POGIBIJA MILANA KERKEZA UJKE

Oslobođenje Teslića 1. januara 1943. godine značilo je vrhunac uspeha organizovanih dejstava naših jedinica u centralnoj Bosni. Do tada su već bile potučene četničke snage. Sada, posle oslobođenja Teslića, demoralisam ostaci vraćali su se kućama, predavali oružje i otpočinjali normalan život u selima.

U Tesliću smo došli, pored ostalog, i do dosta municije, granata i bombi. Odmoreni, dobro nahranjeni, naoružani i popunjeni novim borcima bili smo spremni i za najteže zadatke. Raspoloženje ljudi za borbom raslo je iz dana u dan. Tome je doprinela i opšta situacija i uslovi u kojima smo živeli, posebno uspesi u borbi, koji su se nizali iz dana u dan. Nije nas mogao demoralisati ni prodor Nemaca 4. 1. 1943. u Teslić. Pružili smo snažan otpor, ali da bismo izbegli veće žrtve, povukli smo se. Neprijatelj je krvavo platio ulazak u Teslić. Najpre smo ga napadali u samom gradu, a kasnije van grada, pri pokušaju da poboljša svoje položaje.

Evo jedne takve borbe.

Nakon dobro izvršenih priprema Nemci su u jutarnjim časovima 23. januara 1943. godine iz Teslića izvršili pokret u pravcu naših položaja, i to u dve kolone na rastojanju od oko 4 km. Kolone su u svom sastavu imale jaka vatrena sredstva, čak i artiljeriju za podršku. Nisu znali gde se nalaze naše snage, jer smo često menjali položaje. Preko dana smo se približavali gradu, sačekivali neprijatelja, nanosili mu gubitke, a pod zaštitom mraka napuštali bismo te položaje, zauzimali narednu liniju za odbranu i odmarali se. Ovakvom vrstom manevra naših jedinica neprijatelja smo dovodili u zabludu tako da nikada nije znao gde će biti dočekan i sa kog položaja ćemo pružiti glavni otpor.

Kolone Nemaca su se oprezno kretale. Naš 3. i 4. bataljon držao je položaje svega nekoliko kilometara ispred Nemaca koji su nastupali. Obezbeđivali su se jakim snagama.

Pokret kolona 23. januara smo blagovremeno otkrili. Naše izviđačke jedinice — patrole, upućene u pravcu Teslića, prikupile su podatke o jačini neprijatelja: s koliko kolona se kreće, u kom pravcu, sa kakvim obezbeđenjem i drugo. Pokret kolone koji je zapažen u 8 časova pri napuštanju Teslića praćen je do 11 časova. Blagovremeno smo poseli odgovarajuće položaje. Dogovorili smo se da neprijatelja iznenadimo snažnim napadom, da mu nanesemo što veće gubitke i da ga vratimo u grad. Išlo nam je u prilog što je on sa jednom kolonom išao u pravcu 3., a drugom u pravcu 4. bataljona.

Neposredno iza položaja naše 2. čete 3. bataljona nalazio se i štab bataljona. Na položajima je vladala tišina. U prvoj borbenoj liniji nalazile su se 1. i 2. četa; 3. četa je zaposela drugu odbrambenu liniju. Desno od 2. čete, na izvesnom odstojanju, nalazila se levokrilna jedinica 4. bataljona. Međusobne veze nemamo, ali dovoljno je da vidimo jedni druge, jer kad ustreba mi znamo da ostvarimo vatrenu vezu i da u kritičnim momentima energično i brzo pomognemo jedni drugima.

Desna nemačka kolona, koja se primicala našim položajima, bila je jačine bataljona. Kretala se dosta sporo. Nestrpljivo smo ih čekali skoro puna četiri sata.

Prikriveni, čekajući u snežnim rovovima, osećali smo hladnoću. Istina, ovog dana imali smo i sreću. Dan je bio sunčan i što je više odmicao to nam je bilo sve toplije. Tek oko 11 časova nemačka prethodnica se pojavila na horizontu. Pre no što je neprijatelj izbio na greben naše izviđačke patrole povukle su se u sastav svojih četa. Maskirani u zaklonima, izviđamo i prebrojavamo neprijateljske vojnike u koloni. Mitraljesci i puškomitraljesci zauzimaju odstojanja na nišanima, a minobacačlije proveravaju elemente za gađanje. Komandir naše 2. čete Kerkez Milan Ujka poluglasno naređuje:

— Ne gađati… sačekati prethodnicu! Ja ću vam dati znak.

Iza prethodnice pojavila se glavnina u jačini dve čete, a iza ove išla je artiljerija i deo komore. Dobro vidimo kako se ocrtavaju na snegu, bez obzira što imaju bele ogrtače. Spokojno maršuju kao da i ne očekuju klopku koju smo im pripremili.

Komandir naše 2. čete odjednom je ispalio crvenu raketu. To je bio znak da se jednovremeno otvori jaka vatra po koloni iz svih vrsta oružja. Mitraljesci koncentrišu vatru na glavnu kolonu, minobacačlije takođe, dok je prethodnica bila zasuta snažnom puščanom i mitraljeskom vatrom, na veoma bliskom odstojanju. Postavljeni cilj — da se iznenadi neprijatelj, u potpunosti je postignut.

Nemci su bili toliko ošamućeni od naših prvih rafala da nisu imali vremena da se razviju za borbu, niti da na vatru odgovore vatrom. Počeli su naglo da uzmiču nazad. Mnogi su ostali nepomično ležeći na snegu. Žestoka borba čula se i kod našeg 4. bataljona. Čuli smo kako jurišaju. To je i nama davalo još više snage da pritisnemo. Na juriš prelaze obe čete — prva i druga. Nailazimo na poginule Nemce, skidamo sa njih bele ogrtače, navlačimo ih na sebe i nastavljamo sa jurišem. Dolazimo i do prvog plena: tri “šarca” i jednog minobacača 50 mm, koji su bili natovareni na konje. Naši mitraljesci i minobacačlije koncentričnom vatrom dejstvovali su prekrasno.

Nemci su se izvlačili hvatajući se kose koja im je nudila dobre uslove za odbranu. Naišli smo na sveže snage koje su na grebenu bezimene kose prihvatili razbijene delove. Organizovano i snažno pružili su nam otpor, te smo bili prisiljeni da privremeno odustanemo od daljeg juriša. Vatra je postajala sve žešća i ubitačnija. Nemci su u dva navrata pokušavali da izvrše juriš, ali smo ih dočekali snažnom vatrom.

I mi smo učinili dva pokušaja da bismo zbacili Nemce sa bezimenog uzvišenja, ali ni nama to nije uspelo, jer smo naišli na otpor jakih nemačkih snaga. U našoj četi povećavali su se gubici. Nemci su iskoristili povoljniji položaj i uspešno su nas gađali minobacačima 50 mm i ručnim bombama “repašicama”.

  1. četa i jedan vod 1. čete bili su jako ugroženi. Prošlo je dosta vremena dok su se ostale jedinice našeg bataljona pojavile u bok neprijatelju, a zatim smo pokrenuli Nemce i nastavili gonjenje u pravcu Teslića. Četa je izgubila nekoliko najboljih drugova: komandira čete Kerkez Milana Ujku, Atlagić Petra, Radišić Petra, Radišić Dragu i drugaricu Kovačević Mikicu. Ranjeni su desetar Radišić Jovo, puškomitraljesci Stupar Mirko i Krčmar Ilija i komandir voda Vranješ Nikola.

“Ujkina” smrt nas je jako potresla. To je bio nenadoknadivi gubitak za četu, jer smo prerano ostali bez čoveka koga smo mnogo voleli. Njegov životni put bio je protkan teškom borbom za samoodržanje, jer u siromašnim Prkosima, seljak je bedovao, svačim se više bavio nego zemljoradnjom. Zemlje malo, i to ne žitorodne, a ljudi su se množili, odrastali u bedi, u mlađim godinama bez škole odlazili na teške fizičke radove u svet. Takva sudbina nije mimoišla ni “Ujku”.

Sećam se kada je došao u našu četu za komandira. Bilo je leto 1942. godine, i to sa dužnosti zamenika komandira čete iz Prkosa, odmah posle junačke smrti Sime Krčmara. Bio je iznuren. Još mu nije bilo ni 30 godina, a delovao je kao stariji čovek. Imao je narav koja nam je imponovala. Hladlokrvan, vedar, neposredan kao da je klesan po našem ukusu. Mnogo smo ga cenili i poštovali kao iskusnog komunistu i komandira. Omladinu je posebno mnogo cenio i voleo. Nećemo nikada zaboraviti njegovu omiljenu pesmu, koju je ko zna koliko puta zapevao:

A vi omladinci, kad čujete glas,

Svi na zborno mesto za narodni spas …

“Ujakom” smo ga zvali, poštovali ga kao oca. Simu, omiljenog komandira naše krnjeuške čete, naš “Ujko” je zamenio u svemu. Mnoge osobine su im bile slične, što je još više potenciralo našu ljubav, poštovanje i odanost prema njemu. Ujko” nas je vodio, na žalost, kratko vreme, jer život komandira naše čete u ratu nije bio duži od šest meseci. Otuda naš bol za njima.

Komandira smo izgubili u poslediijim jurišima na Nemce. Starešine i puškomitraljesci bili su nezadrživi. Rešenost da se Nemcima da lekcija koju će dugo pamtiti bila je jedinstvena u svakom borcu.

Kada je komandir “Ujko” onako krvav na snegu posle ranjavanja video svoje ozlojeđene borce, kako nezadrživo jurišaju u osinjak kuršuma koji su zujali na sve strane, podigao se i produžio zajedno s njima sve dok nije bio smrtno pogođen. Četa je tog momenta krenula novom snagom u obračun do kraja. Borci su činili nemoguće. Nemci su bacali oružje, spasavajući glavu bežanjem. Smatra se da je tada pred bataljonom poginulo 50, a pred 3. bataljonom 45 Nemaca, dok je od naših poginula 1 drugarica a ranjeno 20 drugova, od kojih 7 teže, a od tih teških dva su umrla, računajući jednog od njih i našeg komandira “Ujku”.

Milenko STUPAR

Sjecanja Treca krajiska brigada