NA GROBU SVOGA DRUGA-Dragoljub MORAVČIĆ

 

Padao je sumrak kad je bataljon počeo da se penje strmom stazom koja vijuga kroz krš. Iza nas su ostajale raštrkane kuće sela Bijele. Na mahove, kada bi kolona izlazila iz uvala na kose, nazirale su se za nama prve svetlosti u Konjicu. Na vedrom nebu već su se i zvezde ukazivale. Dalje, na zapadu, video se beličast oblak čije je donje ivice još obasjavalo sunce, pri zalasku. Vrhovi Prenja, koji su se kao zubi zarivali u purpurni oblak, upotpunjavali su taj prizor.

Naokolo je bilo gluho. Večernju tišinu narušavala je samo škripa kamenja pod nogama. S vremena na vreme začulo bi se prigušeno gunđanje konjovodaca na račun sustalih konja koji su posrtali.

 

Kolona je sporo odmicala. Činilo se da puteljku nema kraja. A svi smo znali kuda vodi. Znali smo i šta nas očekuje. Tu, ispred nas, pored jednog zavijutka, pre tri dana sahranili smo Slobodana Antonijevića, jednog od najboljih drugova. Predstojao nam je zadnji oproštaj sa voljenim drugom. Malo kasnije, čelo kolone je zastalo da bolje uredimo grob, da ga prolećne bujice ne odnesu.

Toga dana, kad je Slobodan poginuo, već od samog jutra neprijateljeva avijacija je bila veoma aktivna. Naši su položaji bili istureni prema Konjicu i videli smo sve što se u njemu događa. Nije bilo mogućno da neprijatelj krene ka nama a da ga ne primetimo.

Približavalo se podne. Slobin vod se pripremao za odlazak na položaj. A ručak još nije bio gotov, jer su se kuvari često sklanjali od bombardovanja.

Sloba je bio prilično nervozan, zbog toga što je ručak zakasnio. Nije voleo netačnost, naročito kada je u pitanju izvršenje zadatka. Pošto je već bilo vreme da pođe sa svojim vodom, odlučio je da krene pored kuhinje i da uz put ručaju. Čelo se već našlo na seoskom putu koji vodi ka položaju. U tom trenutku, sasvim iznenada, nad kolonom se pojavila eskadrila bombardera. Odmah smo zašli s puta u pošumljeni kamenjar. Avioni kao da nas nisu ni primetili. Međutim, znali smo da će za njima naići nova grupa. Zato je Slobo odlučio da sam krene do kuhinje i da vidi šta je s ručkom. Tek što je izašao na put, naišla je druga grupa aviona. I odmah nastade prava grmljavina od eksplozija. Tukli su celu površinu pod sobom. Drugovi su opomenuli Slobu da se skloni. Ali, bilo je već kasno — pogođen.

Prošlo je od tada tri godine. Jednoga dana sam pošao sa Slobinim ocem da nađemo grob i da prenesemo njegove ostatke u Kraljevo. Prirodno, otac je želeo da što više sazna o svom sinu. A o njemu se, zaista, imalo šta da kaže.

Kao borac, vodnik i zamenik komandira čete bio je omiljen i veoma cenjen u bataljonu. Njegova pojava, način ophođenja i uopšte odnos prema drugovima, imali su neobično privlačnu snagu. Voleo je ljude i brinuo se o njima. Oni su mu to uzvraćali. Stizao je svuda. U njemu je postojalo neiscrpno vrelo volje i energije.

U svakoj borbi koju je bataljon vodio isticao se poletom i smelošću. O tome bi se moglo navesti više primera, počev od prvih dana u partizanskom odredu.

Za vreme napada na Livno, avgusta 1942. godine, neprijatelj se branio iz nekoliko utvrđenih zgrada. Osvajane su jedna po jedna u žestokim jurišima. Na kraju je ostala kuća doktora Mitrovića, koja je bila posebno pripremljena za odbranu. Sa svih strana bila je opasana preprekama, a otvori pretvoreni u mitraljeska gnezda i puškarnice. Izgledalo je da je neosvojiva sa sredstvima kojima smo raspolagali.

Kao komandir mitraljeskog odeljenja, Sloba je gotovo dva dana i dve noći bez smene dežurao na balkonu susedne zgrade i sa bredom, sa odstojanja od tridesetak metara, neprekidno iznuravao i ućutkivao neprijatelja. Na kraju, u zadnjem jurišu, uleteo je u kuću s mitraljezom bez postolja.

Još pre polaska na put strahovao sam da nećemo lako pronaći njegov grob. Ali niti sam mogao, niti želeo da to kažem Slobinom ocu. Bio sam, ipak, uveren da ću se nekako snaći na terenu. Tvrđenje nekih seljaka pod Prenjom da i oni znaju gde je sahranjen hrabrilo me je. Jedan od njih pošao je s nama.

Penjući se na brdo prisećao sam se pojedinih detalja. Učinilo mi se da ponovo gledam čitav prizor.

— Evo groba! —trgnu me iz razmišljanja seljak koji je prvi izišao.

Ja u tom trenutku osetih izvesnu nelagodnost koju nisam mogao sakriti ni pred Slobinim ocem. Pred mojim očima nije bilo ni traga od one slike koju sam poneo u sećanju iz marta 1943. godine. Oko groba nije bilo kamene ograde koju smo sazidali, a mlado žbunje sakrilo je i sve druge znake, Sada se ni po čemu nije moglo reći da je tu grob.

Otac kao da odjednom poče da sumnja. Do tada ničim nije pokazao da se boji da ne pogrešimo. Sada, međutim, kada smo bili pred grobom, to je bilo očevidno. Morao sam zato da tražim za njega uverljive dokaze. Seli smo kraj groba. Prilično uzbuđen, on me upita:

— Jesi li siguran da je moj Sloba ovde sahranjen?

Razmišljao sam, dozivajući u pomoć viziju onih trenutaka. Sloba je ranjen kada je hteo da preskoči ogradu. Već je bio prekoračio preko nje. Setio sam se, zatim, da mu geler nije probio celo telo, već da je povredio karličnu kost. Znači, i to bi mogao biti dokaz. Prisetio sam se i drugih pojedinosti — da je u džepovima imao limenu kutiju za duvan, pištaljku i druge predmete. Sve sam to rekao ocu. A on je još dodao da je Sloba imao na jednom zubu gornje vilice prirodan beleg — crnu tačku, po kome je mogao poznati svog sina.

Kad smo tako jedan drugoga saslušali, odlučili smo da otvorimo grob. Moja su se očekivanja ispunila. Dokazi su bili tu: razbijena karlična kost, nađena je duvanska kutija, pištaljka i, najzad, geler. Pronašli smo i zub sa belegom. Sve smo to stavili u kutiju. Trebalo je time i majku uveriti.

Dragoljub MORAVČIĆ

Sjecanje

Prva proleterska brigada