah je pošao gore, jer je Marko javljao da su oni bez zaštite a Nemci su blizu.

Bombe su neprekidno padale oko nas. Odjednom čujem da neko zove:

— Druže Vlado, Dedijeru …

Sva raščupana, crvena u licu, bez daha, trčala je bolničarka Ruška iz Olgine hirurške ekipe:

— Druže Vlado, Olga vas zove da je iznesete. Ona je teško ranjena …

Cika Janko mi je rekao da mogu da pođem. Ruška je došla k sebi.

— Bomba je pala posred hirurške ekipe. Olgi je rame odvaljeno.

Divna je naša doktorka. Rekla nam je:

»Idite vi, ostavite me, nemojte da vas Nemci uhvate zbog mene…«

Samo joj je krivo što je sav sanitetski materijal propao …

Peli smo se brzo uz Milinklade. Silazili su ranjenici u masama. Ruška mi reče da je jutros preko stotinu drugova iz Četvrte brigade poginulo i ranjeno navrh brda, gde ih je avijacija otkrila na jednoj čistini.

Ponovo su naleteli bombarderi. Ranjenici su silazili u grupama niz Milinklade. »Štuke« su sletale do samih vrhova drveća i spuštale bombe.

Posle njih su doletali mali izviđači i počeli da bacaju bombe za žive ciljeve. Odjednom nas huka motora zagluši i Ruška i ja padosmo na zemlju. Oko nas je palo sedam – osam bombi. Smrad baruta nas je zagušio. Bio je potpuni mrak. Kad se dim malo razišao, video sam kako pored nas leži jedan drug iz Šeste bosanske brigade, mladić krupnih crnih očiju. Obe noge su mu bile odnesene.

Krv je kuljala i kao potočić odnosila mlado bukovo lišće koje je eksplozija stresla.(Ovaj drug se zvao Kozomara) Nismo mu mogli pomoći. On je polako umirao.

Mahnuo mi je rukom i prošaputao:
— Živeo Staljin!

Nastavio sam uzbrdo. Pod jednim hrastom, dvadesetak metara iznad nas, sedela je Olga. Citavo rame joj je bilo zavijeno. Krv je probijala zavoj. Gledala me svojim dubokim crnim očima i pokušavala da se nasmeje:

— Ne boj se! Istina, rana je teška.

Bolničarke su joj bile podvezale rame gumenim crevom, ali ona ga je skinula, lakše joj je bilo, pa je polako pošla nizbrdo. Pridržavale su je dve drugarice. Koračala je sama niz strminu, jer konj nije mogao da se spušta. Tako smo joj pomogli sve dok nije sišla u dolinu Hrčavke.

Mrak je već padao, bombarderi su ponovo došli, istresli bombe, pa je nastala toliko željena tišina. Svud po dolini Hrčavke pojavile su se vatre. Sedeo sam pored Olge i hranio je toplom čorbom, koju mi je dala neka naša jedinica. Olga Milošević se pojavila s jednom injekcijom protiv tetanusa.

Danas je nemačka bomba udarila posred naše apoteke.

Uništila je sve lekove, samo je pukim slučajem ostala čitava ova jedna injekcija. Olga je primila injekciju. U tom je niz brdo silazio Stari, a za njim Marko. Starom je ruka bila u zavoju. Zastao je pored nas i pitao:

— Kako si, Olga, jesi li teško ranjena?

Posle je krenuo s Markom preko Hrčavke, uzbrdo, uz Debelu Ravan.

Danas su Nemci hteli po svaku cenu da ovladaju Milinkladama i preseku naše snage. Pre napada avijacija je neobično žestoko dejstvovala na tom sektoru. Još rano od zore, u razmacima, naietali su izviđači i bombarderi. Gotovo čitavo brdo je preorano bombama.

Nemci su tukli sistematski. Prvi talas je bacio bombe na prvu stotinu metara, i tako
redom. Stari, Marko, Englezi i ostali drugovi nalazili su se nekoliko stotina metara od položaja u jednoj retkoj šumi. Između jednog i drugog vazdušnog napada komandant Četvrte crnogorske brigade Vako Đurović bio je došao do druga Tita i dobio naređenje za raspored svoje jedinice.

Tek što je odmakao pojavio se novi roj bombardera. U šumi nije bilo nikakvog zaklona. Svako je ostao na mestu gde se zatekao.

Bombe su padale tako blizu da su eksplozije prosto odbacivale naše drugove od zemlje.

Kad se dim razišao, engleski kapetan Bil Stjuart, jedan od šefova savezničke misije, ležao je mrtav. On je za vreme bombardovanja stajao iza jedne bukve i parče ga je pogodilo u glavu. Drugi šef engleske misije, kapetan Diken, bio je ranjen. Poginuo je i Đuro Vujanović, pratilac druga Tita, stari španski partizan, koji je vojevao dvadeset i dva meseca u pozadini Frankovih trupa u Španiji.

Poginulo je i nekoliko drugova iz Pratećeg bataljona. Drug Tito se podigao. Iz njegovog rukava tekla je krv. Jedno parče bombe udarilo ga u levu mišicu. On uopšte nije skidao kaput, niti je ranu previjao već je samo proturio ruku kroz maramu svezanu oko vrata.

Jedno drugo parče udarilo bi Tita u glavu, ali pored glave ležao je njegov pas »Luks«.

Kad su delovi našeg Pratećeg bataljona stigli na Milinklade, Nemci su već bili zaustavljeni. Jedan bataljon hercegovačke brigade s Vladom Šegrtom već je držao položaje.

Olga mi je govorila da su mnogi dobri drugovi danas izginuli na Milinkladama:

— Teško je ranjen i Vako, komandant naše brigade!

Bilo je već vreme za pokret. Olga je dobila konja, ali nije mogla preći Hrćavku jašući. Konj bi se mogao poplašiti, pa bi pala u vodu.

Stajao sam na obali i razmišljao kako Olgu da prenesem preko vode. Odjednom se pojavio Mićo Janković, zamenik komandanta Pratećeg bataljona:

—• Zajedno ćemo preneti Olgu!

Tako smo prešli na drugu stranu Hrčavke i krenuli uz Debelu Ravan.

Staza je neobično uzana, a ispod nje ambis. Na nekoliko mesta bili smo primorani da Olgu skidamo s konja. Morao sam tražiti put po mrklom mraku, mašući ispred sebe jednim ugarkom. Olga je na mnogo mesta išla sama, pa se posle opet, kada je posustala, pela na konja. Puna tri sata smo se tako peli kroz mrkli mrak.

Dosta posle pola noći izbili smo na jednu visoravan i zatekli neke naše brigade i bolnice kako spavaju. Vikao sam kroz noć i pitao gde je bolnica četvrte brigade, ali drugovi su spavali kao okamenjeni od silnog umora.

Išao sam ka zatuljenim vatrama, dozivao iz sveg glasa, ali niko se nije javljao, sve je to od umora popadalo i tvrdo spavalo. Najzad od jednog ognja, koji još nije bio sasvim ugašen, diže se jedan visok čovek i zapita me:

— Šta hoćeš, druže?

To je bio Boro Kovačević. Nisam ga odmah poznao. Kad je čuo da vodim Olgu, pošao je sa mnom i pomogao mi da je spustimo na zemlju.

Ona se prislonila uz jednu bukvu, a Boro i ja smo sedeli pored nje i polako razgovarali. Boro je govorio o »Klimu Samginu«, o danima uoči rata 1939 godine. Pun sat smo tako razgovarali. Neko poče da budi vojsku i ranjenike, nasta vreva, počeše konji da se tovare i kolona pođe napred. Boro mi reče pri rastanku:

— Rado bih poslije rata ponovo prevodio »Klima Samgina

Nastavak na:

Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA III