Osveta za Vukosavce
Od četnika koje je zarobio Drugi bataljon saznalo se da s Trebave i Ozrena kreće pomoć četnicima na Majevici.
Po tome i po borbama koje su se tih dana (23. i 24. novembra) vodile oko Lopara, koje su Nijemci na kraju zauzeli, Uglješa Danilović, komandant Glavnog štaba, zaključio je da neprijatelj priprema napad s jačim snagama na Majevicu. Naredio je da se Šesta i odred prikupe u Donjoj Trnavi. Odlučeno je da se četnici potuku prije nego što u napad krenu njemačke i ustaško-domobranske snage.
Znalo se da se skupljaju u selu Maleševcima, sjedištu Bižićevog štaba. Obavještenja koja su stigla narednih dana utvrdila su Glavni štab u odluci da udar treba usmjeriti upravo na Maleševce.
Poslije podne 27. novembra iz Donje Trnave su krenuli Šesta brigada, Sremski odred i Jablanički bataljon, koji je tih dana postao Prvi bataljon obnovljenog Majevičkog partizanskog odreda. Svaki borac je znao da sutra, pred svanuće, treba da se napadnu
četnici u selima Zabrđu, Puškovcu i Maleševcima. Dan je brzo smijenila noć. Susnježica je obavila tri partizanske kolone koje su se kretale svojim marš- -rutama, mimoilazeći zaseoke i vodeći sa sobom sve slučajne namjernike.
Pred zoru, u 6 časova, sve su kolone u isto vrijeme izbile na polazne položaje i prešle u napad. U širokom partizanskom obruču, koji se nije odmah sklopio, našlo se oko 1.400 četnika, od kojih 500 sa Trebave. Pri planiranju napada nije se očekivao toliki broj, niti se predviđalo da će to biti odsudna borba s četnicima na Majevici.
Kolonom koju su obrazovali Prvi i Četvrti bataljon Šeste komandovao je Pero Kosorić, zamjenik komandanta brigade. Još dok su bataljoni prolazili selom Tutnjevcem za čas su zarobili pedesetak četnika. Čelo kolone je izbilo pred Maleševce. Naprijed su bili komandanti bataljona. Vukašin Subotić je objašnjavao gdje se nalaze četnički položaji.
»Mitre, idi ti desno, pravo na te rovove. A ti,Miloše, obiđi ih i udri s boka«, naredi Pero Kosorić komandantima bataljona Mitru Miniću i Milošu Zekiću, objasni im kako će napasti i dodade:
»Udrite —da ovaj dan zapamte.«
Kad su partizanski bataljoni otvorili vatru, četnici su, ohrabreni svojom brojnošću, prihvatili borbu. Jedino je Kerović, osjetivši, valjda po pucnjavi, partizansku klopku, odmah poveo oko 200 svojih ljudi na proboj.
Zaštićen praskozorjem, odmaglio je potocima i jarugama, bez mnogo gubitaka, ka grebenu Majevice. Ostali su ostali.
Iznad Maleševaca, sa brda Mramor ja, četnici su tukli dugim rafalima, a iz sela su gomile hrlile k Mramor ju, koje je Bižić još ranije opasao rovovima i s nekoliko bunkera. Za njima su u stopu kretali streljački strojevi partizanskih bataljona. Ali ispod Mramorja su zaustavljeni. Našavši se u obruču, četnici su dvaput silovito pokušali da se oslobode smrtonosnih kliješta. Ali oba puta su bili vraćeni.
Poslije toga više od jednog časa ni partizanski bataljoni nisu mogli naprijed, niti su četnici mogli iz rovova. Tu mrtvu tačku borbe, kada se protivnici naprežu zadnjim silama da njen tok okrenu u svoju korist, nije poremetio ni napad jednog četničkog bataljona koji je ostao van obruča i koji je, kad se već razgorjela borba, udario iz pozadine. Partizanska rezerva ga je brzo odbila.
Oko podne je na Mramorju na relativno malom prostoru pucalo preko 2.500 pušaka i više od 100 automatskih oružja. Iz rovova su četnici zasipali partizanski stroj bombama. Čuli su se uzvici i psovke. Kurjak je podigao svoj bataljon na juriš. Za tren su čete upale u rovove ispred sebe. Među četnicima je nastalo komešanje. I ostali partizanski bataljoni su jurnuli naprijed. Četnički komandanti su zaustavljali svoje borce. Bižić je iza jednogdrveta tukao iz mašinke. No su ga Kurjak i Krvavi pokosili.
Još nekoliko minuta trajao je pakao na Mramorju. A onda se sve naglo smirilo. Vatra je, sad rjeđa, sišla niz brdo. Zaravan iznad rovova, obijeljena snijegom, naglo se zacrnjela. Na njoj se odjednom našlo nekoliko partizanskih bataljona i preko 600 zarobljenih četnika.
U rovovima i oko njih mnogo, vrlo mnogo četničkih leševa, ranjenika, razbacanog oružja,
municijskih sanduka, torbi, ranaca, šubara, kapa i čuturica koje su zaudarale na rakiju. Malo dalje od drveta ispod koga su ležali Bižić i njegova žena bili su leševi nekolicine oficira i četničkih komandanata: Dimitrija Stefanovića, kapetana Prnjatovića, kapetana Žarka Milurovića i još trojice članova njegovog štaba, koji je namjeravao da se tih dana prebaci u
Slavoniju.
»Osveta za Vukosavce«
»Maleševci za Vukosavce«, kliktali su borci Drugog bataljona, shvatajući
ovu pobjedu i kao osvetu za mučki napad četnika 20. februara 1942. godine kad je u Vukosavcima izginulo vojno i političko rukovodstvo ustanka na Majevici.
Rezultat borbe na Maleševcima bio je katastrofalan za četnike: mrtvih i ranjenih oko 250, zarobljenih 600. Zaplijenjene su velike količine oružja, municije i drugog; pored ostalog, zaplijenjena su 32 puškomitraljeza, četiri teška mitraljeza, oko 800 pušaka, itd. U borbi
su izginuli svi četnički komandanti Poginulo je 12, a ranjeno oko 30 partizana. To
je bila cijena pobjede.
Bojište se brzo raščistilo. Zarobljenici su dodijeljeni bataljonima da ih čuvaju i saslušaju, oružje i oprema su prikupljeni, a ranjeni četnici sklonjeni u kuće.
Do pred mrak borci su pronalazili četnike koji su u onom kovitlacu, kada je puklo na Mramorju, nekako uspjeli da se izmigolje i prikriju po štalama, svinjcima, kokošarnicima i nužnicima. Među njima su uhvaćena i dvojica-trojica u trenutku kad su makazama ili noževima kidali duge bradurine. Partizani im nisu dali da završe posao, nego su ih tako poluostrižene poveli na sabirna mjesta.
»Skupe su danas makaze«, šeretski je putem govorio jedan od sprovodilaca.
Još dok je vod iz Prvog bataljona sprovodio zarobljenike, jedan od boraca se obrati bradatom četniku:
»Je li, bogati, nešto si mi poznat«.
Četnik je ćutao, malo okrenuo glavu u stranu, a zatim promrsio:
»Nikad te nisam vidijo«.
Borac ga je opet pogledao, odmjerio i ušutio. Zarobljenici su dovedeni u zaselak u kojem je
bataljon raspoređen na konačište. Dok je grupa po grupa zarobljenika uvođena u štab i tamo saslušavana, onaj borac je opet rekao onom četniku:
»Ma ti si mi poznat. Ti si onaj što je htio da strijelja brigadu jednim metkom. Na Trebavi.«
Četnik se trgao.
»Tico, doletjela si«, opsovavši mu majku četničk umunuo ga je puščanom cijevi u prsa.
»Desetare, evo onog sokola sa Trebave što je htio da strijelja brigadu jednim metkom.«
»Vodi ga u štab.«
Na izlazu iz dvorišta upitao ga je:
»Znaš li onu: ‘Leti soko nisko pa visoko“?.Pjevaj!«
Četnik je ćutao. Borac ga je opet munuo u rebra.
»Pjevaj!«
Ovaj je počeo promuklim glasom. Išli su puteljkom ka kući u kojoj je bio štab. Niko nije obratio pažnju na četnika koji je silom pjevao.
Padao je sumrak i svi borci su pjevušili, pjevali; neko i srcem i glasom, samo srcem, jer su bili srećni i radosni zbog pobjede i sto su osvetili sveje komadante i drugove .
Mada po svemu najmlađa, ona je svojim Prvim bataljonom bila nastavljač borbenih tradicija Prvog majevičkog odreda, čiji je štab — s komandantom Ivanom Markovićem Ircem i političkim komesarom Fadilom Jahićem Špancem — čitav izginuo od izdajničke četničke ruke 20. februara 1942. u Vukosavcima, na Majevici.Eh ovo je bila osveta za Vukosavce.
