Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA

– Ratni dnevnik II -1941-1944

SREDA, 5 MAJ

Pokret. — Italijanski ispad kod Foče sada je jasan. Cilj im je bio da izvuku svoj opkoljeni garnizon. To im je uspelo.

Ali na njihovo mesto u Foču su došli Nemci — »Vražja divizija«. Značajno. Nemci posle mesec i po dana neaktivnosti opet prelaze u napad. Možda je ovo samo obezbeđenje pruge Sarajevo — Višegrad, a možda i nešto drugo znači!

Vrše operacije i u pravcu čajniča. U Sandžaku su se pojavile neke nemačke vojne misije. U svakom slučaju pred novom smo vojnom situacijom, pred novom ofanzivom. I neprijatelj se pribrao. Drugi front je blizu. Hitler neće trpeti jednu smelu i mnogobrojnu armiju koja mu stoji iza leđa na najglavnijim komunikacijama Balkana. Biće trke!

ČETVRTAK, 6 MAJ

Po drugi put u Crnoj Gori. — Skoro tačno posle godinu dana opet sam stupio u Crnu Goru, opet uz Sokolac na Pivu. Naše jedinice su već odavno u Crnoj Gori. Posao u bolnici dosta me je otrgao od događaja.

Ipak nazirem situaciju u Crnoj Gori. Durmitor i Piva su mnogo pretrpeli od Vasojevića. Iz prvih razgovora sa seljacima vidi se da oni osećaju da smo im doneli slobodu. Ali s druge strane vidi se jedna druga stvar.

Nigde nema očitijeg primera kako fašizam razjeda narod kao u Crnoj Gori. Na crnogorskom primeru postalo nam je jasno kako je Hitler porobio nemački narod. Ta fašistička mašina stvorila je užas, okrnjila je crnogorsko čojstvo i junaštvo. Ovde na Rudinama dobro se držao pop Jovo Radović.

Italijani i četnici svim sredstvima su pokušavali da pokore Crnogorce. Najborbeniji deo su streljali, 800 ljudi, a 12.000 ljudi, prema Pekovim podacima, bacili u logore. S druge strane su Latini pokušali da potkupe narod. Zasuli su Crnu Goru hranom. Jedan četnik je imao pravo da dobije odjednom tri sledovanja šećera, brašna, zejtina.

U Nikšiću su dućani bili bolje sortirani nego pre rata. Jednom seljaku traže naši pedeset kilograma mesa, a on daje pedeset kilograma brašna!

Italijanima je prodavao meso, od njih kupovao makarone i brašno.

U Rudinama jedan seljak daje Sofiji Pekić pola litre zejtina! Ovo su sve tehnička pitanja.

Osnovno je ovo: gde nije bilo jedinstva naroda, gde su četnici ostvarili bratoubilački rat na račun okupatora — narodnooslobodilačka borba je malaksavala. Eto, primera Crne Gore, nekad ponositog stenja!

Uprkos svih tih mahinacija narod se održao, sačuvao je svoju čast.

Kad je Sedma krajiška preko Tepaca izbila na durmitorski plato, dočekala ju je jedna bivša četnička četa — postrojena. Komandir je podneo raport i rekao da pristupa partizanima.

Gerilci iz ovog kraja bili su oslobodili Zabljak, šavnik i čitav niz okolnih sela, tako da su četnički magacini ostali nedirnuti. U Zabljaku je Peko držao govor pred osam stotina duša, mahom žena, skoro sve su bile u žalosti. Četnici su ovde ubili masu ljudi. Ali već se sada oseća izvesno zatezanje. Seljačke su mase umorne u Crnoj Gori.

Ne ide im se u borbu. Više bi volele kod kuće, pa uz makarone. Nemaju perspektive. Ne vide jasno koliko nam je blizu pobeda.

PETAK, 7 MAJ

Rudine. — Već drugi dan Judita i ja radimo u bolnici na Rudinama, koja sada nosi naziv Bolnica broj jedan. Pojedini sastanci traju po šest do sedam sati. Jedno od osnovnih pitanja jeste ishrana ranjenika.

To smo postavili kao prvi i najvažniji deo rada. Hrana znači brzo izlečenje ranjenika, znači brzi povratak u jedinice, a to je osnovni zadatak bolnice. Već tri dana ovi najteži ranjenici nisu dobili ni trunke hleba.

Ima i nekoliko pegavaca. Oni su uzeli jedne opanke, skuvali ih i pojeli.

Uobičajena je pojava da ranjenici koji mogu da se kreću u određeni sat izlaze s komesarom i bolničarkama u obližnju šumu i na okolne ledine i beru trave, koje posle jedu.

Dobar je utisak ostavio Nikola Vujović, seljak iz okoline Vukova, kraj Nikšića, zdrava ljudina, s ogromnim grubim rukama. Njegov otac, sedamdesetogodišnji Marko Vujović, poginuo je u borbi s Nemcima kod Zabrđana, kada je Peta crnogorska brigada prošlog leta išla za Bosansku Krajinu. Veli Nikola:

— Mi komunisti moramo prvi gladovati. U nas gledaju svi borci, pa kako mi, tako i oni. K’o što smo u jurišu prvi, tako i ovđe moramo oiti prvi.

SUBOTA, 8 MAJ

Rudine. — Završili smo jutros rad u Bolnici broj jedan na Rudinana. Dobrih ljudi ima ovde. Sreli smo druga Sćepanovića koji je bio komandant bataljona u jednoj dalmatinskoj brigadi. Njegovo prisustvo mnogo je podiglo moral čitavog jednog bolničkog bataljona. Posle sastanka on nam govori o gladi:

— Išao sam bio iz Kifinog Sela ka Morinama. Prolazim pored jedne grade i čujem vreči koza kao da je zmija ujela. Potrčim da spasem životinju, a kad sam stigao imao sam šta da vidim. Jedan naš tifusar legao pod kozu pa je sisa …

Sišli smo pred podne do Šćepan Polja, pa smo prešli Pivu mostićem kod Kruševa. Ovde se sada smesti j Vrhovni štab. Baš je danas završeno savetovanje Vrhovnog štaba kome su prisustvovali i svi komandanti divizija. Izrađen je plan naših daljih operacija, ukoliko nas ne
omete neprijatelj.

Pre svega Druga divizija, zajedno s Prvom divizijom, treba da zauzme Kolašin, a zatim Mateševo, Andrijevicu i da izbije na Ćakor.

Prva divizija, posle toga, ako neprijatelj izvrši ispad iz Berana, da napadne Bijelo Polje i da se izvrši, najzad, zajednički napad na Berane. Likvidiranjem Plava i Gusinja spojili bi se s albanskim partizanima. Dva naša bataljona trebalo bi da odu u Albaniju u goste našim
ratnim drugovima Albancima koji se vrlo dobro bore.

Treća divizija bi obezbeđivala bok od Nikšića i Gacka. Koča, Peko i Radovan Vukanović
otišli su razdragani na izvršenje ovih zadataka.

Pitanje ranjenika je veliki problem. Oni koče operacije naših jedinica. Da nemamo ranjenika daleko bi već sada bili. Više od četiri sata Judita i ja smo podnosili izveštaj Marku i Crnom o stanju u bolnicama.

Posle su nam oni dali detaljne direktive za masu pitanja. Od konkretnih zadataka Marko je podvukao: pitanje ishrane u bolnicama, borba protiv pegavca, sahranjivanje drugova koji umiru u toku pokreta, podizanje stručnog sanitetskog osoblja, pravilna raspodela tog osoblja.

Oko ponoći polazimo na spavanje. Došao izveštaj da se i d-r Kraus razboleo od pegavca. Ja hoću da legnem u drugi ugao sobe, da ne bih slučajno preneo pegavac na Marka i Crnog, a Marko mi veli:

— Lezi ovde pored mene!

Ležem na pod, stavljam torbu s Dnevnikom pod glavu i zavlačim lice u kragnu mog debelog suknenog kaputa. Odmah sam zaspao.

Zatekao sam i Vlatka — našeg pregovarača u pogledu zamene s Nemcima. Baš se sada vratio s poslednjeg svog pustolovnog putešestvija. Uspeo je da oslobodi Hertu Hass, drugaricu Starog. Uspeo je da se probije do slavonskih partizana. Oni su izdržali tešku ofanzivu veoma uspešno uprkos svim teškoćama.

Svu vojsku i dobar deo oslobođene teritorije očuvali su. Marijan je bio teško ranjen od avionske bombe.

Tri dana je ležao neprevijen u šumi, ali je ipak ostao živ. Pegavac i kod njih hara. Imaju preko 600 drugova bolesnih od pegavca.

NEDELJA, 9 MAJ

Šćepan Polje. — Od šest izjutra pa sve do sedam uveče radili smo neprekidno. Primili smo dva lekara u Partiju. Hrabri i požrtvovani pokazali su se tokom ove ofanzive. Kako je bilo pogrešno sektašenje onoga druga u Glamočkom Polju: »Lekari su gospoda«.

Dobra je škola ovaj naš rat. Ljudi ginu brzo, ali se još brže uzdižu.

Ovaj bataljon teških ranjenika dobro radi. Ranjenici su previjeni, umiveni, bolničarke vredne, pa od ono oskudnih sredstava za ishranu kuvaju ukusna jela. Beru žaru, srijemuš.

Ranjenici samo traže radiovesti. Lepo su proveli Prvi maj. Na jednoj obali reke su ranjenici, a na drugoj jedan bataljon Druge proleterske brigade. Zapalili vatre i na jednoj i na drugoj obali. Zapevali ranjenici, zapevali borci. Razvila se utakmica ko će lepše pevati, i pobedili ranjenici.

PONEDELJAK, 10 MAJ

Šćepan Polje. — Pešačili smo punih šest sati do Ćelebića. Zatekli smo Vitu u Sanitetskom otseku. On je sam vodio sve poslove, pošto Gojko i Kraus još uvek leže. Vatra im je popustila. Razgovarali smo s njima o našim dosadašnjim iskustvima u bolnici, slažu se u svemu.

Judita i ja imaćemo još dosta posla, postoji u ovoj bolnici trinaest bataljona i treba ih sve obići. Ovo su sve pokretni bolesnici i ranjenici.

Ali će se broj znatno smanjiti. Biće za koji dan svega šest bataljona, jer drugovi ozdravljuju. Ukupni broj ranjenika i bolesnika u čitavoj Centralnoj bolnici pre tri dana iznosio je 3.100 drugova.

UTORAK, 11 MAJ

Čelebić. — Ceo dan smo bili zagnjureni u bolničke stvari. Ovo je posao koji zahteva sva dvadeset i četiri sata. Mora se neprekidno misliti o njima, i noću se budim i zapisujem ponešto što sam u toku dana uočio, a zaboravio da iznesem na sastanku.

Susreo sam dvojicu tifusara. Otimali seljacima hranu. Ja im održao bukvicu, pa ih pitam odakle su, a jedan od njih reče:

— Iz Banije!

Ali meni nešto sumnjivo. Nije im naglasak banijski. Pritegnem ih ja, dok jedan ne priznade:

— Ja sam Užičanin, ali neću to da priznam da ne bih brukao Užičane, pa, eto, rekoh da sam Banijac. Odande je najviše tifusara.

Od jada sam počeo da se smejem:

— To je, Ero, čisti rasizam… I da više to nisi radio, niti da otimaš seljaku, niti da stavljaš teret svojih grešaka na drugoga.

SREDA, 12 MAJ

Čelebić. — Bili smo danas na sastanku u bolnici kojom rukovodi jedna drugarica. Masa grešaka u organizacionim pitanjima, prenela sve sektore rada iz vojske u bolnicu, kao da ranjenicima nije jedini i glavni cilj da što pre ozdrave.

Ranjenici gladuju, žito počelo da stiže iz Sandžaka, ali ova drugarica nije organizovala mlevenje. Govori ona o borbi protiv pegavca, o merama koje su preduzete, mislio bi čovek sve je kod nje u redu, a vidim joj na vratu vašku kako mili.

ČETVRTAK, 13 MAJ

Čelebić. — Razgovaramo Judita i ja večeras posle svršenih sastanaka kako je dosta lako uočiti nepravilnost, ali je teško naučiti ljude da pravilno rade. Treba tu ogromno strpljenje, treba imati takta, upornosti.

Dok mi ovo govorimo dođe nam j jdno pismo od Crnog u pravi čas.

Sreo jednu devojku kako luta po Pivi. Izbačena je već iz četiri brigade zbog prostitucije. Prišla nam je kad smo oslobodili neku bosansku kasabu. Mlada je, nema ni osamnaest godina. Na prvi pogled »neizlečiv« tip.

Ali Crni, po svom sistemu svršavanja »sitnih poslova«, napisao nam pismo o ovoj devojci, izneo ko je, šta je, da je jednom čak bila osuđena na smrt zbog prostitucije, a na kraju veli da joj damo još jednom prilike da se popravi. Razgovarali smo dugo s ovom devojkom.

Postavili smo je za bolničarku – pomoćnicu u Trećem bataljonu.

PETAK, 14 MAJ

Čelebić. — Stvarno radimo dan i noć. Ali umor ne osećamo — naročito posle današnjeg dana. Ima divnih ljudi u ovoj našoj bolnici.

To nam je pokazao sastanak u Trećem bataljonu; komandant Miljuša Jovanović, a politički komesar Tošo Obradović. Ranjenici previjeni, umiveni, vašiju nemaju.

Ishrana redovna. Zito se stalno melje, hleba svaki dan.

Već je četrdeset ranjenika vraćeno u jedinice. Oporavili su se. Još će trideset u najskorije vreme biti poslato.

Eto, ovako se rešavaju problemi. Ranjenici iz ovog bataljona ne idu po okolnim kućama da uzimaju hranu od seljaka. Treba rešiti problem intendanture, pa neće biti ni krađe.

Sami seljaci dolaze u štab bataljona i donose poklone ranjenicima. Iz drugih sela dolaze seljaci i pitaju štab ovog bataljona šta da rade da krađe kod njih prestanu!

Pojedini bataljoni su prosto podivljali po pitanju suzbijanja krađa.

Ne vide ljudi problem — i rešavaju ga policiskim merama. Bolnica VII baniske divizije osudila na smrt tri rekonvalescenta od pegavca radi krađe i — streljala!

Kad smo Judita i ja išli za Čelebić sreli smo dva Banijca — vezana u žice, sasvim isprebijana — jedan je u tuči pao u vatru i osmudio kosu.

Slala ih je baniska bolnica štabu bolnice broj 3.

Odvezali smo ljude. Da batine ne leče — najbolji je dokaz to što su ta dva Banijca zajedno sa stražarom koji ih je sprovodio odmah istog dana ukrali u štabu bolnice 3 — 15 kila brašna!

Utoliko izgleda veći i svetliji primer pravilnog rada u III bataljonu.

Posle podne smo imali jedan od najvažnijih sastanaka otkako radimo u bolnicama. Držali smo ga sa Sanitetskim otsekom punih sedam sati u sobi Gojka i Krausa. Oni su mogli da prate tok diskusije. Rezultati su dobri.

Preneli smo ono što su nam Marko i Crni naložili. Drugovi su pravilno shvatili svoje nove zadatke.

Jednu smo stvar naročito, principijelno, podvukli. Odnos partije i vojske, odnos raznih organizacija i ustanova u narodno – oslobodilačkoj borbi. U Sanitetskom otseku nije postojala jasna slika šta je partija, a šta je vojska. Brkalo se. Partija ne može nikom da zapovedi — sem partijcu. Partija ne može da naredi S.O. to i to.

Ona može da predloži, da savetuje — da preko partijaca u S.O. sprovede izvesne stvari. Takođe se brkaju pojmovi — bolnice, Komanda mesta.

Bolnica ne može da sudi po krivičnim delima — ona je ustanova da leči ljude, a može da podnosi prijave K.M., koja će stvar dalje sprovoditi našim vojnim sudovima. Ta pojava se ne ogleda samo u bolnici. Poslala bolnica po našem savetu neke bolničarke koje su krale s prijavom K.M., a Kovačević, »instruktor Komande područja« odgovorio:

— Neka im sama bolnica sudi. Mi nemamo ni zatvora, ni ljude koji će sprovesti ove bolničarke do Vrhovnog štaba.

Morao sam i njemu istu stvar objašnjavati.

Sada nekoliko reči o samom sastanku Sanitetskog otseka. Prvo smo Judita i ja u opštim crtama govorili o nedostacima našeg Saniteta, o perspektivama naše vojske, o potrebi da Sanitet dostigne našu vojsku.

Konstatovali smo da partiska organizacija nije postojala u Sanitetskom otseku, da ga Partija nije vodila, da nije imala uvid u rad, da se sam Sanitetski otsek nije osećao kao rukovodeće telo.

Zatim smo podelili rad na sektore po kojima će pojedini drugovi odgovarati pred Partijom.

1) Pitanje lekarskih kadrova: Dvadeset lekara je u ovoj ofanzivi poginulo, umrlo ili nestalo.

Pratiti razvitak lekara, pravilno ih raspodeliti po bolnicama i divizijama. Utvrditi broj stručnih i nestručnih bolničarki, odmah otpočeti kurseve, izvršiti pravilnu raspodelu.

Podizati lekare i politički i stručno. Onemogućiti onaj sektaški stav: »To su gospoda koja su nam sada potrebna, dok mi ne izgradimo naše kadrove«.

2) Epidemiologija: Higijenske pokretne ekipe za bolnice, vojsku i narod. Pegavac nestaje, spremiti se za trbušni tifus i dizenteriju. Pravilnik za suve komore. Pravilnik za izolaciju zaraznih bolesnika.

3) Trupni sanitet: Povezati se sa sanitetima u divizijama, jer se pokazalo da smo najveće teškoće imali baš zbog otsutnosti veze između Sanitetskog otseka i trupnog saniteta.

Izraditi pravilnik o slanju i vraćanju ranjenika i bolesnika iz divizija u centralnu bolnicu i obratno. Zatim, pitanje kadrova u trupnom sanitetu i pravilnik o raspodeli lekova.

4) Ishrana: Najveću pažnju obratiti na ovo pitanje. Najviše ranjenici i bolesnici umiru od iscrpenosti, od gladi.

5) Transport: Jedan od važnih sektora. Odmah da se stvori ekipa od 150 konja za prenos ranjenika, koja će se u relativnom zatišju upotrebiti za prenos hrane.

6) Apotekarstvo.

7) Političko – prosvetno – kulturni rad.

Na sastanku su bili: Gojko, Vita, Kraus i Stanko Martinović, kao članovi Sanitetskog otseka, i Voja Đukanović i Ljuba Mikić, kao referenti Sanitetskog otseka.

SUBOTA, 15 MAJ

Čelebić. — Večeras su došli do nas Krcun Penezić i Vlado Rolović.

Savetuju nas da što pre rasteretimo ovaj kraj od ranjenika, jer se ovde moraju smestiti jedinice Druge proleterske. »Vražja divizija« sve je aktivnija. Vrše duboke prodore novim metodama. Biraju jaruge, zaobilaze naše položaje i upadaju u dubinu naše teritorije.

Pojedini Nemci vrebaju naše puškomitraljesce, pa im se satima prikradaju. Tri su nam
puškomitraljesca ubijena izbliza nemačkim »Valterima«. Sve pokazuje da se Nemci ozbiljno spremaju na velike borbe. Druga proleterska je izvršila nekoliko protivudara i pokazala Nemcima da su ovde proleteri.

Gojko danas razdoktori doktora Gerasimova, belogardejskog emigranta, koji je od pre devet meseci u partizanima. To je veoma čudan, nesavestan, nastran čovek. Evo liste njegovih zločina:

1) U s. Drače ostavio 35 teških internih bolesnika, a sam krenuo napred s pet konja, ženom, detetom i dva pratioca. Nije se zaustavio u Brodu, gde mu je naređeno da se zadrži, već je otišao dalje, a bolesnici su daleko iza njega išli peške, bez hrane.

2) Ranije, u Argutu, odbio da dà tih pet konja za ranjenike.

3) U Livanjskom Polju skinuo ranjenika s kamiona i stavio svoju ranjenu kučku.

4) Proneverio dvadeset osam hiljada dinara partizanskog novca.

5) Nije u Čelebiću previo ranjenike šest dana.

I tako dalje. On je govorljiv čovek. Kad mu se nešto primeti, on se brani:

— Ko, zar ja? Pa ja sam bio počastvovan do sada stalno, sve sam pohvale dobijao …

Pred ranjenicima je otkrivao svoju belogardejsku dušu:

— Zašto mi, intelektualci, da nosimo srp i čekić na kapi. Mi treba da nosimo na petokrakoj knjigu!

Ovde je s nama večeras bio i d-r Stanko Martinović. Kakva suprotnost Gerasimovu! To je stvarno naš najpožrtvovaniji lekar. Pre neki dan vodio je ranjenike put Belena, a četnici zapucaju s jedne strane. Stanko zgrabi svoju mašinku i trčećim korakom krene ka brdu odakle su četnici napadali, pucajući neprekidno na njih.

U pomoć su mu priskočile bolničarke i neki lakši ranjenici. Četnici su se razbežali, a Stanko, bolničarke i ranjenici gonili ih uz brdo, sve dok nisu došli do njihovog skloništa. Pronašli
su tu dosta kajmaka i druge hrane, pa su se s tim vratili koloni ranjenika. D-r Stanko Martinović je jedini naš lekar koji ima tačan spisak svih svojih bolesnika.

On je vodio pegavce iz Krajine. Ozdravilo je 955 bolesnika, a umrlo je od Mliništa (15 februar) pa do 15 maja 480 drugova. To je spisak pegavaca samo kod d-r Stanka. Drugi iekari nisu vodili ovakvu statistiku. Svakog od njih ima ime, mesto u kome je umro i gde je sahranjen.

NEDELJA, 16 MAJ

Čelebić. — Stari Jošan Bulajić, sanitetski major u bivšoj jugoslovenskoj vojsci, postao je komunista kada je prešao šeždesetu godinu.

Zaplakao se od radosti kad su mu drugovi to juče saopštili. Rekao je:

— Kad su prošli put bili četnici sasvim blizu nas, kad je izgledalo da ćemo izginuti, samo me je jedno tištalo: »Poginuću, a nisam postao komunist«.

Danas smo Judita i ja bili na sastanku njegove jedinice štaba Bolnice br. 3. Ovaj stari, iskusni lekar rekao nam je nekoliko tačnih stvari:

— Prvo, više smo imali u toku ovog marša smrtnih slučajeva od iznurenosti nego od bolesti… Drugo, polovina od onih koji su izišli iz zarazne bolnice nisu preležali pegavac, iako su ubeđeni u to, nego su imali jak nazeb ili običnu temperaturu od iznurenosti.

Kad smo otpuštali rekonvalescente u jedinice utvrdili smo 440 takvih slučajeva.

Bili smo na sastanku intendanture. Nije znala da organizuje posao.

Evo primera: U Čajniču je štab Prve divizije ostavio za Centralnu bolnicu: 4.000 kilograma brašna, 1.250 kilograma kukuruza, 2.000 makarona, 1.500 pasulja, a u bolnicu je stiglo: 1.000 kilograma brašna, 548 kukuruza, 355 makarona, 180 pasulja.

Istina, nije bilo dovoljno konja za prenos. Poslednji tovar od deset konja uhvatili su četnici i opljačkali, zatim sva se ova hrana morala prenositi iz udaljenosti od jednog do dva dana hoda. Ispitivali smo rad intendanture.

Hranu koju bolnica nije stigla da odnese dobila je vojska, tako bar stvari nisu propale.

Utvrdili smo da krađe hrane nije bilo, već jedino da je postojala slaba organizacija u prenosu hrane.

PONEDELJAK, 17 MAJ

Čelebić. — Po kiši smo pošli na sastanak Četvrtog i Šestog bataljona. Oblaci do zemlje, a odjednom se pojavi nemački izviđač. Provlači se jarugama kao ptica. Sumnjivo je ovo izviđanje. Sasvim su nas zaokupile ove bolničke brige, pa smo izgubili iz vida šta se dešava kod nas i u svetu. Doznali smo da saveznička ofanziva neobično uspešno napreduje u Tunisu.

Ova dva bataljona pegavaca u teškom su stanju. Branje trave, »paša« kako se kaže u bolnici, ovde je obavezna stvar. Imaju određeni sat, od devet do deset, kada svi idu u šumu.

Žalosno je gledati dobre drugove kako ih je upropastio pegavac. Dolazi Ivo Novaković:

— Slušaj, Vlado, jedan seljak ima ovde odličan kiseo kupus. Dao sam mu ćebe, hoćeš li da tebi malo donesem?

Ne smem ga grubo odbiti, bolesnik je:

— Ma, Ivo, ko jede kupus krajem maja. Sve se to pokvarilo.

— A, ne, ne, odličan je kupus. Ja sam poveo celu svoju četu, znaš, komandir sam, i začas smo razgrabili čitavu kacu. Seljak nam je dao drage volje.

Kadrovi su nam veliki problem. Eto, u ova dva bataljona svi rukovodeći drugovi preležali su pegavac. Kod nekih su ostale teže posledice kao kod Ive. Otuda ogromne teškoće u radu.

Ivu smo uverili da mu je potreban odmor.

UTORAK, 18 MAJ

Pokret. — Sastanak u Bolnici broj 3 otpočeli smo u pet i trideset.

Naročito smo podvukli potrebu podizanja ljudi. Moramo se probiti s onakvim kadrovima kakve imamo u bolnici. Ne možemo očekivati 100, 200, 300 izgrađenih drugova iz vojske, koji će napraviti »čudo« u bolnici.

U njoj samoj ima masa materijala, samo treba vaspitavati, podizati ljude. Pošto smo završili posao na Celebiću, to smo Judiita, Vita i ja pošli za Šćepan Polje.

Četnici su napali jednu grupu naših bolesnika kad su išli za Meljak.

Jedan je drug poginuo, a jedan je ranjen. Svega je nekoliko bolesnika imalo oružje, ali su odbili napad četnika. Izdajnici znaju da se Nemci pripremaju, pa udaraju mučki.

I na drugim mestima pripucavaju u leđa. Sedeli smo Judita, Vita i ja, na putu za Šćepan Polje, na steni, iznad Uzlupa, šalili se; ja sam predlagao da Judita ide u prethodnicu, Vita u začelje, a ja da budem glavnina, ako nas četnici napadnu, ne sluteći da su nekoliko sati pre toga, baš na tom istom mestu, četnici pucali u jednog našeg kurira.

Sreli smo ga nekoliko sati kasnije i ispričao nam je šta mu se dogodilo.

Punih osam sati smo putovali do Šćepan Polja, uskim putem, kroz šumu iznad Tare. Ožedneli smo prilično i ispod Zlatnog Bora naišli smo na jake izvore. Legao sam na kamen, zamočio lice u hladnu vodu i slatko se napio. Ovo je jedno od najlepših uživanja u našem ratu, piti čistu vodu.

Odmorili smo se tu, kraj vode, i otpočeli zanimljivu diskusiju o kadrovima. Znatne gubitke smo dosada pretrpeli, a kakvi nas sve zadaci čekaju. Danas – sutra moraćemo čitavu zemlju preuzeti na svoja pleća, a kadrova nemamo ni danas dovoljno.

Treba organizovati železnice, snabdevanje, škole, stotinu drugih stvari. Ovo u bolnici nije ništa prema onom što nas očekuje.

— Neće biti mira ni po završetku rata, tek će onda biti posla! — veli Vita.

U Šćepan Polje smo stigli u pet i po i odmah smo otpočeli sastanak sa štabom bolnice pegavaca. Raška Popovića, člana štaba, drugovi oštro kritikuju.

Dok smo raspravljali Raškov slučaj dva puta su prošle bolničarke i pronele mrtve drugove. Oni su toliko omršavili da su postali kost i koža. Pod teretom njihovog tela nosila se uopšte ne ugibaju. Samo po kaputu na nosilima poznaje se da to sahranjuju druga koji je umro.

Završili smo sastanak u ponoć. Posle osamnaest i po sati marša i rada legli smo u vlažnu travu, u ruševine muslimanskog sela Huma, prema Šćepan Polju, glavnoj bolnici pegavaca.

SREDA, 19 MAJ

Pokret. — Nastavili smo posao od pet izjutra, pa sve do podne.

Izgleda da će se srediti prilike u ovom štabu. Ljudi se jutros potpuno otkravili. Istupaju i iskreno ukazuju na svoje propuste i greške. Jedan drug kritikuje sebe, suze mu u očima i svečano daje obećanje da će biti još budniji, još uporniji. Kad je završen sastanak, drugovi nam ne daju da krenemo.

Svaki hoće da govori, svaki bi hteo da ukaže na svoje slabosti. Divni ljudi. Ovog ima samo u Rusa i kod nas. Obišli smo odeljenje najtežih bolesnika. Oni su smešteni u staru austrisku karaulu.

Zastao sam. To nisu ljudi, već živi kosturi. Jedan stvor, čudno iskrivljenog lica, puza po zemlji i nešto bunca. Razumem jedva: »Avion, avion«. To je, rekoše, d-r Rudan. Prosto ne verujem.

Pre neki dan to je bio žustar, hitar Dalmatinac. Sada je pegavac. Umro je nekoliko sati po našem odlasku.

Dok sam prelazio most na Pivi, pade mi na pamet da su svi drugovi koji su prisustvovali sastanku, sem Raška Popovića, preležali pegavac poslednjih nedelja. A na svoja pleća primili su ogroman zadatak, evakuaciju 1.800 pegavaca, stalno u pokretu, bez krova nad glavom, bez konja, nosila, bez hrane. Pravili su neki od njih propuste, ali kad se čitava evakuacija osmotri u celini treba im odati dužno priznanje.

Svratili smo do grupe teških ranjenika na Šćepan Polju. Svi su umiveni, odela su im isparena, čak imaju i ponešto hleba. Redovno se previjaju. Ide mašina, kako kaže Crni, samo je treba pokrenuti, ljudima pomoći, pa je dobro.

Ovde smo doznali da je major Vojislav Đokić poginuo od avionske bombe, negde oko Miljevine. Udario ga sitan geler, kao zrno pšenice, ispod oka i prodro kroz lobanju.

Izdahnuo je posle dva dana. Ovih dana mu je i sin poginuo. Đokić je stari oficir, još 1910 godine bio je proizveden za potporučnika. Iz vojske je, kao major, bio uklonjen 1933, jer je
bio optužen u Mariborskom procesu. Kad je izbio ustanak 1941 odmah je pošao u borbu.

Bio je vrlo uporan, niko ga od naših drugova nije poznavao, ali se on od prvog dana izjašnjavao za partizane. Odlazio je iz Sarajeva čak u Crnu Goru, na Pivu, i pisao letke, zvao narod u borbu.

Posle se vratio na Jahorinu i tu je, zajedno s Borom Kovačevićem – Šćepanom i Radom Hamovićem, organizovao Jahorinski odred.

Bio je komandant Odreda sve do aprila 1942, kada je otpočela Treća ofanziva.

Nekako u to vreme postao je i član Vrhovnog štaba. Odlično se slagao s nama, mlađima.

Poginuo je kao načelnik štaba Sedme divizije. Pored njega pao je i d-r Vajs, sanitetski referent Sedme divizije. Dobar lekar. Judita, Vita i ja krenuli smo za Rudine, gde se nalazi naša poslednja bolnica.

Hteli smo, prvo, da svratimo u Liječevinu, gde su bili Crni i Đido. Odmorili smo se ispod zadužbine hercega šćepana. Dole pod nama Tara i Piva — Drina. Divan kraj, sve zeleno ali pusto. Totalni rat.

Prekoputa spaljeni Hum. Vetar nam donosi nekakav smrad, možda bačen drob, možda leži nesahranjeni četnik, možda mrtvi tifusar. Gledam u oštri greben Vučeva, u tamnoplavo nebo iznad njega, i počeh da govorim Juditi i Viti kako lep život vodimo, ponosita čela idemo kroz sve ove užase.

Kao orlovi na visinama. Pušku nosimo u ruci, ali skupo to plaćamo. Svakog dana ode poneko. Srećni smo, uprkos svega, u proleće treće godine velikog rata.

Stigli smo u Liječevinu. Tu se održava partiski kurs. Tokom ove ofanzive, između marševa, uče naši drugovi vredno marksizam-lenjinizam.

Ovo je već drugi kurs. Đido, Crni i Krsto Popivoda drže predavanja. Da vidimo tu vojsku koja bi usred ovih napora, marševa, bombardovanja, pegavca, našla vremena za učenje. A da nam nije teorije, da je ne proučavamo tako uporno, ne bismo ovo ni izdržali, ne bismo ovo ni stvorili.

Ona je izvor naše snage, ona nam ukazuje da ćemo pobediti ako budemo pravilno radili, ona nam ukazuje da će pobeda u velikom ratu biti na našoj strani.

Zavidim drugovima koji su na kursu. Ovaj rad u bolnici mi je sve misli zauzeo. Tek ovde saznajemo pojedinosti velike savezničke pobede u Tunisu. Stara žica novinarska u meni ponovo kuca.

ČETVRTAK, 20 MAJ

Pokret. — Kurs će se završiti za koji dan, pa ćemo Judita i ja zajedno s Đidom i Crnim za Vrhovni štab, jer ćemo naš posao na Rudinama završiti za dva-tri dana. Rad u bolnicama otrgao me je od svih stvari i problema izvan bolnice. Tek sam ovde saznao pojedinosti velike savezničke pobede u Tunisu. Nemci i Italijani su bačeni u more.

Doznadosmo od Crnog važnu stvar. Englezi nas najzad priznaju. Jedna se misija spustila u Liku a jedna treba da dođe kod nas.

Na ovom kursu našao sam mnoge stare drugove. Gledam jednog druga s leđa kako čisti čizme i pitam se ko bi to mogao biti što tako uporno doteruje obuću usred ove planine?

Kad se okrenuo, poznao sam moga kuma i starog prijatelja Nešu-Nenada Petrovića. Zagrlili smo se.

On je zamenik političkog komesara jednog bataljona u Majevičkoj brigadi. Nismo se videli više od tri godine. Zajedno smo stanovali u Beogradu 1937 i 1938 godine.

Razgovaramo o drugovima, o starim uspomenama, o Ivici Marušiću, koji je postao legendarni krajiški junak — Ratko.

Posle podne smo pošli za Rudine. Gore, na čistini, nalete iznad nas nemački izviđač. Nije bio više od trideset metara. Srećom, nije nas primetio. Preko Tare čuje se jaka borba. »Vražja divizija« krenula je od Foče i izbila na položaje ispred Čelebića. Tamo se nalaze samo lakši ranjenici i bolesnici — pešaci.

Svi teži ranjenici već su prebačeni na Pivu. Tako nam je bio naredio Terzić.

Još nam nije jasna ova vojna situacija. Od Crnog smo čuli da su Nemci ušli iznenada u Kolašin. Draža Mihailović je ranije krenuo ka Sjenici. A vojvoda Pavle Đurišić se odvezao s Nemcima. Seo je u njihov tenk i otišao. Naše drugove iz zatvora u Kolašinu izveli su na čistinu izvan grada i otvorili vatru iz mitraljeza. Od 400 drugova dosad je do nas stiglo 14!

Ali najveći deo izgleda da se spasao. Nemci nadiru i od Nevesinja ka Gackom i Nikšiću.

Terzić u pismu veli da im je cilj izbijanje na Jadransko More, kako bi sprečili savezničku invaziju. Đido veli da im je osnovni zadatak da nas unište. Narod je izbegao u planine.
Deseta hercegovačka je hitno pošla ka Gackom. Mitar i Peko su izdali letak narodu Crne Gore i Hercegovine i pozivaju ga da ustaje protiv Nemaca.

PETAK, 21 MAJ

Rudine. — Nemci su navalili od Foče. Prodrli su do samog Čelebića. Čuje se jaka borba.

Očekujemo Prvu diviziju da sredi stanje na ovom frontu. Ona treba da stigne sutra posle podne. Evakuisanje ranjenika ide sve brže. Danas posle podne novo iznenađenje. Jedna nemačka jedinica probila se od Gackog dolinom Sutjeske i iznenada se prebacila preko
Drine gumenim čamcima između Čelikovog Polja i Bastasa.

Bez zadržavanja je jurnula ka Humu i Šćepan Polju, gde smo mi imali oko 300 tifusara, od kojih 140 teških. Tu je bio samo jedan bataljon Druge proleterske. Nemci su na juriš zauzeli kasarnu kraj mosta u kojoj su bili smešteni najteži bolesnici.

Jedan bataljon Druge proleterske, srećom, našao se tu i zadržao Nemce. Rukovodstvo bolnice se odlično pokazalo.

Izvuklo je sve bolesnike. Nije bio uzaludan onaj sastanak. Naročito se dobro držao Vojvodić, zamenik komesara Prvog bataljona četvrte brigade.

Obilazili smo danas bolnice. Ranjenici nam govore:

— Dobro je, drugovi! čisto je, previjaju nas, čitamo, pevamo, ali samo nema dovoljno hrane.

Održali smo sastanak. Ranjenicima se mogao povisiti obrok hleba. Dosada su dobij ali po 150 grama na dan, a u magacinu ima rezerve da se daje svakom ranjeniku po 300 grama na dan za deset dana. Sem toga, sa Žabljaka treba da stigne još 10.000 kilograma brašna.

Intendanti su kažnjeni.

Došao na Rudine čika Boca Lazović, intendant, stariji drug, ima blizu 55 godina. Šeta se po Rudinama, dok svuda naokolo grmi. Pitam ga kakva posla ima.

— Iz Sandžaka su pošle ovce za Rudine, pa kad stignu, stvorićemo farmu. Krajem juna ćemo strići ovce, a ja sam došao da organizujem radionicu sukna …

— Dakle ovaca još nema, a strići će se krajem juna, pa od te vune hoćeš da praviš sukno! — šalio sam se s čika Bocom.

On uopšte nije bio obavešten o situaciji. Posle i sam veli da ima malo izgleda i da postriže ovce, a kamoli da dočeka prvo sukno.

Ceo dan su nas preletale eskadrile bombardera, po 10, 15, jednom izbrojasmo 27 aviona. U daljini detonacije. Nemci preduzimaju veću ofanzivu. Još nemam podataka o širini njihovih pokreta. Uostalom čim stignemo na Zabljak, situacija će nam biti jasna.

SUBOTA, 22 MAJ

Rudine. — Danas održavamo poslednji sastanak u Bolnici broj 1, završavamo svoj posao. Tri meseca i pet dana proveo sam u ovoj sredini, naročito poslednje tri nedelje dobro sam upoznao stanje u bolnici.

Razmišljam o ovoj našoj evakuaciji. Nikad niko nije preduzimao takav poduhvat: 4.000 ranjenika i bolesnika preneti od Like i Krajine za Pivu.

Ogroman trud smo uložili. Bitke smo vodili isključivo za ranjenike.

Prozorska bitka imala je taj karakter. Braneći stare ranjenike sticali smo nove. Samo Sedma baniska brigada imala je u bici za Prozor 470 izbačenih iz stroja. U brigadi je posle bitke ostalo svega 330 drugova.

Pegavac nas je kosio. Sedma baniska divizija i Deveta dalmatinska nastradale su mnogo noseći ranjenike. Sećam se drugova iz Pete dalmatinske brigade koji su mrtvi padali pod nosilima, sećam kako je jednog dana krv oblila dvadeset i dva druga iz ove brigade dok su nosili ranjenike.

U Baniskoj diviziji skoro 80% ljudstva bilo je obolelo od pegavca.

Velike je napore uložila naša vojska boreći se za svoj visoki princip ne ostavljati ranjenog druga!

Kad smo polazili iz Krajine, Tito je naredio da se svi ranjenici ponesu, čak i oni iz Banije.

Hteli smo da olakšamo položaj našim jedinicama u Lici i Krajini.

Ova evakuacija nam je donela dragocena iskustva: Nikako ne praviti centralne bolnice.

Decentralizovati bolnice po svaku cenu. Neka svaka divizija vodi svoje ranjenike, sem onih najtežih.

Njih ostavljati na najsigurnijem mestu slobodne teritorije, a pošto nema kod nas sigurnih mesta, to praviti tajne bolnice u bunkerima. Naš centralni sanitet tom pitanju mora da posveti punu pažnju. U Hrvatskoj i Sloveniji imaju drugovi već prilično iskustva u ovom problemu.

U Petrovoj Gori tokom ove ofanzive neprijatelj nije uspeo da pronađe bolnice.

U ovoj novoj ofanzivi nećemo uspeti da prebacujemo Centralnu bolnicu kao u minuloj ofanzivi. Neprijatelj zna naše stanje. On je uporan. Sećam se reči onog zarobljenog nemačkog majora: »Mi proučavamo vaš način ratovanja«.

I, evo, u ovoj ofanzivi Nemci sasvim drukčije ratuju. Ne napreduju samo komunikacijama, ispred glavnine šalju pokretne udarne grupe koje izbijaju tamo gde im se ranije ne bismo
nadali. Tako su jutros dolinom Sutjeske izbili na Drinu, brzo je prešli, i napali bolnicu kod Šćepan Polja. Naši ranjenici su u ozbiljnom položaju.

Ova ofanziva će biti najteža od sviju. Zato je jedini izlaz, po mom mišljenju, decentralizovati bolnicu, sve lakše i srednje ranjenike predati divizijama; bolje će se hraniti, neće se pegavac tako prenositi, a za teške ranjenike praviti bunkere i tu ih skrivati. Nemci će svuda prodreti, nikakvi planinski masivi ne pomažu. Ne možemo mi držati nedeljama
jednu te istu liniju fronta. Nestaće nam i municije i hrane.

Drugo, postoji raskorak između razvoja naše vojske i saniteta. Vojska se pretvara u potpuno regularnu armiju, a sanitet je još uvek partizanski.

U jednoj bici mi sada imamo po nekoliko stotina ranjenih. Sanitet nije u stanju da odjednom pravilno prihvati ovoliki broj ranjenika jer su objektivne teškoće zaista velike.

Uprkos svega, evakuacija je uspela, najveći broj ranjenika vraćen je u brigade. Ostalo je danas svega 1.500 ranjenika, od toga 750 teških. Veliki broj ranjenika i bolesnika ozdravio
je i vraćen je u jedinice. Sedmoj diviziji vraćeno je 800 boraca.

Moraju se uzeti u obzir i objektivne teškoće. Naš Centralni sanitet je na početku ofanzive odjednom morao da primi sve ranjenike iz Like, s Banije, s Korduna.

Mi nismo imali toliki broj kadrova, ni lekara, ni bolničarki za tako mnogo ranjenika. Zatim, nijedna grana naše vojske ne zavisi toliko od materijalnih uslova kao sanitet. Nema sigurnih bolnica, nema dovoljno osoblja, bez lekova smo, u šumi, u stalnom pokretu.

Bilo je i propusta u bolnici, bilo je teških propusta, ali ti slučajevi blede pred bezbrojnim primerima svetlog, herojskog rada mase drugova, d-r Stanka Martinovića, Viće – Rada Vilotijevića, bolničarke Milese, čitave legije malih seljanki iz Banije, Like, Krajine.

One su u bolnicu primljene kao izbeglice, pa se u početku nisu znale snalaziti, a tokom
vremena, u pokretu, u marševima, pod bombardovanjem, u borbi s četnicima za odbranu ranjenika, one su se čeličile, izgrađivale da bi danas postale heroji naše bolnice.

Prošle noći Đido zakuca na prozor kuće u kojoj sam spavao. Odmah sam mu poznao glas. Kursisti su došli na Rudine, jer su u njihovo selo stigli pegavci iz Šćepan Polja. Nemci su danas ceo dan pokušavali da pređu preko mosta na Šćepan Polju, koji mi nismo stigli da porušimo usled njihovog brzog naleta.

Đido i Crni su naredili da se svi ranjenici iz Rudina odnesu u šumu, jer postoji opasnost bombardovanja ovog sela. Pretpostavka je bila tačna. Došlo je devet »štuka« i počele su da tuku periferiju sela, zatim kotu Soko i kose iznad Šćepan Polja. Mislili su da se tu nalaze naši artileriski položaji. Posle Nemaca došli su ustaše u nekim starim aparatima.

Oni su bacali bombe za žive ciljeve po ivici sela. Ranili su naša dva najbolja konja, Posle ručka pojavio se jedan Italijan, brzi, laki bombarder. On je mitraljirao šume oko Rudina.

Zrna su padala oko nas. Primetio je neko stado u blizini, ali Đido i Crni nisu prekidali ispitivanje kursista već su se samo oko bukve okretali kako je Italijan mitraljirao. Crni, Đido, Pavle Pekić, Tošo Vujasinović i ja posle smo se ispeli na Soko da posmatramo borbu koja se vodi ispod nas.

Izvanredan vidik. Oko Bastasa su nemačke baterije brdskih topova. Crni je proračunavao s kolike nas daljine Nemci tuku.

Druga proleterska nije nikako dozvoljavala Nemcima da pređu Taru i prodru na Planinu Pivsku. Sreli smo danas Sredoja Uroševića s dva bataljona Druge proleterske koji dolaze sa sektora Šavnik — Nikšić.

Čuje se jaka borba i od Celebića. Predveče smo doznali da je Prva proleterska brigada, posle marša od 17 sati, stigla na Celebić u trenutku kad su Nemci opkoljavali Majevičku brigadu. Izgleda da su bosanski ranjenici zarobljeni, a tako isto i komora. Prvi izveštaji govore da su proleteri spasli Majevičane.

Ali prelaz preko mosta kod Uzlupa nije više siguran, jer ga Nemci stalno tuku artilerijom. Uspeli su se na prve kose iznad Huma, oko Zlatnog Bora, i odatle nas ugrožavaju.

NEDELJA, 23 MAJ

Pokret. — Još nije ni svanulo kad smo pošli za Zabljak. Polazimo za Vrhovni štab. Krenuli smo u dva izjutra da bismo do sunca prešli čistinu na Planini Pivskoj. Posle pet sati marša izbili smo do Sušičkog Kanjona, i slatko zaspali kraj jezera. Probudila nas je kiša. Malo kasnije naiđe Veljko Mićunović, koji je prošlu godinu proveo kao gerilac u okolini Cetinja.

Govorio nam je o teroru četnika. Mnogi su se naši prijatelji povukli u strahu od četničke kame. Cetinje se dobro drži. Gerilce je ustvari Cetinje hranilo. Odatle se hrana slala krišom na teren.

Peli smo se ka selu Crnoj Gori, ispod štuoca, kad nas sustigoše kuriri iz Vrhovnog štaba. Judita i ja dobili smo jedno pismo od CK u kome je bila detaljno razrađena linija rada u sanitetu. Odmah smo pismo poslali po kuririma Viti i Gojku. Crni mi reče da 25 maja treba da stigne do nas engleska vojna misija. Spustiće se padobranima na Žabljak.

Kad smo se ispeli na sam Štulac preko 2.000 metara, pojaviše se nemački bombarderi. Tukli su Žabljak, čitava se planina prolamala.

Avioni su kružili oko naših glava i pikirali među doline. Sreli smo neke seljake koji nam vele da je Žabljak i juče žestoko bombardovan.

Pojavilo se dvadeset i sedam bombardera i na ovo mestašce od dvadesetak kuća bacili su preko dve stotine velikih bombi. Po mraku smo izbili na Crno Jezero i smestili se u kabine kraj jezera. Gledam na daskama potpise četnika Draže Mihailovića i nekih Italijana. Mnogo se ovaj kraj izmenio od 1938 i 1940 godine, kada sam kraj ovog jezera provodio nedelje pod svojim malim šatorom.

PONEDELJAK, 24 MAJ

Crno Jezero. — Zatekao sam staro društvo na okupu. Prvi put posle oktobra 1942 na Oštrelju opet smo svi zajedno. Zna se — Zoran i ja čitavo smo vreme zajedno, čitali smo dnevnike… On je sjajno opisao svoje lično raspoloženje u mnogim teškim situacijama … Biće od njega dobar književnik…

Vrhovni štab se nalazi na samom jezeru. Stari i Marko su kraj Malog Jezera, blizu utoka Malog Jezera u Veliko.

Juče su Nemci mitraljirali naš logor. Jedan metak prošao je kroz gornji levi džep kaputa Branke Savić. Oštetio joj je legitimaciju na dva prsta od srca.

Posle podne smo Judita i ja bili kod Marka i podneli mu usmeni izveštaj. Kazao je da spremimo i pismeni izveštaj. Kad sam prolazio, posle toga, pored šatora druga Starog, on me viknu:

— Hej, ti, znaš li da si još uvek pod mojom komandom? Hodi gore na razgovor!

Reče mi Stari da se uvode činovi. Postajemo regulama vojska.

Prva tri generala biće Savo Orović, pokojni major Vojislav Đokić i Dalmatinac Škorpik.

Dobiće činove i lekari.
— Bruke moje, — velim ja. — Pošao sam pre Olge u rat za čitavu godinu dana, pa kad se vratimo kući do Milice — Olga kapetan, a ja običan redov!

— Ništa, dobićeš i ti kaplarski čin! — odgovori mi Stari.

Stari me je zvao da se pripremim za doček Engleza. Treba da prevodim razgovor između Starog i Engleza. Jedna engleska misija se spustila u Lici i sada je kod Glavnog štaba za Hrvatsku.

Druga se nalazi negde u Istočnoj Bosni, pala je oko Zvomika, a treća treba da stigne 25 maja do nas. Englezi su bacili prvu misiju na prazno, »da se poveže s borbenim grupama koje se bore protiv okupatora«.

Padobrani su pali na oslobođenu teritoriju, koja je prilično velika u Hrvatskoj, pa je tako
misija došla do nas. Ona je obavestila radiostanicom englesku komandu o prilikama u Jugoslaviji, o našoj snazi (o tome su mogle da izveštavaju i engleske misije kod Draže Mihailovića, naročito tokom ove ofanzive), pa su Englezi ponudili jednu misiju kod Vrhovnog štaba.

Čika Janko je određen da pripremi doček gostiju. Ima on mnogo iskustva za te stvari. Čitavu zimu — februara 1942 čekao je baš ovde na Zabljaku — Ruse. Spremio je velike vatre na jednom polju blizu Zabljaka.

Govori mi Stari posle o bolnicama:

— Marko me je stalno izveštavao o vašem radu. Zadovoljan sam rezultatima koje je postigao naš sanitet u toku prošle ofanzive.

Setih se decembra 1941 kad sam sedeo pred CK-a na optuženičkoj klupi, posle naše bruke kod Pribojske Banje. Sprao sam donekle onaj propust.

Posle me pita:

— A šta ti misliš o raspuštanju Kominterne?

Nisam mogao odmah da odgovorim. Razmišljao sam o tome, istina, ali me pitanje iznenadilo. Stari nastavi:

— To će Hitleru izbiti oružje iz ruku. Pod tom parolom on je vezivao izvesne krugove za sebe… Uostalom same kompartije sada će pokazati više inicijative.

Još mi Stari reče da će naš CK dati svoju izjavu po tom pitanju.

Ja dođoh sebi:

— Mislim da će ova odluka izbiti oružje izvesnim petokolonaškim elementima u samoj Engleskoj i Americi…

Nemci vrše ofanzivu širokih razmera. Još sedmog maja dobili smo od Arsa važan radiogram. Od jednog zarobljenog nemačkog kurira doznao je da Nemci sprovode veliku koncentraciju protiv nas na prostoru Duvno — Široki Brijeg — Vakuf — Prozor.

Ta koncentracija je završena 15 maja i Nemci su krenuli na nas s tog pravca, a tako isto i sa svih ostalih strana: od Foče, Pljevalja, Bijelog Polja, Kolašina, Nikšića, Gackog i Kalinovika. Arso i Lola su pošli s Petom divizijom nama u pomoć i treba da udare Nemcima u leđa.

Samo se Arso žali da su jedinice vrlo umorne i da su nastradale od pegavca.

Nemci su napravili veliki obuhvat sa svih strana, doveli su potpuno nove divizije i nadiru iz nekoliko pravaca u gustim kolonama.

Primenjuju novu taktiku. Na pojedinim mestima razvijaju se u male kolone, pojavljuju se našim jedinicama iza leđa, šalju dresirane pse da nas otkriju, posedaju sve istaknutije kote, odmah se ukopavaju, prave zasede. Snabdevaju se avionima, sem toga su izvršili masovnu mobilizaciju civilnog stanovništva.

Zgrabe seljaku konja, a seljak pođe da bi spasao svog konja. Na nekim mestima jedan Nemac goni ispred sebe deset civila, a oni na plećima vuku municiju, hranu. Izgleda da je na desetine hiljada ljudi tako mobilisano čak iz Sarajeva, Metohije, da budu nemačka komora.

Sada su nas Nemci zaokružili sa svih strana, ali partizani su opkoljeni još od 6 aprila 1941 godine, kada su Nemci prodrli u Jugoslaviju.

Naše su namere da probijemo obruč na severu, jer na tom sektoru, izgleda, ima najmanje neprijateljskih snaga. Prva i Druga divizija treba da se bace na taj sektor i potpuno rašire naš prodor. Prva divizija je sve do nedavno bila na južnom sektoru, u pravcu Prijepolja, Bijelog Polja i Mojkovca.

Imala je žestoke borbe s Nemcima. Otstupala je planski, korak po korak, držala jednu poziciju izvesno vreme, nanosila neprijatelju velike gubitke, a zatim prelazila na drugu, pripremljenu poziciju.

Zapadno od Prve proleterske, na Sinjajevini i severno od Kolašina, na sličan način su usporavale nadiranje Nemaca četvrta crnogorska i Druga dalmatinska brigada.

Po naređenju druga Tita Prva divizija (Prva proleterska i Treća krajiška) hitno su posiate na severni front u cilju probijanja ka Foči.

Proleteri su stigli u pravi čas. Nemci su bili prodrli sve do Čelebića i zarobili bolnicu Majevičke brigade. Pravo iz marša koji je trajao skoro dvadeset časova, Prva proleterska je stupila u borbu, razbila Nemce, odrobila bosansku bolnicu i komoru, i počela da goni neprijatelja.

Jedan deo Prve brigade u zajednici s Trećom krajiškom, Šestom bosanskom i Majevičkom razbio je Nemce u pravcu Foče.

Treća krajiška je opkolila pet grupa Nemaca i potpuno uništila četiri. Ubijeno je preko dvestotine Nemaca. Krajišnici su mrtve Nemce umetrili sve po osam na gomilu i tako ih ostavili. Neka se zna da ih je pobila slavna brigada iz Drvara.

U kontra napadu srčano su se tukle Šesta bosanska brigada i Majevička. Njihovi rukovodioci držali su im govore pre ovog napada »da sada ratuju rame uz rame s proleterima i da ovo nije više ganjanje s legijom po Istočnoj Bosni«.

Bosanci su uporno jurišali i imali su prilično velike gubitke, ali su svoj zadatak izvršili.

Na ovom sektoru izgleda da je bila čitava nemačka divizija. Ona je sada odbačena u pravcu Foče.

Nekoliko bataljona Prve proleterske brigade gonilo je Nemce u pravcu Zlatnog Bora i Huma, to jest ka sastavu Pive i Tare. Prvi, Drugi i četvrti bataljon Prve proleterske opkolili su
jednu grupu Nemaca na jednoj uzvišici, obrasloj šumom, oko koje je bio čist prostor, pašnjaci.

Na tom prostoru od nekoliko stotina kvadratnih metara bila se ukopala grupa od 250 do 300 Nemaca. Vršeno je nekoliko juriša, borbe su se vodile na otstojanju od 70 do 100 metara, ali Nemci su uporno branili svoje pozicije. Ovde su poginuli mnogi naši dobri drugovi, teško je ranjen i Vujo Zogović, zamenik komandira čete Prvog bataljona.

Kad je mrak pao, komandant Prvog lovćenskog bataljona, Savo Mašković, pročitao je naređenje druga Tita da se Nemci moraju odbaciti na sevemom frontu. U dva sata ujutru pošlo se na juriš. Nemci su konačno bili uništeni do poslednjeg čoveka. Zaplenjena su dva teška mitraljeza i veliki broj »šaraca«.

Istovremeno je Treća krajiška nedaleko od ovog položaja likvidirala druge grupe opkoljenih
Nemaca. Neki delovi Prve proleterske pošli su odmah u pravcu Huma.

Dok je Drugi bataljon izlazio na jedan brežuljak, oko koga se i s jedne i s dinge strane pružala čistina, sudario se s Nemcima lice u lice. Ova nemačka pojačanja išla su u pomoć onim grupama koje smo mi likvidirali. Razvila se žestoka borba. Ni jedna ni druga strana nije htela da se povlači, jer bi morala ići preko čistine.

U strahovitoj borbi izginuo je veliki broj Nemaca, ali naš Drugi bataljon imao je trideset mrtvih.

I na drugim sektorima vodile su se borbe s nemačkim pojačanjima.

Jedna bacačka mina udarila je u štab Kraljevačkog bataljona. Nekoliko drugova je poginulo i ranjeno. Tako da je naimenovan novi štab bataljona. Od boraca koji su došli iz Srbije, u Kraljevačkom bataljonu ostalo je svega šesnaest drugova, a u Rudarskoj četi svega jedan.

To ne znači da su svi ostali izginuli. Kraljevački bataljon dao je veliki broj rukovodilaca za druge bataljone i brigade. Bivši komandant Kraljevačkog bataljona, Pavle Jakšić, sada je komandant Sedme baniske divizije.

Stari veli da treba što pre da krenemo s Pive, samo nas mnogo zadržava dolazak engleske misije. Da nju ne čekamo, mi bismo pošli još pre nekoliko dana.

UTORAK, 25 MAJ

labi jak. — Sreće nemamo. Kad nam treba sunce — kiša pada. Zato večeras ne dođoše Englezi. Marko i Đido sede kraj obale i pecaju ribu. Bogami izvadiše nekoliko većih komada.

Mi smo u našim šatorima kraj velikog jezera. Po ceo dan ležimo — napolju je kiša, a i umorni smo.

Radimo izveštaj. Nadamo se da ćemo ga svršiti za dva dana. Posle toga ćemo na neki nov posao. Već se prave planovi. Ja bih u neki polit – odel. Uopšte nisam bio u vojsci — jer je ono krajem 1941 bilo sasvim nešto drugo.

Samo da mi Nemci ne pokvare planove. Eto, to je glavna tema našega razgovora.

SREDA, 26 MAJ

Zabljak. — Stigli su jutros Koča, Peko i Mitar. Naš plan je izmenjen. Iako je Koča bio prodro do Foče, morao se povući iz dva razloga.

Nemačka pojačanja su udarila u naš bok, preko Ćeotine, sterala s položaja Treću dalmatinsku brigadu i ugrozila leđa našim jedinicama. Drugo, iz izveštaja koji su pronađem kod jednog zarobljenog nemačkog kurira vidi se da Nemci imaju velike snage u Foči i da bi probijanje u tom pravcu išlo vrlo teško.

Naš je plan bio da se prebacimo preko Drine kod Broda, preko našeg pontonskog mosta, ali ga Nemci još uvek drže.

Zato je danas donesena nova odluka. Ostaje nam rezervni pravac za probijanje — preko reke Pive. Ovaj plato, Planina Pivska, kako je zove narod ovog kraja, liči na mrtvački sanduk. Treba čoveku čitav dan da pređe preko kanjona Pive. Ovi masivi samo otežavaju naš položaj, jer ne možemo manevrisati.

A neprijatelju je baš cilj da nas ovde nabaci, izmrcvari, pa da nas posle uništi glađu i blokadom. Moramo Pivu napuštati što pre. Svaki je sat skup. Ali, ne možemo da krenemo odavde dok ne dođe engleska vojna misija. Stari je još 18 maja poslao naređenje Ljubi Đuriću da zaposedne Vučevo, jer ovaj položaj štiti neke prelaze preko reke Pive.

Razgovaram s Pekom o Crnoj Gori.

U prvom periodu narod nas je odlično dočekao, naročito u srezu Šavničkom. Mislili su da ćemo na Vasojeviće i da smo samo ovuda na prolazu. Protiv Vasojevića ljudi bi rado išli.

Vrlo lako smo mobilisali priličan broj novih partizana. Oni su se odlično borili i nisu ništa zaostajali za starim borcima. Ipak, u osnovi, crnogorski seljak je protiv nas na bazi — da se ne bori. On još nema perspektive. Kad bi bio uve- ren da ćemo brzo pobediti — mislim svi saveznici — imali bismo novi 14 juli.

Ovako je zamoren i ne ide mu se u borbu, jer joj ne vidi kraja!

Imamo primera da su seljaci čuvali pod najtežim terorom naše ilegalce, a sada su ti isti ljudi pobegli u šumu — jer se boje da ih ne mobilišemo!

Nijedan narod nije uživao takve povlastice od fašizma — kao Crnogorci. Četnici su pravi rak — razjeli su crnogorsko čojstvo i junaštvo…

Ipak, da nisu Nemci navalili, da smo uzeli Vasojeviće, situacija bi bila drukčija. Pravilnim političkim radom spasli bismo znatan deo Crne Gore.

Ovoga puta smo veoma pravilno postupili. Nijednog čoveka nismo streljali!

Najgore mi je od svega što su Crnogorci veoma slabo reagirali na nemačka zverstva. Ubili su im četnici čojstvo i junaštvo.

Peko je popularan u Crnoj Gori. Save Kovačevića se boje, a Peka vole. Evo dve pesmice o njemu:

Nije Bosna Pavelića
Nego Peka Dapčevića.
Ova puška moja mila
U Pekove ruke bila.

Četnički komandant kod Žabljaka bio je kapetan Berginec. Kad smo mi naišli, ostao je i predao čitav magacin. Sada je sa sobom poveo ženu i dva deteta. Savetovali smo mu da ih ostavi u Crnoj Gori (žena mu je Crnogorka), jer je pred nama dalek put. Jedno dete ima svega nekoliko meseci.

U četničkoj menzi u Zabljaku, odmah do komandanta brigada Bojovića, imao je počasno mesto senator X. Kad smo došli u Žabljak, dočekao nas je, jer je inače, bio naš pristalica od početka ustanka.

Na zboru posle Milutina i Peka u Žabljaku, uzima on reč:

— Ako sam u džamiji bio, turčio se nisam!

Ovo nam je nauk. Od terora mnogi ljudi na izgled pokleknu, a ustvari se ništa nisu promenili.

Od 700 mobilisanih u Crnoj Gori — posle početka nemačke ofanzive, ostalo nam je svega 100 ljudi.

Peko priča o vojnim operacijama:

Uoči prvog maja četvrta crnogorska brigada, Peta crnogorska i dva bataljona Druge proleterske uništili su jedan puk italijanske divizije »Ferare«. Italijani se plašili da ćemo napasti Nikšić, pa su uputili jedan puk na položaje kod Javorka.

Utvrdili su se po svim propisima, iskopali rovove, napravili bunkere, a doveli su tu i nekoliko hiljada četnika, koji su im služili kao zastor. Pred ove položaje prvo je stigao Sava Kovačević i hteo na njih da udari. Peko se nije složio da treba napadati s tako malim snagama, a Sava mu je odgovorio:

— Ma nisam znao. Peko, da si i ti od onih komandanata koji broje vojnike!

Peko se nije složio da se izvrši napad ni kad je došla Četvrta crnogorska, jer je bilo potrebno najmanje još dva bataljona da bi se čitava operacija mogla uspešno da završi. Tek kad su stigla dva bataljona Druge proleterske, napad je otpočeo u samo svitanje Prvog maja.

Uoči napada upućen je pozdrav našem Centralnom komitetu u kome su borci poručili:

»Obavezujemo se da ćemo proslaviti Prvi maj pobedom i uništenjem neprijateljskog garnizona na Javorku. Na taj način mi ćemo ispuniti svoju dužnost prema svojoj Partiji, prema svome narodu, ako i ovaj Prvi maj provedemo u ljutim bojevima protiv okupatora i njihovih slugu.«

U žestokom naletu naše jedinice razbile su četnike, koji su štitili Italijane, a zatim se razvila borba oko samog garnizona. Bitka je bila završena na sam Prvi maj ogromnom pobedom.

Sve su se naše jedinice istakle. Sava Kovačević je sa svojim kuririma sve dečacima od dvanaest, petnaest godina, izvršio juriš među Italijane i klicao:

»Ha, Dragane, ne izdaj me«,

»Ha, Mišo, ne iznevjeri me«.

Sava i njegovi kuriri su pobili preko šezdeset Italijana. Čitav italijanski puk bio je potpuno uništen.

Zaplenjen je veliki ratni materijal, nekoliko tenkova. Zaplenjeno je preko 400 mula. Mitar Bakić je pronašao spisak italijanskih jedinica s tačnim brojem vojnika na položaju kod Javorka, pa su posle brojali zarobljenike i mrtve Italijane i utvrdili da sa spiska nedostaje svega desetak Italijana, među njima i komandant garnizona, koji je uspeo da umakne u Nikšić.

U ovoj bici su učestvovali i naši gerilci iz Crne Gore s Veljkom Zekovićem i Veljkom Mićunovićem na čelu. Oni su sačekali jednu manju grupicu Italijana koja je bežala ka Nikšiću i sve ih pobili.

Odmah posle bitke na Javorku dobili smo izveštaj da se kod Bioča, dvanaest kilometara od Podgorice nalazi jedan ojačani italijanski bataljon. Peko je poslao dva bataljona četvrte brigade i dva bataljona Pete brigade pod komandom Nika Strugara i Dragiše Ivanovića da unište ovu italijansku skupinu.

Usput su naše jedinice razbile piperske i zećanske četnike, koji su pokušali da brane Italijane, a zatim u naletu su potpuno razbili italijanski garnizon u Bioču. Zarobljeno je preko 400 Italijana, a pored ostalog materijala zaplenjeno je desetak brdskih topova, masa bacača i drugog materijala.

Sve ovo oružje i svi zarobljeni Italijani prebačeni su preko Piperà na prostor Šavnik — Nikšić.

U poslednjim borbama Italijani su se pokazali potpuno nemoćni prema nama. Tukli smo ih kako smo hteli i u dolini Neretve, tučemo ih i sada kako hoćemo i u Crnoj Gori, ali njima ništa ne smeta da šire preko listova svojih ustaških saveznika ovakve članke o svom »herozmu« :

»ZAOKRUŽENI PARTIZANI U CRNOJ GORI

Talijanske postrojbe onemogućile partizanski prodor u Albaniju.

Stižu nam nove vijesti iz krajeva gdje hrabri vojnici sila Osovine nastavljaju bez prestanka zadavati teške udarce partizanskim skupinama koje na svaki način nastoje uštrcati boljševički otrov mirnom stanovništvu Balkana.

Ostatci komunističkih horda, izmakavši zaokruživanje osovinskih četa, kasnije su se spojili sa crnogorskim pobunjenicima. Nekoliko odmetničkih bojna, sakupivši se u dolini Pive pod zapovjedništvom nekog Save Misara Kovačevića, imalo je zadatak da se probije u mjesto Nikšić, kako bi iz njega krenuli na osvajanje zetske doline.

Trebalo se odmah suprotstaviti pogibelji i zaustaviti neprijatelja, prije nego glavnina savezničkih četa zauzme svoje postave. Ovaj težak zadatak povjeren je jednoj Talijanskoj bojni i njezinim dvijema bitnicama, koje su imale zadatak na svaki način spriječiti prolaz odmjetnicima preko klanca Javorova.

Oko 3.000 partizana tokom dva dana i dvije noći žestoko napadaju, ali sve uzalud: Talijanska se bojna odlučno bori, čvrsto ukopana i utvrđena na kamenitom klancu.

Nekoliko dana kasnije jedna komunistička divizija pod zapovjedništvom Peka Dapčevića smještena u području sjeveroistočno od Podgorice pokazuje veliku volju da po svaku cijenu provali tok rijeke Morače, da si prokrči put prema jugozapadu i tako ostvari nacrt partizanskih postrojbi, da što prije dostignu Albaniju.

Ali i ovdje je jedna taktična Talijanska skupina, brojčano mnogo manja od neprijatelja, uspjela nakon vrlo žestokih borbi zagospodariti položajem i onemogućiti partizansku osnovu, nakon što je komunističkoj diviziji zadala krvave gubitke.

Junačko ponašanje Talijanskih odjela na tom otsjeku omogućilo je veliki Talijanskim i osovinskim snagama postrojiti mnogo prikladnije svoje redove i tako do kraja razviti djelatnost, koja je još u području Crne Gore.

Zaokruženi sa svih strana od junaka osovinskih četa koje se bore u uskoj saradnji i s visokim drugarskim duhom, komunistički partizani Crne Gore osuđeni su na potpunu propast. (HDU)«

Nemci u ovoj ofanzivi bacaju na stotine hiljada letaka. Prosto se u svakom grmu nađe po neki letak izbačen zajedno s bombama. To su stari nemački trikovi, razni »ausvajzi«, pozivi na predaju. Oni naročito bacaju mnogo letaka za naše ranjenike.

Znaju da imamo hiljade ranjenika, pa pokušavaju da ih demorališu. Mi ove nemačke letke skupljamo na sve strane. Potrebni su našim borcima, neki ih upotrebljavaju kao pisaću hartiju i na poleđini vode svoje beleške, a neki koriste ovu finu, tanku hartiju za savijanje cigareta.

A ako smo željni šale onda čitamo te letke i smejemo se glupostima friceva. Evo jednog takvog letka:

»PARTIZANI ? ? ?

Izbjegli i prisilno odvedeni seljaci.

„Za vrijeme prelaza preko Grmeča razoružale su vođe bolesne i izgladnjele i prepustile ih njihovoj sudbini!”

To nam je pričao jedan Vaš drug, koji je prebjegao, a mnogi su to potvrdili. Mi znamo, a i vi svi možete zamisliti šta se je dogodilo sa tim jadnicima. Oni su jadno umirali od rana i patnji, ako im smrt od gladi ne bi radije prekratila njihove patnje.

Vi ste sami već slično doživjeli i čuli.

Vi vidite koliko je vašim vođama i komesarima stalo do Vašeg života!

Ni malo. Ako samo mogu na taj način da spasu svoj vlastiti!

Kozara i Grmeč, to su dvije od mnogih drugih riječi, koje Vaši vođe i komesari nerado čuju.

One potsjećaju na vašu bezbrojnu braću koja su umrla od gladi, žeđi i zime, ili su pali kao žrtva pjegavca. Mnogi su od silnih muka poludjeli. Oni su pili vodu, gdje je nije bilo. Oni su pripaljivali međusobno cigarete, a nisu međutim nijedne imali u ustima.

Hoćete li i vi da jednom uginete na putu kao psi?!

Za vas nema čak ni lijekova, ako se katkada koji liječnik nađe, onda je to sretan slučaj.

Nedavno je jedan Vaš komesar rekao: „Naša bolnica je slamarica, a naš lijek je bukova kora.” Sa takvim govorima mogu se gospoda komesari i vođe lako razmetati. Oni nisu… «

ČETVRTAK, 27 MAJ

Zabljak. — Kiša sipi već drugi dan, a mi sedimo pod šatorom s Obradom Cicmilom i Tošom Vujasinovićem. Obrad Cicmil se krio skoro godinu dana na Planini Pivskoj, otkako smo se mi povukli iz Crne Gore.

Najviše se zadržavao u selu Nedajnu. Preko proleća, leti i u jesen s još jedanaest drugova bio je u šumi, a kad sneg padne silazio je u selo, jer bi ga tragovi odali. U jednoj kući u Nedajnu proveo je trideset dana.

Nekoliko porodica je znalo da se tu kriju partizani, ali ih niko nije prošpijao. Četnici su dolazili, opkoljavali selo, saslušavali, babe, decu, udarali kolektivnu kaznu na čitavo selo, ali se nije našlo izdajice.

Priča Obrad Cicmil da je u Baru veliki logor u kome se nalazi preko hiljadu naših ljudi.

Partija i omladina stalno rade u tom logoru. Unutar logora izdaju se naši ilegalni listovi.

Izišlo je nekoliko brojeva »Naše borbe«. I radio aparat bio je potajno instaliran, pa je svaka naša pobeda,. koju je javljala »Slobodna Jugoslavija«, burno pozdravljana u čitavom logoru.

Arsova Senka ostavila je dvoje dece još prošle godine u Piperima, u Arsovoj kući, ispod Ljutog Krša. Senka je pošla da vidi svoju decu, maršovala je dva dana i dve noći, i taman kad se spuštala u Pipere, kad je ugledala kuću, primetila je italijanske vojnike kako se primiču kući

— i morala je odmah da se vrati, ne videvši decu.

Obrad Cicmil nam prenosi razgovor s jednim seljakom s Pive. Pitao taj seljak jednog četnika zašto se Draža Mihailović bori za račun okupatora, a četnik mu odgovorio:

— Jok, mi baš štetimo okupatoru. Navlačimo njegovu avijaćiju na partizane, pa je tako manje aviona na Istočnom frontu i u Africi!

Peko priča da se Treća divizija junački bori na sektoru Nikšić — šavnik i Gacko — Goransko. Na ovim pravcima Nemci nadiru ogrom­ nim masama. Izgleda da napadaju dve nemačke divizije.

Prvi napad su Nemci otpočeli od Nikšića preko Gornjeg Polja ka Javorku. Na ovom sektoru položaj uporno brane već skoro deset dana Prva dalmatinska brigada i delovi Desete hercegovačke.

Protiv Pete crnogorske brigade, koja drži sektor Nikšić — Šavnik, Nemci su bacili u borbu
i velike tenkove koji nose naziv »Panteri«. Kod Lukova, ispred Nikšića, na Komandirovom Brdu, kod Krnovske Glavice, Crnogorci su naneli  Nemcima velike gubitke. Ovo su možda dosad najžešće bitke u toku ove ofanzive. Kad su naišli nemački tenkovi tipa »Panter«, naša artilerija otvorila je vatru iz protivtenkovaca od 47 milimetara.

Tenk je imao oklop, pa su se granate odbijale od njega. Sava je počeo da grdi artilerce, pa je sam seo za top. Drugim metkom pogodio je posred tenka, granata je skliznula i Sava je video da se ne može boriti na ovaj način protiv »Pantera«, pa je potapšao topdžije po ramenu i naredio:

— Uništavajmo ove topove!

Glavnina Desete hercegovačke brigade se bori na pravcu Gacka. Još uoči nemačke ofanzive preko petnaest kurira pojedinih narodnooslobodilačkih odbora provlačilo se kroz nemačke linije i donosilo izveštaje

0 velikim koncentracijama Nemaca. Kolone od po nekoliko stotina kamiona stalno su išle od Mostara. Deseta hercegovačka vršila napade noću, a Nemci danju. Jednom prilikom ona je prodrla sve do Avtovca, ali Nemci su ubacivali nove i nove snage u pravcu Lebršnika, zatim
napadali frontalno ka Župi Pivskoj i, najzad, otpočeli obuhvat preko Golije.

S dva hercegovačka bataljona Vlado Šegrt je otišao da pomogne Savi Kovačeviću, a na sektor prema Gacku došla je u pomoć Sedma krajiška.

Voja Leković je bio čitavu zimu sa gerilcima na Zlataru. Ta grupa se odlično pokazala. Nije imala ni 60 ljudi, ali je stalno vršila akcije. Poginulo je skoro 20 drugova. Narod je u tom kraju stalno bio uza njih.

Mali čobani bi išli po šumama i donosili svoje pesmice o partizanima.

Jedna od najznačajnijih akcija jeste likvidacija poznatog petokolonaša Jelića i jednog njegovog pomoćnika. Oni su išli Nediću iz Crne Gore. Ispod Zlatara presrela ih je jedna naša patrola preobučena u četnička odela:

— U ovom kraju ima partizana i mi ćemo vas sprovesti, rekli su Jeliću. On nije ništa sumnjao. Ali kad su naši odmakli od druma, i stigli u štab, Jeliću je jasno bilo gde se nalazi.

PETAK, 28MAJ

Zabljak. — Noćas u 0.30 buka četvoromotornih »Halifaksa« trgla nas je iz sna i objavila da stiže engleska misija. Ležao sam budan dugo i razmišljao o značaju današnjeg dana.

Nesumnjivo da ovaj dolazak, makar samo vojne misije, predstavlja našu krupnu pobedu. Upornim našim stavom, istrajnom borbom protiv okupatora, izvojevali smo dolazak prve savezničke misije.

Istina, za ove dve godine ogromne nepravde su nam činjene. Koliko je podlosti napravila izbeglička vlada u Londonu, kako smo se teško osećali kad je radio London govorio o »Robin Hudu«, »drugom vojskovođi ovog rata posle Timošenka«, a u stvari najvećem hohštapleru svih vremena, — prema kome je Staviski običan šegrt.

Takav stav londonske stanice, navodio je mnoge od nas — čak i mene — na ono baš što neprijatelj želi: cepanje antifašističkog fronta.

Identifikovali smo stav izbegličke vlade sa stavom engleske vlade. Utoliko je od većeg značaja dolazak engleske misije baš danas, to je priznanje faktičnog stanja, priznanje naše snage, priznanje da smo mi činilac u borbi ujedinjenih nacija protiv fašizma.

Englezi su ljudi realisti. Oni nam šalju misiju u trenutku kada smo izvojevali i vojničku pobedu nad četnicima. Draža Mihailović je mogao pretstavljati u njihovim očima izvesnu snagu kada je držao Crnu Goru, Hercegovinu, deo Bosne i Sandžak. Sada je on potučen.

Nema više snaga ni na papiru. A situacija se brzo razvija. Balkan će uskoro postati poprište borbi — drugi front će se brzo otvoriti, negde blizu. Zato Englezi baš šalju misiju nama — šalju onoj snazi koja im je dosada pomagala i koja im može stvarno neobično efikasno pomoći u borbi protiv osovine. Realisti ljudi. I mi treba da budemo realisti.

Sitni gresi prošlosti da nam ne zaslepe oči — da od drveta ne vidimo šumu.

Učvršćenje i proširenje englesko – sovjetsko – američkog saveza. I Komintema je raspuštena da bi se baš taj savez ojačao, da bi se neprijatelju argumenat »komunističkog bauka« izbio iz ruku.

Oko deset izjutra prođoše Englezi pored nas, njih šestorica. Dočekao ih je Veljko Ilić na Negobućskom Polju. Vreme je bilo vrlo rđavo, vetar je duvao brzinom od 70 kilometara na sat.

Srećom niko se nije povredio. Kad se spustio jedan od vođa delegacije, kapetan Diken, zagrlio ga jedan drug iz Pratećeg bataljona i rekao mu:

— Dobro nam došli saveznici!

Seljaci su usput izlazili, donosili im hleb, mleko i govorili im:

— Dobro nam došli. Davno smo vas očekivali.

Zvali su me kod Starog koji me je predstavio Englezima. Jedan od njih kapetan Stjuart (rođen u Sarajevu, otac engleski konzul) na srpskom reče:

— A, Dedijer, dopisnik »Politike« iz Londona. Vaš brat dobro radi u Americi.

Prvi put sam čuo o mom bratu Stevanu posle 1939 godine. Obradovao sam se.

U ovoj misiji se nalaze:

1) Kapetan Stjuart, 42 godine, inženjer, Kanađanin, odlično govori srpski i mađarski, rođen u Sarajevu, gde mu je otac bio konzul.
2) Kapetan Diken, 31 godinu, docent u Oksfordu, govori francuski, italijanski, nemački i španski, lični Cerčilov prijatelj.
3) Džon Starčević, Hrvat, iseljenik u Kanadi, 38 godina, pretstavio se kao član kanadske KP.
4) Valter Roten, 20 godina, telegrafist, Englez.
5) Kembel, marinski narednik, 23 godine, Irac.
6) Rouz, telegrafist, Jevrejin iz Palestine.

Englezi izjavljuju da su veoma zadovoljni dočekom — dirnuo ih onaj drug koji ih je zagrlio.

Nemci nas žestoko stežu. Izbili su na Sinjajevinu, idu ka Lever Tari, a Šćepan Polje, Kruševo i Uzlup su stalno pod njihovom vatrom, nadiru ka Šavniku, a najgore od svega je što hoće da nam potpuno zatvore jedan od poslednjih izlaza s Pive, kod Mratinja.

Danas su oni iznenada izbili na Goransko i Krstac. U gustim kolonama probili su se preko Lebršnika, zatim, direktno, u Župu Pivsku i, najzad, preko Golije, u dolinu Komarnice.

Naše jedinice na ovom frontu, delovi Desete hercegovačke i Sedma krajiška brigada, jedva su uspele da se povuku, da ih mnogobrojne nemačke kolone ne otseku i ne opkole.

Hercegovci i Bosanci sada su prešli na Planinu Pivsku i hitaju ka Mratinju. Nemci nadiru u više talasa. Sve njihovo ljudstvo odlično je uhranjeno, maršuju vrlo lako po ovim našim planinama, a avijacija im stalno baca municiju, hranu, čim se jedna jedinica zamori, druga je smenjuje, tako da napad ne prestaje ni danju ni noću.

Sem toga, Nemci su pokupili na desetine hiljada konja zajedno s konjovodcima iz veoma udaljenih krajeva, pokupili su sve što su stigli, i sav taj narod gone pred sobom, da im služi
kao samardžija, kao komora. Na taj način Nemci su postigli da i oni budu pokretljivi kao i mi, da ne moraju da zavise samo od komunikacija, već mogu da se kreću po svima brdima i čukama.

Nama mnogo smeta iscrpenost naših boraca. Ima jedinica koje već mesecima krvare, iz jedne bitke ulaze u drugu. U poslednje vreme hrana je vrlo slaba; meso na vodi bez soli, i ništa više.

Evo, gledam po sebi. Ne krećem se u poslednje vreme mnogo, parče mršavog mesa nam je jedina hrana, hleb vrlo retko vidimo, pa sam toliko iznemogao da jedva idem. A kako li je našim borcima, s marša u borbu, iz borbe u novi marš, pa tako nedeljama.

Naš položaj je ozbiljan ne samo zato što su Nemci zauzeli Krstac i Goransko, već i zato što su pokušali i sa severa da ugroze glavni pravac našeg probijanja. Iz Mratinja jedini put za proboj vodi preko Vučeva, visokog obronka Maglića.

Stari je još 18 maja poslao telefonsko naređenje štabu Drinske grupe (Druga proleterska. Šesta bosanska i Majevička brigada) da prebaci izvesne snage radi obezbeđenja Vučeva.

Na dan 23 maja Stari je ponovo izdao naređenje da se Vučevo zapo sedne većim snagama, jer je ono osnovna tačka našeg proboja.

Ljubo Đurić je odmah uputio jednu četu koja se ispela na Vučevo i izvestila da nema neprijatelja. Kasnije je Ljubo poslao dva bataljona pod komandom Sredoja Uroševića. Kada su se Grebići, Drugi (čačanski) bataljon, peli na poslednju kosu Vučeva dočekali su ih Nemci.

Razvila se žestoka borba i Srbijanci su, najzad, uspeli da zbace Nemce u kanjon Sutjeske.

Izgleda da i Nemci uviđaju važnost Vučeva, pa hoće da njime ovladaju po svaku cenu. Ova dva bataljona Druge brigade su prešla Vučevo, ostavila na njemu izvesnu zaštitnicu, spustila se u kanjon Sutjeske, prešla ovu plahu reku i sada se nalaze s one strane Sutjeske, i ispituju raspored neprijateljskih snaga.

Nemci su juče izvršili ponovo napad na Vučevo, baš kada je izlazila glavnina Druge proleterske i Šeste bosanke na ovaj položaj. Naše izmorene jedinice morale su odmah na juriš i uspele su da zbace Nemce s Vučeva. Zarobljeno je oko četrdeset Nemaca, a zahvaćeno je i prilično hrane. Jedu Srbijanci i Bosanci nemački puter i čokoladu.

Naš pokret je naređen za večeras u osam sati. Bio sam kod Marka i primao naređenje za pokret, kada poljski telefon zazvoni. Marko mi dade slušalicu. Poznao sam tih Olgin glas i mnogo se obradovao. Ona večeras stiže na Žabljak da primi sanitetski materijal. Nismo se videli od Božića.

Ona stalno na frontu sa svojom hirurškom ekipom, a ja poslednji u koloni. Marko mi je dozvolio da pričekam Olgu ovde na Zabljaku i da posle krenem za Sušičko Jezero, gde će Vrhovni štab zastati jedan dan.

Nastavak na:

Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA I

– Ratni dnevnik II -1941-1944