PRETHODNICA U IGMANSKOM MARŠU
Dan smo proveli sedeći pritajeno u Kremešu iznad Semizovca. Malo ko se kretao van kuća. Stanovnicima je zabranjen odlazak izvan sela, a ograničeno je i kretanje po selu.
Kroz prozore osmatramo Semizovac i Nemce kako se kreću kroz ulicu i po stanici. Kroz stanicu svakog časa prolaze vozovi puni Nemaca i ratnog materijala. U neprekidnom osmatranju protekao nam je ceo dan.
Došla je noć. Noću smo ušli u selo, noću ćemo i izaći iz njega. Počela je priprema, postrojavanje, sve u najvećoj tišini. Šapatom se komanduje. Marševali smo bez predaha i odmora. Prolazimo pored Jošanice, još ne osećamo hladnoću. Stigosmo i do Rajlovca. Ukazale su se prve svetlosti. Prolazimo u najvećoj tišini; škripi sneg pod nogama, inače se ništa drugo nije čulo.
Kod Rajlovca naša četa izlazi na čelo bataljona i brigade. Četvorica smo određeni u patrolu — prethodnicu. Komandant bataljona, Pero Četković, naredi nam da isprobamo da li okidaju obarači. Isprobasmo zatvarače i obarače. Bili su zaleđeni i nisu mogli da dejstvuju. S teškom mukom izvadismo zatvarače, komandant naredi da ih stavimo pod pazuho, da se zagreju, kako bi postali upotrebljivi za borbu.
Prelazimo prugu pored Rajlovca. Čuje se lokomotiva. Kreće sa stanice. Voz pun naoružanih Nemaca preseca našu kolonu. Čitav bataljon zalegao u snegu, onako kako je marševao. Svetlost se kroz prozore vagona probija i osveti java našu kolonu na snegu. Ovo je prvi put da nemačka vojska prođe pored nas ne opalivši metka. Činilo nam se da su Nemci primjetili
kolonu, ali nisu ni pokušali da voz zaustave.
No i mi bismo sve drugačije rešili da nam nije predstojao prenos ranjenika i prelazak preko mosta. Kad voz prođe, užurbano nastavismo put prema mostu i naiđosmo na novu prepreku — sleđen kanal u Sarajevskom polju, koji se noću činio mnogo širim nego sto jeste. Tapkamo nogama po ledu, mislimo da je od ovakve hlađnoće valjda dovoljno očvrsnuo da izdrži pod našom težinom. Ali se led ugiba, puca, a obuća puni vodom. Noge se još više smrzavaju.
Znali smo da su most i prelazak preko Bosne najosetljivije mesto na ovom putu brigade. Nemamo podataka da li na drugoj strani mosta ima neprijatelja i kolike su njegove snage. Krećući se uz nasip izbismo na most. Valjalo ga je brzo preći. Dogovor je bio kratak: dvojica jednom, a dvojica drugom stranom mosta. Stavismo zatvarače u puške i, -sagnuti, zakoračismo preko mosta očekujući da neprijatelj otvori vatru. Znamo da most za brigadu znači mnogo.
Glavno je, zato, da ga bar jedan ili dvojica pređu živi, pa da ga koliko-toliko učine slobodnim za prelazak ostalih jedinica. Brzo pređosmo most, a neprijatelj nije opalio ni metka. Njegova patrola je pobegla iz obližnje zgrade. Zaposeli smo položaj iznad mosta, a jednog druga uputili da obavesti četu da i ona što pre pređe most. U obližnjim zgradama u Raeljevu, gde se nalazila neprijateljeva posada, čuo se zveket oružja. Očekivali smo da će neprijatelj pokušati da ponovo zauzme most.
Međutim on je odstupio ne pokušavajući da nas napada. Računali smo da će nam biti bolje ako nas neprijatelj napadne na igmanskoj strani, da ćemo tamo lakše voditi borbu i uspešnije se braniti.
Idući kroz ravnicu u pravcu Igmana osećamo’ sve veću hladnoću. Patrola nastavlja da izvršava svoj zadatak. Sačekuje kolonu i obaveštava je o novostima, o svemu što je primetila.
Što se više približavamo Igmanu, zamor i hladnoća bivaju sve veći. Ispod Igmana, iz nekih kuća pored ceste, ustaške straže opališe nekoliko metaka. Mi brzo izvukosmo zatvarače ispod pazuha i stavismo ih u puške. Tada se sve utišalo. Ne skrećući ni levo ni desno nastavismo put ka stanici Blažuju, da ispitamo ima li neprijatelja. Nije ga bilo. Sačekali smo kolonu i produžili prema podnožju Igmana.
Iznureni i iznemogli, marševali smo od Reljeva do Igmana bez predaha, tako da su svi želeli, bez obzira na opasnost, da se ostane tu, u kućama ispod planine. Nailazi komandant brigade, drug Koča. Neko je predložio da bi bilo dobro da ostanemo u kućama u podnožju Igmana. Koča zastade i reče:
— Pokret bez zadržavanja.
Drugovi počeše da se otimaju oko delova bacača i mitraljeza skinutih s premorenih konja; smatrali su da će ih nošenje zagrejati. A gvožđe po takvoj suvomrzlici peče kao da kožu
odvaja. Uvijali smo ruke u čarape da koliko-toliko ublažimo muke.
Patrola prva kreće uz brdo. Gazi sneg i stvara prtinu da bi se kolona mogla lakše kretati. Na svakih deset minutd se menjamo. Posao sporo odmiče. Kolona nas brzo sustiže.
I Poslednje ostatke snage, one što se čine da prelaze ljudska moći, cedimo iz sebe uz Igman-planinu. Vodiča stalno zapitkuJ iemo koliko je još daleko partizanska kućica. Strašno je. Prvi nut u svom životu čuli smo i videli kako bukve pucaju od mraza. I što se više penjemo, mraz sve jače steže, a ova pojava je sve češća. Koračamo a ne osećamo da su stopala naša. Ruke i uši smo nekako zagrevali, ali noge . . . One odrvenile i postale potpunotuđe.
Patrola je prva stigla u partizansku kućicu. Kada smo onako iznemogli ušli u kuću, stropoštasmo se na klupu. Nesposobni smo da ma šta od obuće i odeće skinemo sa sebe.
Drugovi koje smo tu zatekli pokušavaju da nam skinu zaleđenu obuću. Od nahvatanog leda to ne mogu učiniti, pa počeše da seku i led i cipele da bi nas što pre oslobodili okova. Isečene cipele i čarape više nisu bile ni za šta. Noge se ukočile kao panj evi. Počela je masaža snegom, koja je trajala oko pola sata, sve dok nismo osetili da su noge ponovo oživele. Drugovi su nam dali vunene čarape i posle kratkog predaha nastavismo put. Kolona je pristizala partizanskoj kućici.
Iz kolone se interesuju da li će se skoro stići do nje; bila je pomrčina i ništa se pred okom nije videlo. Mnogi od drugova su zahtevali da samo na trenutak uđu u kućicu i osete topao vazduh u njoj.
A tamo je moglo stati samo dvadeset drugova, i to ako stoje jedan do drugoga. Pred kućicom je nastala mala gužva. Svi su hteli unutra. A brigada se nije smela zadržavati na ovakvoj hladnoći — njenim borcima je pretila ozbiljna opasnost od smrzavanja. I odjednom je Koča oštro i odlučno naredio da se niko ne sme zadržavati ni svraćati u ovu kućicu.
Hrabrili smo se da treba izdržati samo još malo, a onda ćemo već biti kod prvih sela. Od velike premorenosti, hladnoće, nespavanja i drugih nedaèa, svaki dalji korak užasno je zamarao, svaki breg, makar i u neposrednoj blizini bio, činio se očajno dalek.
U ranim jutarnjim časovima bilo nam je sve daleko. Svi smo se borili sa umorom, nesanicom i hladnoćom. Misli i želje bile su nam istovetne: topla soba i ogromna vatra, jer je to u takvim uslovima bilo nedokučljivo. Krajnji napori do prvih kuća ostali su najteži. Najzad se pred nama ukaza Presjenica, a to je značilo ogrejati se, nahraniti i odmoriti.
Đoko VUKICEVIC
