Jedan od najvažnijih izvora za razumevanje Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije jeste memoarska knjiga Milovana Đilasa “Revolucionarni rat”. Prvi put objavljena na engleskom jeziku u SAD 1977. godine pod naslovom “Wartime”, na srpskom se pojavila 1990. godine u okviru Đilasovih izabranih dela i izdanju “Književnih novina” i od tada nije preštampavana. Za čitaoce OKO portala donosimo u tri nastavka poglavlje iz ove knjige pod naslovom “U grotlu”, u kome Đilas svedoči o prvoj polovini 1943. godine, odnosno o nemačkim operacijama “Vajs” i “Švarc” – Bitka na Neretvi i Bitka na Sutjesci – pokrenutim u cilju uništenja partizanskog pokreta.

Uborbama oko Gornjeg Vakufa i Konjica zarobljeno je desetak Nemaca, među njima i major Šteker – okošt, onizak i dostojanstvenog držanja. S tim se začela i ideja da ponudimo Nemcima zamenu za naše uhapšene drugove, utoliko pre što su Nemci na to pristali u Livnu 1942. godine. Ideja je mogla poteći iz razgovora, od više nas – Velebita, Rankovića, mene, Tita.

Djilas,Tito i Rankovic
Djilas,Tito i Rankovic

Ali Tito je ideju odmah razvio, odnosno – pristupio njenom ostvarivanju. Okupio je u „svojoj” vodenici kraj Rame prisutne članove CK – Rankovića, Pijadu i mene, i predložio da se Nemcima uputi pismo, preko zarobljenog majora Štekera, u kome bismo ponudili, sem razmene, i postupanje s ranjenicima i zarobljenicima po međunarodnim konvencijama. Istaknut je zahtev da nas Nemci priznaju za „zaraćenu stranu”. O tome je bilo reči već i pre sastanka CK: članovi CK su ponešto znali o „zaraćenoj strani”, a Vlatko Velebit, kao dobar pravnik, detaljno nas je u to uputio.

Na pismu je stajao pečat Vrhovnog štaba, ali ne potpis Titov, nego Terzićev. Ali bilo kako bilo, Nemci su jedino mogli shvatiti da je ponuda učinjena uz znanje i odobrenje najviše komande: oni su znali da je naš pokret centralizovan, a verovatno i da se Vrhovni štab nalazi na Neretvi.

Mi bismo bili zadovoljni ako bi Nemci prihvatili predloženo. Ali smo držali i da Nemci neće na to olako pristati, pa je pismo bilo stilizovano tako da pruža mogućnost pregovora.

Taj sastanak CK je održan istog dana ili dan posle razbijanja četnika na Neretvi, tj. pošto je otvoren prolaz preko Prenja. Ali mi smo znali da time naše teškoće i nesigurnosti nisu prestale. Šta ako nam se Nemci navrzu i posle proboja, vezujući nam snage za odbranu ranjenika? A broj ranjenika samo u Centralnoj bolnici već je bio oko 4.000 i pegavi tifus je široko zahvatio neke jedinice, uprkos budnosti i staranju saniteta: tifusavi su bili krajevi kroz koje smo prolazili, kuće u koje smo svraćali, proplanci na kojima smo se odmarali. I šta će u tom slučaju biti od našeg osnovnog plana – učvršćivanja na jugu Srbije? Istopićemo se pre nego se za cilj uhvatimo… Uz to, četnici su bili za nas problem više politički nego vojnički. Šta ako se iskrcaju saveznici i zateknu na širokim prostorima četnike, koji će im se u većini pridružiti? Pa i ako ne dođe do iskrcavanja, četnici se u savezu s okupatorima mogu održavati dugo, možda do kraja rata, a potom, kao kraljevska vojska, naći podršku kod Britanaca…

Začudo, od Nemaca smo dobili odgovor već posle dva-tri dana: pečat s orlom, potpis nekog majora i saopštenje da možemo odmah uputiti svoje pregovarače.

Istog dana kada je stigao nemački odgovor – najverovatnije 9. marta 1943. – održan je još jedan sastanak, na kome smo bili jedino Tito, Ranković i ja.

Trebalo je odrediti delegaciju i izraditi taktiku prema hipotetičnim nemačkim ponudama. Tito je smatrao pitanje toliko delikatnim i odgovornim da je predložio mene kao člana Politbiroa: nikog nije ni bilo da stavi na to primedbu, a ni ja se nisam protivio. Nemački sam znao ipak toliko da sam mogao pratiti razgovor i kako-tako se sporazumevati – ni inače nismo nameravali raspravljati o Geteu i Kantu. Tito je takođe smatrao da treba da ide i jedan viši komandant – određen je Koča Popović, utoliko pre što je prilično znao i nemački. Učešće Vlatka Velebita u delegaciji se podrazumevalo: on se već pokazao veštim u razmeni Nemaca iz Livna, a tako dobro je znao nemački – iz porodice i sa studija u Beču – da su Nemci, u toku pregovora, pomislili za njega da je Bečlija.

Taktika u pregovorima je, pak, jedino mogla biti okvirno određena, utoliko pre što se Tito nije upuštao u hipoteze i kombinacije. Nemci nisu smeli znati ni naš glavni cilj – prodor u Srbiju, ni prostor koji smo nameravali zauzeti – severnu Crnu Goru, Sandžak i delove Kosova i južne Srbije. Jer smo bili svesni nemačke osetljivosti na Srbiju, kao na centralnu balkansku oblast i narod sa snažnim antinemačkim i državotvornim osećanjima. Ali nešto uverljivo smo im morali pružiti: Sandžak je bio „najbezvrednije”, jer najsiromašnije i najzabačenije tle, a četnici naš neprijatelj od koga su i Nemci zazirali, uprkos tome što se već poodavno nisu s njima tukli, a ponegde – kao, eto, tu na Neretvi – čak i sadejstvovali.

Prema tome: Sandžak kao buduća partizanska teritorija, a četnici kao „glavni protivnik”. Pitanje Italijana, budući da su nemački saveznici, trebalo je izbegavati, a u krajnjem slučaju postaviti oštro: budući da oni oružaju četnike i zajedno s njima se bore – sukobi s njima se ne mogu izbeći. Nije bilo reči o obustavi borbi između Nemaca i nas, ali – to se podrazumevalo. Iz Titovog gledanja i reagovanja je izlazilo: dok se raširimo i ojačamo – do tada će i Nemci oslabiti, pa ćemo videti… Sve ovo nije tako decidirano zaključeno, nego je delom izlazilo iz same situacije, a delom iz izdvojenih Titovih misli. Ali – dovoljno da se sve to tako u mom saznanju uobliči… A ja ne bih suštinu ovih pregovora s Nemcima zasada objavljivao da ona stranoj javnosti već nije naširoko poznata. (Najobimnije u „Tito, Mihajlović and the allies” od Waltera R. Robertsa, New Brunswick, 1973.) Štaviše, i neki jugoslovenski istoričari – među njima i Vladimir Dedijer 1967. godine – interesovali su se za tok i sadržinu ovih pregovora. Jugoslovensko ćutanje samo doprinosi fami. A to ćutanje danas nema nikakvog razloga sem čuvanja idealizovane predstave o vođima jugoslovenske revolucije: kao da im nije dovoljno što su izvršili jednu originalnu – drukčija i ne može biti – revoluciju…

Slagali smo se, kao i na prošlom sastanku, mada je Tito bio najmanje skeptičan. Ja sam pripitao: „Šta će reći Rusi?”

Tito je skoro ljutito uzvratio – ljutit na Ruse, a ne na mene: „Pa i oni najpre misle na svoj narod i svoju vojsku!…”

To je bilo prvi put da je neko u Politbirou, i to baš Tito, tako decidirano iskazao različitost od Sovjeta – različitost ne u ideologiji, nego u životu. Veoma mi se svidela Titova reakcija: da, bilo mi je jassno da smo se počeli razlikovati od Sovjeta u veoma osetljivom, najosetljivijem pitanju, ali koje je za nas bilo životno… Jer da me neko upitao, tada, da li se to naše odvajanje od Sovjeta slaže s ideologijom, odgovorio bih: „Pa, naša borba je takođe prilog učenju marksizma-lenjinizma.” Drukčije rečeno: dok god se život „uklapa” u ideologiju, dok god ideologija omogućuje plodonosne orijentacije – ideologija je živa…

Povrh svega, Tito je već imao i odgovor Moskve. Naime, kad i pismo Nemcima, upućena je i depeša Moskvi, spominjući jedino razmenu zarobljenika. Ali i Moskva je ovog puta bila ažurna i pronicljiva i odmah gnevno uzvratila, u stilu: „Zar vi koji ste bili uzor porobljenoj Evropi, zar vi koji ste sve do sada pokazali takav heroizam… da obustavite borbu s najljućim neprijateljima i čovečanstva i vašeg naroda!…”

Sutradan nam se pridružio i Koča Popović, pa je održan i sastanak delegacije s Titom, ali na kome se u pojedinosti ulazilo manje nego i na sastancima članova CK.

Tito je pošao k Neretvi 10. marta uveče. Bili smo obavešteni da su Nemci tog istog dana ušli u Prozor: naši zaštitni delovi su se već prebacivali preko Rame i naša teška oruđa – haubice i tankete zarobljene od Italijana, već su, pre toga, bili oštećeni i survani u reke.

Nas trojica smo prenoćili u mlinčiću. Čim se obdanilo, 11. marta krenuli smo ka Prozoru, s belim barjačićem na štapu: poslednji naši delovi su već bili prešli Ramu i drveni most na Rami već je goreo, a Druga proleterska je već bila prešla Prenj: tog dana je rasterivala četnike oko Boračkog jezera.

Od mlinčića do Prozora ima dvanaestak kilometara, autocestom uz rebrasto brdo. Išli smo bez žurbe, ali napregnuti – očekujući da ćemo svaki čas naići na Nemce.

Ali Nemaca ni od korova. Niti ikakvog šuma i pokreta… Spopadale su nas zebnje: A šta, ako naiđemo najpre na ustaše? – Dogovorili smo se i za taj slučaj: pokazati nemačko pismo, izblefirati ustaše da se radi o stotinama zarobljenih Nemaca i da oni znaju za naš dolazak. Ali nismo bili uvereni da bi ustaše o tome vodili računa, nego nas, radije, poklali za svoj račun. Usput smo se, od nevolje, šalili pa tako „insistirali” da Velebit nosi belu zastavu kao najniži po rangu…

I tako smo, ne srevši ni žive duše, stigli do Prozora. Ukraj kućice na steni, valjda negdašnjoj tvrđavici, primetili smo nemačkog stražara: on je ušao u kućicu – shvatili smo da telefonira komandi o našem dolasku i to nas je smirilo.

Čim smo stigli među prve kućice, porušene i pogorele, iza njih je iskočilo desetak Nemaca s naperenim mašinkama i oficir koji nas je oštro – mnogo oštrije nego smo očekivali – upitao ko smo i šta hoćemo. Velebit mu je pružio pismo, dok su nam vojnici oduzimali pištolje. Čim je oficir pročitao pismo – izraz mu se smirio i naredio je vojnicima da nam oduzmu metke, ali vrate pištolje: po međunarodnom pravu, kao što smo to već znali i bez Velebitovih objašnjenja.

Nemci su nas opkolili sa svih strana i krenuli uz glavnu ulicu. S leve strane, u zidovima porušene kuće, ustaše, pocepani, poluuniformisani, delili su doručak. Zastali smo za tren – ne sećam se već zbog čega, dok su nas ustaše začuđeno gledali, a jedan je – pokazujući glavom na mene, dobacio: „Ala ovaj ima dobre cipele!…”

Oficir nas je uveo u neku kućicu, s desne strane, i postavio stražu. Tu smo se zadržali oko jedan sat, pa nas je jedan drugi oficir izveo, povezao nam oči i smestio nas u automobil.

Još uvek smo napregnuti, mada već i radoznali. Protutnje često kamioni, progrme katkada tenkovi: mnogo glasnije jer ih ne vidimo – kao da se survavaju gvozdena točila. Razgovaramo malo, čak nerado. Mada Nemci prodiru u prazninu, ipak je neugodan tutanj kojim to čine. A Koča ne može da odoli vlastitom cinizmu: „Divota! Mi smo već izmakli, a oni uvaljuju dve divizije u dolinu Rame, toliko usku da će biti potrebno više vremena i domišljanja kako da ih izvuku…”

Nismo bili iznenađeni kad se auto s nama zaustavio u Gornjem Vakufu, jer smo po usponu znali kuda idemo. Skinuli su nam poveze i odmah nas uveli u omanju kuću, levo od ceste. Izveli su nas uz drvene stepenice i otvorili pred nama vrata u sobicu: za stolom je sedeo nemački general-lajtant, komandant 717. divizije, koju smo nedavno potisli. Bio je u ispeglanoj, novcatoj uniformi, tek izbrijan, rumen i prosed pedesetogodišnjak, odnegovanih manira: iz objavljenih dokumenata sada saznajem da se zvao Benigmus Dipold. Nije se rukovao s nama, ali nam je s hladnom učtivošću ponudio da sednemo spram njega, na stolice unapred pripremljene.

General je odmah naglasio da on nije nadležan da pretresa pokrenuta pitanja, ali će nas saslušati i obavestiti. Razgovor s generalom je tekao nešto više od sata, i bio je škrt i nategnut, budući da je on želeo da dobije što više, a da ne ponudi ništa.

Na kraju – bilo je oko 11 časova, jer posle toga smo dobili ručak – general nam je saopštio da ćemo morati pričekati odgovor nadležnih vlasti. I opet se nije rukovao, mada je bio manje suzdržan.

Smestili su nas pedesetak metara odatle, u prizemnu kućicu s desne strane, u sobicu s tri prosta kreveta, zastrta ćebadima: u Gornjem Vakufu se nije moglo ni naći boljeg smeštaja – ni generalov nije bio mnogo bolji.

Time smo prešli u nadležnost vojne obaveštajne službe (Abvera): takvom nečem smo se i nadali, mada bismo više voleli da smo ostali pod vojskom.

I odmah su nas opsela dva obaveštajna oficira, ali više zbog radoznalosti nego što su nastojali da iskuče neku tajnu – u tom pogledu su se držali korektno i nenametljivo. Nisu se upuštali ni u naše zahteve. Prvi put su dolazili u dodir s visokim partizanskim starešinama i bili smo im zanimljivi načinom mišljenja, argumentisanja, mentalitetom. I oni su nama bili zanimljivi, utoliko više što su odudarali od naše predstave o nemačkim oficirima kao borniranim šovinistima ili fanatičnim rasistima.

Jedan je bio kapetan, vitak i veoma lep, a drugi, držim, major, pokrupan i grubog lica. Oni su, dakako, pazili da se previše ne zadržavaju s nama, a mi da njih ne izazivamo napadima na nacizam. Ali ni mi ni oni nismo skrivali mišljenja: oni su čak bili defanzivniji, budući su već bili zabrinutiji za Nemačku i nemačku vojsku, nego za Hitlera i nacizam… I ono što je bar mene najviše iznenadilo u toku svih tih pregovora, bilo je što su se u nemačkoj vojsci slabo opažali nacistička ideologija i nacistički mentalitet. Nemačka vojska nije nimalo ličila na automatizovani, nemisleći ljudski stroj. Meni se nije učinila ni izdrilovanom, a odnosi starešina-vojnik su bili čak srdačniji nego u drugim vojskama: niži oficiri su jeli s vojničkog kazana, bar tu na bojištu. Štaviše, nije izgledala ni osobito organizovana, a nikako nije bila slepo poslušna. Njena borbenost i homogenost poticale su iz drugih – nacionalnih i životnih, pa tek iz nacističkih izvora… Ljudi kao i drugi, nesrećni što ih je lanac zbivanja uvalio u rat, ali rešeni da pobede – da ne zapadnu u novi, još gori poraz i sramotu…

Dogovorili smo se da jedino Koča kaže svoje pravo ime: budući se predstavio kao komandant Prve divizije, nije imalo smisla da krije ime, jer su ga Nemci verovatno već znali preko zarobljenika. Velebit je jedino izmenio svoje prezime u Petrović, a ja sam uzeo obično ime, ali koje je bilo ime davnašnjeg, ne mnogo poznatog crnogorskog junaka Miloša Markovića. Velebit je krio ime zbog bojazni od represalija nad njegovom porodicom, a ja – preveć odgovorna ličnost ako se to otkrije i preveć primamljiv zatvorenik za Gestapo, ako se Nemci reše na neverstvo… Kasnije, kad smo Velebit i ja otišli u Zagreb na pregovore, ja sam odobrio Velebitu da kaže svoje pravo ime i poseti porodicu… Nemci su nas u Gornjem Vakufu iznenada slikali, ali ja sam se zaklonio.

A kad smo potom Velebit i ja stigli u Sarajevo, primetili smo jednog znanog dezertera u hodniku nemačke komande: pokušao sam da se zaklonim. Ubeđeniji sam da me video nego da nije, ali izgleda da nije odao moje ime, valjda zbog toga što ga nisu ni pitali ili je držao da sam zarobljen. Tako je moj pseudonim ostao neidentifikovan sve do Robertsove knjige. Pre toga je jedino Vladimir Dedijer u trećem izdanju svog „Dnevnika”, 1972. spomenuo da sam ja bio s Velebitom u Zagrebu: time je, u stvari, otkriveno moje ime i moje učešće, ukoliko to već nije bilo učinjeno na drugi način…

Ali nemačke oficire u Gornjem Vakufu nije zavarala Kočina autentičnost ni naše mistifikovanje: kad sam im rekao da sam intendant divizije, „grubi” major je primetio, s izazovnom ironijom: „Taj im je komesar!”

A 14. marta izjutra, oba oficira su se pojavila sa srdačno-ironičnim izrazom i čestitali Koči rođendan. Koča se, bogme, nije zbunio, nego zahvalio i dodao: „To vam je bar lako bilo utvrditi: beogradska policija ima odavno moj dosije…”

Nemački oficiri su s prezirom govorili o četnicima i domobranima. O ustašama – da su surovi i da nemaju iskustva i istinske vojničke organizacije: mi smo se s tim slagali, dodajući da se ustaše bore kao oni koji su sebe učinili očajnicima. Upitali su nas: „Otkud vam onolike haubice?” Uzvratili smo da smo ih oteli Italijanima. A oni, s vragolastom ironijom: „Pa da, a kome bi drugo! Naši dragi saveznici!…”

Obojica su se borila na istočnom frontu. Nisu imali baš visoko mišljenje o Crvenoj armiji. „Grubi” major je rekao: „Predavali su se u masama. Četrdest prve – žešćih otpora jedino kod izolovanih, manjih jedinica.”

Ali „lepi” kapetan je dodao, coknuvši: „Sibirske divizije, pod Moskvom, bile su sjajne – tukle su se do zadnjeg metka…”

„Lepi” je imao pantljiku na reveru: za ranu, dobijenu pod Moskvom…

Poraz kod Staljingrada ih je tištao, mada su i pred sobom umanjivali njegovu težinu: „Pa šta? Izgubili smo dvesta, trista hiljada vojnika, dok su Rusi gubili u pojedinim operacijama po čitav milion!…”

I na naše argumente da to nije isto – da je do Staljingrada došlo posle godinu i po rata, na tuđem tlu i kad već nema iznenađenja – odgovorili su da niko nema monopol na ratnu sreću. Afriku su smatrali sporednim ratištem, mada se kod njih osećala zebnja od američkih potencijala.

A kad smo im rekli da nas čudi neizazvanost napada na Sovjetski Savez, uzvratili su: „Do toga je moralo doći – Rusija bi napala čim bismo se jače angažovali na Zapadu…”

Mi nismo pobijali takvu mogućnost, nego – da nema pobede na Istoku, pa zato ni kompromisa na Zapadu…

Mada su govorili o nemačkoj pobedi, dobijao se utisak da se uzdaju u ishod koji ne bi bio poraz za Nemačku. A kad bismo pokušali da im dokazujemo bezizglednost Nemačke, uzvraćali su: „O tome drugi misle…

Ali nijednom nisu rekli: „Firer misli za nas!…”

Imali su visoko mišljenje o borbenosti i disciplini partizana. Ali su se užasavali našeg rata. „Lepi” je rekao: „Pogledajte šta ste učinili od svoje zemlje! Pustoš, paljevine! Žene prosjače na ulicama, tifus hara, deca umiru od gladi. A mi hoćemo da vam donesemo ceste, struju, bolnice…”

Mi nismo poricali zaostalost Jugoslavije, ali smo dodavali: „Ipak se nekako živelo – sve dok Nemci nisu napali Jugoslaviju. I možda biste vi dali ceste i struju, ali – da biste mogli odnositi naše rude i hranu…”

Mi smo im dokazivali bezizglednost, besmislenost njihovog ratovanja protivu nas. Ja sam obrazlagao: „Mi ne možemo biti poraženi: čak i da uništite našu grupaciju, što smo već izbegli, mi bismo je obnovili negde drugde, a postoje i druge neuništene…”

A Koča: „Ja mogu kroz vaše redove da provučem svoju diviziju kad god hoću – eto, noćas ako hoćete!”

„Grubi” major: „Da, tako je lako ratovati: komad hleba i nešto metaka u torbu pa – u planinu!”

Koča: „Ako hožete, možemo da se promenimo: mi tenkove i motorizaciju, a vi…”

„Nikada! Nikada se vi nećete toga dograbiti!”, povikao je „grubi”…

Hrana je bila dobra, vojnička. Dobili smo i cigarete. Nudili su nas i pićem, ali mi smo to odbili. A posluživao nas je Hrvat, mladić iz Vražje divizije, stideći se i da nas pogleda, a kamoli da s nama razgovara. Da li je to bilo slučajno, ili su Nemci hteli da nam predoče podvojenost i zakrvljenost unutar naših naroda?

U Gornjem Vakufu smo ostali – ako se dobro sećam – do 14. marta, čekajući pregovore. Ali odgovor nije stizao i zaključili smo da se Koča vrati, što je on učinio istog dana. Istog dana, potom, stigao je i nalog da dođemo u Sarajevo.

Vratili su nam metke, s tim da ih ne stavljamo u šaržere. Velebit i ja smo se oprostili skoro srdačno s oficirima i vojnim autom otputovali u Sarajevo.

U Sarajevu su nas Nemci smestili u stan lepuškaste i tamnopute tridesetogodišnje gospođe, Srpkinje i – ako se ne varam – supruge zarobljenog oficira. Gospođa nas je primila ljubazno, skoro kao svoje, premda je bila bliska s nemačkim oficirima koji su kod nje i stanovali. Mrzela je ustaše, a u nama videla ne baš pametne Srbe, ali Srbe. Njen stan je bio na obali Miljacke, namešten skupo i neukusno. Ali je bila odlična kuvarica – kao mahom Srpkinje.

Sutradan su nas odveli u nemačku komandu, smeštenu u zgradi „Konak”. Tu treba da je bio štab generala, kasnije feldmaršala Aleksandera Lera. Ali nas su odveli u odeljenje „1C”, tj. u Abver, gde nas je primio neki major ili potpukovnik. Razgovor je bio informativan i suzdržan s obe strane – oni su više pitali, a mi nastojali da što manje kažemo. Kretali smo se u okviru utvrđenih stavova. Nemci nisu ništa čvrsto obećali, sem – da će menjati zarobljene Nemce za zatvorenike, čiju listu smo predali već u Gornjem Vakufu. Ali atmosfera nije bila preteća, čak ni odbojna. Već tada su Nemci zahtevali da se odmah, pre ikakvog dogovora, obustave diverzije na pruzi Zagreb-Beograd. Ali mi se na to nismo obavezivali, vezujući sve za priznanje prava zaraćene strane.

Utisak naš je bio da je to tek početak razgovora, a takvo je bilo i držanje Nemaca. Ali kod Nemaca je opet došlo do zastoja. Iz njihovog držanja se dalo zaključiti da ni oni ne znaju kad bi se pregovori mogli nastaviti. Ja sam rešio da se vratim i ostavim u Sarajevu Velebita – da me izvesti ili da dođe – ako pregovore treba nastaviti. A budući da su Nemci insistirali da im vratimo majora Štekera i zarobljenike, obećavajući da će nam dati naše zatvorenike čim ih sakupe – rekao sam im da pođe jedan Nemac sa mnom, pa ćemo im dati nedvosmislen odgovor.

Ja sam pošao iz Sarajeva ka Konjicu, u polukamionu, koji je vozio jedan podoficir, određen da prihvati majora Štekera. Podoficir je bio onizak, na izgled pritup, a govorio je nerado i nekim neknjiževnim dijalektom – možda jugoslovenski „Švaba”.

Put džombav, zemlja opustela kao kud su vojske prošle. Ali smo putovali bez smetnje, a podoficir je u Konjicu dobio obaveštenje o sektoru gde sam ugovorio s Rankovićem i našim štapskim oficirima da ću preći. To je bilo na 4-5 kilometara južno od Konjica – Nemci su držali cestu, a naši visove, i ja i narednik smo se odmah odvezli tamo.

Na cesti su se Nemci zaklanjali iza tenkova, a tamo su doneli i jednog ili dva ranjenika. S šiljatog visa su partizani pucali kratkim rafalima i meci su zviždali unaokolo, pa smo zastali ispod podzida. Narednik je ukratko objasnio oficiru našu misiju i – dok su nas vojnici radoznalo gledali – ja i on smo potrčali preko njive nad putem.

Gore, kroz žbunje, k vrhu su se privlačile grupice Nemaca. Mi smo opet potrčali do iduće podzide. A onda je naletelo nekoliko „štuka”, zaokružilo i zaoralo oko vrha i, u sunovratima, počelo da ga zasipa bombama i rafalima. I baterija s desne obale Neretve je nastavila tući vrh. Vrh kao da se zaljuljao u zračnoj visini, a Nemci su jurišali u njegovu zadimljenost. Bio sam skoro ravnodušan, iako mi nije silazilo s uma da tamo ginu moji drugovi. Ali kad su se „štuke” spuštale u dolinu i ljuljanjem s krila na krilo, jedna za drugom, pozdravile svoje trupe – spopala me gorka zavidljivost.

Nemci su, očito, bili oteli vrh, jer se pucnjava stišala. Narednik i ja smo se počeli peti uz strminu neometani rafalima. Stigli smo i dva Nemca – jednome se s leđa odmotavao telefonski kabl.

Na vrhu je bila zasela nemačka desetina, zaklonjena iza stena. A na zapodinjku ispod nje mrtav mladić – partizan, u novcatom italijanskom šinjelu, vunenim seljačkim čarapama i gumenim opancima – slika naših zanosa, pobeda i zaostalosti: zbačeni jurišem, partizani nisu uspeli da ga odnesu.

Odmorili smo se, popušili cigarete. Nemci su nas primili mirno, kao da nisu maločas proživeli okršaj. „Nisu nas sačekali: da nije bilo ‘štuka’, dobili bismo i mi svoje…”, pričali su kao o svađi u krčmi ili na vašaru.

Promolivši se, osmotrio sam okolinu: kamena dolina, s retkim žbunjem, oivičena na vidiku povijarcem.

„Gde su partizani?”, pitao sam nemačkog starešinu, pokušavajući njegovim durbinom da otkrijem naše zaštitnice.

„Tamo!”, razvlačio je on rukom prema povijarcu.

Bilo je oko 3 posle podne – i previše da se za dana prebacim do svojih. Počeo sam da zovem: „Drugovi! Ne pucajte! Ja sam partizan, dolazim s pregovora!” I tako iz nekoliko puta glasno i razgovetno. Otud ni glasa, ni kreta.

„Mom” podoficiru sam rekao da ostane u zaklonu – da partizani ne bi posumnjali, videći me s Nemcem. Izišao sam iz zaklona i krenuo k svojima. Ali posle petnaestak koraka grozd metaka se sručio ulevo kraj mene. Počeo sam da vičem: „Ne pucajte! Ja sam partizan!”

Odgovor: dva kratka rafala i strkotine kamenja svukud oko mene. Povratio sam se, žurno ali ne trkom, u zaklon. I opet zvao. I opet izišao. I opet su me vratili rafali sasuti u stenje oko mene. Dok sam se vraćao u zaklon, nemački vojnik, u kacigi i marcijalnog izgleda kao s plakata, mi je dobacio: „Mogli biste da se pripazite – oni su vrlo dobri strelci…”

Možda sam tada najbliže bio pogibiji, ali nisam ni u jednom trenutku osećao opasnost – bar ne onu refleksnu, na koju se reaguje naglim skokom ili padom… Ranković mi je kasnije tumačio kako je došlo do toga: jedinice su se smenjivale, pa komandant jedne nije preneo komandantu druge nalog da ću na tom sektoru preći…

Nije mi preostajalo nego da se probijam noću – bar me neće moći gađati tako sigurno. Sačekao sam prvi mrak i krenuo s narednikom. A čim sam počeo da se uspinjem ka povijarcu, povremeno sam vikao: „Drugovi, ne pucajte! Mi smo partizani!”

Već sam bio pri vrhu kad me zaustavio oštar, neočekivano blizak povik: „Stoj!”

Kazao sam da sam delegat Vrhovnog štaba.

A glas, neizmenjen: „Ruke uvis! Jedan napred, ostali stoj!”

Bio je to niži starešina Pete brigade – prepoznao me, upalivši bateriju. Objasnio sam mu da menjam zarobljenike i pozvao narednika iz mraka.

„Umalo me niste danas ubili!”, prebacio sam mu.

A on, skoro ravnodušno: „Mitraljezac, šta on zna ko je!”

U štabu bataljona su me obavestili da je komandant brigade Sava Kovačević napred, nedaleko.

Savu sam zatekao raskomoćenog kraj ognjišta, za večerom. Saopštava mi: „Vrhovni štab mora da je već negde kod Boračkog jezera…”

I najednom, lukavo se smejući: „Nemojte vi, počem, da nas izmirite s Njemcima!”

Uhvaćen, zbunjen, ipak odmah prelazim u napad: „Nemoj da mudrijašiš! Valjda imaš poverenja u Ce-Ka! Radi se o izmeni zarobljenika, o neubijanju ranjenika…”

A Sava: „Imam povjerenja! Ali se vojska taman okalila na Njemcima. I Njemci su naši najveći dušmani…”

Ali i Nemac narednik je dobio kod Save dobru večeru, pa smo on i ja produžili, prestižući duge nizove boraca i ranjenika.

Putovali smo čitavu noć. Jutro nas je zateklo na usponu od Bijele ka Boračkom jezeru. Desilo se da smo sustigli grupicu iscrpljenih mladića, tifusara. Jedan se zateturao i priseo uz stablo. Prišao sam mu, hrabreći ga da produži. On me pogledao i – umro; takvi slučajevi su se tih dana, a i kasnije, češće događali. Ako mi je bilo krivo što Nemac vidi naša stradanja, ponosio sam se što ga zadivljuje naša rešenost.

Dok smo se spuštali ka Boračkom jezeru, naletele su „štuke”. Sklonili smo se s puta pod bor, mada je meta bila na drugoj strani – verovatno most na Glavatičevu: urlanje „štuka” je, učinilo mi se, jače impresioniralo Nemca, jer mi smo na to već bili obikli.

Kraj vrha Jezera sam naišao na majora Štekera i tu ostavio i podoficira. Šteker nije znao kod koga i kud idem: Tito i Vrhovni štab bili su visočije – kod jedne stene duboko u šumi.

Tito se obradovao kad me ugledao. Ispričao sam mu, ukratko, o pregovorima: nema čvrstih obećanja sem za razmenu, ne bi se moglo reći da su Nemci neskloni daljim razgovorima, ali traže kao preduslov obustavu borbi u Slavoniji.

Tito se dvoumio: „Ha, znao sam ja šta njih svrbi! Ne možemo mi na to pristati dok god oni ne obustave napade na nas… „

Tu je od članova CK jedino bio Ranković: zaključili smo da se razgovori nastave. I ništa drugo, ništa konkretno, jer Nemci nisu ni u jednom političkom pitanju izneli svoj određen stav. Jedino, budući da sam ja bio ubeđen da će nam Nemci izručiti naše zatvorenike i da bi puštanje majora Štekera i ostalih zarobljenika bilo primljeno kao znak naše „dobre volje”

Tito je odobrio da se to odmah učini… Majora Štekera i „mog” narednika smo istog dana ili sutradan uputili za Konjic. S ostalih desetak zarobljenika – više ih nije ni bilo, nismo tako postupili, jer nisu bili prikupljeni…

„A kako su Nemci postupali s vama?”, upitao je Tito.

„Korektno, vrlo korektno”, odgovorio sam.

„Da, izgleda da je kod nemačke vojske ostalo nešto od viteškog duha”, protumačio je Tito.

Pričao sam Titu i ostalima o utiscima i doživljajima – sve do posle podne, kad je Tito trebalo da produži ka Glavatičevu, a ja se povratim u Bijelu, da čekam poruku od Velebita.

Titova žena Herta Has, s kojom je bio pre „Zdenke” (Davorjanka Paunović, nevenčana supruga i Titova lična sekretarica u ratu, prim),  i koja mu je rodila sina uoči rata, bila je uhapšena i nalazila se na spisku zatvorenika koje smo tražili od Nemaca. Tito se u razgovoru tri-četiri puta vraćao na njeno oslobađanje. Očito ga je tištala njena sudbina i uzbuđeno je insistirao: „Sada je najvažnije da drugaricu dobijemo! Učini sve da je oslobodimo!”

U Bijeloj sam čekao 4-5 dana, a za to vreme su se tu skupili i zarobljeni Nemci. Borbe su se i dalje vodile, mada ne tako oštre – Nemci nisu imali gde da se razviju, a naši manji delovi jedino su štitili povlačenje ranjenika. I Bijelu su Nemci bombardovali dok sam tamo bio. Tu sam se ponovno sreo s Mitrom. I čuo kako su Nemci, tih dana, u nekom selu zatekli naše ranjenike i umesto da ih po običaju pobiju – delili im cigarete i čokolade: neke vajde od pregovora je već bilo.

Jednog sutona, dok se delila večera – treba da je to bilo 23. marta, u Bijeloj je nastala strka: Nemci! – Ali neko je saopštio da nose belu zastavu i viču: „Ne pucati! Parlamentari…” Setio sam se da su to Nemci koji su došli po zarobljenike, stišao uzbunu i izišao na cestu. Nemci su već stajali pred susednim kućama. Bio je tu i Koča Popović i prokomentarisao, cinično: „Eto, kako moja vojska drži straže! Sreća što to Nemci ne znaju…”

Nemački oficir je doneo i poruku da ja idem za Sarajevo. Zarobljenici su već čekali. Jedan je bio teško ranjen i, pridignuvši se s nosila, ozareno je promucao: „Samo kad vas vidim!” – A oficir je kleknuo kraj njegove glave i, milujući ga po licu, ganuto zborio: „Sada će, moj kamarade, sve biti dobro! Ne brini, sve će biti dobro…”

Nemci su poneli ranjenika i zaputili smo se u Konjic. U Konjicu, u krčmi slabo osvetljenoj gašnjačom, nazirem za stolom bradata lica, smraćena oko čokanja rakije. Ali Nemci se nisu na njih obazirali: seli su me do šofera u kamionu i krenuli za Sarajevo.

U Sarajevu sam zatekao Velebita i Hansa Ota – inženjera koji je kao zarobljenik u Livnu aranžirao prvu razmenu između Nemaca i partizana, u jesen 1942. godine.

Sutradan smo krenuli za Zagreb – do Broda, ako se dobro sećam, automobilom, a odatle zastraženim kupeom, zajedno s Hansom Otom.

Obnovivši poznanstvo, Hans Ot i Velebit su razgovarali prilično otvoreno, ali ne napuštajući taktičnost. Ja sam, pak, bio otvoreno „netaktičan”: isticao sam da ceo svet, sem Nemaca „glajšaltovanih” Gebelsovom propagandom, već vidi slom Nemačke. Hans Ot se dovijao da iznađe razloge kako sve baš i ne mora biti tako, i time samo potvrđivao naš utisak da ni on ne veruje u pobedu Nemačke. Štaviše, iz tog dugog razgovora s Otom u vozu, dobili smo i utisak da se u višim slojevima Nemačke, naročito među oficirima, već javlja neuverenost i negodovanje. Otu se u jednom trenutku otelo čak: „Hitler je manijak!…” – Da li je Ot pripadao aktivnim opozicionim strujama? I da li je bio blizak s Glajze-Horstenauom, nemačkim generalom za Hrvatsku, o kome se posle rata pričalo da je bio protivu Hitlera? Ne znam, a to je tada bilo i sporedno. Ot je bio običan inženjer, slučajem ubačen u odnose Nemci-partizani: i sam nezadovoljan, on je najverovatnije bio prenosnik kritičkog rezonovanja nemačkih šefova u Hrvatskoj i negodovanja u višim slojevima Austrije i Nemačke…

Ota su, inače, jugoslovenski obaveštajci na kraju rata dovukli, nekako, u Jugoslaviju, ali ne zbog neke njegove krivice, nego iz vlastite sumnjičavosti da bi on mogao znati eventualne nemačke obaveštajce bliske partizanskim vrhovima. Ranković mi je usput ispričao da od Ota nisu doznali ništa, iako je u zatvoru ostao sve do svog tužnog skončanja…

Ali Ot je bio najpodesniji da preko njega dejstvujemo za oslobođenje Titove bivše žene Herte Has. Ot se žalio da ustaše daju lažne podatke o zatvorenicima koje mi tražimo, tako da Nemci moraju preko svojih agenata da vrše proveravanja: to je bio slučaj i s Hertom. Velebit je o Herti već bio govorio s njim, a ja sam to toliko zaoštrio da me on upitao, najzad: „Pa zašto toliko insistirate na njoj, kada ona nije visoki funkcioner?”

Sinulo mi je da će najbolje biti ako budem poluotvoren: „Sentimentalni motivi: ona je devojka jednog našeg komandanta.”

„A, onda razumem”, složio se Ot…

Nemačke službe su već znale da je Herta po ocu folksdojčerka, ali im je to bilo svejedno, budući je bila komunistkinja. I Ot je obećao da će Herta biti pronađena i zamenjena: tako se i dogodilo…

Nemci su nas smestili u neku svoju ustanovu – na Zrinjevcu ili blizu Zrinjevca, u sobu hotelskog tipa. U toj zgradi su i vođeni pregovori – treba da su otpočeli 26. marta, sutradan po našem dolasku. Budući da smo se dosađivali – ponudili su nam da idemo u bioskop, pa smo jednom išli, dakako s nemačkim pratiocem. A Velebit i pošao u posetu roditeljima.

Ako se tačno sećam, bila su dva sastanka. Nemački pregovarači, na čelu s pukovnikom retke plavkaste kose, više sličnom diplomatskom činovniku nego oficiru, i dalje su držali pregovore na niskom nivou: mi to nismo očekivali i to je u mojim očima umanjivalo značaj pregovora.

Na tim pregovorima je učinjen napredak ka primirju: Nemci su nama stavili do znanja da će obustaviti operacije, čim mi obustavimo diverzije na vozove u Slavoniji. Ali nikakav sporazum nije potpisan ni tada, a ni kasnije. Nikada nije bilo govora o tome da bismo dobili oružje ili ma kakvu pomoć od Nemaca.

Ni obustavljanje borbi protivu ustaša nije pretresano. Mi smo se ponašali tako kao da na ustaše, kao svoje unutarnje neprijatelje, „polažemo pravo” kao i na četnike. Ali ih nismo isticali kao „glavne neprijatelje”, budući da su ih Nemci trenutno smatrali „svojima”. Ako bi Nemci spomenuli stav prema ustašama, izgovarali smo se time što ustaše ubijaju naše ljude, masakriraju Srbe i slično, i da zbog toga nije mogućno obustaviti borbe protivu njih.

I Nemci su izbegavali pitanje Italijana. Ili nisu ni stigli da to postave: pregovori nisu ni ušli u detalje, nego su se vrteli oko opštih stavova.

Nismo se sustezali od izjave do bismo se tukli protivu Britanaca, ukoliko se iskrcaju: takve izjave nas nisu obavezivale, jer se Britanci još nisu bili iskrcali, a i držali smo da bismo se morali s njima boriti ukoliko bi – kao što se još uvek dalo zaključiti iz njihove propagande i zvaničnih izjava – rušili našu vlast, odnosno pomagali uspostavu četničke vlasti.

I opet je došlo do odugovlačenja i nejasnoća kod Nemaca. Saopštili su nam da su tražene zatvorenike prikupili u Sarajevu, pa je i to bio dobar razlog da krenemo k Vrhovnom štabu.

Stigli smo u Sarajevo 30. marta izjutra – držim da je i Velebit bio sa mnom. Nemci su nam rekli da se neki naši zarobljenici iz nedavnih borbi – njihova imena nisu na našem spisku – nalaze u vojnom zatvoru i da će nam ih ustupiti. Pošao sam tamo – u kasarnu bivše oficirske škole. Na hodniku sam progovorio s Nemcem i, najednom, u devojci koja je ribala patos, otkrio Lenku Jurišević, blisku drugaricu moje sestre Dobrane, iz vremena boravka moje porodice u Bijelom Polju. Doviknuo sam joj da se spremi jer da je razmenjena. Ona se mokrim rukama obesila o moj vrat i zaridala na mojim grudima. Nemačkom oficiru su zaiskrile suze, dok sam ja Lenku smirivao…

Posle, na putu k našima, pričala mi je daje pomislila, kad je čula moj glas, da sam i ja zarobljen i da su partizani uništeni: „To mi je bio najteži trenutak u životu: nisam mogla da poverujem, a čujem, vidim…”

Lenka je bila veoma hrabra: Nemci su je, premorenu, iznenadili na spavanju i zarobili. Lenka je pred kraj rata poginula: valjda je i zbog toga sećanje na nju danas toliko ganutljivo…

Posle ručka zaputili smo se sa razmenjenima – bilo ih je petnaestak: nekoliko više nego razmenjenih Nemaca – kamionom za Trnovo. U Trnovu smo zastali – da dobijemo podatke o položajima. Domobranski oficir je dao podatke Nemcu i nama. A ja sam, uzgred, ubeđivao domobranskog oficira da pređe na našu stranu. On se najpre čudio, a zatim izjavio: „Nije to tako jednostavno – pod ustaškom smo kontrolom…”

Produžili smo kamionom još desetak kilometara, a zatim peške. Među razmenjenima je bio i Ivo Frol, književnik, kojega sam poznavao odranije. U zanosu, pričao je da su ga iz Jasenovca ustaše predale Nemcima u Zagrebu verujući da ga ovi traže radi istrage. Kad su ustaše doznali o čemu se radi, ustaški oficir mu je dobacio: „Naći ćemo se da se pogledamo preko nišana!” – A nemački oficir ga je na putu za Sarajevo ubedivao: „Ne trebate da brinete, gospodine profesore: partizani nisu banditi, imaju štamparije i škole, kod njih vlada red…”

Tita i Vrhovni štab sam našao u nekom selu nedaleko od Kalinovika. Referisao sam Titu, a on kao da već nije bio onoliko zainteresovan: Nemci su, u stvari, već bili obustavili progonjenje, a naše jedinice, izvojevavši na Treskavici mučnu pobedu i nad četnicima Pavla Đurišića, prodirale su u Hercegovinu i ka Crnog Gori i Sandžaku. No odmah je odobrio povratak Velebitov u Zagreb, a iz Zagreba u Slavoniju – radi obustave akcija slavonskih partizana, naročito na prugu Zagreb-Beograd… Velebit je to i sproveo, zadržavši se poduže. On je doveo i Hertu. A pričao mi je da je u Slavoniji imao teškoća: partizani su posumnjali da je provokator, pa je morao intervenisati i Glavni štab Hrvatske…

Pre i u početku boravka kod Nemaca padalo mi je na um da bi oni mogli da nas predaju Gestapou na torturu i streljanje. Ali Nemci nisu ničim dali povoda za takve sumnje: sumnji je, najzad, i nestalo.

Nije ni mene ni ostale članove CK grizla savest da tim pregovorima izneveravamo sovjete, internacionalizam, konačne ciljeve: ratna nužda nas je gonila na to, a istorija boljševizma – čak i da nije bilo Brest-Litovskog mira i pakta Hitler-Staljin – pružala nam je izobilje sličnih zaokreta. Pregovori su držani u velikoj tajnosti. Nije bilo razlika u vrhu, sem što smo Ranković i ja bili skeptičniji u pogledu ishoda nego Tito: u trajnije primirje ili širi sporazum nije niko verovao.

Pregovori s Nemcima nisu ni mogli dati značajnije rezultate. Ali ne samo zbog toga što smo mi u suštini tražili predah, a Nemci pripremali za nas zamku. Nemci ne bi mogli trpeti naše stabilizovanje i širenje, a mi njihovo učvršćivanje pomoću pronemačkih struja i nastavljanje rata na Balkanu. Kod Nemaca – u nemačkoj vojsci i među nemačkim predstavnicima u Hrvatskoj – postojala je struja sklona primirju. Ali ta struja nije imala odvažnosti čak ni da obelodani svoja priželjkivanja. Hitler je – svakako u momentu koji je smatrao pogodnim – presekao pregovore sa jednom od svojih kategoričnih zabluda: „S pobunjenicima se ne pregovara – pobunjenici moraju biti streljani.”

Time je operacija „Vajs” (Weiss) prešla u operaciju „Švarc” (Schwarz) – u zvaničnoj jugoslovenskoj istoriografiji ove dve operacije se nazivaju četvrtom i petom ofanzivom, mada one čine celinu – i prema analizi istoričara i prema doživljaju učesnika.

***

Veći deo aprila Vrhovni štab je proveo u selu Govzi, ukraj ceste Foča-Kalinovik. Tu sam bio i ja i, besposlen, pentrao se po stenama u potrazi za divokozama i srnama, katkada sâm, iako je iz sela muslimanska milicija bila odbegla k ustašama ili u šumu; o tim milicijama su hajali, s razlogom, jedino bolesni i nenaoružani pojedinci. Jednog dana sam nagovorio i Tita da pođemo u lov: na mene je naleteo srndać kojega sam i odstrelio. Tito nije imao posleratne vičnosti u lovu.

Početkom aprila naše jedinice su izbile na Drinu, koju su branili Italijani i četnici. Drina, nadošla od proletnjih kiša i otopina, bila je veoma ozbiljna, naizgled nesavladiva prepreka. Ali mi smo je morali preći – da bismo prodrli u Sandžak. I Tito je u tome bio veoma uporan.

Prisustovao sam kad je Pavle Ilić, kapetan-inženjerac, kasnije general, izlagao Titu i Terziću da Drina ima toliku i toliku brzinu u sekundi i da ju je nemogućno preći bez adekvatnih čamaca i pontonskih sredstava. Ali Tito je ostao pri svome. A kad se Ilić udaljio, ja sam upitao Tita:

„Šta stvarno mislite, da li će naši preći Drinu?…”

„Znaš”, odgovorio mi je Tito, „stručnjaci obično ne uračunavaju ljudsku volju. A ljudi, riješeni na sve, postižu i ono što po proračunima nije mogućno…”

Tako je i bilo: hrabrošću, dovitljivošću i improvizacijama – partizani su savladali Drinu. I razbili, opet, četnike i Italijane: putevi su bili zastrti italijanskim šatorima, a raskršća na brzinu obrijanim bradama četnika… Italijanski komandant u Foči je napustio grad i utvrdio se na golom brdu u blizini, a njegov kolega je pobegao iz Čajniča. Kod Čelebića su, najzad, teži poraz pretrpeli i vasojevićki četnici Pavla Đurišića.

U Govzi sam održao, kraj logorske vatre, Pratećem bataljonu i štapskom osoblju predavanje povodom Prvog maja. Prisustvovao je i Tito. Na kraju je uzeo reč. Rutinski je ponovio da nas očekuju teške borbe i izjavio, neočekivano:

„Uvjeren sam da ćemo idući Prvi maj dočekati u Beogradu…”

Zvučalo je preveć optimistički, u zabiti bosanskoj, s frontovima savezničkim udaljenim hiljade kilometara. Ali se nije mnogo prebacio: umesto 1. maja 1944. godine, u Beograd smo ušli 20. oktobra 1944.

Za zemlje, u koje smo nameravali da prodremo, trebalo je pripremiti i političke kadrove. Izabrani su, mahom iz vojske, istaknuti politički radnici. Kurs sam vodio ja, uz pomoć Krsta Popivode, u selu Lijećevini. Glavna knjiga nam je bila Staljinovo delce „O osnovama lenjinizma”. Predavanjima i diskusijama smo zahvatali šire – imperijalizam, marksistički pogled na svet, osnove političke ekonomije. Ali „O osnovama lenjinizma” je bilo ne samo najsažetije, nego i najverodostojnije i najpogodnije za usvajanje „lenjinizma”. Dakako, samim tim što tim delcem ne počinje „naučni socijalizam”, ono nije ni moglo imati značaj Marks-Engelsovog „Komunističkog manifesta”. Ali za učvršćivanje, za indoktrinaciju partijske birokratije kao nove vladajuće sile – ono je bilo nenadmašno i nezamenjivo baš svojim matematički ogoljenim, totalnim, totalitarnim „istinama”… Kasnije nam se kao predavač pridružio Žujović. Na kursu je bila i njegova devojka Mileva Planojević: njihova veza je izgledala ustaljenom, pa nismo morali biti čistunci, nego smo im dali zasebnu sobu – da uživaju u beharu, ljubavi i lenjinizmu…

Kurs je trebalo da traje oko mesec dana, ali smo ga morali završiti ubrzano – zbog nadiranja Nemaca od Foče: loš znak, malo nade da bi to mogla biti lokalna, zaštitna akcija… U stvari je već bila otpočela peta ofanziva – operacija „Švarc” – 15. maja 1943. godine…

***

22. maja 1943. god krenuo sam s grupom drugova ka Vrhovnom štabu, koji se nalazio na Crnom jezeru, kod gradića Žabljaka na Durmitoru. U Rudinama, na Pivskoj planini, zateklo nas je bombardovanje „štuka” naše bolnice. Sutradan, dok smo se spuštali s Durmitora, oko vrhova su zazujali nemački avioni – bilo ih je oko trideset, i obrušili su se na Žabljak ispod nas – na kolibe i kućice rasturene po ledinama i u četinarima: već nije bilo sumnje da su Nemci otpočeli veću, obuhvatniju operaciju.

A naše jedinice su bile pred ostvarivanjem zamišljenog poduhvata: dospele su bile na reke Taru i Lim, spremale se da zauzmu Kolašin i Bijelo Polje, a zatim i četnički centar Berane, pa da se desnim krilom spoje s albanskim partizanima, a levim da se dograbe Nove Varoši i Sjenice. Italijani i četnici su već bili potučeni kod Podgorice i Nikšića i nisu se, očito, mogli suprotstaviti našim jedinicama, koje su se popunjavale svežim, „osvešćenim” ljudstvom.

Tito je već 1. maja bio doneo odluku o uvođenju oficirskih činova, umesto dotadašnjih komandnih zvanja. Izbeglička kraljevska vlada je bila uputila 11. maja Draži Mihailoviću instrukciju – očevidno pod britanskim uplivom – o obustavljanju saradnje s okupatorima i „kvizlinzima” i uspostavljanju mirnih odnosa s partizanima: instrukcija je ostala bez dejstva, kako zbog zakrvljenosti, tako i zbog neposlušnosti četničkog vođstva. I istog dana, 15. maja, kad je Moskva rešila do raspusti Kominternu, vlada Sjedinjenih Država je odlučila da pošalje misiju kod Draže Mihailovića, hvatajući se time za snage čiju je propast pronicljivi Čerčil već bio naslutio.

Obaveštenja o nemačkoj ofanzivi bila su škrta, sve dok se Nemci nisu obreli ispred nas, u dolini Lima i Tare. Jedino pouzdano i jasnije obaveštenje stiglo je od Arsa Jovanovića, koji se iz Slovenije vraćao preko zapadne Bosne u Vrhovni štab: on je javio da će nas napasti nemačke snage iz Četvrte ofanzive i da on s Petom divizijom kreće u pomoć.

Istog dana ili sutradan po mom dolasku u Vrhovni štab, stigao je izveštaj o koncentrisanju znatnih nemačkih snaga u dolini Lima i Tare i njihovim ofanzivnim operacijama. Tito je, uzbuđeno mašući izveštajem, dovikivao Rankoviću i meni: „To znači da Nemci lažu! Nikad nismo bili u većoj opasnosti! Moramo natrag u zapadnu Bosnu – nema drugog izlaza!…”

Odlazeći od Tita, ja sam Rankoviću dobacio, zajedljivo prema sebi koliko i premu Titu: „Eto nam pregovora s Nemcima!”

A Ranković, uvređeno – manje na Tita i sebe nego na mene:  „Sad ne treba ništa pričati!…”

Tada mi je izgledalo da su nas Nemci pregovorima zamamili bar utoliko što nismo izvršili pravovremeni i planskiji raspored jedinica. Ali ni u kom slučaju nismo mogli sakriti svoje snage ni prostor na kome se nalaze. Danas bih to mišljenje dopunio: da smo – ali nismo! – znali, da smo prozreli nemačke namere, mogli smo rasturiti neke jedinice i ustanove i time izbeći bar njihovo opkoljavanje…

I zaista, bolji izlaz se nije nazirao od onog na koji se Tito odlučio. Već pre toga, Tito je bio dao nalog Prvoj diviziji da potuče Nemce na desnoj obali Tare i da se probije na sever, tj. u istočnu Bosnu: divizija je razbila neke nemačke jedinice na brdima iznad Šćepan Polja, ali prodreti nije mogla zbog gustine Nemaca i pogodnosti koje im je pružala Drina i komunikacije uz nju. Štaviše, Tito je već vršio žurnu pregrupaciju jedinica za povratak, odnosno za probijanje u zapadnu Bosnu, mada je formalna odluka doneta tek 26. maja.

(…) Bila je prošla godina otkad smo, ozlojeđeni, napustili Crnu Goru. Opet smo je ostavljali, u još većoj žurbi, ali sa saznanjem da je to privremeno odstupanje pred tuđom silom: već nas nisu zbunjivala i razjedala vlastita nesnalaženja, naše protivnike su već ogoleli saradnja s okupatorom i nasilje.

Mi smo predviđali, pogotovu posle bitke na Neretvi, da će četnike oslabiti njihov način vladanja – obnova stare policijske vlasti bez ikakvih pravila, a kamoli zakona. Pa ipak je otpadanje naroda od četnika premašivalo naša očekivanja. Pridolazili su, dobrovoljno, novi, prečišćeniji borci: popunu naših jedinica i stvaranje novih jedino je omela nagla i žestoka ofanziva.

I naše ponašanje je doprinosilo produbljivanju preokreta. Nismo hapsili, a kamoli streljali: istina, nismo imali ni koga – četničke starešine i nasilnici bili su pobegli u gradove, „u žicu” kod Italijana. Seljaci su, kao po dogovoru, uzvraćali na naše prigovore zbog njihovog prelaženja u četnike: „O, nijeste ni vi oni koji ste bili!” Četničke tamnice, hajke, paljevine i streljanja, predavanje partizana za pare Italijanima, udaranje po 25 batina za manje prestupe – sve to nije potislo u zaborav teror partizana. Ali je navelo na upoređivanja, utoliko nepovoljnija za četnike što su se partizani potvrđivali kao sila ne samo jača, nego i perspektivnija, državnija. Nije bilo znaka, sem četničkih priča, da će se četnici ikad ispetljati iz mreža okupatora: London je već veličao partizane, a porazi su saterivali četnike u gradiće – u utvrđenja i pod neposredan nadzor okupatora. Italijani su za četnike do kraja zadržali naziv koji su dali prvotnim stražama uz ceste: „milizia voluntaria anticomunista”.

S partizanima se razmahivao i učvršćivao sloj oduševljenih, mahom mladih, koji je ne samo žudeo za novim, nego dobijao i izglede da poboljša svoj položaj. I ne samo to! Partizani su donosili sobom partiju i vlast čija briga za sve još nije otkrivala težnju za nadzorom nad svima. Na mitinzima, u razgovorima sa seljacima, bilo je više promišljenog nego zanetog odzivanja na parole: događa se što se mora dogoditi, novi poredak se ima prihvatiti takvim kakvim ga stvaraju.

Tada smo doznali da je Draža Mihailović od jeseni 1942. godine boravio u Lipovu, kraj Kolašina, i da je odatle inicirao pohod na Neretvu. Njegovo prebivanje u mom zavičaju ja bih primio i kao svoju bruku da ono nije bilo politički objašnjivo: skrivajući se od Nemaca, Draža se smestio gde je bio najbezbedniji i gde je njegov pokret izgledao najčvršći.

Načuli smo i da je Draža, u vreme pohoda na Neretvu – sada znam: 28. februara 1943. god. – održao baš u Lipovu govor kakav mu ni mi partizani ne bi podmetnuli: da mu zapadni saveznici nisu ni potrebni jer ga i ne pomažu, da neće prekidati saradnju s Italijanima dok god ga ovi pomažu – da su srpski, tj. četnički neprijatelji Hrvati, muslimani i partizani i da će se tek po obračunu s njima okrenuti protivu Nemaca i Italijana.

Ali među četnicima je bilo i političara koji nisu odobravali saradnju s okupatorom i koji su pesimistički procenjivali svoju sudbinu. Tada smo mi mogli to jedino da naslućujemo iz pometnje i nejedinstva četničkih redova.

S kasnijim porazima i rasulom, Dražu su napuštali i napustili svi politički ljudi, mada u zemlji poznatijih i izrazitijih nije ni imao, sem Dragiše Vasića i Živka Topalovića. Ali i Topalović i Vasić su do rata pripadali malim, neuticajnim partijama – Vasić republikanskoj, Topalović socijaldemokratskoj. Vasić se pridružio Draži već 1941. godine – u vreme zajedničkih partizansko-četničkih borbi u Srbiji. Topalović se, pak, stavio na čelo dražinovskog „političkog” pokreta početkom 1944, a potom je odleteo u Italiju – da tamo memorandumima i člancima bije već izgubljene bitke…

Mi tada, u vreme Pete ofanzive, nismo znali za razlike između Vasića i Draže. Ali ja se sećam da je naša tajna služba, krajem rata, o tome ponešto znala i ispoljavala izuzetno interesovanje za Vasića. A te razlike su ostale zanemarene, ako ne i zataškane: Vasić je bio najznačajnija politička ličnost u Dražinom pokretu i protivnik saradnje s komunistima…

Nedavno sam doznao iz razgovora s književnikom Dobricom Ćosićem, da je Vasić odlučno, ali uzalud, bio protivu saradnje s okupatorom. Ćosić je, pripremajući svoj roman „Deobe”, otkrio u arhivama Vasićeva pisma u kojima ovaj ukazuje da je četnički pokret osuđen na propast s prvom puškom koju dobije od okupatora protivu partizana. A iz Srbije, po četničkom slomu u Crnoj Gori, Vasić je pisao Draži da je Srbija za četnike politički izgubljena, jer da su u njoj prevlast dobili narednici i zaveli suludi teror. Sedam takvih pisama Ćosić je dao književniku Miroslavu Krleži, koji je s Vasićem bio u bliskim odnosima, naročito posle Prvog svetskog rata. Jer i Vasić je u tim godinama bio antiratni, darovit pisac, ali koji se ubrzo ugasio…

Po svemu sudeći, Vasić na Dražu i njegov pretežno oficirski pokret nije izvršio veći uticaj sem što ih je u početku pokolebavao. A ja – mada znam da ovi navodi mogu pobuditi najuzbudljivije teme „šta bi bilo” i „kako bi bilo” – verujem da četnici ne bi pobedili ni s Vasićevom orijentacijom: komunisti su bili borbeniji i vizionarskiji, a što je najvažnije – jugoslovenski… Sve što propada, propada na najružniji način…

Tada, tj. u toku operacije „Švarc”, Nemci su četnike, sabijene u gradićima, razoružavali i internirali. To se događalo mimo volje, čak i bez obaveštavanja Italijana. Dakako u gradićima severne Crne Gore, gde su Nemci jedino i prodrli. Nemci su to, bez sumnje, činili zbog nepoverenja u četnike u slučaju savezničkog iskrcavanja – razlog koji smo mi nerado uočavali i rado prećutkivali… Draža Mihailović je jedva umakao za Srbiju. Pavle Đurišić je zarobljen i interniran u Nemačku. Ali su ga Nemci – kao što sam negde pročitao: na intervenciju Nedićeve vlade – posle kapitulacije Italije vratili u Crnu Goru da se, sad u savezu s njima, bori protivu partizana…

Ali i da nam je bilo stalo do udubljivanja u nemačku netrpeljivost prema četnicima – najpreča nam je bila naša sudbina na bojištima. Štaviše, Vrhovni štab je na Crnom jezeru zadržavalo iščekivanje britanske vojne misije.

Jedna misija se već bila spustila padobranima u istočnu Bosnu, a druga u Hrvatsku: Vrhovni štab je naredio predusretljivost. Ali misiji pri Vrhovnom štabu smo pridavali poseban značaj: njen posao se nije mogao svesti na dobijanje obaveštenja, a sam njen dolazak je navešćivao kraj britanske podrške Draži Mihailoviću.

Misija se spustila padobranima, u noći 28. maja, kod sela Negobuđe na Durmitoru – baš tamo gde je Pijade početkom 1942. iščekivao sovjetske avione.

Istog dana, izjutra, misija je prispela u Vrhovni štab – kod Titovog šatorčića na Crnom jezeru. Misiju je predvodio kapetan Vilijam Dikin, upadljivo inteligentan uprkos suzdržanosti u svemu. Doznali smo da je bio neka vrsta Čerčilovog sekretara i to nam je imponovalo, kako zbog pažnje koja je nama time ukazivana, tako i zbog neprotekcionaštva britanskih vrhova u ratnim opasnostima.

Misiju su dočekali svi prisutni članovi Štaba. Posle upoznavanja, razvezao se razgovor, u kojemu je najgovorljiviji bio Tito, inače ne suviše govorljiv. Tito ih je upoznao i sa situacijom u kojoj su se nalazile jedinice Vrhovnog štaba, dakako prećutkujući crne slutnje koje su ga opsedale.

„Mi smo stalno opkoljeni”, primetio je on ili neko drugi. Ali Tito je, vragolasto pogledujući u nas, u jednom trenutku dobacio: „A imaćete priliku i da se uverite da li se mi ili Draža Mihailović borimo protivu Nemaca i Italijana…”

Ali Dikin i članovi misije su ćutali – bezizrazni baš kao što smo Engleze i zamišljali. Jedino su isticali da hoće da nam pomognu i interesovali se o neprijateljskim snagama.

Bio je to kao svečan trenutak, pa smo i ručali zajedno – na kamenju i šatorskim krilima pod jelama.

Misija je dobila konje za radio-stanicu i stvari, a takođe i svoju pratnju – većinom od probranih i instruiranih partijaca.

Sačekali smo mrak, zbog aviona, pa se zaputili preko Durmitora: britanska misija je krenula i sve vreme ofanzive ostala uz Vrhovni štab.

Bio je to, inače, mučan, jedan od najmučnijih marševa. Magluštine i kišurine su učinile noć neprozirnom a planinski put blatnjavim i skliskim: mada sam odrastao u planinama, bio sam zapanjen gustinom i dubinom blata u udubinama sustopica. Kolona se kidala, gubila, bilo je par baterija, ali od slabe vajde i vlasnicima… Nije se moglo ni jahati – konji su posrtali, tovari i sedla se prevrtali. Moša Pijade je slabo video noću, a kako je bio iscrpljen i u čizmama nepotkovanim – svaki čas je padao. Vezao sam njegovog konja za svog i dizao ga i pridržavao znatan deo puta…

Bilo je već objutrilo kad smo stigli u kanjon Sušice, kod jezera: za put dug danju oko tri sata trebalo nam je 9 sati. Britanci su bili blatnjavi i izmoreni. Ali se nisu žalili. Ni menjali izraz pred našim ispitivačkim pogledima. Već su čašćavali pratioce svojim cigaretama i učili od njih, smejući se, savijanje cigareta.

Iduće noći smo nastavili izvlačenje iz kanjona Sušice. Nije bilo kiše i sve bi se odvilo dobro da pratioci nisu napravili neku zbrku s Titovim konjem pa je Tito, naljućen, pošao peške. Bilo mi je neugodno da jašem pored njega, pa sam sjahao i ponudio mu mog konja. Odbijao je, ali kad je uvideo da ni ja neću da jašem – pojahao je. Ali moj konj je imao lošu naviku da legne na odmorištu. Tako se desilo i Titu, srećom kad smo već izišli iz kanjona. Tito se dočekao na noge. Ali je, u nevolji, bilo bar smeha: „Najednom”, pričao je, „tone konj poda mnom.”

Štab se smestio u šumu iznad sela Nedajna. Tu je Štab trebalo da danjuje. A Tito je uputio mene da pronađem – posle marša koji će Štab sutra veče izvesti – pogodno boravište. Uzeo sam desetinu boraca, jer je bilo odbeglih četnika, i krenuo ka selu Barni Dol, nad kanjonom Pive. Jutro je bilo vedro i sunce i rosa su davale polet, uprkos avionima koji su istovarivali bombe u gudurama i lajali mitraljezima oko puteva i po prevojima. Prebacivali smo se od šumice do šumice, između vrtača i glavičica.

I neočekivano, u šumi kod sela Podmilogore, naleteli smo na vrtaču punu ovaca, iskraj kojih su dva čoveka počela da beže. Potrčao sam i ja, vičući s ostalima: „Stojte! Pucaćemo!” – Ali ljudi su bežali. Izvadio sam revolver. Ali su me pretekla dva puščana pucnja: drugi je opalio borac iza mene, jedan begunac se zateturao, oslonio rukom o drvo i potonuo u zelenilo. Pritrčali smo: bio je to mladić, s retkom, zapuštenom bradom – kao što su nosili četnici. Metak mu je izišao na grudi. Nije odgovarao na naša pitanja – verovatno nije ni mogao. Kod ovaca smo našli dve puške s redenicima, uzaslonjene uz bukve: četnici su muzli ovce i, iznenađeni, nisu stigli do dograbe oružje. A kod mladića smo našli notesčić i u njemu stihove – seljački pomodne, neispisanim rukopisom, svojoj devojci čobanici… Poslali smo patrolu u selo – da obavesti. I dok smo je čekali – mladić je izdahnuo, a vojnici, žedni i gladni, popili su mleko i odmorili se… Patrola se vratila i ispričala nam da su to stric i sinovac: stric poznati četnik, a sinovac – uz strica…

Produžili smo do Barnog Dola i u stenju, ispod ivice kanjona, pronašli pećine pogodne za sklonište. U jednoj pećini smo natrapali na podosta suvog mesa i mrsa: seljaci su slutili žestinu i temeljnost ofanzive i sklanjali hranu, stoku, stvari. Ništa nismo dirali, uprkos našoj gladi i ukusnosti namirnica.

A sutradan uveče, 31. maja, grupa četnika napala je kolonu Vrhovnog štaba; meci su zujali i Titu oko glave, jedan borac je ubijen, iako su se četnici izgubili čim su naši krenuli u protivnapad… Ujutru je stigao Vrhovni štab s pratnjom. Ništa ne prebacuju ni meni ni desetini koja je išla sa mnom. Ali po ćutljivom ogorčenju primećujem da misle: noćašnjeg napada ne bi ni bilo da nije bilo pogibije onog mladića. Tako sam i ja mislio, žaleći mladića kojega je u njegovoj planini, kraj ovaca, strevio grom neslućenih, svetskih sila… Bar je to dobra prilika da se britanskoj misiji ulije: dok Nemci opasuju ognjene obruče oko nas i zasipaju nas danju čelikom iz neba i sa svake čuke – četnici se prikradaju noću da bi nam napravili zasede…

Tada je jedinicama bilo dozvoljeno da – zbog toga što je i hitnost bila uslov istrzanja iz pogibije – zaplenjuju stoku ne vodeći računa o imovnom stanju i dogovaranju s narodnim odborima. Ta odluka je doneta teška srca, ali i s uverenjem da će nas narod shvatiti: durmitorski kraj je bio privržen partizanima. Ali Tito je zabranio da se dira hrana iz pećine, premda su i štapsko osoblje i prateći bataljon itekako oskudevali…

Prolazeći tim krajem 1948. godine, seljaci su nam pokazivali priznanice naših štabova za rekviriranu stoku, ali nijedna se nije odnosila na te dane. Ali oni su pamtili i koliko je kome stoke tada zaplenjeno. Govorili su: „A najgore su prošli najsiromašniji i oni iz čijih kuća ima vaših glavara – oni nisu stoku sklanjali…” – I pitali su: „A kad ćete da platite ove priznanice?…” – Odvratio sam: „Pa, dali smo vam Unru.” – Ali i oni su šeretski odvraćali: „Unra je američka i za svakoga…” – Bio sam član vlade i znao da ratna odšteta neće biti plaćena pojedincima. Uzvratio sam, s najdobroćudnijim smeškanjem: „Pa te priznanice su radi toga da biste ih uokvirivali – da se vaši potomci ponose kako niste ništa žalili za tako slavnu borbu…” I seljaci su se smejali – mojoj domišljatosti i varljivosti ratnih obećanja…

Piše: MILOVAN ĐILAS

Izvor :RTS.RS