BESIMA KAPETANOVIĆ

Spuštamo se niz istočne obronke Čemernice, u nepoznato selo na konak. Preda mnom u koloni je Besima. Posmatram je kako se sirota muči, natovarena, pored puške, i sa nosilima. Gradsko dete, nije navikla na ovakve napore. Devojka, ni 20 godina još nema. Muslimanka. Gimnazijalka. Do juče je kroz feredžu na “Vlahe” s podozrenjem gledala. Danas s njima gazi po ovako dubokom snegu, stotinama kilometara daleko od svog doma, spremna svakog časa da se žrtvuje za nešto što još nismo u stanju da dočaramo — za slobodu, za nov život, za nove odnose među ljudima. Mogla je u Petrovcu da ostane, u baba koji bi se o njoj brinuo. U Bihać, u Zagreb, ko zna gde je mogla otići i da ovaj rat prespava, da ga tako reći, i ne oseti. Jer, ona je Muslimanka, a Muslimani su u “Nezavisnoj Hrvatskoj” na ceni. U sred Zagreba su, kažu, džamiju podigli na inicijativu poglavnika.

Borci Prve krajiske brigade.
Borci Prve krajiske brigade.

Mogla je Besima sve to, ali nije htela. I ne samo da nije htela, već je sve to davno prezrela, osudila i ljude i politiku koji su doveli do toga da sused na suseda, komšija na komšiju oružje i nož poteže. Osudila je zaostalost i versku zatucanost, osudila je okupaciju zemlje. Posmatram je, jadnu, umornu, kako gazi po dubokom snegu natovarena kao retko koji muškarac u koloni, pa čak i sa nosilima.

Odavno je bilo naređeno da u svakoj četi naše brigade moramo imati bar po dvoja nosila. Interesantno je da ih, uglavnom drugarice nose, pa evo i Besima. Ona nije samo bolničarka, već hrabar borac, kulturno-prosvetni radnik i političar, kada to zatreba. Zašto joj natovariše ova nosila kod toliko snažnih i mladih boraca u četi?!

Kako si Besima? — upitah je.

— Vučem i stenjem — odgovara mi mrzovoljno. Od kada je poznajemo, bila je uvek raspoložena za smeh, šalu i zadirkivanje, pa pokušah da je odobrovoljim za zadatak zbog koga sam joj i prišao.

— Zamisli, Besima: šetaš petrovačkim korzoom. Na tebi su “švapske” cipele, bele bosanske čarape, pantalone od talijanskog ćebeta a bluza domobranska; oko struka kaiš sa okačenom porcijom; na levom ramenu dve jelove tojage, a na desnom austrijska puška. Zamisli, molim te, kako bi se za tobom okretali Petrovčani?

Besima se na to grohotom nasmeja.

— Koji ti đavo bi, druže komesare, da me u ovakvoj muci na takve stvari podsećaš!

Odmah joj predložih da nosila preda drugu ispred sebe, koji sem puške i polupraznog ranca više ništa ne nosi.

— Ma Krajišnik je to, mani ga se, reče ona. Gde bi on od stida kolje nosio, pogotovo kroz selo, dodajući da se za vreme pokreta nosila ipak “šetaju” kolonom i da ih ne nosi samo ona.

Iza jednog malog brda polako smo se spustili u selo, koje je muslimansko. U njega prvi put dolazimo. Opasano šumom u sneg zavejanim brdima ličilo je na oazu u pustinji.

— Besima, ti si ovde jedino žensko, muslimansko čeljade — rekoh joj. — Daj sada, kada dođemo u selo, stupi u akciju. Upoznaj žene sa linijom naše borbe. Reci im ko smo. Govori onako kao što se govori u petrovačkoj čaršiji i predstavi se ko si. Ti to umeš.

— Jašta ću, bolan, komesaru, nego im pričat — reče ona i zaćuta, valjda zbog koncentracije misli, a svakako i zbog umora.

Kad smo se pojavili kod prvih kuća u selu je nastala prava uzbuna. Bežalo se na sve strane. Bili smo iznenađeni ovom pojavom. Vraćali smo narod, ubeđivali, govorili.

— Čuli smo, eto, da svašta činite, da i na kolac nabijate. Zato vam žene i nose kolje — obrati nam se jedna stara Muslimanka, kada smo je ubeđivali da ostane u kući, da ne beži ispred partizana, da je to što je čula najobičnija laž.

Ne samo Besima, mnogi od nas nisu se odmarali. Objašnjavali smo, ubeđivali, agitovali. I dobro smo se razumeli, sprijateljili, i bili smo lepo ugošćeni.

— E dijete, — reče domaćin kuće u kojoj se štab smestio? da smo mi znali da su partizani taki, pa mi bi svi listom bili uza vas. Ne bi od vas bježali. A kakve sve vojske tuda nijesu prolazile! Adet im i vjeru ne poznaš i nije ti baš uperno da ih pred kućom čekaš.

Neprijatelj je otpočeo sa ofanzivom, koju poznajemo kao bitka na Neretvi. Naš 4. bataljon stiže jedne noći u selo Voljice kod G. Vakufa. Ponoć je već davno prošla. Sneg, zima, vejavica. Oko kuće fijuče bura, psi laju i skiče kao da ih vuci kidaju. Naš domaćin izašao pred kuću i iz sveg glasa dovikuje: “Aha! aha! Drži ga, drži ga, Lise!” a psi još žešće udarili u lavež. Pod prozorom sobe u kojoj smo odseli, odjedared započe rasprava:

— Nije te sramota! Podražuješ pse na partizane. A da su naišli oni, ti bi ih u podrum vezane držao. Neka te je sram! prepoznajemo glas Besime koja se obraća našem skromnom i veoma prijatnom domaćinu.

Milan,[1] Kočo[2] i ja tek što smo legli. Do kasno smo pripremali za štampu bataljonski list “Glas udarnika”. Slatko smo se, onome što smo čuli, nasmejali, očekujući Besimin dolazak u štab.

— Šta se to dešava u četi, kad je u ova doba šalju? — pita Kočo.

Mi ćutimo. U tom banuše u sobu — Besima i domaćin. U ruci je držao upaljenu lampu. Zabezeknuto i dugo je gledao u devojku sa puškom prebačenom preko ramena. Čudio se otkud žensko čeljade da se usudi u ovo doba na ovako dug i težak put kroz planinu. Čudio se i zurio u nju bez treptaja.

— E, jadno dijete, od kuda u ovakvu nepriliku, reče starac, stavi lampu na furunu i pođe ka vratima. Besima ga ošinu pogledom bez obzira na naše prisustvo reče:

— Slušaj, stari, da mi te nije žao, ja bih tebe za vodiča uzela pa da vidiš ko bolje izdrži pešačenje po snegu i ovom nevremenu! Žališ me a pse podražuješ na mene kao da sam ti kuću potpalila! Na kraju se Besima nasmeši pa naš domaćin shvati da se Besima to samo šali. Tek kada se njih dvoje objasniše i domaćin iziđe Besima stade na sred sobe u stav mirno i raportira:

— Druže komandante, evo donela sam poštu iz 1. čete.

— Vrag neka nosi i tebe i poštu, zašto su te slali po ovakvom kijametu — odvrati joj Milan.

Besimu kao da i ne interesuju komandantove primedbe, okreće se po sobi i glasno pita:

— Ko ima ćešu?[3] — našta joj rekosmo da imamo svi, te ona iz ranca odmah izvadi neku kutijicu, nalik na onu od malina. — Evo spasonosnog sredstva — I ,veli ona, — samo treba imati tri čiste pa izdržati masažu. Za par dana garantujem, kao da je rukom odnešena. Bez sve šale, to je istina! Mnoge sam u našoj četi izlečila.

Na pitanje otkuda joj taj lek, reče da su to u četi napravili i isprobali i da je “kao bog.”[4] Pred zoru sam, posle ovog lečenja zaspao i ko zna kakve sam sve snove snio. Rane na telu smirile su se tek nakon petnaestak dana, a ožiljci će zacelo ostati. Ali, ipak, Besimi neizmerna hvala i slava što me izleči, od napasti, kakvu ne bi poželio živom čoveku.

Sećanja ne prestaju. Noć je. Vetar ludački urla. Ne sećam se koji je bio april 1943. godine, ali je bilo užasno hladno. Prva četa se povukla i zaposela povoljniji položaj, iznad Neretve. Nemci su sumanuto nastupali. Na novim položajima, četa ih je zadržala. Gojko[5] i Zrile[6] napisali su izveštaj štabu bataljona i pozvaše Besimu kao četnog kurira da ga odnese. Uzmi neku krpu” — reče Gojko “i dobro zamotaj izveštaj. U njedra ga stavi i idi u štab bataljona. Shvati, stvar je ozbiljna! Reci komandantu da nam odmah odgovori, ali čuvaj se usput. Švabe su sišle na cestu i tu su zanoćile” — završio je komandir predajući joj ceduljicu u ruku.

Besima je utonula u pomrčinu. Bez vodiča, sama. A štab bataljona bio je udaljen, zbog vrleti i bespuća, skoro sat hoda. Otišla je kao vihor. Prolazili su sati. I zora je zarudila, a Besima se nije vraćala sa zadatka. Zabrinut komandir rano je ustao i izašao pred kuću. Vratio se i nervozno šetao po sobi. Probudio je Zrilu. Dugo su nagađali o tome šta se moglo desiti. Složili su se da je Besima najverovatnije zadržana u štabu bataljona na konaku. Očekivali su da će se svakog momenta pojaviti.

Svanulo je. Puškaranje između naših i Nemaca već je započelo. Ostatak čete morao je hitno krenuti na položaje da pomogne onima koji su prihvatili borbu, a Besima se još nije pojavljivala sa naređenjem. Neizvesnost o njenoj sudbini sve nas je više obuzimala. “Nešto se s njom moralo dogoditi, a šta, ko će znati” — ponavljao je Gojko.

Kada se prema položajima 1. čete iznenada pojavio bataljonski kurir Grubor,[7] Gojku je ponestalo daha. Prvo pitanje koje je uputio Gruboru, bilo je: “Šta je sa Besimom?”

— Kakvom Besimom? Od juče kod nas nije dolazila! odgovara Grubor iznenađeno.

Gojko i Zrile su se tupo pogledali. Ni reč više nisu progovorili. Grubor je doneo naređenje za povlačenje čete prema Boračkom jeziku. Trebalo je krenuti odmah. Na putu prema novim položajima, u četi je pronesena vest da se još ništa ne zna za Besiminu sudbinu. Nagađanja i pretpostavki bilo je taman toliko koliko i boraca u četi. Besima je čovek, mladi komunista, borac takvih kvaliteta čiji je nestanak morao privući pažnju cele čete. Na najgore se pomišljalo.

Dani, meseci pa i godine su prolazile a o Besimi ništa ne doznasmo. Da se nismo ogrešili? Sećamo se slučaja Akifa[8] u koga se ona zagledala. Razvila se velika ljubav, ali, na žalost, u uslovima u kojima se zbog mnogih razloga nije smela i javno manifestovati. Veoma otvorena prema svakome, vesele naravi i neposredna, Besima je skrivala svoja osećanja prema Akifu sve dok ih jednog dana jedan nesmotren mladalački poljubac na položaju, u rovu, nije kompromitovao. A onda? Zna se, došlo je do uobičajenih mera komande. Jer, rat je, u njemu učestvuje muško i žensko, sve što je spremno žrtvovati se u borbi za slobodu. Svi se moramo voleti, biti jedinstveni. Svi moramo potčiniti lične interese opštim da bismo sigurno pobedili. A ljubav ćemo voditi kasnije, kada uslovi budu sazreli za to. Zaboravljalo se, ipak, da krv nije voda, da mladost ne miruje, da život teče iako se težak rat vodi.

Besima je toga bila svesna. Mere komande čete je nisu zaobišle. Raspoređena je u 1. a Akif ostao u 2. četi. Razloge prekomande niko joj nije saopštio. U stvari, 1. četi je bila potrebna jedna bolničarka. Besimin odlazak je Akifa u tugu zavio. Dugo je osećao prazninu u srcu. Kod njega se to lakše mnoglo primetiti nego kod Besime. Ali, ipak, nije se demoralisao. Naprotiv, tugu je pretvorio u mržnju prema neprijatelju do te mere da se upuštao i u rizične poduhvate za vreme borbi. Do poslednjeg dana bio je primeran borac. Pao je kod Teslića smrću junaka, na kraju jedne pobede koju je Besimina četa izvojevala u borbi sa jednom nemačkom četom. Do nogu su je potukli. Akifova desetina, interesantno, našla se sasvim slučajno na pogodnom položaju kao pomoć 1. četi, koja je bila u veoma teškoj situaciji.

Besima ga je poslednji put videla toga popodneva. Ležao je na snegu. Disao je teško. Na usnama, stvarali su mu se mehuri od izmešane pljuvačke i krvi, borio se između života i smrti. Besima ga je gledala izbezumljeno. I nije izdržala, sklonila se među drugove da joj suze ne vidimo. Celu tu noć nije oka sklopila. Sama je legla u dnu sobe. Htela je da sakrije bol koji je osetila Akifovom smrću. Plakala je celu noć, suza, suzu je sustizala.

U četi, drugovi su primetili veliku promenu na Besimi. Pre svega, bila je uporna u zahtevu da bolničku torbicu i nosila preda nekom drugom. Ona to, jednostavno, više nije želela. “Zrile i Nikica[9] se sa mnom potpuno slažu. U četi imamo dosta bolničara” — uporno je ubeđivala komandira Gojka, koji se najzad složio. Na Besiminom licu videla se radost. Dugo vremena provela je na dužnosti pomoćnika puškomitraljesca, a potom je povučena za kurira u komandu čete. Hrabro se borila. U četi su je svi mnogo cenili i voleli.

Rat se završio kada smo prvi put doznali za vest da je Besima na mukama umrla u nemačkom logoru, gde je dospela kao zarobljenik.

Besime se sećam i one noći krajem marta 1943. godine, kada smo se kod Konjica obračunavali sa četnicima koji su krvnički nasrtali na kolone ranjenika. Na vreme smo zaposeli pošumljenu kosu iznad Neretve. Ceo bataljon već u prvom sumraku bio je razvijen u jednu liniju. Iza kose smo naložili vatre. Bilo je hladno. Sneg je bio još velik, ali zbog niske temperature gazili smo površice po debeloj kori leda. Već oko 20 časova čuli smo galamu na četničkoj strani. Izviđači su nas obaveštavali o prikupljanju četnika ispred naših položaja. Bila je vedra noć sa punim mesecom, tako da smo mogli dobro da raspoznajemo grupe četnika polegle na snežnim proplancima razređene planine.

Očekivali smo napad. Četama je naređeno da ne dozvole da se naši položaji otkriju sve dok četnici ne dođu na domet ručnih bombi. Niko nije smeo ranije opaliti metka. A kada dođu na jurišno odstojanje, trebalo je izbaciti po nekoliko bombi u svakoj četi, a potom samo iz puškomitraljeza i šmajsera pustiti nekoliko rafala na celom frontu i ćutati. Četnici će pobeći.

Niko ne sme reč progovoriti, drugarice pogotovu jer su na njih četnici posebno alergični. Besimu je ovo strašno uvredilo. Zašto baš ovo naglašavati za drugarice!? Nikica je uzaludno pokušavao da joj objasni razloge, ali u tome nije uspeo.

— Niko ne sme da reč progovri? U redu! Ali zašto posebno naglašavati da drugarice ne smeju da pisnu? Sa tim se, eto, ne slažem, pa radite šta hoćete. Šo važi za vas, važi i za nas, drugarice — odgovara mu Besima.

Po grupama smo na smenu dolazili kod vatre da se malo ogrejemo, potom smo se vraćali na položaje. Negde pred ponoć, žagor i galama kod četnika dostigla je kulminaciju. Spremali su se za napad. Stotine očiju našeg bataljona uperene su prema crnim mrljama na snegu, stotinak metara ispred nas. Jasno čujemo komande koje izdaju oficiri. Jednog momenta trubači im zasviraše juriš! Ne znamo kakve su im snage, naoružanje, moral. Vidimo da su proplanci odjedared pocrneli. Rulja je krenula. Slušamo masu glasova. Svašta su govorili, dobacivali. Pucali su.

Mi smo ćutali, kao da tu nismo prisutni. U sneg smo se zabili, jer su nam iznad glava fijukali kuršumi. Ćutali smo dugo, sve dok oni najhrabriji nisu došli na dohvat ruke. A onda, eksplozije “kragujevki” plamenom su obeležile streljački stroj bataljona. Mitraljeski rafali slili su se sa eksplozijom bombi. Sve je to trajalo samo par minuta. A zatim, nastala je potpuna tišina. Samo po koji pucanj čuo se sa četničke strane.

Nakon nekoliko trenutaka, čula se ponovo komanda četničkih oficira za juriš i povici: “Napred sokoli! Napred junaci!” Trube, rafali i galama sa njihove strane trajali su dosta dugo. Besimu je izdalo strpljenje, pa je četnicima uputila nekoliko razjarenih reči. Učinjen je još jedan bezuspešan pritisak i četnici su se povukli. Besima je ćutke primila komandantovu kritiku.

Ljubiša ĆURGUS

Sjecanja

Treca krajiska brigada

[1] Milan. Bosnić, komandant 4. bataljona.

[2] Kočo Jončić, polit. komesar 4. bataljona.

[3] Svrab, šuga.

[4] Sećam se i recepta ovog neobičnog leka: malo krezita iz ručne bombe “kragujevke”, malo hercegovačkog duvana i plavog kamena, — sve se to zamesi sa svinjskom mašću, zatim se namaže po telu napadnutom od šuge i dobro utrlja. Ova kombinacija raznih “otrova” u početku prija, jer se lakše trpe bolovi nego svrab. Ali, nakon nekoliko minuta, kada se nagrižena koža pali i suza suzu počne da sustiže, čovek se pretvara u pravu zver.

 

[5] Gojko Vignjević, komandir 1. čete 4. bataljona, poginuo u Smrčani kod Livna u jesen 1943. godine.

[6] Milan Zrilić, politkomesar 1. čete 4. bataljona.

[7] Grubor Svetozar, poginuo 1944. godine kod Glamoča.

[8] Akif Čohadžić — poginuo početkom 1943. godine kod Teslića

[9] Nikica Knežević, zamenik politkomesara čete, poginuo 1943.godine u Smrčanima kod Livna.