ODLOMAK IZ KNJIGE “REVOLUCIONARNI RAT” Milovan Đilas o Operaciji „Weiss“: Bitka na Neretvi

ODLOMAK IZ KNJIGE “REVOLUCIONARNI RAT” Milovan Đilas o Operaciji „Weiss“: Bitka na Neretvi

Mi nismo znali da je Hitler u novembru, kraj Vinice, primio Pavelića i rešio se na opsežne i radikalne mere protiv jugoslovenskih partizana. Pogotovu nismo mogli znati da je na nemačko-italijanskoj konferenciji u Gerlicu (Istočna Pruska), od 18-20. decembra 1942, na kojoj su s nemačke strane učestovali Hitler, Ribentrop i Kajtel, a s italijanske strane Galeaco Ćano i načelnik Generalštaba Ugo Kavalero, saopštena Firerova odluka da pre isteka zime skrši pokret otpora u Jugoslaviji. Isto tako nismo znali ni da su u Rimu, 3. januara 1943. godine, nemački komandant za Balkan general Aleksander Ler, italijanski načelnik štaba Kavalero i komandant Druge armije Mario Roata, Pavelićevi generali i četnički vođ za Dalmaciju i Hercegovinu Jevđević razradili plan o uništenju Narodnooslobodilačke vojske na tlu Pavelićeve „države” i italijanske okupacione zone. Štaviše, nismo znali ni da je nekoliko dana kasnije, 9. januara, održan sličan sastanak u Zagrebu.

Ali ta neobaveštenost nije bitno uticala na naše držanje, pa čak ni na sam tok borbi. Jer smo znali da je u pokretu protiv nas pet nemačkih divizija – među njima i famozna 7. SS „Princ Eugen” divizija, sastavljena od jugoslovenskih Nemaca. Pokrenule su se i nekolike italijanske divizije, četničke gomile su već prevožene na polazne položaje, a nesrećne domobrane su očajničke ustaše priključivali nemačkim komandama.

Mi nismo mogli znati ni da neprijateljski plan – operacija „Weiss” (u jugoslovenskoj istoriografiji: Četvrta ofanziva), predviđa razdvajanje, a zatim opkoljavanje i uništavanje naših snaga. A niti da je u tome planu najnezavidnija uloga dodeljena kraljevskoj „vojsci” – četnicima: pribojavajući se savezničkog iskrcavanja na Balkan i pridruživanja četnika saveznicima, Nemci su pristali – kao što se zna iz dokumenata – na učešće četnika pod uslovom da ih po završetku operacije „Weiss” Italijani razoružaju. Ali angažovanost tolikih nemačkih snaga, uz istovremeno pokretanje svih naših protivnika, kazivali su – utoliko nedvosmislenije što je ofanziva započinjala posle preokreta u Staljingradu i Africi i institucionisanja naše vojske i vlasti u hitlerovskoj pozadini – i „običnim” borcima i „prostim” seljacima, da nastupaju trenuci nedoživljavanog smrtnog obračuna.

„Borba” je bila u telefonskoj vezi s Vrhovnim štabom i zamenik načelnika Velimir Terzić obaveštavao nas je i preveć predusretljivo o toku operacija. Ali mene je obavestio Vladimir Dedijer, 30. januara oko 2 sata posle ponoći, da treba hitno da se evakuišemo.

Demontiranje i tovarenje štamparije na kamion odvijalo se brzo i uredno: kamion je, začudo, krenuo pre svitanja, a s njim i deo radnika. Ja sam sa stražom i nekim članovima redakcije krenuo peške ka Oštrelju. Ispraćalo nas je selo, okupljeno pred kućom štamparije: bilo je i suza ženskih, a brige kod sviju, i to više za naše odstupanje u neodređenost, nego za njihovo verovatno kolektivno stradanje. Oprostio sam se, u ime sviju, s nekoliko rečenica. I završio savetom: „Ako bi se desilo da prodru Nemci, sklonite se u planinu – s Nemcima idu ustaše. Nemci se ne mogu dugo zadržati – oni će za nama. A s ustašama ćete već lako…”

Seljaci su uzvratili da znaju šta im je činiti, a moja gazdarica Đuja: „A ne mogu ni oni sve pobiti – neće naša vojska džabe siđeti…”

Bili smo još u polju kad se jutro obznanilo zvrndanjem aviona i dalekom tutnjavom. Ali avioni su se okomili na cestu od Petrovca k Oštrelju, a mi smo se neometani dohvatili šume.

Kada smo oko 10 časova izbili na Oštrelj dočekala su nas, na cesti, smrvljena kola, pobijeni konji i raskomadana deca, a pored ceste grupice begunaca oko vatri. Čak od Banije i Korduna vukle su se hiljade begunaca, ispod neba koje ih je zasipalo bombama i kuršumima, kroz mećave, u gladne krajeve.

I mi smo se sklonili u šumu – tamo gde je ranije bio Vrhovni štab. Tu smo dobili i poruku da nastavimo evakuaciju…

Odmah mi je bilo jasno da je takvo povlačenje naroda besmisleno, čak i kad ne bi postalo teret za vojsku: sugerisao sam Vrhovnom štabu i područnim komandama – svakako nisam bio jedini u tome – da begunce raspoređuju u srpska sela i prebacuju, okolišno, u zavičaj. I doista, talas izbeglica je splašnjavao što su naše jedinice prodirale dalje na istok. Ali ranjenicima, koji su se vukli na svakojakim štakama, na konjima i kolima i koje su prenosile žene, starci i vojnici – ranjenicima se nije moglo takvo nešto naložiti: oni su bili deo vojske i ona je morala podeliti njihovu sudbinu…

A broj ranjenikaje rastao, kako zbog žestine borbi tako i zbog toga što su se pozadinske komande i mesne jedinice otarasivale ranjenika i slale ih u „sigurniji” prostor, tj. k Vrhovnom štabu i budućoj, zamišljanoj oslobođenoj teritoriji. Tako se, skoro mimo volje, a svakako bez procene Vrhovnog štaba i CK, stvorila Centralna bolnica, koja je postala najstrašniji uteg na našoj savesti i manevrenosti, a najprivlačniji plen i orijentir naših neprijatelja…

Na Oštrelju se ljudstvo „Borbe” razdvojilo: jedni su krenuli peške, a ja, uveče, sa štamparijom i drugim kamionom – preko Drvara i Grahovskog polja ka Livnu.

Smestili smo se u selu Prilukama, desetak kilometara od Livna, u rekviriranoj kući, iznad same ceste. Istog dana smo montirali štampariju. Posle dva dana su pristigli i drugovi koji su bili pošli peške sa Oštrelja: „Borba” je ponovo počela s radom.

Priluke su bile „ustaško” selo. U selu jedino nejač: nema ko da nas napadne, makar se i odvažio. Ali održavamo čvrste straže, u kojima učestvuju čak i članovi redakcije. Seljaci jedva razgovaraju s nama: „Da”, „Ne” – a to „Da” najčešće znači „Ne”, a to „Ne” najčešće „Da”. Ali i oni su sarađivali s „narodnim odborom”, koji su u prisutnosti nekog politkomesara izabrali na skupu. Jer odbor vrši rekvizicije i mobiliše prevozna sredstva pravedno – prema mogućnostima domaćinstva. I odbornici pošteno sarađuju s nama oko ishrane, ogrevnih drva, transporta: u stvari smo mi za njih kao okupatori, s kojima život nameće određene odnose ali ne i poistovećivanje.

Bili smo uvereni da će neko iz sela dostaviti ustašama i Nemcima o našem radu i prebivanju u Prelukama. Ali smo držali da nas neće bombardovati baš zbog toga jer smo u „ustaškom” selu. I doista, jednog dana su se obreli nemački avioni – leteli su tako nisko i usporeno da su nas piloti morali videti kako bežimo u kamenjar. Ali oni su se okomili jedino na cestu i izrešetali nekog vojnika i neko dete.

Tih dana sam otišao nekim poslom u Livno. Gradić je bio nabijen vojskom, izbeglicama i ranjenicima. Ali priredbe, zabavne i političke, utoliko učestalije… Ujednoj sali zagušenoj dimom, mirisom joda i znoja, jedne noći sam slušao poemu „Jama” Gorana Kovačića. I tada je delovala potresno – kao tek izvađene žrtve, kao bajka o strašnom, izmišljenom svetu… Bilo je, tada, do te mere prirodno što pesnik-partizan osuđuje ustaške pokolje Srba da niko nije ni slutio divnu i užasnu simboliku tog Goranovog dela: Goran je Hrvat kojega su zaklali četnici-Srbi…

Stigli smo da objavimo svega jedan broj „Borbe”, jer su Nemci nadirali iza nas od Bihaća, i grupisali se u Bugojnu – da nam preseku prodiranje preko reke Neretve.

15. februara 1943. god. u Priluke su predveče dojahali Ranković i Terzić. Oni su nam saopštili da će naši sutra napasti Prozor, u kome su se utvrdili Italijani i time nam onemogućili prolaz preko Meretve. Ali Ranković je svratio i zbog obustavljanja „Borbe” i rasporeda „Borbinog” ljudstva. Jer njemu su potrebni iskusni komunisti radi organizacije ranjenika. Da, organizacije ranjenika! Jer ranjenici – ima ih preko 3.000 – da bi mogli pratiti jedinice moraju biti organizovani kao vojska. S ranjenicima mora neprestano politički da se radi – da im se objašnjava situacija i podiže moral. Dogovorili smo se da odmah uzme Dedijera. A štampariju, radnike i redakciju ja ću gurati dalje – „dogod se može”…

Staljingrad je već bio pao i Rusi su dalje nadirali. U ognjenom obruču koji se stezao oko nas to nas je radovalo jedino kao saznanje veoma važne činjenice. Ali smo utoliko ogorčeniji Idnovim besmislenim, zlomislenim izjavama o britanskim nastojanjima na ujedinjavanju „svih” snaga otpora u Jugoslaviji, tj. četnika i partizana, mada se prvi okupljaju, pod italijanskom komandom, da dokusure nas, iskrvavljene i iscrpljene, saterane Nemcima u kanjon Neretve. Drago nam je makar i oskudno pisanje „Njujork tajmsa” o našoj borbi, utoliko više što otkriva Dražinu saradnju s okupatorom. I mada je tih dana i BBC progovorio o herojskoj borbi jugoslovenskih partizana, ja sam to s gorkom ironijom prokomentarisao: „Misle da će nas Nemci sada uništiti, pa nam čitaju opelo…”

Opet noću, 17. februara, krenuo sam sa svojim kamionom i štamparijom ka Prozoru. Na Kupreškom polju, usred noći, upali smo u jarak. Golomrazica, vojnici u beloj pustinji. I neizvesnost: Prozor juče nije pao, noćas napad treba da bude ponovljen, ali se ne čuje tutanj bitke. I zli, nekažnjeni Kupres je blizu. Vojnici prolaze ćutke, smrznuti i mračni: to i nisu vojnici, nego – ranjenici, tifusari, begunci. Ali kad im kažem da je to „Borba” i da sam član Vrhovnog štaba, oni se zaustavljaju, zaviruju u kamion, hukću u promrzle šake i navlače naušnice i šalove na uši. Skoro na rukama, najzad smo izvukli kamion.

Još nije bilo svanulo kad sam stigao u Šćit. Tita i štapsko ljudstvo sam zatekao spremne i orne – u hladnom svitanju i posle sinoćnjeg pada Prozora… Ali juče su Italijani bombardovali manastir, u čijim zidinama je štab bio smešten. Bombe su pale oko manastira, ali jedna je pogodila, svojom težinom razbila zid i legla u dvorište: ošurena svinja, kad ne bi bila tako zlokobna. Tito kaže da ih ne bi pobila, ali ja sam osporio: „To je velika bomba, u najmanju ruku bi vas zatrpala u vašem skloništu…”

Svi su bili puni detalja o borbama za Prozor… Tih dana su Rusi javljali da su Nemcima, opkoljenim u nekim gradovima, ponudili predaju, pa kad su ovi to odbili – sve su ih uništili. Takve uslove smo i mi ponudili Italijanima, ali su oni, umesto odgovora zahtevanog u podne – u podne otvorili artiljerijsku vatru na naše položaje.

Uveče, 16. februara, naš napad je odbijen. Ali iza nas su nadirale nemačke divizije, pred kojima su se vukle hiljade nedovoljno štićenih ranjenika. Nije bilo prolaza za ranjenike, vojska se nije mogla razviti za prodor preko Neretve: Tito je naredio da Prozor mora pasti.

Sutradan, 17. februara, opet uveče, Sava Kovačević je, koristeći kuće kao zaklon, dovukao top i s odstojanja oko 150 metara razorio italijanski bunker: vojska je kuljnula kroz prolom. I Gligo Mandić je, na drugoj strani, prebacio daske preko žice, ubacio grupu i – otvorio prolaz. Italijani u gradiću su se predali, pa su spoljna utvrđenja zauzimana iz grada. Svi Italijani, čitav 3. bataljon 259. puka divizije „Murge” pobijeni su – da se izvrše uslovi koje su odbili, da se iskali ogorčenje ratnika. Jedino su zadržani šoferi – da prevoze municiju i ranjenike. Mnogi, ako ne i svi, leševi su pobacani u Ramu: video sam nekolicinu zakačenih u čaporke u vodi i delio sa starešinama i borcima zlobnu radost pri zamišljanju italijanskih oficira, zgranutih na mostovima i podzidama u Mostaru nad Neretvom zajaženom leševima njihovih vojnika.

Plen je bio ogroman. Vagoni municije: partizani su se obradovali kao deca što mogu da pucaju nemilice. Zaplenjeno je i nekoliko haubica koje je bivši kraljevski major Branko Obradović, kasnije komandant artiljerije, obradovano dočekao, da ih s izuzetnim darom za improvizaciju, ali i sa izuzetnom stručnošću, već posle dva-tri dana okrene protiv Nemaca…

***

Padom Prozora, otvoren je najvažniji prilaz Neretvi, na čijim obalama su se bili učvrstili Italijani i četnici. Dan pre pada Prozora, tj. 16. februara, i Dapčevićeve jedinice, zauzimanjem Drežnice, izbile su na Neretvu. Pred nama su, očito, bile još teške borbe, iako je prodor ka Hercegovini i Crnoj Gori, izgledao obezbeđen. Jer iznenadni, opasni preokreti, tek su bili pred nama.

U početku sam pokušao da se smestim u Prozoru. Ali gradić i okolina su bili intenzivno, po čitav dan bombardovani, pa sam produžio u dolinu Rame, utoliko pre što naše jedinice nisu ni mogle ni nameravale da se zadrže na tom prostoru.

Tako sam se pridružio Titu i ostalim drugovima iz Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta: kamion sa štamparijom, nerastovaren, imao je nalog da prodire – dok bude ceste za njega.

Najpre smo se smestili u Gračanici, kraj reke Rame. Ali tu smo mogli boraviti jedino noću, kad je bombardovanje obustavljano: izjutra, u svitanje, povlačili smo se u uske, krivudave i duboke potočine – prave male kanjone kojima je ovaj teren obilovao. Članovi CK i Vrhovnog štaba sa stražom izdvajali su se od komore i ostalog ljudstva, kako bi bili što neuočljiviji. Jer smo bili sabijeni u uzane doline, na prostoru dugačkom oko 30 kilometara, koji je avijacija nadgledala i tukla kad god bi joj vreme dopustilo, najčešće grozdovima bombi za žive ciljeve, koji su rasipani u vazduhu i zasejavali eksplozijama tlo pod sobom.

S nama je bilo Izvršno veće AVNOJ-a, a njemu je u toku ofanzive pridodat Nazor. Ali Nazor nije mario civile, odnosno – kako je on govorio – „političare”. Žalio se kako njire dok on jede posebnu hranu. „Eto”, žestio se jednom prilikom „jeo sam juče pile, a oni zavide! A šta je jedno pile?” Zbog toga je privremeno pridodat Vrhovnom štabu…

I jednog jutra, dok su se svi žurno kretali ka potočinama – on se uskopistio da ostane u fratrovom stanu, kraj crkve: „Nas, mene i fratra, čuvaće Sveti Vita – crkva je njemu posvećena i ja u njega vjerujem…”

I tako je on tu, tih dana, i boravio: Svetom Viti nije bilo teško da sačuva i njega i fratra, s obzirom na to da se tu, na cesti i kraj upadljivog objekta, niko nije smeo ni zadržati… Ali Nazor je bio izuzetno, do te mere hrabar, da sam ja – posmatrajući ga tada, a naročito u vreme našeg kasnijeg, povratnog probijanja iz Crne Gore pod naletima aviona i mitraljeskog zviždanja – pomišljao da on, možda, sasvim i ne poima kakva mu opasnost preti i otkuda dolazi…

Sve vreme se mi članovi CK skoro nismo razdvajali, sem ako je trebalo obaviti neki poseban posao, najčešće oko ranjenika.

Jedino u to vreme, u toku čitavog rata, Tito se nije brijao svakog dana: on se uvek brijao sam, čim bi ustao, dok je nas brijao bataljonski berberin, mahom dvaput nedeljno. Jer po čitav dan je tutnjalo i treštalo svud oko nas i nad nama, a kuriri s izveštajima su stizali svaki čas i noću. Spavali smo na patosima, ili uvijeni u šatorska krila kraj slabih vatri, ili na stenju na podnevnoj prigrevi: jer bili smo se izvukli iz planinskih mećava i mrazeva u doline s blagom mediteranskom klimom, uprkos vlažnoj prostudi.

Tito je ispoljavao nervozu, čak naglost u komandovanju. Kao što je bio pouzdan u određivanju odsudnih, strateških pravaca, koji su u biti bile više političke, nego vojne prirode, tako se kao operativni komandant prebrzo podavao promenama situacije, neizbežnim u bici, i zbog toga često menjao naređenja. Po prirodi plahovit, s izuzetno razvijenim osećanjem opasnosti i oštre, hitre inteligencije, on u bici nije imao nužne mirnoće i prečesto je pomerao i krupnije jedinice radi lične bezbednosti i bezbednosti Štaba. Sem toga, u Štabu nije bio Arso Jovanović, koji je primedbama i svojim varijantama bar prisiljavao Tita da razmisli. No komandanti su ubrzo prozreli ove slabosti, nalazeći načina da naredbe prilagođavaju uslovima ili da novim činjenicama, mahom prećutno, navedu Tita na korigovanje odluka. A budući da Tito ni kao komandant nije bio sitničav niti sputavao starešinama inicijativu – saglasnost je postizana bez ozbiljnijih teškoća.

Opasne teškoće su se množile tako reći s našim pobedama, a izvor im je bio u brojnosti i nepokretnosti naših ranjenika. Oni se nisu mogli kretati, a mi nismo imali transportnih sredstava niti smo mogli pribaviti nosilaca da ih krećemo u stopu za jedinicama. Njihovo zaostajanje je nametalo pregrupisavanje, a neprijatelju davalo vremena i omogućavalo izbor. A nismo se usuđivali ni pomisliti da ih ostavimo – u ratu kakav nam je nametnut – da budu pobijeni i poklani. Tako su i same bojne prilike nametale naglosti: Tito je, primivši radio-izveštaj iz Hrvatske da se tamo ofanziva izduvala, u jednom trenutku, 28. februara, izdao naredbu o vraćanju ranjenika u Hrvatsku – da tu istu naredbu ubrzo povuče, dobivši iz Krajine i od zaštitnih jedinica radio-izveštaj da komunikacije i prostor iza nas čvrsto posedaju krupne nemačke jedinice. Čak je nastao – opet zbog ranjenika – trenutak nesigurnosti u pogledu već ugovorenog osnovnog pravca: zamenik načelnika štaba Terzić je 5. marta saopštio ranjenicima da ćemo se probijati za istočnu Bosnu, a ne za Crnu Goru i južnu Srbiju, iako je istog dana, svakako kasnije, doneta odluka o forsiranju Neretve i probijanju u predviđeni prostor.

Zamisao Titova je bila da se zauzme Konjic, pa da se kroz njega omogući izvlačenje cestom, naročito ranjenika, u brdovite, nekomunikativne predele, umesto pentranja preko kamenite planinčine Prenj koja je stajala pred nama. Niko nije sumnjao da se Konjic može održati, pogotovu što su ga držali Italijani i napadale naše jače, dovoljno jake snage.

Čitav prostor od ušća Rame do Konjica bio je očišćen već 20. februara 1943, a pozadinu Konjica, odnosno odbranu od Sarajeva, preuzela je Prva proleterska, posevši Ivan-sedlo kao ključni položaj. Jedinice Treće divizije bile su već određene za zauzimanje Konjica. Ali komandant Prve proleterske Danilo Lekić, s iskustvom borca iz Španije, a uz to hrabar i inicijativan, uzeo je dva svoja bataljona i napao Konjic: on očevidno nije očekivao napad Nemaca od Sarajeva, a svima su se bile osladile pobede nad Italijanima. Iako se napad odvijao noću, 19-20. februara, i deo grada zauzet, Italijani su se uporno držali. A već sutradan, 21. februara, iz Sarajeva je borbena grupa „Anaker” iz 718. divizije, uz pomoć tenkova i aviona, preotela Ivan-sedlo i potom prodrla u Konjic.

Svakako je Lekić bio ovog puta previše inicijativan i Tito se naljutio čim je saznao za prodor Nemaca. Nije verovatno da bi Lekić, čak i da nije pojurio ka Konjicu, mogao duže zadržati Nemce sa svoja dva dodatna bataljona. I Titova ljutnja je izgledala trenutnom. Jer Nemaca još nije bilo mnogo u Konjicu, Peta brigada Save Kovačevića i druge jedinice već su pristizale Konjicu i njegov pad je još izgledao verovatnim. Sem toga, obradovao nas je i još jedan značajan uspeh – zauzimanje Jablanice, koje je 22. februara izvršila Četvrta brigada, zarobivši i uništivši čitav bataljon Italijana. Time se naš prilaz Neretvi znatno proširio, a oslobođena je i cesta Prozor-Rama-Jablanica.

U Jablanici je zarobljen i italijanski komandant, viši oficir, koji se držao gordo i priznao da se borio u Španiji na Frankovoj strani: to mu naši „Španci” nisu mogli oprostiti, pa je naređeno kuririma da ga streljaju, u inat njegovoj molbi da to uradi neko od dobrovoljaca na strani španske republike. Ali ostale Italijane niko nije dirao. Vojnike su mobilisali za prenošenje ranjenika, a delom u komoru. Tako je postupano i s Italijanima iz ostalih uporišta: stvorena je tako neka vrsta „niže klase” u partizanima, budući da su Italijani lošije snabdevani a radili teže poslove…

Borbe za Konjic su još trajale, s dobrim izgledima, kada je Tito, uveren u uspeh na Konjicu, izdao naredbu za rušenje mosta na Jablanici. To se desilo u jednom potoku kraj reke Rame, 28. februara ili 1. marta 1943. godine. Vladimir Smirnov je dao primedbu da proboj, odnosno povlačenje, još nije izvršeno, ali Tito ga je presekao – da on samo naredbu izvrši.

Smirnov je bio tačan i metodičan: most na Jablanici je srušen istog dana ili sutradan. I ne samo to, nego je, pre rušenja, s leve obale, gde je već bila osvojila mostobran, na desnu obalu prebačena Druga proleterska.

Ali u Konjic su Nemcima pristigla pojačanja, među ostalima i četnička, pod komandom Lukačevića. Istovremeno su Nemci od Gornjeg Vakufa pretili odsecanjem ranjenika: imali smo sve uslove za proboj, a morali smo proboj odgađati.

Lekićeva „greška” je dobila sudbonosne razmere i Tita je tek tada spopala istinska, nerazumna srdžba. Jer sada je bilo očito da ranjenici ne bi pristigli čak i da je Konjic zauzet: Tito se sada ljutio i na preuranjeno rušenje mostova. Ali trebalo je i delati, pa je srdžba ubrzo potisnuta, utoliko brže što je Tito i pre rušenja mosta na Jablanici i ostalih mostova slutio teškoće i tražio izlaze.

Uzevši, najposle, volju za nevolju, Tito je izjavio: „Pa to rušenje mosta može ispasti ratnom varkom…”

Kasnije je Tito to i napisao. A ja potvrdio – u Moskvi 1944. godine, u svom članku o Titu, budući da su Rusi insistirali da unesem neku varku Tita kao komandanta, a ja se nisam druge mogao setiti, pa sam naveo tu kao već „prihvaćenu”. Ta „varka” je ušla i u film „Neretva”, premda su neki jugoslovenski vojni pisci ukazivali na ta rušenja kao na grešku, a mnozina je u toku bitke toga bila svesna. Ne verujem da su Nemci bili prevareni, jer mi jedva ako smo imali ikakvog drugog, a kamoli pogodnijeg pravca za povlačenje. A i film „Neretva” bi, držim, bio dramatičniji i uverljiviji da su u njemu iskazani Titova ljudska pogrešivost i dvoumljenje, umesto nepogrešivosti i sveznanja vođe i vrhovnog komandanta…

Jer Titu je u toj složenoj i veoma opasnoj situaciji sinuo riskantan, ali sjajan manevar – da najpre potisne 717. diviziju koja je pritiskala ranjeničku grupaciju, pa tek potom izvrši proboj na Neretvi – kroz četnike, budući su Italijani uglavnom već bili potučeni… U važnim odlukama Tito je tada konsultovao članove CK: sastanci su bili kratki, niko ni u čemu nije oponirao, jer je i mnogo nižima sve bilo jasno, a Titova inicijativnost je dominirala…

Na brzinu su prebacivane unazad jedinice, mada su već bile u dolini Neretve, spremne za skok i izvlačenje. Najpre je na bojište pristigla Četvrta crnogorska i već 2. marta zaustavila nemački prodor k ranjenicima – u neposrednom gušanju i klanju s Nemcima na Vilića Guvnu. Uskoro su pristigle i druge brigade i na Makljenu i oko Gornjeg Vakufa se zametnula trodnevna bitka…

U toj bici smo mi, zahvaljujući partizanskom smislu za improvizaciju i veštini Branka Obradovića, bili nadmoćniji u artiljeriji od Nemaca. U toj bici smo mi potisli 717. nemačku diviziju i pomoćne ustaške jedinice, tako da im je morala biti upućena u pomoć 369, tzv. Vražja divizija, sastavljena od Hrvata obučavanih u Stokerau, ali pod komandom nemačkih oficira. Naše prethodnice, koje su noću prodrle u Gornji Vakuf, prenele su priče meštana o paničnom tiskanju Nemaca oko kamiona – da bi strugnuli u Bugojno… Tako se u toj bici dovršio i ne manje važan strah od nemačke vojske, iako je i dotada bilo uspešnih okršaja s njom…

Istog dana, 2. marta, kad su Crnogorci suzbili Nemce na Vilića Guvnu, odlučili smo da zakopamo štampariju – nedaleko od vodenice na levoj obali Rame, gde se Tito noću smeštao: bilo je očito da prolaz cestom kroz Konjic ne možemo zadobiti, a izvan ceste je zbog težine nekih delova nismo mogli nositi… Neki meštanin je, potom, otkrio Nemcima mesto gde je štamparija zakopana, pa su je oni uništili…

U blizini te vodenice, u pećinicama peščara, sigurnim od mitraljiranja i parčadi bombi, bio se smestio i Pijade, sa svojim džakčićima formulara, hartija, pisaćih mašina, posuda, hrane, odeće, klupčadi i svakojakih sitnurija, skupljanih po navici dugogodišnjeg robijaša. Sada je i on morao da se otarasi svega što nije mogao poneti u konjskim bisagama i u svom ruksaku. Pijadi se nije bilo lako odricati, a ja sam mu pomagao da se odluči, šaljivo obezvređujući jednu stvar za drugom. Na kraju je ostalo manje nego što je mogao poneti, pa je počeo obrnut proces – biranja onog što je važnije… Ali svoje privlačne sekretarice Drinke se nije morao odricati: nekoliko dana kasnije, u toku proboja, ona je prebegla Nemcima, mada nije utvrđeno, bar ne tada, da ju je neprijatelj bio ubacio.

Po smrknuću, 4. marta, Tito je uzeo Rankovića i mene u auto i pošao u obilazak bojišta. Vozili smo se lagano – na uzanom i okukastom putu susretali smo prazne i preticali kamione s municijom. Moglo je biti oko 21 sat kad smo se iz prozorske kotline izvezli na gornjovakufsku visoravan – među logorske vatre i usred artiljerijske grmljavine. Prošarica, vojnici večeravaju oko vatri: prepoznaju nas i javljaju nam se s ležernom ozbiljnošću. Komandanti su krući, ali i kratki i nešablonski u izveštavanju. Neposredna pozadina bojišta kakvu sam zamišljao prema romanima i slikama. Bitka je već bila dobijena – u tom smislu što su Nemci suzbijeni i ranjenicima osigurano izvlačenje. Jedino prethodnice i zaštitnice i artiljerija još nisu bile do kraja obavile svoj posao.

Sutradan je Tito naredio proboj na Neretvi, kroz četničke odrede.

Taj proboj je izvršen u noći između 6. i 7. marta 1943, sa začuđujuće malim snagama – po tri bataljona iz dveju naših brigada: najpre su se uz skelet porušenog mosta na Jablanici uspentrali naši bombaši i automatičari i, trpeći gubitke, isterali četnike iz zaklona. Prodor se udubljivao i širio veoma brzo: već 7. marta je na skeletu mosta improvizovan drveni prelaz, a u noći između 8. i 9. marta počelo prebacivanje ranjenika.

Mada nismo ni predviđali visok moral kod četnika, bili smo iznenađeni rasulom i neborbenošću u njihovim redovima: žestinu su, mestimično, ispoljavale jedino štapske grupice, mahom sastavljene od oficira i žandarma.

To je bila, do tada, najveća bitka s četnicima. Posle te bitke oni se nisu pridigli, mada je kasnije s njima bilo i većih i žešćih okršaja… Četnici su i u vojničkom pogledu zapali u bezizlazne, besmislene protivrečnosti: nemajući političkih organizacija bez kojih, kao kostura, nema istinske vojske u građanskom ratu – oni su vršili opštu mobilizaciju, oslanjajući se na legalitet, iako je on već bio razoren u svesti i znatnog dela Srba. Štaviše, taj legalitet su pojedini vođi i dalje razarali: u toku samog pohoda ka Neretvi vršeni su pokolji muslimana (npr. u okolini Pljevlja: više od 1.000, mahom nejači). Zbog toga je četnicima teritorija izgledala važnijom od izgradnje vojske. I među njima bi se našlo sposobnih komandanata, ali – nisu imali ni vojno ni političko vođstvo: u Londonu obespamećena vlada od zavađenih Srba i Hrvata, a u zemlji, u toku same bitke na Neretvi, njen ministar vojske i stvarni vrhovni komandant Draža Mihailović sedi u Lipovu kod Kolašina – valjda i zbog toga da ne bi dospeo nadohvat Nemaca ili partizana. Štaviše, kraljevska vlada baš tada odobrava i saradnju s Pavelićevom vojskom, a četnički oficiri zabranjuju slušanje BBC, jer ovaj ističe borbe partizana… Šta je, onda, u očima običnog četnika ostalo od srpskog nacionalizma i pravoslavlja, šta od saveza s Britanijom? Nasuprot, Tito i komunističko jedinstveno, k jedinom cilju usmereno vođstvo, sve vreme su usred bitke, usred vojske i životnih ratnih problema… Ni nemačka propaganda – leci koje su tada često bacali iz aviona, nije bila pismena i efektna: pobednička nemačka sila, oproštaj života prebezima. Ali četnička je bila neuporedivo lošija, ukoliko su je i imali: kralj, odživeli mitovi, folklor i – prećutkivanje ili izvrtanje činjenica. I mi komunisti smo koristili folklor i mitove, ali one koji nisu odživeli: pesme u narodnom stilu ali o partizanima, povezivanje s vekovnom borbom naših slobodarskih naroda. A činjenice?… Činjenice smo katkad preuveličavali, katkad prećutkivali, ali uvek tumačili sa svog gledišta i za svoje delo…

Četnički komandanti, a napose Dražin delegat Zaharije Ostojić – onaj isti koji se s Britancem Hadsonom iskrcao kod mene u Crnoj Gori 1941, strogo su naređivali svojim jedinicama: „Zarobljenike posle kratkog saslušanja pobiti.” Bitka im nije pružila za to mogućnosti. Ali ne zbog toga što je takav njihov stav gonio partizane na očajnički otpor. Partizani su bili u poletu. A četnički vođi, obuzeti mitskim strahom od nemačke sile, poverovali su da se nećemo izvući i da će njima, rasporedom koji im je dodeljen, pripasti uloga konačnog, dželatskog obračuna.

Nasuprot tome, mi smo starešine i borce ubeđivali i ubedili da odmah oslobađaju četnike – sem, dakako, oficire, kojih jedva ako je i bilo zarobljenih. A zarobljavani su na stotine i odlazili u četničku pozadinu da se hvale na postupak partizana i prenose demoralizaciju…

Na putu k Jablanici, gde sam pošao radi nadgleda transporta ranjenika, sreo sam jednog takvog četnika zajedno s našim borcem. Upitao sam borca: „Kud vodiš toga čoveka?”

„To mi je rođeni brat”, odgovorio je borac, po govoru Crnogorac, i dodao: „Vodim ga da ga utučem tu u nekoj potočini – kad mu nijesu pale na um naše muke, no je izdao…”

Borac me, očito, prepoznao i kao da je jedva čekao da oduši s crnogorskom, ne baš uverljivom patetikom.

„A znaš li ti stav prema zarobljenim četnicima?”

„Znam, ali velim: on mi je brat – njemu imam ja pravo da sudim…”

Rekao sam mu da ga uzme kod sebe u jedinicu. Odmah se složio, mada bi ga i ubio da sam mu drukčije rekao – nasuprot svojoj želji, dosledno „svojoj” frazeologiji…

Ta ogorčena, sudbonosna bitka pogodovala je i otkrivanju, pred svetom, saradnje kraljevske „vojske” s okupatorima. Tito je, s tim ciljem, obavestio „Slobodnu Jugoslaviju”, našu radio-stanicu pod kontrolom sovjetske vlade, da se s Italijanima i Nemcima protivu Narodno-oslobodilačke vojske bori i 12.000 četnika Draže Mihajlovića. Kad nam je pročitao telegram, ja sam primetio:

„Prema obaveštenjima, ima ih oko dvadeset hiljada.”

„I ja mislim”, osmehnuo se Tito, „ali je nezgodno da se čuje da su oni skupili toliko…

Možda sam se i ja osmehnuo – slažući se s Titom.

Obavešten ne samo o našim borbama s okupatorima, nego i o porazu četnika – kod Draže se nalazila britanska misija pukovnika Bejlija – Čerčil je tada odlučio da pošalje svoje vojne misije kod jugoslovenskih partizana: u vreme proboja mi to nismo znali, ali se nismo ni začudili kad smo za to uskoro potom saznali… U ratu jedino pobednici stiču pravo na nadu…