NADA JE STIZALA SVUDA

 

Duga zimska noć.

Borbe oko Teslića bliže se kraju. Daleki tutanj topova i snažni poklici:

“Ura, Prva proleterska”, pozdravljaju novu, 1943. godinu.

Poslednja uporišta padaju.

Neprijateljeva odbrana je razbijena, rasuti i ošamućeni vojnici beže.

Tu, ispod nas, zgrčila se sirotna bosanska kasaba. Ko zna kolike i koje vojske su prošle preko nje, naružile njeno lice, poremetile njen mir!

Dolazimo da joj vratimo slobodu, da njene bašte rascvetaju, da momci i devojke zaigraju …

Pršti sneg pod umornim nogama.

Ulice puste. Okolo belina, beskrajna i duga kao neprospavana noć.

Radoznali i preplašeni pogledi dece i žena iz polomljenih prozorskih okana govore o stravičnoj noći grada.

Idući gradom razmišljala sam  o njemu — o deci, naherenim kućama ugnutim pod teretom snega i leda.

Najpre smo se s decom sprijateljili. Prate nas u gomili, hvataju naše oružje, gledaju nas prijateljski i zadrhvljeno — pomešano jedno s drugim.

Jedna starija žena stoji, naslonjena uz jedno drvo, kao da nas prebrojava:

— Jeste li iz daleka?

— Jesmo, majko, iz Srbije!

— Poginu li vam ko, deco moja? Jadne im majke njihove… Neka vas sreća prati, čuvajte se, opak je rat, a još ste mladi!

Njene brižne oči pratile su nekoga, možda njeno dete, koje je negde na položaju! Ko zna po koji put preturaš mislima, oživljava njegov lik, posmatra u viziji njegovu belegu, pa slučajno zamahne rukom da mu kosu pomiluje.

Mnoge majke presreću borce, pitaju ih o dalekim krajevima i svojim sinovima u brigadama.

Mnoge od nas ispratila je majka u ratni pohod i savetovala da se dobro čuvamo. Kako su one patile? Koliko su puta uz slabi plamen lojanice, u svojim mislima, milovale lica svoje dece! Trzale se na svaki pucanj — kao da njihove grudi probijaju!

Deca nas prate po gradu i pričaju nam o svačemu.

Ispred škole stajala je i gledala nas krhka, plava devojka. Oči su joj ličile na nebo dalekog horizonta.

Gledala nas i nešto tiho, nečujno šaputala sebi. Ko zna šta? Možda se u mislima opraštala od nekoga?

— Drugarice, jeste li umorne? Iz koje ste brigade?

— Mi smo iz Prve proleterske …

— Da, iz Prve proleterske -— progovori kao za sebe . . .

— Ja sam Slovenka —reče — ovde sam došla sestri… Rođena sam daleko. Tamo su mi ostali moji đaci. Učila sam ih i volela. Vidite ovu krasnu decu … Jutros sam došla do ove škole, ali, eto, pusta je bez dece . . . Ko zna kuda lutaju moja deca, moji đaci?

— Hoću da idem s vama, da se borim.

Zadivila me njena rešenost. Upozorila sam je na sve teškoće:

— Drugarice, teško je kod nas. Borimo se stalno, nema odmora. Nema hrane, nema mirnog sna. Ti još ne znaš šta znači kad glad mori i duge besane noći ispijaju. Slaba si, nećeš izdržati.

— Znam ja to — odgovori i pogleda me tako da je svako dalje objašnjenje bilo suvišno. — Znam ja vašu snagu — produži — ta me snaga nadahnjuje, zove da idem da se borim za slobodu, za moju školu punu đaka, za njihov žagor, igru i njihovo srećno detinjstvo . . .

Istoga dana učiteljica Nada, rodom negde iz Slovenije, dodeljena je mojoj četi. Radovala sam se.

Volela je književnost, obožavala Prešerna.

Sve napore podnosila je bez teškoće. Nekad je bila planinarka, brala kite alpskog cveća, kitila sebe i svoju skrivenu ljubav.

Drugovi su je zavoleli. Ranjenici je dozivali. Stizala je svuda, unosila svoju vedrinu.

Jednog februarskog dana bataljon je napadao Bradinu. Granate su dizale oblake snežne prašine. Topovska grmljavina ječala je sa svih strana. S vremena na vreme dopire snažno “ura proleteri”.

Ura — protiv neprijatelja, protiv zime. Zanosila me ta snaga. Nisam osećala umor.

Nada je trčala od ranjenika do ranjenika. Za svakoga je imala toplu, ljudsku reč.

Na Nadinim rukama, teško ranjen, umro je jedan drug. U njenim plavim očima videla sam krupne suze. Brisala ih je pramenovima kose. Ona, s kraja naše domovine, oplakivala je druga iz Srbije. To je prava, partizanska, ljudska ljubav.

Na brdu, pogođen, pade Pego. Oko njega brisani prostor. Ne može mu se prići.

U najžešćoj vatri Nada je potrčala prema njemu. Uzaludni su bili povici:

“Nado, vrati se, ne može se preći, sačekaj!”

Trčala je kao srna. Oko ranjenoga druga rafali su i dalje parali sneg.

— Drugarice, hladno mi je, vode mi daj!…

— Imam vode, ali čime da te pokrijem, čekaj …

Novi rafal pogodio je Nadu.

Svojim telom zaštitila je druga od ranjeničke zime… i smrti.

Bataljon je krenuo napred. Drugovi su nosili ranjenog Pega. Okretao se sa nosila i gledao šaljući joj poslednji pozdrav.

Tu, na tom brdu, leži jedna mladost. Neće više pružati ruke da nabere cveće. Njena škola je otvorena. Ne znam pamte li je njeni đaci. Ali znam da je svoju mladost dala za njih, da ih je mnogo volela, kao što su nju voleli svi drugovi i drugarice . . .

Živela je tako malo, a ostavila breme toplih, ljudskih, divnih uspomena.

Uspomena…

Milesa ĐORĐEVIĆ

Sjecanja

Prva proleterska brigada