MJESEC I PO DANA U PIVSKOJ PUSTINJI
Osmi ili 9 jun 1943
Nalazio sam se u Centralnoj bolnici na Rudinama. Bolnica je bila smeštena u seoskim
kućama i kolibama. Avioni su bombardovali i mitraljirali bolnicu. Borba se vodila ispod Durmitora, u pravcu Mratinja, Vučeva, Cureva i Zelengore. Istog dana oko pola noći bolnica je dobila naredbu za pokret prema Pivi. Ešelon teških ranjenika sa nosilima zaostao je u pećinama iznad Pive na tzv. Pivskim Gredama, više Lesišta.
Pionirski vod Treće sandžačke brigade srušio je most na Pivi. Svaki prelaz bio je onemogućen. Zaštitnice bolnice vodile su žestoke borbe. Pošto je bio onemogućen prelaz, smešteni smo u Gredama, udaljenim od
Pive otprilike dva kilometra. Sa nama je ostalo šest bolničarki.Ranjenika je bilo pedeset dva, od kojih su većina bili bez nogu ili su imali noge u gipsu. Ja sam jedini imao zdrave noge i ruke, ali sam bio bez očiju.
Deseti jun
Hrane nijesmo imali. Bolničarke su brale koprive, srijemuš, lukomaču i bukov list te nas tako hranile.
Četrnaesti jun
Nastupa teška žeđ. Usne su nam ispucale od žeđi. Drugovi teško govore. Borbe se čuju u pravcu Sutjeske i Zelengore. Rešili smo da pošaljemo bolničarke da donesu vode sa Pive.. .
Prošao je četrnaesti, petnaesti, a bolničarke se nisu vratile. Odlučili smo da pužemo prema reci. Čuli smo kako Piva huči. Voda nam je prosto mirisala.
Celi dan smo puzili. Pužući,
poderali smo ono malo odela što smo imali na sebi. Spustili smo se ipak do vode na oko četrdeset metara, ali niko do nje nije mogao doći. Predložili su meni pošto imam zdrave noge i ruke da donosim vodu, a oni će meni pokazivati pravac. Nismo imali posude za vodu osim dve porcije, a to je bilo malo. Drugovi su našli mešinu, u kojoj su Crnogorci seljaci nosili hranu bežeći pred neprijateljem. Dali su mi mešinu. Uputio sam se prema Pivi. Put do reke bio je veoma okomit.
Puzao sam se do vode. I sam sam bio vrlo žedan. Drugovi su me savetovali da ne pijem mnogo vode, jer će mi oduzeti snagu u nogama. Svaki put kad bih sišao pio bih po nekoliko gutljaja vode. I drugovi su se napili. Drugovi su mi namestili mešinu kako je bilo najlakše nositi. Izgledala je kao ruksag.
Šesnaesti jun
Više za vodu niko i ne pita. Sad nastupa teška glad. Bolničarki nema da nam beru srijemuš, lukomaču i bukovo lišće. Drugovi bi puzali levo desno po nekoliko metara da nađu neki
struk te hrane, ili neku kost od crknutih konja, koji su zaostali iza partizanske komore. Tako je drug Jure Martinović, tražeći hranu, našao bolničarke poubijane na gomili. Cim nam je to
ispričao, drugovi su otpuzili tamo da se i sami uvere.
Bolničarke su poubijane i izmrcvarene verovatno od Italijana. Među njima bila je i sestra Marka Stipića, komesara čete iz Prve
dalmatinske brigade, koji je bio bez obe noge i nalazio se sa nama. Pokušaj da ih sahranimo ostao je bez uspeha, pošto je predeo kamenit, a mi nismo imali nikakvih sredstava da bismo svoju zamisao ostvarili.
Sedamnaesti jun
Drug Josip, teški ranjenik, umire. Prezimena mu se ne sećam, ali je pričao da je rođen u Mariboru i da je radio kao metalski radnik u Karlovcu. Bo je borac Baniske brigade. Na
umoru, zvao je majku. Majka mu se zvala Fija. Svi smo oko njega ležali skoro nepomični i kao za sebe, neki glasno a neki poluglasno, govorili:
— Ovako ćemo, jedan po jedan, svi. ..
Jedna je misao pratila sve nas: niko i nikada neće znati kako smo se mučili i gde smo umrli. . . Prolazili su dani naših strašnih muka. Vreme se menjalo, čas kiša, čas sunce koje nam je povećavalo ionako teške muke.
Dvadeset prvi jun
Teška glad. Pojedini drugovi od gladi gube svest. Srijemuš, lukomača i bukov list teško se nalaze.. . Tog dana lutao je pored Pive jedan konj. Bio je, kako govorahu drugovi, strašno mršav.
Zastao je baš na onom mestu odakle smo se snabdevali vodom. U blizini smo našli jednu pušku koja je imala samo dva metka. Drugovi su se dogovorili ko će da puca na
konja da bi bio dobar pogodak. Dogovorili smo se da to učini drug Vojo, rodom iz Titograda, komesar čete Lovćenskog bataljona Prve proleterske brigade. Konja je oborio jednim metkom.
Ponovo određuju mene da donesem meso. Uzeo sam nož i mešinu i napipao konja. Počeo sam šeći. Konj se, međutim odjednom ritnuo zadnjim nogama, udario me i oborio na kamenje. Drugovi su me zvali. Ja sam ih čuo, ali nisam imao snage da se odazovem. Posle kratkog vremena podigao sam se sav izubijan. Drugovi su povikali:
»Ziv je!«
Pitao sam ih:
»Gde je konj?«
Objasnili su mi i ja sam prišao konju s leđa da me opet ne bi udario. Uzeo sam drvo i mlatio ga po glavi. Kad nije više pokazivao znake života, potražio sam nož. Našao sam ga zabodenog u konju. Odmah sam se dao na posao. Rasporio sam ga. Skinuo s leđa mešinu i u nju trpao srce, džigericu, bubrege, meso i sve to odneo drugovima.
To je bila velika radost. Podelili smo svakom po parče, i onako živo meso jeli. Još nekoliko puta na taj način sam nahranio drugove. Kad smo se malo najeli, onda smo pravili »šnicle«, koje smo pekli na suncu. Na konjsku strvinu noću su napadali vukovi, a danju orlovi-lešinari. Teže nam se bilo braniti od orlova nego od vukova. Danju smo orlove terali kamenicama. Oni bi se odmicali po nekoilko metara, i opet bi se vraćali. Vukovi su noću zavijali oko nas, ali nam nisu smeli prići.
Dvadeset četvrti jun
Tek što je svanulo i prvi sunčevi zraci obasjali Vučevo i okolna brda, a iznenada se pojavi rulja od deset naoružanih četnika i Italijana. Zašli su redom i pretresali nas. Oduzeli su nam satove, skinuli cipele i sve od odela što je pretstavljalo ikakvu vrednost. Ostali smo potpuno bosi, a neki skoro i goli. Došlo je i do svađe između tih krvoloka oko plena. Drug Vojo i Marko povikali su tada:
— Lako vam je, izrodi, gnjaviti teške ranjenike!
Povratila su se dvojica. Voju su prebili ruke, a Marku su povredili nos i polomili nekoliko zuba. Onda su se izgubili preteći:
»Čekajte samo do s jutra, dok vam dođu karabinjeri!«
Prošlo je i dva i tri dana, a njihovi karabinjeri nisu dolazili.
Dvadeset sedmi jun
Vreme još uvek promenljivo. Rane su nam se ucrvljale. Ostali smo bosi i goli. Već smo sve preostalo na nama počepali zavijajući rane. Na nama je ostala još samo po bluza. Koža nam je izgorela i ispucala od jake vrućine i prljavštine.
Kako govorahu, svi smo izgledali tada kao živi leševi. Toga dana posle podne očekivani krvoloci pojaviše se iz dva pravca: od Mratinj a četnici i Italijani, a od Sćepan-Polja ustaše i Nemci. Drug Andrija, radnik Vojnotehničkog zavoda iz Kragujevca, vodnik iz Kragujevačkog bataljona Prve proleterske brigade povika glasno:
— Drugovi, dolaze lešinari broj jedan!
Mi smo ga pitali šta to znači. Odgovorio je da su fašisti lešinari broj jedan, orlovi broj
dva, a vuci broj tri. Fašisti su nam prišli na dvadeset metara. Ćute. Ništa ne govore. Ja sam bio nasekao mesa i taman krenuo da ga nosim drugovima.
Odjednom su nas zasule ručne
bombe, zatim nekoliko rafala iz šmajsera. Bio sam daleko otprilike dvadeset metara od grupe. Nijedno parče me nije zakačilo. Fašisti su zatim prišli ranjenicima koji su se još micali i tukli ih štapovima i kundacima.
Tako su malog Milana, koji je imao svega trinaest godina, tukli štapovima po glavi i boli u usta. Jaukao je kao svako dete. Mali Milan je bio rodom iz okoline Travnika. Ustaše su mu pobile roditelje. Našao ga je Sava Kovačević u šumi i poveo sa sobom. U borbi mu je bila prelomljena noga. Bilo mi je teže slušati Milanov plač od svega ostaloga. Lešinari broj jedan, kako ih je drug Andrija nazvao,
kroz smeh i Milanovo ječanje govorili su:
»gut«, »bono«, »ofičijalo«, »kaputo«, »macare« .. .
Domaći izdajnici govorili su:
»Ovo su sve propalice, kafanski ljudi, koji ne poštuju ni zakon ni red, i koje je Tito samo mogao zavesti«.
Slušao sam sve njihove razgovore i razmišljao šta ću sada. Drugovi su mi svi izginuli, a, eto, ja, daleko svega dvadest metara od njih, ležim u granju, u ovoj pivskoj pustinji, gde nema nigde živog bića, osim poneke zveri. Ne vidim na oči. Crvi mi napadaju očne kapke i druge rane. Reših se, ustadoh, da i mene ubiju da se ne mučim dalje. Skinuo sam mešinu sa leđa u kojoj sam nosio meso da nahranim drugove.
Pomerih se malo da me bolje vide i naslonih se na jedan grm. Fašisti su me ugledali. Nekoliko njih povika: »Eno još jednoga!«
Uputili su se prema meni. Čuo sam topot i škripu teških fašističkih čizama. Prišli su. Zavoja na glavi nisam imao. Lice mi je bilo sve krvavo; nosna kost slomljena, a kosa opala kao
i nokti na rukama i nogama. Na srpskohrvatskom su me pitali:
»Kuda sam vodio borbe kada sam ranjen u oči?«
Ja sam ćutao.Jedan od njih reče:
»Možda je gluv, pa ne čuje«.
Drugi je odmah dodao:
»Udri ga štapom po glavi!«
Osetio sam tup udarac po glavi. Ipak sam se održao na nogama. Sledio je još jači udarac
u prsa. Pao sam na kamenje. Rezak zvuk iz pištolja prekratio mi je dalje sećanje. Jedino sam osetio nešto toplo u glavi… Osvestio sam se noću između dvadeset sedmog i dvadeset
osmog juna. Nova rana na glavi naročito me je bolela. Kiša je lila kao iz kabla. Ne čuju se ni ptice da cvrkuću, po tome sam zaključio da je noć. Osećao sam jaku hladnoću. Pitao sam se zašto sam tako nesrećan da se mučim posle mojih drugova?
Došao sam do zaključka da mi jedino preostaje da se utopim u Pivi i da se rešim svojih teških muka. Najedanput čuo sam glas među streljanim ranjenicima:
— Jao meni, drugovi moji!
Poznao sam glas druga Rajka, koji je rodom od Travnika, a borac je bio Četvrte crnogorske brigade. Puzio sam prema glasu. On je osetio da mu se nešto približava kroz mračnu noć.
Mislio je da je vuk i bacao se kamenicama. Ja sam se javio:
— Rajko, ja sam, Slavko Čvoro!
On se toliko obradovao i uzviknuo:
»Pa zar si živ? Ja sam mislio da nije ostao niko osim mene!«
Pitao me je da li sam ranjen? Odgovorih mu da jesam.
»Meni su i drugu nogu prebili, a ranjen sam i u rame«.
Taj naš razgovor slušali su Radosav Petrovič i drug Andrija. Radosav je bio učitelj, rodom
iz Boke, koji je mene dobro poznavao.
Prilikom napada na Livno, avgusta 1942 godine, bio je domobranski satnik. Tada se predao sa čitavom satnijom bataljonu u kome sam i ja bio. Bio je borac u prvoj četi petog bataljona Treće sandžačke brigade. Sa njima je još preživeo drug iz Beogradskog bataljona, kome se imena više ne sećam. Bio je delegat voda. Skupili smo se zajedno i dogovarali šta dalje da radimo. U tome su se javila još dva druga koji su ostali živi. Stipe i Avdo.
Njihovih prezimena se ne sećam, ali znam da su oba rodom od Mostara, jedan je bio pomoćnik, a drugi komesar čete iz Desete hercegovačke brigade. Oba su bila ponovo teško ranjena. Pošto zavoja nismo imali, a i veš smo bili već upotrebili, preostale su nam jedino postave od bluza, koje smo cepali i sa njima zavijali rane. Više se datuma ne sećam.
Dani su prolazili. Hrane nema. Poneku kost glođemo. Ja sam se setio mešine koja je ostala puna mesa. Našao sam je. Hranu iz nj e trošili smo još par dana. Bili smo u sve težem položaju. Drug Radosav i Avdo su umrli. Jednog dana pojavio se Ilija Zivković, seljak iz okoline Sćepan-Polja. Prišao nam je i upitao:
»Jeste li živi?«
Kada smo se odazvali dao nam je po šaku zobi i kukuruza. Pitali smo ga koji je datum i mesec? Odgovorio je da je mesec jul i da je pre tri dana bio Petrovdan. Zaključio sam
da je petnaesti jul. Pitao nas je odakle smo rodom.
Teško smo odgovarali, pošto su nam sva usta bila u ranama i zubi polomljeni. On je onda otišao u Pravcu Rudina. Naišao je na zbeg koji je iz Bosne pred neprijateljem otstupao sa našim jedinicama. Pričao je izbeglicama da se u grupi ranjenika nalazi Slavko Čvoro. Oni su ga pitali kakav izgleda. On im je rekao:
»Slab, mršav, bez očiju, i ima zlatne zube«.
Dvadeset prvog jula pošli su da me traže: strina, snaha i sestra od strica. Našli su nas. Beograđanin i Stipe su umrli. Andrija i Rajko bili su na umoru. Donele su nam mleka i zobenog kačamaka. Ja i Rajko smo popili po malo mleka, a Andrija je sve što stavi u usta povraćao. Mene su onda preneli u Rudine. Posle dva-tri dana neki seljaci mi rekoše da su umrli i Rajko i Andrija.
Otprilike mesec dana krio sam se ispod Durmitora. Prilikom dolaska Druge proleterske divizije, pod komandom Peka Dapčevića, početkom septembra, došla su mi braća, Risto, rođeni brat, i Dušan, brat od strica, sada major JNA. Braća su me preko slobodne teritorije prenela na Romaniju u rodno mesto. Po Romaniji sam se krio od neprijatelja do 25 marta
1945 godine, kada me je komandant Dvadeset i sedme divizije drug Miloš Zekić uputio u Dom slepih u Zemun.
Slavko CVORO
