USTAŠE MEĐU USNULIM BORCIMA
U partizanskim selima Birča narod i partizani bili su često u velikoj oskudici za solju, duhanom, petrolejom. To je i uticalo da se razvije svojevrsna razmjena: za kilo soli moglo se dobiti pet, pa i više kilograma žita. Seljaci iz sela koja su kontrolisali četnici lako su dolazili do tih artikala. Ustaške vlasti su im dopuštale da ih kupuju, jer je i to bio sastavni dio nove taktike njemačkog okupatora i ustaša protiv ustanka.
Iz tih sela najčešće su dolazile seljanke u Šekoviće i okolna sela i mijenjale ili prodavale so. Preko tih selianki stigla je viiest četnicima oko Kladnja, a od njih i ustašama u Kladnju — da se brigada sprema da »negdje krene«. U Kladnju i okolnim uporištima je bila uzbuna. Pred veče 14. avgusta oko dvije stotine ustaša i legionara otišli su da postave zasjedu partizanima.
Noć je odmicala. Brigadna kolona, krećući se gustom stoljetnom šumom, izgubila je put. Tek pred zoru njeno čelo je stiglo na cestu Kladanj—Tuzla. Na drumu nikog. Ustaška zasjeda se u to vrijeme vraćala u Kladanj. Brigada se ispod sela Brloške uputila uz kose Konjuha. Legionari su se javili s nekoliko pucnjeva. Zrna su visoko fijuknula. To je bilo dovoljno da se kladanjske ustaše i legionari upute za partizanima.
U popodnevnim časovima brigada je stigla na Miljkovač, proplanak na sjeveroistočnoj strani Konjuha. Izmorene neprekidnim maršem,, koji je trajao gotovo dvadeset i četiri časa, čete su, čim je dat odmor, utonule u san, iako je noć bila daleko. Pospali su i štabovi, a i obezbjeđenje koje je postavljeno na putu kojim je došla brigada.
Neprimijećene, ustaše su ušle među zaspale borce. Ispred njih ležali su partizani u grupama. Samo su rastovareni konji, još nezasićeni, otkidali sočne vlati šumske trave. Kao grom iz vedra neba prolomili su se ustaški plotuni i rafali. Bunovnim borcima je izgledalo da puca odasvud. Stečenom navikom i instinktom, većina je pograbila oružje i odmah otvorila vatru. Ustaše su jurnule prema mjestu gdje je bio štab brigade. Privukla ih gomila štapskog prtljaga.
Jedan ustaša zgrabio je ranac u kome je bila partijska arhiva. Hasan Brkić je uspio da mu ranac istrgne iz ruku i da ga odgurne. U tom trenu su među tu grupu ustaša uletjeli Zdravko Jeftić, politički komesar čete, i Pero Maslenjak, desetar iz Trećeg bataljona. Pero je skočio na ustašu i oteo mu vreću koju je ponio, ali ga je u tom trenu drugi ustaša pogodio. Na Zdravka je, međutim, skočio drugi ustaša. Uhvatili su se ukoštac. Zdravku je ispala
puška. Pali su na zemlju. Pritrčao je jedan borac i kundakom dotukao ustašu.
Kad je zapucalo, komandir Treće čete Prvog bataljona Aćim bio je na čistini. Ispod njega je pucala grupa ustaša. Aćimova bomba je grunula među njima. Neko je iz čete viknuo:
»Lezi, lezi, Aćime«.
Ustaška bomba je zašištala ispod Aćimovih nogu. On ju je u magnovenju zgrabio i vratio. U tom trenu čuo se njegov poklik:
»Naprijed, drugovi«
I vidio se bljesak i eksplozija pod njegovim nogama. Mostarski komunista, zamjenik komandanta Romanijskog partizanskog odreda, Aćim — Midhat Ačim pao je ničice
na travu obasjanu suncem.
Prvi pucnji su trgli iz sna Voju Ilića, komandanta Trećeg bataljona. Od naglog pokreta spali su mu naočari. Dok je gledao u nejasne prilike ispred sebe, pipajući rukom našao je naočare, stavio ih na oči i opalio. Najbliži ustaša se stropoštao na zemlju.
U to vrijeme već je nepokretan ležao kraj jednog stabla i Josip Jovanović, komandir Osme čete Drugog bataljona, nekadašnji politički komesar Drugog bataljona Ozrenskog odreda. Jedan od prvih ustaških hitaca pogodio ga je ispod desnog oka, baš u času kad je uzimao svoj kratki karabin i pogledao u gustu paprat odakle je dolazila vatra.
Pucalo je na sve strane. Planina je odjekivala od plotuna, rafala i povika. Vlado Perić, partijski rukovodilac Trećeg bataljona, pokrenuo je grupu boraca. Čuli su se njegovi povici:
»Naprijed, drugovi, naprijed«.
S vrha proplanka trčao je sa borcima Rudi Petovar. I čete Prvog bataljona su pri tiskale. Ustaše su, naišavši na neočekivano brz i jak otpor, okrenule leđa i utekle niz strme, šumovite strane planine. »Kurjačići«, borci Šeste čete, u trku su pograbili rasuto sljedovanje štaba brigade — nekoliko hljebova i oveći komad ispečenog mesa — i sjurili se za ustašama.
Čete su se okupljale poslije iznenadne borbe. Na proplanku i ivici šume desetak leševa ustaša i legionara. Duge sjenke drveća spuštale su se preko bojišta. Kurjak, na čelu svoje čete, rumen i oznojen, vraćao se u bataljon i gunđao:
»J… ti takvu vojsku! Tučeš se, ganjaš, i kad ga izvrneš — nađeš golaća, iskrpljenih i posranih gaća, izderanih opanaka i u zobnici pet metaka od šinjare«.
Konjuh je lagano tonuo u mrak. U četama se prepričavala današnja borba i žalili Aćim, Josip, Pero Maslinjak i Aleksa Đukić, koji su poginuli. Kad je mrak pao, na nosilima je izdahnuo Sejdo Karamehmedović. Pet humki partizana, iskopanih bajonetima, ostale su na šumovitoj planini.
Brigada je krenula ka Šekovićima, jer je i ovajpokušaj prebacivanja na Majevicu propao.
