Operacija Užice – “Prva neprijateljska ofanziva”

Operacija Užice, u jugoslavenskoj istoriografiji poznata kao Prva neprijateljska ofanziva, je bila nemačka operacija slamanja ustanka u Srbiji u jesen 1941. godine.
Operaciju su pokrenule nemačke okupacione snage u saradnji sa kvislinškim snagama protiv partizanskih odreda i Vrhovnog štaba NOPOJ, organizovanih na slobodnoj teritoriji tzv. Užičke republike. Ofanziva je pokrenuta sredinom septembra i trajala je do početka decembra 1941. godine.

Stvaranje slobodne teritorije

Oružani ustanak u Srbiji u leto 1941. godine dostigao je široke razmere, posebno u Šumadiji, gde je dejstvovalo dvanaest partizanskih odreda sa preko 15.000 dobro naoružanih boraca. Do kraja septembra 1941, sva su veća mesta u zapadnoj Srbiji bila oslobođena, sem Kragujevca, Valjeva, Kraljeva i Šapca. Na oslobođenoj teritoriji izabrani su Narodnooslobodilački odbori i Glavni NOO Srbije, kao izraz narodne vlasti. U slobodnom Užicu bilo je i sedište Vrhovnog štaba NOPOJ i tu je radila prva partizanska fabrika oružja.

Partizanski odredi u istočnoj Srbiji ugrozili su nesmetanu eksploataciju rudnika bakra, važnog za nemačku ratnu industriju. Manje slobodne teritorije formirane su i na jugu Srbije, gde su partizani ometali saobraćaj komunikacijama u dolini Južne Morave.

Pokušaji Nemaca da tzv. posadnim divizijama i ostalim raspoloživim snagama u toku leta uguše ustanak u Srbiji nisu dali rezultata, kao ni oružane akcije kvislinške Nedićeve vlade protiv partizanskih snaga. Partizanska povećana aktivnost sve je više ometala komunikacije Nemaca sa jugom Balkana, a napose sa Grčkom.

Njemačke pripreme za ofanzivu

Kako bi osigurala nesmetan saobraćaj i ugušila aktivnost partizanskih jedinica, nemačka Vrhovna komanda Vermahta je 16. septembra donela odluku da bezobzirno uguši ustanak. Njemačke i kvislinške snage Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i Koste Pećanca pojačane su 342. nemačkom divizijom dovedenom iz Francuske, 113. divizijom sa Istočnog fronta i 125. Pukom 164. divizije iz Grčke.

U ofanzivi su učestvovale i ustaško-domobranske snage sa delovima 718. nemačke divizije sa zadatkom da posedanjem Drine od Zvornika do ušća onemoguće prebacivanje partizana iz Srbije u Bosnu. Ukupna jačina neprijateljskih vojnika bila je oko 80.000 vojnika. Rukovođenje operacijama povereno je štabu 18. nemačkog korpusa na čelu sa generalom Francom Bemeom (nem. Franz Böhme).

Prema naređenju nemačke Vrhovne komande, prvo je masovnim represalijama trebalo stvoriti „zastrašujući primer“ kako bi se ubuduće onemogućila ustanička aktivnost. Sva naselja u rejonu borbi trebalo je spaliti ili razrušiti avijacijom, za svakog ranjenog nemačkog vojnika streljati 50, a za ubijenog 100 Srba i pohvatati sve muško stanovništvo od 16 do 50 godina i otpremiti ga u koncentracione logore.

Početak njemačke ofanzive

U prvoj fazi ofanzive, koja je počela napadom 342. divizije na Mačvanski partizanski odred 28. septembra i trajala do 20. novembra, Nemci i kvislinzi uspeli su da potisnu partizanske odrede, koji su operisali severno i istočno od linije Loznica, Valjevo, Kragujevac, Kraljevo. Naročito teške borbe vođene su u Mačvi na drumu Valjevo-Loznica, kod Obrenovca, Rudnika, Kragujevca i Kraljeva.

U toku ovih borbi nemačke jedinice počinile su mnoge zločine. Tako su u Mačvi jedinice 342. divizije, prema nemačkim podacima, streljale 1.968, u logore oterale 22.558 ljudi, te spalile veći broj sela i varošicu Krupanj. Posebno težak zločin Nemci su izvršili u Kragujevcu (kragujevački oktobar), gde su 20. i 21. oktobra streljali više hiljada građana, među kojima više stotina đaka gimnazije zajedno sa profesorima. Istog dana u Kraljevu su streljali 2.000 ljudi.

Nemačke i kvislinške snage koje su operisale u istočnoj Srbiji razbile su i nanele teške gubitke partizanskim jedinicama, te ponovo osigurale nesmetanu eksploataciju borskih rudnika. Partizanske snage koje su preostale, i dalje su bile izložene teškim napadima neprijatelja.

Za to vreme, četnički odredi Draže Mihailovića nudili su saradnju okupatoru protiv partizana. Vrhovni štab je pokušao da sa Mihailovićem postigne dogovor o zajedničkom nastupanju protiv neprijatelja, ali je ovaj, koristeći se dvoličnom političkom igrom, izbegavao direktan dogovor.

Četnički napad na partizane

Dragoljub Mihailović je 1. novembra naredio opšti četnički napad na Užičku republiku. U noći između 1. i 2. novembra 1941. godine četnici pod komandom Glišića i Ignjatovića napali su na Užice. Iste noći na Ivanjicu su napali četnici Bože Ćosovića “Javorca”.[2] Plan napada na partizanske snage i Vrhovni štab NOPOJ u Užicu je predviđao sledeće:

Drežnička i ravanjska četa —

Sa potrebnom snagom zauzima fabriku koža i slagalište muni[ci]je u Vrelima. Vrši razoružavanje i pritvaranje straže kod fabrike i slagališta. Ostavlja stražu jačine 10 ljudi a sa ostatkom produžava pokret ka Užicu glavnim putem. U 5 časova da bude na Sekulića brdu. Po izlasku na Sekulića brdo odmah hvatati vezu sa trupama na Mendinom brdu.
Sa glavnom snagom kreće se putem preko Zbojštice tako da u 5 časova bude u Adi. Iz Ade produžava pokret duž železničke pruge zahvatajući jedan deo groblja. Delom snaga iz Ade kreće se kroz park. Sa snagama koje su došle preko Zbojštice zauzima železničku stanicu i deo fronta od stanice do Sokolskog Doma, držeći kej duž reke Đetinje.

Bioska i staparska četa —

Stapari — U 5 časova da bude na užičkom gradu iznad stare električne centrale. Zauzima fabriku tkanina.
Bioska — U 5 časova da bude delom snaga na putu kod Gradine (3 km. zapadno od grada na putu Užice — Bajina Bašta). Ostatak snage da bude u 5 časova na grebenu gde put sa Terazija izlazi iz Užica. Vezu levo hvatati sa našim snagama na Pori.
Zadatak: Nikoga ne puštati ni u varoš ni iz varoši. Svakog ko pokuša bilo da uđe bilo izađe iz varoši zadržati. Patrolirati između grada i Pore, u napred navedenom cilju.

Zlatiborski odred

U 5 časova da bude na položaju: Malo Zabučje — električna centrala kod grada.
Zadatak: zatvoriti izlaz i ulaz u varoš. Zauzeti kej duž reke Đetinje od sokolskog doma do mosta kod fabrike tkanina. Iz varoši i u varoš ne puštati nikoga, već sve zadržati pod stražom. U 5 časova uhvatiti vezu desno sa snagama u Adi i levo sa snagama na Gradu iznad električne centrale.

Požeški odred —

U 5 časova glavnom snagom na Mendinom brdu a pomoćnom na Sarića Osoju. Glavna snaga zauzima fabriku oružja u Krčagovu. Zaplenjuje municiju u rasadniku preko puta fabrike oružja. Pritvara ljude, ostavlja potrebnu stražu i odmah produžava preko Dovarja i brega gde je vila Pavla Vujića. Zauzima Narodnu banku i Učiteljsku školu u kojoj ima oko 100 partizana. Patrole šalje do glavnog štaba a ostalo raspoređuje po kapijama i kućama.
Pomoćna snaga spušta se preko Carina, zauzima gimnaziju i park. Svo ljudstvo pritvara u gimnaziju a oružje deli ljudima bez oružja. Pomoćna snaga postavlja stražu kod magacina (mehana Štaler). Jerković8 u kući Veselina Jankovića na Carini.

Ribaševski odred

U 5 časova da bude delom snaga na Pori a delom u Belom Groblju.
Zadatak: Posesti štab četnika (40 ljudi). Zatvoriti put pored Pore i Belog Groblja.

Čas se odnosi na svanuće u nedelju 2. novembra.

Izgovor četnika je bi da “ne mogu dalje gledati kako nestaju jedan po jedan srpski život u borbi za političku vlast koju žele da uzmu nekoliko ljudi”, te radi zaštite ljudi u Užicu, požeški odred zajedno sa zlatiborskim, rožačskim i užičkim će ući u Užice. U zapovesti komandanta Požeškog četničkog odreda od 1. novembra 1941. za napad na Užice se naređuje: “U radu biti odlučan, hrabar i energičan kao što to dolikuje srpskim četnicima”, a potom “U noćnim borbama najbolje je sve iznenadno i bez larme likvidirati.”

Napad na Užice izvršio je Požeški četnički odred 2. novembra 1941. u ranim jutarnjim časovima. Napad četnika nije se odvijao prema planu. Ribaševinski četnički odred je bio razbijen 1. novembra ujutro od Dragačevskog bataljona i delova Užičkog partizanskog odreda. Dejstva Zlatiborskog četničkog odreda i Kremanske četničke grupe bila su sprečena vojnim, političkim i drugim merama koje su Vrhovni Štab NOPOJ i Štab Užičkog NOPO preduzeli na osnovu pouzdanih podataka da četnici pripremaju napad na Užice.[5] U odbrani grada učestvovali su Užički NOPO, Dragačevski bataljon Čačanskog NOPO, Železnička i Odbornička četa i sami građani koji su se prihvatili oružja i stupili u partizanske jedinice. Posle žestokih borbi tokom dana u rejonu Trešnjice, četnici su bili razbijeni.[6]

Nastavljajući gonjenje četničkih snaga posle njihovog neuspelog napada na Užice, partizanske snage su 3. novembra 1941. posle podne zauzele Požegu. Nakon toga je Vrhovni štab NOPOJ četnicima ponudio pregovore radi sklapanja sporazuma čije su osnovne tačke bile: obustavljanje neprijateljstava, formiranje zajedničke komande i obrazovanje mešovite komisije za ispitivanje uzroka i krivaca za sukob. Na toj osnovi sklopljeni sporazum Draža Mihailović je otkazao i 5. novembra uputio ultimatum VŠ NOPOJ da partizani napuste Požegu. VŠ NOPOJ nije prihvatio četnički ultimatum, već je svojim jedinicama naredio da nastave čišćenje požeškog i užičkog sreza od četnika.

4. novembra 1941. godine četnici su ubili blizu Ravne Gore oko 30 partizana, koje su bili na prevaru zarobili, među kojima je bilo 18 devojaka koje su bile upućene u Užice za bolničarke.

6. novembra, četnici koji su se par dana ranije povukli sa fronta kod Kraljeva, napali su prvo na partizansku tenkovsku jedinicu i partizansku artiljeriju i uništili posadu, a zatim napali na Čačak. Istog dana, četnički odred kapetana Račića izvršio je drugi napad na Užice, a četnički odred kapetana Neška Nedića i poručnika Voje Popovića napao je Kolubarski partizanski bataljon na položajima kod Valjeva, koji je vodio borbe protiv Nemaca.

9. novembra Mihailović je komandantu bosanskih četničkih odreda naredio opšti prelazak ka Užicu i napad na partizane:

Situacija je takva da sve naše trupe iz Bosne najbržim načinom povučete na Bajinu Baštu, usput i kod Vas sve partizane razoružavati i naoružavati naše ljude, na koji način povećavati Vaše odrede. Čim dođete u Bajinu Baštu, jedan deo snaga uputite pravcem ka Užicu a drugi na Kosjerić, da napadaju na partizane, da ih razoružavaju i naoružavaju naše. Najnužnije čete ostaviti samo u Bosni, ali samo najnužnije.

Istovremeno, Mihailović je napao partizane u Čačku i drugim gradovima. U to vreme su partizanske snage, pošto su odbile napad četnika na Užice i Čačak, produžile dejstva protiv četničkih snaga koje su se povlačile ka Ravnoj gori, i stezale obruč oko štaba Draže Mihailovića.[10] Partizanski odredi pobedili su potukli četnike i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Međutim, na Mihailovićevu molbu, Vrhovni štab je obustavio partizanske akcije protiv četnika, kako bi se sprečila daljnja bratoubilačka borba.

Ipak, nekoliko dana kasnije u selu Divci kod Valjeva, Mihailović se 11. novembra sastao sa Nemcima radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana i kao dokaz svoje vernosti im predao 350 zarobljenih partizana, koje su ovi potom streljali.

Završni njemački udar

U nemačkoj naredbi za gušenje ustanka od 18. novembra stoji da četnike treba tretirati kao ratne zarobljenike, a partizane ubijati:

Gde god se pojave komunističke bande treba ih uništiti. Sve četničke formacije Draže Mihailovića razoružati i zarobiti.

Pošto su operacijama uspeli da smanje partizansku teritoriju i pošto im je u pomoć pristigla 113. Divizija, Nemci su pokrenuli drugu fazu ofanzive. Njihove snage počele su da nadiru od Ljubovije, Valjeva, Kragujevca i Kruševca koncentrično prema Užicu.

Koča Popović, komandant odbrane grada.
 „U Užice sam otišao po pozivu, na referisanje. Tito mi je tom prilikom saopštio da situacija postaje dramatična i naložio mi da preuzmem odbranu grada. Imao sam na raspolaganju male, slabo opremljene i slabo organizovane jedinice. Nismo mogli ništa učiniti.“

(Koča Popović)

U odbrani „Užičke republike” partizani nisu primenili strategiju gerilskog rata da se slobodna teritorija ne brani na frontalan način. Vrhovni štab je izvršio pogrešnu procenu snaga Nemaca, na osnovu dotadašnje žilave odbrane slobodne teritorije, zadržavanjem jedinica 342. divizije kojoj nije uspelo da slomi otpor „Užičke republike”. Na sastanku u Užicu 26. novembra 1941. Vrhovni štab NOPOJ odlučio je da se oslobođena teritorija brani po svaku cenu. Partizanske snage su već bile iznurene prethodnim borbama sa četnicima. Pored toga, krajem oktobra na tlu Srbije se našla još jedna nemačka operativna jedinica, 113. divizija.

Za svega pet dana od početka završne ofanzive, nemačke operativne divizije zauzele su centar tzv. Užičke republike.Ljubovija je pala 25, Čačak 28. a Užice 29. novembra 1941. godine. Pod udarom nadmoćnijih snaga, partizanski odredi su počeli da se povlače prema Sandžaku. Odbrambene akcije više su bile žrtvovanje nego što su nanele štete nemačkim trupama. U bici na Kadinjači je 29. novembra, braneći odstupanje Vrhovnog štaba, izginuo ceo Radnički bataljon, dok su Nemci imali samo dva mrtva. Iz Užica se Tito jedva spasio. Vrhovni štab je bio zahvaćen panikom i rastrojstvom. Sam Tito je mnogo godina kasnije rekao da nije pomišljao da će Nemci ići „kao nož kroz sir”.

Partizanski ranjenici su uhvaćeni i poubijani. Evakuacijom ranjenika iz Užica rukovodili su dr Gojko Nikoliš, dr Dejan Popović, dr Boris Andersen i student medicine Mika Pavlović. Ranjenici su prevezeni na Zlatibor do 29. novembra. Nemci su tenkovima izbili na Zlatibor 30. novembra. Streljano je oko 100-120 ranjenika.

Do 1. decembra Nemci su ovladali preostalim delovima oslobođene teritorije. 1. XII 1941. partizani se povlače preko Uvca u Sandžak, a tamo ih gone Mihailovićevi komandanti Vučko Ignjatović i Miloš Glišić, ovaj put kao legalizovani Nedićevi odredi. Vrhovni štab je sa oko 1.500 boraca prešao Uvac i našao se u Sandžaku.

U Srbiji su ostale manje partizanske snage, koje su uz pomoć snaga iz Sandžaka do zime 1942. godine vodile teške borbe i s vremenom bile razbijene.