SEDMA KRAJISKA BRIGADA U BICI NA SUTJESCI+( FOTO)

SEDMA KRAJIŠKA BRIGADA

U BICI NA SUTJESCI

Pošto u prethodnoj ofanzivi na prostoru Bosanske krajine, u Lici, Kordunu, Baniji i u borbama na Neretvi, Nemci nisu ostvarili svoj cilj u operacijama »Vajs«, da unište snage narodnooslobodilačke vojske, morali su preduzeti novu veliku operaciju pod nazivom »Švarc«, protiv snaga Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba u Sandžaku, Crnoj Gori,
severoistočnom delu Hercegovine i jugoistočne Bosne.

Odnosno u dolini Drine, koja je trajala od 15. maja do 15 juna 1943. U našem narodu ova operacija je poznata kao peta neprijateljska ofanziva ili kao bitka na Sutjesci, jer su se najteže borbe vodile u prostoru oko ove male planinske reke, leve pritoke Drine, 24 km južno od Foče. Osvrćući se na ovu ofanzivu, Tito je pisao:

»Mi koji smo bili učesnici ove nadčovečanske herojske borbe, vođene na uskom prostoru Crne Gore, Sandžaka i Tjentišta protiv daleko nadmoćnijih njemačkih, talijanskih i bugarskih okupatorskih trupa, nosimo u svojim srcima likove heroja koji su u toj borbi dali svoje živote. Naše riječi i pera mogu dati samo blijede fragmente ili uopštenu sliku jednog najvažnijeg i najslavnijeg dijela naše krvave narodne epopeje u toku Oslobodilačkog rata«.

U poratnom vremenu prikupljeno je mnogo podataka, napisano dosta istorijskih obrada i opsežnih studija u kojima su potpunije rasvetljeni mnogi događaji u ovoj ofanzivi i ocenjen doprinos koji su pojedine jedinice dale svojim učešćem u toj nadasve krvavoj i mukotrpno izvojevanoj pobedi.

One neoborivo pokazuju da je pobeda postignuta u ovoj ofanzivi bila rezultat neizmernog zalaganja, nadčovečanskih napora i masovnog samožrtvovanja svih jedinica Glavne operativne grupe. Nije bilo ni jedne jedinice u toj ofanzivi koja nije preživljavala gorčinu neuspeha i zadovoljstvo uspeha, a i jedno i drugo je u većoj meri zavisilo od težine i karaktera zadataka koje je morala izvršavati.

Namere i obostrano grupisanje snaga

Da bi sprečili dalji prodor partizanskih snaga na istok u Srbiju i njihovo približavanje moravsko-vardarskoj dolini, kao važnom strateškom pravcu nemačke odbrane na Balkanu, Nemci su planirali da postepenom koncentracijom svojih snaga na kružnoj osnovici komunikacijom Foča – Goražde – Pljevlja – Bijelo Polje – Podgorica – Nikšić – Gacko(Avtovac) – Kalinovik – Foča okruže, a potom koncentričnim nastupanjem sa te linije potiskuju snage
Glavne operativne grupe u prostor između Durmitora i donjih tokova Pive i Tare i u tom prostoru dovrše njihovo uništenje. Planirajući ovu operaciju

Nemci su predvideli i razoružanje četnika u ovom prostoru, jer su pretpostavljali da bi oni stali na stranu savezničkih snaga čije su iskrcavanje očekivali na Balkanskom poluostrvu. Tu nameru Nemci su delimično ostvarili samo kod Kolašina i još nekih mesta do kojih su dolazili i protiv volje italijanskih okupacionih trupa u ovom prostoru.

Za izvršenje tih zadataka Nemci su angažovali četiri svoje divizije, dva samostalna puka, jedan motorizovani inžinjerijski bataljon, dva bugarska pešadijska puka, tri italijanske divizije, pet domobranskih pukova, ustašku brigadu, »nacionalne« crnogorske formacije četnika u sastavu italijanskih snaga.

Ukupno brojno stanje tih jedinica iznosilo je oko 127.000 naoružanih vojnika, koje je podržavalo osam artiljerijskih pukova, bataljon tenkova i 12 eskadrila aviona od oko 150 aparata sa aerodroma u Sarajevu, Mostaru, Podgorici i Skadru. Najveći broj tih jedinica učestvovao je i u prethodnoj ofanzivi »Vajs«, ali bilo je i dosta novih. Da bi ostvarili potpuno operativno iznenađenje, Nemci su u najvećoj tajnosti izvršili operativno grupisanje svojih snaga na sledeći način:

– Tristašezdesetdeveta divizija sa jednim pukom zanoćila je 14. maja u Foči, Ustikolini i Goraždu, a sa 63. i 61. bugarskim pukom koji su bili privremeno pod njenom komandom kod Mokre Gore i Vardišta istočno od Višegrada u dolini Drine, dok su joj ostali delovi još uvek pristizali. Prisustvo te divizije u rejonu Foče još od 4. maja u štabovima divizija i u Vrhovnom štabu procenjivano je kao ispomoć italijanskim snagama koje su pokušavale da
deblokiraju fočanski garnizon, koji je bio u okruženju, a za ostale snage te
divizije u dolini Drine i Lima nije se znalo;

– stoosamnaesta divizija (preimenovana 718) sa 750. pukom, takođe u Foči, 738. pukom u Konjicu a ostalim delovima u prostoru severno od Trnova u zahvatu puta prema Sarajevu, dok je 4. domobranska brigada pod njenom komandom bila u pokretu od Vrela Bosne prema Foči, pa je prisustvo i te divizije ocenjivano kao i 369;

– SS divizija »Princ Eugen« bila je raspoređena na liniji od Ljubuškog do Širokog Brijega (Lištica) jugozapadno od Mostara, namerno tako izmaknuto postavljena radi boljeg operativnog maskiranja pravca njene upotrebe sa linije Gacko(Avtovac) – Nikšić prema Pivskoj župi i Šavniku koje će kasnije uslediti;

-Prva brdska divizija sa 98. pukom kod Mojkovca, sa 99. pukom kod Kolašina, potpuno iznenada dovedena u Jugoslaviju i ostala neotkrivena od obaveštajnih organa jedinica NOV sve do početka napada;

– Samostalni puk »Branderbug« u Andrijevici istočno od Kolašina, a ojačani 724. puk 104. divizije kao borbena grupa »Ludviger« (oko 4.000 ljudi) kod Prijepolja i Brodareva istočno od Pljevalja u dolini Lima, gde je stigao od Užica preko Nove Varoši. Oba ova puka su takođe bila neotkrivena a sa 1. brdskom divizijom činili snage sa kojima su Nemci nanosili glavni udar na snage Glavne operativne grupe iz istočnog pravca i očekivali njihov najjači
otpor.

Pored ovih snaga, Nemci su imali u rezervi još dve svoje divizije: 117. u Sarajevu i 373. u dolini Neretve, Prozora, Bugojna i Jajca, ali ni jedna od njih nije neposredno učestvovala u borbama sa snagama Glavne operativne grupe.

Italijanske snage koje su od ranije stacionirale (bazirale) u ovom prostoru bile su u svojim rejonima, iz kojih su se uključivale u borbena dejstva nemačkih jedinica na pojedinim pravcima koje su im Nemci prepuštali u određenim fazama borbe. Divizija »Taurinenze« bila je na prostoru Pljevlja – Prijepolje, »Ferara« u Nikšiću i Danilovgradu, »Venecija« u Beranima – Bijelom Polju i Kolašinu, a trupe podgoričkog garnizona u Podgorici i Spužu. Preostale četiri italijanske divizije koje su bile raspoređene u primorskom pojasu od albanske granice do ušća Neretve, nisu neposredno učestvovale u borbama protiv snaga Glavne operativne grupe.

Nemci su pristupili intenzivnim pripremama svojih jedinica odmah po okončanju borbenih dejstava u prethodnoj, četvrtoj ofanzivi. Na osnovu iskustava koje su sticali u tim borbama oni su radi lakšeg komandovanja, boljeg manevra i upotrebe u pojedinim borbama formirali privremene borbene grupe različitog sastava i jačine, dajući im nazive po prezimenima starešina koji su njima komandovali.

Sve pokrete i dejstva usklađivali su veoma precizno i u okviru ukupno angažovanih snaga, i unutar pojedinih jedinica. Najveći broj komandnog kadra u jedinicama i višim štabovima, sa generalom Litersom na čelu, u osnovi je ostao isti kao i u operaciji »Vajs«, uz prethodno odstranjivanje svih koji se nisu pokazali sposobnim, medu kojima je bilo čak i komandanata divizija.

Sa vojnostručnog stanovišta ovaj plan je, u suštini, bio dobro zamišljen a pripreme za njegovo sprovođenje temeljito izvršene. Najveća slabost plana bila je u tome što je bio krut, bez više mogućih varijanti u slučaju promene situacije na bojištu, kao da je i druga strana morala dejstvovati isključivo onako kako su planeri zamišljali. Ovo je bila operacija tipično zamišljenog okruženja i uništenja, u daleko većoj razmeri od prethodne.

Nasuprot tim neprijateljskim snagama, snage Glavne operativne grupe imale su 16 brigada sa pozadinskim organima i ustanovama Vrhovnog štaba, čije je ukupno brojno stanje iznosilo oko 14.700 naoružanih boraca i 3.200 ranjenika u Centralnoj bolnici. Brojno stanje sposobnih za borbu bilo je blizu devet puta manje od brojnog stanja jedinica u sastavu nemačkih formacija, ne računajući italijanske jedinice, a u naoružanju ono je neuporedivo jer su partizanske snage raspolagale samo pešadijskim oružjem, računajući minobacače
i nekoliko artiljerijskih oruđa malog dometa i kalibra, a municija se morala borbom otimati od neprijatelja.

Veliki broj ranjenika, koji je sa onima u sanitetskim ustanovama u divizijama i brigadama iznosio i do 3.580, bio je osnovni ograničavajući faktor u izvođenju manevra i razlog što su sve odluke Vrhovnog komandanta za proboj iz okruženja bile uslovljavane spasavanjem ranjenika. Duboki kanjoni Pive, Tare, Komarnice, Ćeotine, Sutjeske, Bistrice i drugih brojnih vodotoka u ovom prostoru, dubokim i preko 1000 m,
ispresecali su slobodnu teritoriju, a mogli su se prelaziti samo na po nekom retkom mestu.

Planinski masivi od 1500 – 2500 m, kao i bespuća Sinjajevine, Durmitora, Pivskih planina, Maglića, Volujaka i Zelengore, otežavali su mogućnosti  brzog manevra jedinicama po frontu a kanjoni reka čak i po unutrašnjim pravcima. Uz sve to, snage Glavne operativne grupe bile su znatno oslabljene, iscrpljene u prethodnim bombama i udaljene od drugih jačih snaga NOV i POJ koje su mogle samo posredno uticati na njihov položaj u toku ofanzive. Osvrćući se na opšte uslove pod kojima se izvodila ofanziva i o uticaju zemljišta na dejstva snaga Glavne operativne grupe, Tito je pisao:

»Zbog tih prirodnih prepreka silno je bilo onemogućavano manevrisanje naših jedinica i baš te prirodne prepreke bile su velika opasnost za našu čitavu udarnu grupu u Crnoj Gori pri našem probijanju iz neprijateljskog obruča. Velika tehnička nadmoćnost; dalekometni topovi, mnogobrojna avijacija i specijalno izvežbane jedinice za brdsko ratovanje na strani neprijatelja dali su mu veliku prednost u borbi protiv nas i u savlađivanju tih prepreka«.

Iznenadni početak ove neprijateljske ofanzive zatekao je snage Glavne operativne grupe u napadnim dejstvima na istok, u duhu navedne zamisli Vrhovnog štaba od 8. maja 1943, u sledećem rasporedu:

– Jedinice 1. proleterske divizije u prostoru između reke Tare i Lima, na levom krilu operativne grupe sa 3. krajiškom brigadom, u zastoru prema Mojkovcu sa severne strane duž druma prema Bijelom Polju niz dolinu reke Lepešnice; sa 1. proleterskom zapadno od Bijelog Polja na levom krilu 3. krajiške; sa 3. sandžačkom na zatvaranju izdvojenog pravca Pljevlja – Prijepolje u rejonu Jabuka 14 km zapadno ispred Prijepolja i 51 km severnije od
Bijelog Polja, a 3. dalmatinska brigada koja je tih dana pretpočinjena 1. diviziji u rejonu Vikoč i Zavajit kod Čelebića jugoistočno od Foče u dubljoj pozadini;

– Druga proleterska divizija sa osnovnim snagama 4. crnogorske brigade prikupljenim u očekujućem rejonu Gornje i Donje Vučje i Umovi (1945) u međuprostoru između 3. i 4. bataljona 7. krajiške, a sa 2. dalmatinskom u rejonu Šavnik, Boan i Bare, u koje je pristigla tek 14. maja uveče, pred sam početak neprijateljske ofanzive, iza 4. crnogorske brigade. Ove tri brigade bile su u pripremama za napad na Kolašin;

– Treća udarna divizija na južnim padinama Golije prema Gatačkom i Nikšićkom polju, sa 10. hercegovačkom brigadom na zatvaranju pravca od Gacka(Avtovca), preko prevoja Čemerno, iznad izvornog dela Sutjeske i prema Goranskom u dolini Pive; sa 1. dalmatinskom na pravcu Nikšić – Pivska Župa, preko prevoja Javorak(nikšićki) a sa 5. crnogorskom na pravcu Nikšić – Šavnik, preko prevoja Krnovo;

– Udarna grupa bataljona (jedan iz 4. i dva iz 5. crnogorske brigade) bila je u prodoru kroz međuprostor između 2. i 3. divizije na jug između reke Zete i Morače prema Bioču, 12 km severoistočno od Podgorice;

– Sedma banijska divizija (7,8. i 16. brigada) bila je u pokretu od Ćureva u dolini Sutjeske, prema Pljevljima iza 1. proleterske divizije, radi zaštite Centralne bolnice sa frona iz istočnog pravca i eventualne upotrebe u napadnim dejstvima;

– Drinska operativna grupa sa 2. proleterskom brigadom (bez dva bataljona koji su tada bili na nikšićkom Javorku) na položajima u rejonu Crnog Vrha i Šćepan-Polja u zastoru prema Foči sa jugoistočne strane; sa 6. istočnobosanskom na položajima južno od Goražda, a Prvom majevičkom na Ifsaru i Kruščici kod Ustikoline. Čitava grupa ovih brigada je, u stvari, bila u odbrani i obezbeđenju snaga Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba na pravcima koji iz rejona Foče i iz doline Drine izvode na istok i jugoistok, u prostor Sandžaka i severne Crne Gore;

– Centralna bolnica Vrhovnog štaba bila je razmeštena na širokom prostoru u rejonima Čelebići, Zavajit, Kolijevka, Slatina, a manjim delom i kod Ščepan-Polja, tako da na zapadnoj strani Drine nije bilo snaga iz operativne grupe. Deveta dalmatinska divizija, osim njene 3. brigade, bila je u međuvremenu rasformirana, a njenim ljudstvom izvršena popuna prve, druge i treće dalmatinske brigade i drugih jedinica. Tih dana Vrhovni štab nalazio se u Đurđevića Tari, kod Žabljaka.

Za 7. krajišku brigadu bilo je najvažnije njeno mesto u borbenom poretku 2. proleterske divizije u početnim dejstvima i kasniji razvoj događaja na pravcima odbrane 3. divizije u borbama na prostoru Golije i Pivske Župe. U sastavu 2. divizije, 4. crnogorska brigada bila je na južnom kraju Sinjajevine, u rejonu Gornje i Donje Vučje, a 2. dalmatinska u dubljoj pozadini, oko Šavnika i Boana, takođe na desnom krilu 2. divizije, te je usled naglog obrta situacije u kojoj se moralo preći iz napada u odbranu 7. krajiškoj brigadi neočekivano dat zadatak da brani i kontroliše istočne padine Sinjajevine prema Kolašinu, počev od Crkvine do Mojkovca, u dužini od preko 20 km, da bi mogla ostvariti vezu sa levim krilom 3. krajiške brigade na suprotnoj desnoj strani reke Tare u rejonu Siga, 6 km zapadno od Mojkovca.

Za brigadu je to bio izuzetno težak zadatak jer je u to vreme njeno brojno stanje iznosilo svega 763 borca i rukovodioca. I pored toga ona je taj zadatak uspešno izvršavala punih 5 dana i noći, uz izuzetno velike napore, zahvaljujući visokoj svesti i zalaganju boraca i rukovodilaca, među kojima je bilo 169 članova KPJ, 58 kandidata za prijem u partiju i 221 član SKOJ-a, što je činilo blizu 58% ukupnog brojnog stanja brigade. To članstvo je bilo ona pokretačka snaga koja je svojim ličnim primerima u praksi ulivala optimizam i u najtežim
trenucima.

Dejstva brigade od 15. do 20. maja

Početak napada nemačkih snaga usledio je 15 maja 1943. u dva sata kada je ojačana 1. brdska divizija prešla u nastupanje na sektoru između Brodareva i Košalina. Njena borbena grupa »Remolt« (ojačani 99. puk) je tog dana napala položaje 1. proleterske i 3. krajiške brigade zapadno od Bijelog Polja, presekla drum koji od Slepac Mosta preko Sahovića izvodi u Pljevlja i ovladala grebenom Žaljevo – Rudine (1163) i Skolovica (1073), 5 km jugozapadno od Šahovića, pa su se ove brigade morale povući na istočne padine grebena Burenj (1632) – Srebrnica (1403) – Podovi (1122), severno u visini Mojkovca. Istovremeno, grupa »Salminger« (98. ojačani puk) napala je delove 4. crnogorske brigade na drumu između Kolašina i Mateševa, potom 3. bataljon 7. krajiške istočno od Crkvine, a grupa »Daumiler« u Kolašinu prešla je na levu obalu Tare u napadu na 4. bataljon 7. krajiške u Donjem Lipovu i 1. bataljon u Trebaljevu. Iza grupe »Salminger« nalazio se samostalni puk
»Bramderbug«, u rejonu Andrijevica, 47 km istočno od Kolašina.

Prvog dana napada rasplamsale su se borbe na čitavom frontu 1. i 2. proleterske divizije od Mateševa preko Kolašina i Mojkovca do Bijelog Polja, širokom 57 km. Pošto su Nemci napadali u zahvatu drumova i manjim brojem relativno uskim pravcima izvan njih, još uvek se nije pouzdano znao stvarni smisao i karakter tih napada. U štabflvima brigada i divizija, pa čak i u Vrhovnom štabu, procenjivalo se da su napadi lokalnog karaktera i u tom smislu izdavana su naređenja jedinicama da neprijateljske snage povrate nazad i pristupe izvođenju napada na Kolašin, koji je, po direktivi Vrhovnog štaba, štab 2. proleterske divizije planirao za 17. maj. Od štaba 7. krajiške brigade tražio je da zarobi »živi jezik« kako bi se saznalo o kojim se neprijateljskim jedinicama radi i kakav im je zadatak. Taj zadatak je štab brigade postavio 3. bataljonu u rejonu Crkvine i 4. bataljonu u Lipovu. Trećem bataljonu je uspelo da uhvati dva nemačka podoficira, od kojih su saznali da se radi o novoj nemačkoj ofanzivi, a u 4. bataljonu taj pokušaj se završio tako što je grupa određena za zadatak u noći naletala na šatore u kojima su Nemci logorovali, otvorila vatru, izazvala pometnju i iz prvih šatora pokupila nekoliko ranaca, pištolj i dvogled i vratila se bez zarobljenika, ali sa opremom koja je otkrivala prisustvo Nemaca u rejonu Kolašina, gde ih ranije nije bilo.

Takvom načinu prikupljanja obaveštenja pribegavalo se iz nužnosti, jer je obaveštajna služba u jedinicama bila nerazvijena, a njen agenturni deo na terenu u tim krajevima praktično nije ni postojao. Njarazvijeniji obaveštajni centar imao je jedino štab 1. proleterske divizije. Taj centar je pre svih uspeo prikupiti podatke o neprijatelju na osnovu kojih je štab divizije mogao zaključiti da se radi o ofanzivi većih razmera i 17. maja o tome obavestio Vrhovni štab. U 17,30 sati štab 2. divizije je preko Vrhovnog štaba primio depešu
štaba 1. divizije, u kojoj se kaže:

»Neprijatelj ušao juče u Šahoviće i izbio na Breznu i u selo Žari. Odustali smo od već naređenog napada zbog prevelike nadmoćnosti neprijatelja u ljudstvu i artiljeriji. Neprijatelj dovlači pojačanja iz B. Polja, koncentriše snage i artiljeriju i u Kolašinu i oko Mojkovca. Neprijateljska akcija ima karakter ofanzive«.

Sutradan, 18. maja, borbena grupa »Remolt« iz Mojkovca odbacila je delove 3. krajiške brigade iz rejona Sige, na desnoj obali Tare severozapano od Mojkovca, izvršila prelaz na levu obalu reke u rejonu Gornje i Donje Polje i izišla na liniju Sanac (1662) – Pometenik (1857), 10 km zapadno od Mojkovca  u okuci Tare, u međuprostoru između 3. i 7. krajiške brigade, na krajnjim severoistočnim padinama grebena Sinjajevine. Na taj događaj Vrhovni štab je veoma brzo reagovao istog dana, radio-depešom koju je u 11,45 sati uputio
štabu 2. proleterske divizije, u kojoj mu naređuje:

»Neprijatelj se koncentriše u Poljima (misli se na Gornje i Donje Polje, nap. J. K.), ima ofanzivne namere levom obalom Tare ka Bistrici. (Misli se na selo nizvodno na levoj obali Tare prema Đurđevića Tari.) Hitno rokirajte krajišku na taj pravac, a u G. Lipovo jedan bataljon četvrte crnogorske«

Tog dana 3. bataljon 7. krajiške kod Crkvine i 4. bataljon u Lipovu bili su do kraja angažovani u odbijanju neprijateljskih napada na njihovim pravcima odbrane, pa je umesto čitave brigade rokiran samo 1. bataljon sa levog krila brigada iz rejona Trebaljevo, odnosno Moračno. U naređenom pracu, bataljon je krenuo odmah nakon pređenih 15 km usiljenim maršem, grebenom Sinjajevine stigao u rejon crkve Ružice i Borova Glava (1850) iz kojeg je sprečavao dalji pokret neprijatelja na tom pravcu sve do 20. maja u sadejstvu sa delovima 2. dalmatinske brigade, koju je štab 2. proleterske divizije u međuvremenu rokirao iz rejona Šavnika i Boana na sektor Tare.

Istovremeno, 18. maja, na desnom krilu 7. krajiške njen 3. bataljon je, sadejstvujući delovima 4. crnogorske brigade u rejonu Crkvine, održao svoje položaje i u oštrim borbama sa delovima borbene grupe »Salminger« imao 6 poginulih i više ranjenih boraca, a 4. bataljon je u protivnapadu odbacio dijelove borbene grupe »Daumiler« u Donjem Lipovu i povratio prvobitne položaje u tom rejonu. Na taj način je 7. krajiška brigada uspela stabilizovati položaje na čitavom frontu odbrane brigade od Crkvine, preko Lipova do
Ružice i tu liniju održala čvrsto u svojim rukama sve do 21. maja izjutra, kada ju je u celini preuzela 4. crnogorska i 2. dalmatinska brigada. Otpornost te odbrane visoko je ocenjivao i sam neprijatelj. U izveštaju komandanta nemačkih trupa generala Litersa, koji je 20. juna podneo svojoj Vrhovnoj komandi, o toku borbe i iskustvima u toj operaciji, pored ostalog se navodi da se u prvoj fazi okruženja od 15. do 24. maja:

»Pri napadu od Kolašina prema zapadu i Sahovićima, morao slamati žestok otpor neprijatelja«.

Pošto se u tom periodu u odbrani od Kolašina prema zapadu najviše vremena nalazila 7. krajiška brigada, sa sigurnošću se može tvrditi da se takva ocena odnosi u prvom redu na odbranu koju je ona izvodila. Za vreme tih borbi brigada je hrabro podnosila mnoge teškoće. Pored napada i protivnapada koji su se morali svakodnevno izvoditi, pratili su je
veoma loši vremenski uslovi u kojima su se smenjivale ledene kiše, susnežice i sneg, magle i niski oblaci nošeni snažnim vetrovima, a čitav prostor bio je ogolela površina, sa bezbroj vrtača, bez bilo kakvih građevina u kojima bi se borci mogli skloniti od nevremena. Bespuća i razvučeni borbeni poreci četa otežavali su snabdevanje i inače nedovoljnim obrocima hrane, pa su mnogi delovi jedinica u streljačkom stroju gladovali, ali su i pored toga svoje borbene zadatke odgovorno izvršavali.

Borbe brigade u Pivskoj župi

Štab 2. proleterske divizije dobio je od Vrhovnog štaba 20. maja u 12,05 sati radiogram sledećeg sadržaja:

»Štabu II proleterske divizije

Neprijatelj preduzeo koncentričnu ofanzivu od Pljevalja, Foče i Gacka u pravcu slobodne teritorije. I i III brigada upućene za Foču. Vi odmah uputite Sedmu krajišku pravcem Šavnik, Pivski Manastir, Ravno da pojača Hercegovačku«.

U te tri rečenice teksta sadržana je i procena operativno-strategijske situacije i tadašnja odluka Vrhovnog štaba o daljim dejstvima snaga Glavne operativne grupe u obrnutom pravcu, na zapad, umesto dotadašnjeg koji se odvijao na istok. Sve odluke koje su kasnije donošene i sva naređenja koja su na osnovu tih odluka izdavana jedinicama, temeljila su se na ovoj osnovnoj zamisli Vrhovnog štaba ili su proisticala iz njenog duha. U proceni situacije veoma jasno je uočeno dejstvo glavnih snaga neprijatelja iz tri različita pravca
jednovremeno, kao i osnovna namera tih dejstava. Dejstvo iz istočnog pravca, sa linije Pljevlja – Kolašin, trebalo je da veže što veći broj snaga Glavne operativne grupe i da ih na širokom frontu potiskuje na zapad, a dejstvo iz severnog pravca, sa linije Foča – Čajniče i iz južnog pravca sa linije Gacko – Nikšić, išli su u susret jedno drugom, takođe na širokom frontu i na rastojanju u prošeku od oko 100 km. Takvim jednovremenim dejstvom iz sva tri pravca trebalo je da se naše snage sabiju u prostor Durmitora i Pivskih planina i uz podršku avijacije unište u tom prostoru.

Način ostvarivanja tog opkoljavanja imao je krupan nedostatak u tome što odmah ranije nije bio uspostavljen zastor i iz zapadnog pravca na drumu Foča – Gacko, dolinom reke Sutjeske, preko prevoja Čemerno, u dužini od oko 60 km. Kasnije tok događaja pokazao je da su Nemci nastojali taj zastor uspostaviti dejstvom na spoljnim krilima jedinica iz severnog i južnog pravca, ali im to nije sasvim uspevalo. Osnovni razlog neuspeha je brzina kojom je Vrhovni štab donosio svoje odluke i bez oklevanja vršio pregrupaciju svojih snaga. Njegova odluka da 1. proletersku i 3. krajišku uputi od Pljevalja za Foču, a 7. krajišku sa Sinjajevine da pojača 10. hercegovačku prema Gacku jednovremeno, u suštini je imala isti smisao. Sa prve dve brigade i snagama Drinske operativne grupe (2. proleterska, 6. i Majevička kojima je priključena i 3. dalmatinska) trebalo je odbaciti ili bar sprečiti dalji prodor snagama nemačke divizije i 4. domobranske brigade, koje su u dotadašnjim dejstvima, od 15. do 21. maja, iz rejona Foče već izbile neposredno ispred Čelebića, i na levu (severnu) obalu Sutjeske na odseku od Popovog Mosta do ušća u Drinu, kod sela Bastasi (20 km južno od Foče), i time obezbediti desni bok snagama Glavne operativne grupe koje će se izvlačiti u prostor Zelengorenprema zapadu. Istovremeno, sa 10. hercegovačkom i 7. krajiškom na desnomnkrilu 3. divizije, trebala je sprečiti prodor neprijatelja iz južnog pravca od Gacka na severoistok prema Goranskom, odnosno Pivskom Manastiru i na sever, drumom prema Foči, niz vodotok Sutjeske i time zaštititi levi bok snagama Glavne operativne grupe sa južne strane. Kasniji tok događaja potvrdio je ispravnost takvog rešenja, kao jedino mogućeg u takvim uslovima, a od stepena izvršenja te odluke Vrhovnog štaba zavisila je širina koridora kojim su se morale izvlačiti sve jedinice i ustanove, koji bi, d a j e bio ostvaren, na liniji Šćepan Polje – Pivski Manastir dolinom Pive bio širok 48 km, a na liniji Popov Most – Čemerno, dolinom Sutjeske, 28 km.

Prostor između Pive i Sutjeske, na kojem su se vodile žestoke borbe u zaštiti izvlačenja jedinica preko Vučeva i Tjentišta, izrazito je planinskog i teško prohodnog karaktera. Osim dubokih kanjona Pive sa istočne, Sutjeske sa zapadne i severne strane, on je i sa južne strane odsečen kanjonom rečice Vrbniče, koja se iz zapadnog pravca uliva u Pivu kod Pivskog Manastira. Unutrašnjost tog prostora čine četiri visoke gromadne planine, povezane u jednu celinu: Lebršnik (1985) i Bioč (2397) iznad kanjona Vrbniče, a iza njih Volujak (2336) i Maglie (2386). Severnije od Maglića, prema ušću Sutjeske i Pive u Drinu, je prostrani plato Vučevo.

Još od početka ofanzive, 15. maja, pravac od Gacka preko Ravnog pored vodotoka Vrbniče i od Nikšića preko Javorka u rejon Bajovo Polje imao je važan operativni značaj i za neprijatelja i za snage Glavne operativne grupe.

U trenutku kada je, 20. maja, Vrhovni štab doneo odluku za izvlačenje snaga u zapadnom pravcu, kontrola i odbrana Pivske Župe bila je preduslov za održavanje čvrstine celokupnog borbenog poretka operativne grupe i slobodnijeg unutrašnjeg manevra, u situaciji kada su se njene snage još uvek uporno borile za usporavanje nastupanja neprijatelja iz istočnog pravca, a snage određene za zaštitu od Foče i prodor na zapad tek bile u prikupljanju. U takvim okolnostima prevremeni gubitak tog prostora prouzrokovao bi i gubitak prelaza preko kanjona Pive na ušću Vrbniče (Krstac) i kod Mratinja, 12 km severnije, a time još više umanjio mogućnost manevra po unutrašnjim pravcima, do čega je kasnije i došlo posle neuspeha na frontu prema Foči i gubljenja prelaza kod Donjeg Kruševa, južno od Šćepan-Polja, jer drugih prelaza nije bilo na čitavoj dužini kanjona Pive.

U to vreme 3. udarna divizijaje, sa 5. crnogorskom brigadom na levom krilu, zatvarala pravac Nikšić – Šavnik, preko prevoja Krnovo i grebena planine Vojnik; sa 1. dalmatinskom brigadom pravac Nikšić – Bajovo Polje, preko prevoja Javorak u sredini, a na krajnjem desnom krilu, sa 10. hercegovačkom, pravac Gacko (Avtovac) – Goransko i brojne planinske staze koje iz Gatačkog polja preko grebena Golije izvode u Pivsku Župu. Tada je brigada u svom sastavu imala šest bataljona, sa ukupno 1.240 boraca i od početka ofanzive sa tri bataljona (2, 3. i 4) pod komandom štaba brigade branila pravac od Gacka, preko Ravnog, za Goransko, a sa tri preostala bataljona pod komandom komandanta brigade Vlade Šegrta pravac od Nikšića preko Javorka za Bajovo Polje i Gornju i Donju Breznu u sadejstvu sa 1. dalmatinskom brigadom. Ti bataljoni su smenili dva bataljona 2. proleterske brigade na liniji Jasenovo Polje – Duga, 20 km južno od Bajovo Polje prema Nikšiću, koji su 19. maja upućeni na Vučevo u sastav brigade prema Foči i kasnije u tom rejonu imali veoma važnu operativno-taktičku ulogu.

Iz takvog rasporeda 3. divizije je vidljivo da je štab divizije grupisao glavne snage na levom krilu u odbrani na pravcima Nikšić – Bajevo polje i Nikšić – Šavnik iz razumljivih razloga, jer su to bili jedini putni pravci na kojima je bila moguća upotreba neprijateljske borbene tehnike koja mu je, mada u ograničenom broju, omogućavala najbrže napredovanje. Ipak, u odnosu na novonastalu situaciju suviše je bio potcenjen pravac Gacko – Goransko, naročito od strane štaba 10. hercegovačke brigade. Štab 2. proleterske divizije preneo je 20. maja štabu 7. krajiške naređenje Vrhovnog štaba za pokret u naređenom pravcu i obavestio ga da dotadašnje položaje na Sinjajevni preuzimaju delovi 4. crnogorske i 2. dalmatinske brigade. Uveče i u noći 20/21. maja taj zadatak je saopšten jedinicama u uproštenom da se vraćaju u Bosnu, odnosno u Bosansku krajinu, pa su ga borci sa neskrivenim zadovoljstvom prihvatili. Ta vest ih je obradovala i dala im potstrek za još veća naprezanja. Štab brigade sa prištapskim i pozadinskim delovima iz Timara, 1. bataljon od crkve Ružice a 3. bataljon iz rejona Crkvine krenuli su na marš 21. maja izjutra, opštim pravcem Šavnik – Dubrovsko – Dubljevići – Borkovići, severnom stranom kanjona Komarnice i 23. maja posle podne stigli u rejon Goransko i Pivski Manastir. Četvrti bataljon je iz rejona Gornje Lipovo krenuo dan kasnije, noću 21/22. maja, jer je 21. maja vodio borbu i tek uveče predao položaje delovima 4. crnogorske brigade na liniji Jablanov vrh – Vratio, a zatim nastavio marš za brigadom do mesta Duži, gde je prešao kanjon Komarnice na južnu stranu i 23. maja stigao u rejon Gornja Brezna, na pravac prema Nikšiću, u isto vreme kad je i glavnina brigade stigla u Goransko.

Bio je to jedan od najdužih i najtežih marševa koje je brigada do tada imala. Njena glavnina je trebala preći rastojanje od preko 80 km bez odmora, po najtežem zemljištu, uskim planinskim stazama preko ogolelih kamenjara Pivskih planina, koja se ili spuštala u jaruge ili pela na oštre grebene bez koraka po ravnoj površini. Za vreme pokreta brigadu su pratili napadi neprijateljske avijacije. U tom maršu imala je samo dva kraća zastanka radi podele po jednog dnevnog obroka hrane, koji se sastojao ili od malo mleka ili od dva-tri kuvana krompira bez hleba. U tim trenucima borci bi odremali nekoliko minuta i nastavljali dalje. Takav tempo kretanja bio je iscrpljujući. Kada su stigli u navedene rejone borci su imali još toliko snage da se rasporede na dodeljene položaje, sa kojih za izvesno vreme više nisu mogli ni nazad ni napred. Štab 10. hercegovačke brigade je odustao od namere da te noći izvrši protivnapad na pravcu Goransko – Ravno.

Pre pristizanja jedinica u rejon marševskog cilja, štab 7. krajiške brigade stupio je u vezu sa štabom 10. hercegovačke u rejonu Orah, 10 km severozapadno od Goranskog, radi upoznavanja sa trenutnom situacijom na frontu, utanačavanja načina uvođenja brigade u borbu i preciziranja njenih zadataka na tom pravcu. Neprijateljske snage su u jutarnjim časovima 23. maja prešle u napad na oba pravca koja su branili bataljoni 10. hercegovačke brigade – na pravcu Nikšić – Bajovo polje, glavnina 13. SS puka iz SS divizije »Princ Eugen« ovladala je prevojem Javorak, a na pravcu Gacko – Goransko glavnina borbene grupe »Anaker« 118. nemačke divizije, ojačane 2. bataljonom 13. SS puka »Princ Eugen« divizije ovladala je rejonom Ravno, odbacivši bataljone 10. hercegovačke na liniju Šejtan kula – Zmijski krš na južnoj strani Vrbniče. To znači d a j e pre dolaska 7. krajiške brigade na taj sektor neprijatelj već ovladao najvažnijim položajima na osnovnim pravcima dejstva, pa je njen dolazak objektivno mo^ao samo usporiti dalje nastupanje neprijateljskih snaga u prostor Pivske Zupe. Takav doprinos bio je od operativno-taktičke važnosti, jer je za nedelju dana odgodio ono što se kasnije događalo na Javorku (pivskom) i Mratinju, pa i u širem prostoru gornjeg toka Pive i Sutjeske.

Borbena grupa »Anaker bila je sastavljena od štaba 738. pešadijskog puka iz 118. nemačke divizije sa pukovskim prištabskim delovima; 2. i 3. bataljona tog puka; delova 118. pionirskog bataljona; 2. diviziona 668. artiljerijskog puka i 118. izviđačkog bataljona. Njeno dejstvo na tom sektoru duže vreme odvijalo se na dva dosta odvojena pravca jednovremeno, verovatno i zbog veoma složenog topografskog sklopa zemljišta u gornjim tokovima Sutjeske, Vrbniče i Pive. Na pravcu od Gackog prema Goranskom, preko Ravnog,
niz istočnu stranu vodotoka Vrbniče dejstvovao je 2. bataljon iz 13. puka SS divizije »Princ Eugen«, uz ojačanja ustaških jedinica iz Hercegovine, a potom se bataljonu pridružio i 2. bataljon iz sastava borbene grupe »Anaker«, preko Čemerna i predela Izgori. Od tada su ove snage, uz podršku odgovarajućih rodovskih jedinica, u stvari, dejstvovale sa južne strane Lebršnika i Bioča s ciljem zatvaranja prelaza preko Pive u rejonu Pivski Manastir i Krstac, 8 km severnije u kanjonu Pive. Drugi deo te grupe vršio je kontrolu doline Sutjeske i pokušavao da iz rejona Suhe i Tjentišta severnom stranom Maglića izbije na plato Vučevo i na prelaz Pive kod Mratinja, a potom ovlada zapadnom stranom kanjona Pive na odseku Mratinje – Krstac i poveže se sa prvim delom koji dejstvuje na južnoj strani Lebršnika i Bioča. Ti pokušaji iz doline Sutjeske uspešno su sprečavani delovima 1. i 2. proleterske brigade, koji su u vremenu od 25. do 27. maja odbacili grupu »Anaker« iz rejona Suhe i čvrsto zaposeli pogodne položaje za odbranu na liniji Vratar – Prosječenica, na položajima prema prevoju Čemerno i Izgori i tako zatvorili ulaz u dolinu Sutjeske iz južnog pravca.

U noći 23/24. maja 7. krajiška brigada je izvršila posedanje položaja za odbranu sa 1. bataljonom na liniji Pakline – Radojičići, radi zatvaranja pravca od Hadžića poljane, a sa 3. bataljonom na levom krilu na liniji Međeđa – Apište radi zatvaranja pravca od Višnjića dola planinskom stazom preko Komanskih koliba i preko grebena Golije. Štab brigade razmestio se u rejonu Orah, pored štaba 10. hercegovačke, a pozadinski delovi u Goranskom i kod
Pivskog Manastira. Desno od 1. bataljona 7. krajiške u neposrednom dodiru branili su se bataljoni 10. hercegovačke sa obe strane reke Vrbniče i kontrolisali južne padine Lebršnika i Bioča. Borbe su trajale do 28. maja, na nizu uzastopnih linija odbrane, u kojima su se redali napadi i kontranapadi. Ono što bi neprijatelj osvojio tokom dana, noću su bataljoni tih dveju brigada vraćali, tako da se front, u osnovi, nije pomerao. Na položaje 1. i 3. bataljona 7. krajiške napadao je 2. bataljon 13. SŠ puka, a na bataljone 10. hercegovačke
2. bataljon borbene grupe »Anaker« uz ostala ojačanja.

Na pravcu odbrane od Nikšića prema Bajovom polju, Gornjoj i Donjoj Brezni, takode su vodene izuzetno teške borbe i danju i noću. Četvrti bataljon 7. krajiške i jedan bataljon 1. dalmatinske brigade su danju 24. maja, u okviru protivnapada bataljona 10. hercegovačke brigade, vršili napad u zahvatu druma Brezna – Javorak. Četvrti bataljon je na svom pravcu, levom stranom druma, preko katuna Živa, napadao neprijatelja na grebenu Javorka, 8 km južno od Gornje Brezne, a bataljon 1. dalmatinske desnom stranom druma na greben Sirčeva glavica, koji se od Javorka proteže na zapad u pravoj liniji.

Na ivicama tih grebena Nemci su zaposedali zaklone ozidane od kamena i zemlje sa puškarnicama, koje su ranije izgradile italijanske jedinice kao deo spoljne odbrane Nikšića. U napadima na te grebene dolazilo je do dramatičnih i teških situacija. Streljački stroj 4. bataljona 7. krajiške, vešto koristeći pošumljene delove zemljišta, podišao je zaklonima na blisko odstojanje i morao zastati dvadesetak metara ispred njih, jer su se i Nemci za toliko
povukli na drugu stranu, pa je i jedna i druga strana držala na nišanu oštru ivicu grebena na koju se niko nije usuđivao pojaviti. Oni koji su se nalazili u zaklonima nisu mogli koristiti puškarnice u koje su borci 4. bataljona gađali. Nemcima je jedino preostalo da se brane ručnim bombama, ali su bombe prebacivali preko streljačkog stroja napadača ili su se kotrljale niz strminu i eksplodirale daleko iza boraca, bez ikakvog efekta. Obe strane su došle u svojevrsnu pat poziciju u kojoj jedna drugoj nije mogla ništa. Na desnom krilu delovi dalmatinskog bataljona uspevali su uskočiti u pojedine zaklone i pleniti rančeve nemačkih vojnika. Borce, zaokupljene oko sadržine ranaca, Nemci bi vrlo brzo odbacivali nazad na veće rastojanje. Ti prizori su se ponavljali od zaklona do zaklona duž grebena i na tome se sve i završavalo.

Takvo stanje trajalo je do kasno popodne, kada su se na krivini druma pojavili nemački tenkovi, u međuprostoru između ova dva bataljona, na desnom krilu 4. bataljona 7. krajiške i bočnom vatrom počeli obasipati streljački stroj bataljona koji je ležao ispred ivice grebena. Zbog toga se 4. bataljon 7. krajiške morao povući preko uvale Živa na greben Toplo prisoje (1286), koji se proteže paralelno sa grebenom Javorka, a bataljon Dalmatinske na Stojkovac (1369). Na tim položajima bataljoni su ostali do 26. maja naveče i sprečavali dalje nastupanje neprijatelja sa grebena Javorka prema Gornjoj Brezni.

U noći 26/27. maja 4. bataljon izvršio je pokret južno pored Gornje i Donje Brezne, Bajovog Polja i kod Bezuja prešao na severnu stranu kanjona Kommarnice. Bataljon je nakon pređenih 30 km, 27. maja stigao u rejon Pivskog Manastira, u trenutku kada su se 1. i 3. bataljon 7. krajiške i bataljoni 10. hercegovačke počeli izvlačiti sa položaja ispred Goranskog preko Pive na desnu obalu reke, i vršio njihov prihvat. U borbama neprijatelj je odbacio dva bataljona 10. hercegovačke, koji su se branili na desnom krilu sa obe strane Vrbniče prema Plužinama (Gola glava) i prema prelazu na Pivi kod Krstača, te zapretio odsecanju ostalih snaga na levom krilu u tom prostoru i nabacivanju na neprelazni kanjon Komarnice, gde nebi mogle izbeći uništenje. Prebacivanje jedinica ovih dveju brigada preko Pive u prostor Pivskih planina trajalo je čitav dan i noć 27/28. maja na dva mesta. Kod sela Krstac prvo se prebacio jedan bataljon hercegovačke sa delom štaba brigade i pozadinskim
jedinicama, a potom 1. bataljon 7. krajiške, koji u povlačenju preko katuna Sume sa dve čete i štabom bataljona nije mogao pronaći stazu niz koju bi se spustio u kanjon Pive a nazad nije mogao zbog pritiska neprijatelja. Neočekivano je iskrsnuo vrlo ozbiljan problem, koji su razrešila dva seljaka sa fenjerima, koje im je uputila četa sa druge strane kanjona. Oni su ih izveli na stazu i preveli na drugu stranu pre svanuća. Kod Pivskog Manastira su se
tog dana i noći prebacile sve ostale jedinice obeju brigada, tako što su prvo prešla dva bataljona Hercegovačke pa 3. bataljon 7. krajiške, tek pred svanuće 28. maja, jer se sporo izvlačio sa ogolelih kamenjara u rejonu odbrane na Ledenici.

Dan kasnije uvidelo se da je pravac izvlačenja obeju brigada na istočnu stranu Pive bio u osnovi pogrešan, jer su na takav način, mada strme i teško prohodne južne padine Bioča i Lebršnika iz doline Vrbniče na sever ostale potpuno neposednute, a tim i zastor prema platou Vučeva i prelazu kod Mratinja iz južnog pravca neposednut na čitavoj širini od Pive do Sutjeske. U napisima brojnih autora ta greška se različito komentariše i objašnjava ishitrenim donošenjem odluke štabova obeju brigada. Rekonstrukcijom stvarnog toka događaja nije teško dokazati da takve tvrdnje nemaju realne osnove. Do povlačenja u tom pravcu moralo je doći jer su i dejstva neprijateljskih jedinica od samog početka bila usmerena u pravcu prelaza kod Pivskog Manastira i Krstača koji su se morali braniti svim snagama. Greška branilaca se nije mogla ispraviti na dan izvlačenja, 27/28. maja, već ranije, najkasnije 23/24, prilikom uključivanja 7. krajiške u borbu, bilo tako što bi se povlačenje bataljona 10. hercegovačke brigade usmeravalo na severnu stranu uz južne padine Bioča ili upotrebom 7. krajiške na desnom krilu 10. hercegovačke preko Brljeva, Miloševića i Stirnog severnom stranom Vrbniče. Umesto toga, 7. krajiška se nalazila na levom krilu hercegovačkih bataljona orijentisana delom i prema Goliji, pa se 27. maja nije mogla povlačiti na bilo koju drugu stranu osim na onu na koju se i povukla.

Prešavši Pivu 7. krajiška se razmestila u rejone s. Boričje (Pirni Do), Pišće i Vojinovići na Pivskoj planini, zatvarajući prelaz Pive kod Krstača, na desnom krilu 10. hercegovačke brigade koja je zatvarala prelaz na Komarnici kod Pivskog Manastira. Tako je posle 7 dana neprekidnih iscrpljujućih pokreta i borbi na izrazito kraškom zemljištu na kojeg borci nisu bili naviknuti, u kojima je prešla preko 100 km brigada konačno napustila Pivsku Župu. Time je bio završen i njen dotadašnji pravac dejstva, a ubrzo se otvorio novi – mratinjski pravac i nastupila nova složenija situacija. Ali, ovog puta bila je još većih razmera, jer se odnosila na čitavu Operativnu grupu Vrhovnog štaba u kojoj je brigada morala žrtvovati i samu sebe.

Brigada u odbrani Mratinja

Operativna situacija 28. maja, u Glavnoj operativnoj grupi brzo se menjala,jer su brojni događaji sustizali jedni druge iz časa u čas. Čim je prethodne noći, 27/28. maja, pristigla britanska vojna misija kod sela Negobuđa istočno od Žabljaka, Vrhovni štab je izdao potrebna naređenja da sve snage napuste Sandžak i povuku na levu južnu stranu kanjona Tare, da se 2. divizija povuče sa Sinjajevine na masiv Durmitora, a 3. divizija na severnu stranu kanjona Komarnice i delom na istočnu stranu kanjona Pive kod Pivskog Manastira.

Tim naređenjem je izvlačenje 7. krajiške i 10. hercegovačke brigade u navedenom pravcu bilo i ozvaničeno. Osnovni smisao takvog rešenja bio je da se privlačenjem snaga skrati front i oslsncem na kanjone Tare, Komarnice i Pive i masiva Durmitora, kao vrlo jakih i teško savladivih položaja, manjim snagama uspešno brani prostor Pivskih planina, a glavne snage brzo pregrupišu na osnovni pravac proboja preko Vučeva, Sutjeske i Zelengore na zapad, za kojeg se Vrhovni štab odlučio dva dana ranije, 26. maja, odmah posle neuspeha 1. proleterske divizije i Drinske operativne grupe da taj proboj prošire pored Foče. U tom trenutku, za prelaz preko kanjona Pive u pravcu Vučeva mogla su se koristiti samo dva preostala prelaza. Jedan kod sela Mratinja, a drugi 10 km severnije i nizvodno kod sela Donje Kruševo, na domak Šćepan Polja. To je bio jedini mogući način da se na pravcu određenom za proboj ostvari potreban odnos snaga i da se brzim i veštim manevrom
po unutrašnjim pravcima istim snagama izvrši i jedan i drugi zadatak.

U takvoj situaciji prostor Vučeva je, za obe strane u sukobu, dobio izuzetan operativno-taktički značaj, a u toku bitke na Sutjesci postao i znatno širi geografski pojam. Reč je o prostranom platou koji se na istočnoj strani ćelom dužinom strmo spušta u kanjon Pive, dubok i preko 800 metara, a na zapadnoj i severnoj nešto blaže u dolinu Sutjeske i korito Drine. Taj prostor je delimično pokriven šumama i pašnjacima po kojima su izgrađena stočarska prebivališta. Sledeći tokove istorijskih zbivanja u bici na Sutjesci, najpoznatiji
su katuni Strmac, Duži, Koritnik, Hadžića Ravan, Jezerina, Plan Polje, Dragoš Sedlo, Mrkalj Klade, Suha Gora (Lokva Dernečište), Poljana, Prepeličje (Katunsko Polje) i dr. Na jugoistočnom delu Vučeva je udolina i selo Mratinje, u kanjonu na levoj strani Pive, udolina je okružena sa južne strane veoma strmim padinama Bioča, sa zapadne padinama Maglića, severne Vučeva, a sa istočne vodotokom Pive, koji je odvojen od naselja uskom planinskom
pregradom preko koje kroz usek prolazi put na viseći most i stazu koja na drugoj strani reke sa bezbroj serpentina izvodi iz kanjona u prostor Pivskih planina. Uzdužnom osom po sredini Mratinja prolazi samo jedan put, od kojeg se na istočnom i zapadnom kraju udoline odvajaju po dve planinske staze na dve različite strane. Na istočnom kraju jedna staza ide na sever i serpentinama izvodi u prostor Vučeva, a druga na južnu stranu, uz padine Bioča, preko katuna Javorak (pivski) izvodi u selo Brljevo i Štirno u dolini Vrbniče. Na zapadnom kraju sela, u uglu ispod Velike Pleća (2018) i Previje (1577) jedna staza vodi na severozapad, uz Omarske Strane, na Lokvu Dernečište i Mrkalj Klade, a druga na jugozapadnu stranu u prostor gde se Bioč, Maglie i Volujak spajaju u jedno čvorište .

U cilju izvršavanja navedenog naređenja Vrhovnog štaba, od 28. maja, brojne jedinice Glavne operativne grupe su već bile u pokretima u naređenim pravcima:

– Kod 1. proleterskke divizije – pod čijom komandom su bile i jedinice Drinske operativne grupe, 1. proleterska, 1. majevička i 6. istočnobosanska brigada bile su u izvlačenju iz prostora Čelebići i prelazu na levu stranu Tare kod Uzlupa i Pive kod Šćepan Polja u prostor Vučeva na južnoj strani Sutjeske od njenog ušća u Drinu do Popovog Mosta, a 3. krajiška preko Uništa radi posedanja položaja na južnoj strani Tare od Uništa do ušća u Drinu kod
Sćepan Polja. Time je bio jače pokriven front prema Foči, ispred snaga 118. nemačke divizije i 4. domobranske brigade, na člitavoj dužini od Uništa na Tari do Popovog Mosta na Sutjesci. Druga proleterska brigada je i dalje držala ranije položaje, delom snaga kod Suhe, a delom kod Tjentišta u dolini Sutjeske, a 3. sandžačka u pokretu od Đurđevića Tare prema Žabljaku, ispred neprijateljske borbene grupe »Ludviger«;

– Kod 2. proleterske divizije – 2. dalmatinska brigada u pokretu sa Sinjajevine je prema Durmitoru na desnom krilu 3. sandžačke, a 4. crnogorska brigada je već pristizala u rejon razmeštaja 7. krajiške i 10. hercegovačke brigade na Pivskoj Planini prema Mratinju;

– Kod 3. udarne divizije – 1. dalmatinska, 5. crnogorska, 7. krajiška i 10. hercegovačka brigada na severoj strani kanjona Komarnice i dela Pive na čitavoj dužini od mesta Duži, zapadno od Šavnika do sela Krstac;

– Sedma banijska divizija sa svoje tri brigade u pokretu sa linije planine Ljubišnje, radi prelaza na južnu stranu kanjona Tare u rejonu Tepci i posedanja položaja u međuprostoru između 3. krajiške i 3. sandžačke brigade u odbrani severozapadnih padina Durmitora u pravcu Pivskih planina;

– Centralna bolnica Vrhovnog štaba još ranije je napustila rejon Čelebića i prebacila se na južnu stranu Tare, u rejon Nikovići, Jerinići i Polje u prostoru ušća Pive i Tare u Drinu, a Vrhovni štab je pristigao od Žabljaka u rejon Podmilogora severozapadno od Nedajna na Pivskoj planini.

Tako je za dva dana, do 30. maja, bilo izvršeno povlačenje svih snaga iz Sandžaka i sa Sinjajevine i Pivske Župe u međurečje Piva – Tara – planina Durmitor, prema planu Vrhovnog štaba i skraćen front na uži prostor, oslonjen na vrlo jake prirodne prepreke koje su se mogle lakše braniti i sa manjim snagama, a glavne snage bile oslobođene radi daljeg pregrupisavanja i angažovanja na pravcu određenom za proboj. Sve te pokrete neprijatelj je budno pratio izviđanjem iz vazduha i svim snagama nastojao je da ih spreči, omete
ili uspori upotrebom raspoložive avijacije, koju je na čitavom prostoru angažovao.

U zoni odbrane 3. divizije, našavši se pred neprohodnim kanjonom Komarnice i delom Pive, Nemci su najednom spoznali važnost planine Bioč i mratinjskog prelaza, jer su primetili da im snage Glavne operativne grupe na tom sektoru fronta izmiču na zapadnu stranu. Kod 118. divizije su primetili da protivnik prelazi Pivu i grupiše se u prostoru Vučevo. Deo borbene grupe »Anaker« iz južnog pravca od Čemerna i glavnina iz severnog pravca od
Popova Mosta nisu mogli da ostvare međusobni spoj zbog snažnog otpora delova 2. proleterske brigade, koji su držali prostor na obe strane u dolini Sutjeske, kao neku vrstu mostobrana u samom koritu reke, širine desetak kilometara.

U takvoj situaciji komandant 118. nemačke divizije je, 28. maja, izdao naređenje jedinicama, po kojem je glavne snage trebalo da izvrše rokadu severnom stranom Sutjeske, od ušća u Drinu prema Popovom Mostu, a borbena grupa »Anaker« sa svojim 2. bataljonom iz rejona Stabne i Miloševića, uz južne padine Bioča, na sever pravcem Brljevo – Javorak – Mratinje, a glavnim snagama te grupe, iz doline Sutjeske severnim padinama Maglića da  ovlada rejonom Vučevo i zaposedne ivicu kanjona Pive od Mratinja do Donjeg
Kruševa i tako zauzme oba preostala prelaza preko Pive. Čim je zaključio da 118. divizija ne uspeva ostvariti plan dejstva borbene grupe »Anaker«, komandant nemačkih trupa, general Liters, 30. maja je promenio prvobitni zadatak i SS diviziji »Princ Eugen«. Tog dana njena dejstva na frontu od Šavnika do Pivskog Manastira na južnoj strani Komarnice prema snagama 5. crnogorske, 1. dalmatinske i 10. hercegovačke brigade bila su obustavljena i naređeno joj je da se rokira u levu, zapadnu stranu, na liniju Goransko – Ravno – Izgori i sa te linije pređe u nastupanje uz južne padine Bioča, preko Lebršnika i zapadnih strana Volujaka prema Mratinju i na Vučevo, odnosno pravcem nastupanja borbene grupe »Anaker«.

Na taj način je neočekivano došlo do porasta značaja odbrane prostora između reke Pive i Sutjeske sa južnog pravca, a i do izuzetno kritične situacije za snage Glavne operativne grupe u celini, koje do 28. maja nisu imale svoje snage na toj strani, osim dva bataljona 2. proleterske brigade na ulazu u klisuru Sutjeske u rejonu Vratara i Prosječenice južno od Suhe. Prelaz kod Donjeg Kruševa je od 28. maja bio ugrožen neposrednim dejstvom nemačke artiljerije sa severne strane Drine i Tare, tako da je ostao jedino prelaz kod Mratinja, na koji su upućivane sve snage Operativne grupe u prostoru Pivske planine. Eventualnim brzim izbijanjem neprijateljskih snaga na planine Bioč, Volujak i Maglić iz južnog pravca bila bi izgubljena i čitava visoravan Vučevo, a time bi i uništenje snaga Glavne operativne grupe postalo neizbežno. Sve je zavisilo od blagovremene spoznaje te opasnosti, angažovanja snaga odgovarajuće jačine od strane Vrhovnog štaba, brzine i efikasnosti njihovog dejstva na osnovnim pravcima upotrebe. Stvarni tok događaja na južnoj strani odbrane snaga Glavne operativne grupe u tom prostoru, zanemarujući brojne
detalje, odvijao se po sledećem:

Tokom dana 29. maja sa istočne strane kanjona Pive iz rejona Krstac osmotreno je pomeranje ojačanog neprijateljskog bataljona iz rejona Miloševići i Budanj, u dolini Vrbniče, na severnu stranu u rejon sela Brljeva na zapadnoj strani reke severnije od ušća Vrbniče u Pivu, sa jasno izraženom namerom da nastavi pokret planinskom stazom koja iz tog rejona uz južne strane Bioča preko Javorka izvodi u Mratinje, jer drugog puta nije bilo.

Na istočnoj strani Pive tog dana nalazili su se u istom rejonu, Pimi Do, štab 2. i 3. divizije, štabovi 7. krajiške i 10. hercegovačke brigade, udaljeni desetak kilometara od Vrhovnog štaba, koji se nalazio u rejonu Podmilogora.

Čim je saznao za taj pokret neprijatelja, Vrhovni štab je naredio da štab 3. divizije preuzme komandovanje jedinicama na tom sektoru, a 7. krajiškoj brigadi postavio je zadatak da usiljenim maršem krene pravcem selo Vojinovići – Barni Do – Mratinje, na katun Javorak i spreči prodor neprijatelja na pravcu Brljevo – Mratinje. Za brigadu je to bio izuzetno složen, naporan i veoma odgovoran zadatak, ali i izraz poverenja Vrhovnog štaba u njenu borbenu vrednost u najtežim uslovima. Trebalo je posle petnaestodnevnih neprekidnih borbi i pokreta bez odmora, veoma oskudne i neredovne ishrane savladati razdaljinu od 21 km u što kraćem vremenu, po surovom bespuću Pivske planine i kanjon Pive dubok preko 800 metara do Mratinja, a potom uz severne padine Bioča do katuna Javorak još 8 km uspona, sa visinskom razlikom od 718 metara.

Pokret brigade izvršen je odmah, tako što je njen 1. bataljon krenuo u naređenom pravcu predveče 29. maja, 4. bataljon iza njega oko 23 časa noću, a 3. bataljon tek u zoru 30. maja. Iza 3. bataljona kretala se 10. hercegovačka brigada, bez 3. (mostarskog) bataljona, kojeg je ostavila u zastoru prema Pivskom Manastiru sa 1. dalmatinskom. Iza hercegovačke kretala se 4. crnogorska brigada. Sve tri brigade imale su zadatak da svojim napadnim i odbrambenim dejstvima u narednih nekoliko dana obezbeđuju levi bok snaga Glavne operativne grupe, u prostoru između Pive i Sutjeske, ispred snaga SS divizije »Princ Eugen« i borbene grupe »Anaker« iz južnog pravca.

Zbog velikog zamora boraca i teške prohodnosti staze kojom se kretao, 1. bataljon je stigao u Mratinje tek oko 9 časova 30. maja, gde je štab bataljona morao dati kraći pedah s namerom da se pripremi i podeli obrok hrane borcima, a istovremeno je uputio patrolu prema Javorku radi izviđanja.

Četvrti bataljon se istom stazom kretao dosta brže jer je manje vremena išao po mraku i već oko 10 časova čelom kolone prešao preko visećeg mosta na Pivi. Na ulazu u Mratinje kroz usek puta naišao je na začelje kolone 1. bataljona u kojoj su se borci okupljali oko kazana i požurivali da u njima proključa meso. Po kazivanju mnogih očevidaca u tom trenutku je komandant bataljona Jovo Medić neočekivano i uznemireno ponavljao da je neprijatelj na brdima iznad njih, ali su borci i dalje mirno ležali pored puta zagledani u kazane sa hranom. Uvidevši da ga ne slušaju, on je otpočeo prevrtati kazane jedan za drugim. Kad je prevrnuo poslednji kazan okrenuo se i otrčao napred uz kolonu, ponavljajući stalno jedno te isto – neprijatelj je na brdima iznad.

Radilo se o tome da je patrola upućena prema Javorku uhvatila jednog ili dva četnika meštanina, od kojih je saznala da se Nemci iz rejona Brljevo kreću sa južne strane Bioča, stazom prema Javorku, na razdaljini od svega 4 km, odnosno dva puta kraćoj od one iz Mratinja.

Nastao je užurban pokret levom stazom iz Mratinja, koja se paralelno sa kanjonom Pive uspinje pravo na Javorak. Na početku ta staza prolazi preko ogolelog kamenja do ivice poprečne kose Prečija (1341) pod veoma strmim nagibom, u dužini oko 2 km, a odatle nešto blažim, kroz gustu šumu Košara sve do Javorka (1473). U topografskom smislu Javorak nije naziv za predeo, već za grupu čobanskih koliba na severoistočnim padinama Bioča, iznad kanjona Pive, neposredno ispod litica Rukavac i Konjska lastva pod vrhom Veliki Vitao (2396) na glavnom grebenu Bioča. Kretanje na prvom delu staze bilo je izuzetno teško, jer se šljunak pod nogama izmicao pa se moralo pridržavati rukama. Nakon pređenih nekoliko stotina metara, fizički slabijim borcima je ponestajalo daha, naglo su gubili snagu i zaostajali, a konji su sa tovarima padali i otiskivali se niz točila. Pošto je i 4. bataljon bez zastoja u Mratinju nastavio pokret kad i začelje 1. bataljona, to su se čete oba bataljona izmešale duž staze a napred se probijali oni koji su bili fizički jači i izdržljiviji. Oni koji su se kretali na čelu 1. bataljona izmicali su na kratkom odstojanju napred i kad su izašli na ivicu šume ispred katuna skrenuli su na desnu stranu slepom stazom koja se gubi u rejonu kote 1473 ispod grede i natkrivljuje rejon Javorka sa severozapadne strane.

Odmah su otvorili vatru na Nemce sa bočne strane koji su se delom snaga već nalazili u rejonu katuna. Sa nekoliko minuta zakašnjenja čelo kolone 4. bataljona izišlo je na ivicu šume, na istom mestu gde su izišli i borci 1. bataljona. Tu su se razvili u strelce i na levom krilu 1. bataljona odmah prešli u napad duž staze pravo na čobanske košare, podišli ivici blage poprečne kose koju su držali Nemci i tu zastali na veoma bliskom odstojanju od neprijatelja. U prvih nekoliko minuta borbe na toj liniji ranjena su tri ili četiri borca iz 4. bataljona od eksplozija ručnih bombi. U tim trenucima svima se činilo da najveći doprinos toj borbi daje teški mitraljez »breda« iz 1. bataljona, iz kojeg je nišandžija Đuro Savatić dugim rafalima bez zastoja sa bočne strane ispod grede uspešno sprečavao svaki pokret Nemaca u tom prostoru.

U takvom rasporedu snaga ostalo se sve dok većina boraca iz oba bataljona nije pristigla sa začelja, a na začelju se u tom trenutku događalo ono što niko nije pouzdano mogao očekivati. Čim su do boraca doprli prvi odjeci mitraljeskih rafala i eksplozije ručnih bombi na Javorku, oni su se trgli iz opuštenosti, smogli snage da savladaju nepoznate granice sopstvene fizičke moći i kao preporođeni krenuli napred u napad. U jurišu oko 18 časova
odbacili su neprijatelja sa Javorka u Brljevo i dolinu Vrbniče. Tom borbom na Javorku borci 7. krajiške brigade su otklonili neposrednu opasnost za prelaz kod Mratinja, stvorili povoljnije uslove za izvlačenje ostalih snaga Glavne operativne grupe iz prostora Pivske planine, osujetili namere nemačkog komandovanja da iz južnog pravca zatvore obruč oko tih snaga na liniji kanjona Pive i obezbedili povoljnije mogućnosti za uvođenje u borbu jedinica 4. crnogorske i 10. hercegovačke brigade u dejstva za zaštitu levog boka snagama Glavne operativne grupe u prostoru između reke Pive i Sutjeske.

Borba 7. krajiške brigade na pivskom Javorku, 30. maja, predstavlja doprinos od velikog značaja u ovoj ofanzivi uopšte, bez obzira na njen skroman materijalni efekat i bez obzira što je bila samo uvod u borbe koje će se u narednih nekoliko dana rasplamsati na tom sektoru sa daleko većim brojem angažovanih snaga i sa jedne i sa druge strane.
Kasno predveče 30. maja na Javorak je pristigao i 3. bataljon 7. krajiške i zaposeo položaje na levom krilu 4. bataljona prema ivici kanjona Pive. Sa njim ili nešto kasnije u taj rejon pristigla su i dva bataljona 10. hercegovačke, a glavnina te brigade rano izjutra 31. maja. Tog dana u rejon Javorak pristigla je i 4. crnogorska brigada, štab 2. proleterske i deo štaba 3. divizije (komandant i politički komesar). Koncentracija tih snaga u rejonu Javorka vršena je u duhu direktive Vrhovnog štaba od prethodnog dana, 30. maja, po kojoj je
4. crnogorska, 7. krajiška i 10. hercegovačka, uz prethodno odbacivanje neprijatelja,
trebalo da se probija dolinom Vrbniče pravcem Stabna – Izgori – Grab, zaobilazeći sa juga masive Volujaka, Maglića i Zelengore, da bi se obezbedio što širi front proboja i izbeglo opkoljavanje snaga na glavnom pravcu preko Vučeva i Sutjeske. U tom smislu tada su dobile zadatak i 2. proleterska, 6. istočnobosanska i 1. majevička brigada, da prošire mostobran u dolini Sutjeske za otseku Grab – Popov Most, a 1. proleterska divizija sa
preostalim svojim brigadama da ne dozvoli Nemcima izbijanje na Vučevo iz doline Sutjeske na odseku Popov Most – ušće u Drinu iz severnog pravca.

Na tom delu, kod sela Cureva, 6. istočnobosanska i majevička su 30. maja već odbacile jedan takav pokušaj delova 118. divizije da ovladaju Vučevom. Prema prelazima na Pivi u tom danu marševale su još tri brigade (3. krajiška, 2. i 3. dalmatinska) sa zadatkom da se što pre prebace na Vučevo radi uključivanja u napadna dejstva na pravcu proboja preko Zelengore. Za obezbeđenje preostalog dela slobodne teritorije i zaštitu ranjenika u prostoru Pivske planine na istočnoj strani Pive angažovana je 7. banijska divizija u odbrani na levoj strani kanjona Tare i Sušice od Sćepan Polja do Nedajna, u polukružnom obliku sa severne i severoistočne strane, a sa južne i jugoistočne na liniji Komarnica – Durmitor 3. divizija, sa ukupno 6 brigada u obe divizije. Centralna bolnica, sa ranjenicima, stajala je u mestu, na Pivskoj planini.

Tog 31. maja i Nemci su otpočeli sa pregrupacijom svojih snaga. Rano izjutra rokirali su neke delove 13. SS puka sa južne strane kanjona Komarnice i uveli u borbu sa linije Miloševići – Brljevo prema Javorku, sa kojima su ceo dan vodili borbu bataljoni 7. krajiške i uspešno ih zadržavali nešto severnije od Brljeva, na liniji Ober (1467) – katun Smederevo na ivici kanjona Pive, dok su se novopridošle snage neprijatelja pripremale za uvođenje u borbu.

Njegov 14. SS puk bio je u pokretu od Savnika preko Nikšića i Gacka, radi uvođenja u borbu na levom krilu 13. SS puka u prostoru između Lebršnika i Bioča prema Maglicu. Na taj način čitava SS divizija »Princ Eugen« je bila preorijentisana na odsek između Pive i Sutjeske, a njene dotadašnje položaje na južnoj strani Komarnice, od Šavnika do Bajova Polja, preuzela je italijanska divizija »Ferara«, ispred koje su se branile 5. crnogorska i levim krilom 1. dalmatinska brigada sa mostarskim bataljonom iz 10. hercegovačke.

Dejstva 1. brdske divizije iz istočnog pravca preko Durmitora postepeno su se počela smanjivati, verovatno zbog priprema za predstojeće prebacivanje u Grčku. Ispred nje branila se 3. sandžačka brigada, oslanjajući se levim krilom na 7. banijsku brigadu u odbrani kanjona Sušice na otseku Nedajno – Ninkovići, a desnim na 5. crnogorsku na južnim padinama Durmitora u rejonu Sedlo (2225) i Dobrovska. Nekoliko dana kasnije u međuprostor između 3. sandžačke i 5. crnogorske, južnom stranom Durmitora, bio je upotrebljen i 61. bugarski puk, sa delovima 1. brdske divizije u napadu prema Nedajnom.

Dan kasnije, 1. juna, obustavljena su napadna dejstva i 369. divizije preko Ljubišnje u pravcu kanjona Tare iz severnog pravca i otpočelo njeno prebacivanje na liniju Foča – Kalinovik na zapadnu stranu Drine. Dotadašnji pravac njenog dejstva preuzela je italijanska divizija »Taurinenze« iz rejona Pljevlja i 4. domobranska brigada sa linije Čelebići – Tohalj (severno od ušća Tare i Pive u Drinu), ispred koje se branila 8. i 16. banijska brigada na južnoj strani Tare.

U duhu navedene direktive Vrhovnog štaba od 30. maja, a po naređenju štaba 3. divizije 31. maja uveče, 4. crnogorska, 7. krajiška i 10. hercegovačka brigada iz rejona Javorak prešle su svim snagama u napad na neprijatelja koji se branio ispred bataljona 7. krajiške. U napadu 3. i 4. bataljon napadali su na levom krilu pravcem Javorak – Smederevo – Brljevo, a 1. bataljon sa bataljonima 4. crnogorske brigade pravcem Javorak – Ober (1467) – Miloševići, dok je 10. hercegovačka brigada delom snaga napadala sa 4. crnogorskom, a delom preko Stirno prema Stabnoj i Smrekovac radi presecanja staze koja iz rejona Stabna izvodi na Mratinjsko i Trnovačko jezero prema vrhu Maglića. U napadu niz južne padine Bioča, neprijatelj je bio odbačen na južnu stranu r. Vrbniče na čitavom frontu od Plužina do Stabne, osim iz rejona Brljevo u koji se povukao čitav 2. bataljon 738. puka iz borbene grupe »Anaker«. Taj bataljon se prikupio na jednu uzvišicu u južnom delu sela, koju je blagovremeno utvrdio i pretvorio u malo utvrđenje. Gusto posednuto na malom prostoru i kružno branjen sa pripremljenim sistemom vatre, a uz to i osetno dominirajući okolnim terenom, ovo uporište je bilo krajnje nepovoljan objekat za dnevni napad. Svi pokušaji 3. i 4. bataljona 7. krajiške ostali su bez rezultata. Brljevo nije zauzeto ni posle angažovanja delova iz sve tri brigade, pa je 1. juna nastavljena samo povremena minobacačka vatra po neprijatelju, a neposredni napadi obustavljeni do pada mraka i sledeće noći 1/2. juna.

Predveče 1. juna usledilo je pojačano dejstvo neprijateljske artiljerije i osmotreni pokreti brojnih kolona glavnine 13. SS puka iz rejona Goransko prema Plužinama i njihov izlazak na desnu obalu Vrbniče. Radi toga se, uz saglasnost štaba 3. divizije odustalo od predviđenog napada na Brljevo noću 1/2. juna, pa su 4. crnogorska i 7» krajiška brigada prešle u odbranu na dostignutoj liniji prema Miloševići i Brljevo i na tim položajima zanoćile, a 10. hercegovačka rokirana još više udesno, na odsek Smrekovac (1705, 1832) – Katin Kuk (1552) – Suvobor (2057), severozapadno od sela Stabna, radi pojačanja obezbeđenja na desnom kriiu iz zapadnog pravca od rejona Ravno i južnih padina Lebršnika. Tek tada je prvi put bio zatvoren pravac preko Presjeke i Velikih Pleća za Mratinje.

Narednog dana, 2. juna u 4 časa, Nemci su prešli u napad svim snagama na čitavom frontu odbrane južnih padina Bioča i Lebršnika. Na položaje 7. krajiške i 4. crnogorske brigade napadao je 13. SS puk iz dva pravca jednovremeno – od Plužina i Brljeva i deo snaga 14. SS puka iz pravca Sedlari, a na položaje 10. hercegovačke glavne snage 14. SS puka od sela Stabna na Katin- -Kuk i od Pamučnice na Krvava brda i Česmu Zemunicu. Borba je trajala ceo dan na potpuno ogolelim površinama, mestimično zaraslim zakržljalom makijom i klekom, pa je vatra iz pešadijskog naoružanja bila ubitačna i za jednu i za drugu stranu. Nadmoćnost Nemci su ostvarivali samo artiljerijom i upotrebom avijacije, koja je bez prestanka tukla čitav prostor branilaca.

Zbog visine Maglića i Volujaka na zapadnoj i Durmitora na istočnoj strani Pive, naleti neprijateljske avijacije najčešće su vršeni iz severnog ili južnog pravca upravno na front, pa su od avijacije najviše trpeli pozadinski delovi jedinica u širem rejonu Javorka. Tek predveče neprijatelj je potisnuo desno krilo 10. hercegovačke brigade prema rejonu Preseka, a 4. crnogorsku i 1. bataljon 7. krajiške na Kamenito piece (1579), jedan km severno od sela Miloševići i Sedlari. Čim se završilo to pomeranje, 4. crnogorska brigada je izvučena iz borbe i po naređenju Vrhovnog štaba krenula na novi zadatak u dolinu Sutjeske, da smeni bataljone 2. proleterske brigade na položajima južno od Suhe, pa je na Kamenitom pleću ostao samo 1. bataljon 7. krajiške brigade. Na taj način se 7. krajiška brigada sa svoja tri bataljona, 2. juna uveče, našla sama u odbrani prema Javorku ispred kompletnog 13. SS puka iz SS divizije »Princ Eugen«, a desno od nje 10. hercegovačka sa svojih pet bataljona ispred 14. SS puka te divizije.

Izvlačenje 4. crnogorske brigade sa ovog pravca značilo je d a j e Vrhovni štab odustao od prvobitne namere da se ove tri brigade probijaju južnom stranom Bioča, Volujaka, Maglića i Zelengore, jer se situacija brzo menjala na svim stranama. Umesto toga tražio je od štaba 3. divizije da sa 7. krajiškom i 10. hercegovačkom spreči prodor neprijatelja preko Bioča i Maglića na Vučevo i osigura prelaz kod Mratinja. U vezi sa tim, uz saglasnost štaba 3. divizije, noću 2/3. juna 7. krajiška brigada je povukla svoje glavne snage na liniju Javorak – Prvi Do na ivici kanjona Pive, a 10. hercegovačka na desnom krilu, na liniju Konjska Lastva, s ciljem skraćivanja fronta i uspešnijeg sprečavanja prodora neprijatea prema Mratinju, ostavljajući samo manje delove isturene prema Brijevu i Stirnom.

Sutradan, 3. juna, u Mratinje je pristigao Vrhovni štab i na savetovanju sa komandantima divizija odlučio da snage Glavne operativne grupe podeli u dve zasebne grupe, s namerom da svaka od njih samostalnije dejstvuje kako bi se što pre probile iz okruženja. U prvu grupu su ušle 1. i 2. proleterska divizija i brigade sada već rasformirane Drinske operativne grupe sa zadatkom da se preko mostobrana na reci Sutjesci i preko Zelengore probije u zapadnom pravcu. U drugu grupu su ušle 3. i 7. divizija i Centralna bolnica, odnosno sve jedinice koje do tog vremena nisu prešle na zapadnu stranu kanjona Pive, sa zadatkom da se preko Tare probije na sever u prostor Sandžaka, jer su Nemci rokadom svoje 369. divizije preko Foče prema Kalinoviku u znatnoj meri već napustili prostor planine Ljubišnje i šireg dela Sandžaka. Takvo rešenje za drugu grupu je bilo iznuđeno apsolutnom nemogućnošću bržeg transporta velikog broja teških ranjenika u Čentralnoj bolnici na velike daljine.

Na frontu odbrane 7. krajiške i 10. hercegovačke brigade na južnoj strani Bioča i Maglića, u vremenu od 3. do 5. juna uveče, vođene su danonoćne borbe u kojima su obe strane uspevale održavati prethodno osvojene pozicije.

Svaki pokušaj izmene stanja završavao se neuspehom. Nemci bi u prepodnevnim satima uspevali potiskivati prednje delove branilaca od Štirna i Brljeva do glavnine na Javorku, a u popodnevnom vremenu glavnine 7. kajiške i 10. hercegovačke dopuštale su da se Nemci približe na što kraće odstojanje, sasređenom vatrom vraćale ih nazad i proterivale sve do njihovih polaznih položaja, ispred kojih su ostavljale svoje zaštitne delove i prikriveno se ponovo izvlačile na svoje osnovne položaje. U tim danonoćnim iscrpljujućim borbama, po bespuću, kod obe strane dolazilo je do teško savladljivih kriza u snabdevanju hranom, municijom, vodom za piće i evakuaciji ranjenika. Nemci su svoje jedinice snabdevali padobranima, koji su nošeni promenljivim vetrovima često padali na »ničiju zemlju«. Tada bi dolazilo do oštrih sukoba, u kojima su borci 7. krajiške najčešće dolazili do municije umesto hrane, koju su više želeli.

Nemci su brojnijim snagama, uz masovnu podršku avijacije, 5. juna izvršili energičniji napad na Javorak, na spoj 1. i 4. bataljona i potisli ih na ivicu grebena neposredno iza čobanskih koliba. Uvidevši da su se tim prodorom neočekivano našli uklješteni ostalim bataljonima te dve brigade, ubrzo su se povukli prema Brljevu i Štirnom, odustajući od daljih napada. Po napisima nekih autora u tom danu ili dan ranije po naređenju Vrhovnog štaba porušen je viseći most na prelazu preko Pive u Mratinju. Uveče je 7. krajiška dobila zadatak da se povuče sa Javorka preko Mratinja i Vučeva u dolinu Sutjeske, a u odbrani Maglića ostala je samo 10. hercegovačka brigada. Time je za 7. krajišku bila završena borba na Javorku, u kojoj je požrtvovano izvršavala dobijene zadatke, hrabro podnosila sve napore i dala velike žrtve. U tim borbama poginulo je i ranjeno oko 200 njenih boraca i rukovodilaca. Brigada je uspešno sprečavala uporno nastojanje Nemaca da se svojim najelitnijim jedinicma probiju pravcem Brljevo – Javorak prema Mratinju. Snagama Glavne
operativne grupe osigurala je bezbednije izvlačenje preko Vučeva u dolinu Sutjeske i prostor Zelengore. U izveštaju generala Litersa navodi se d a j e SS divizija »Princ Eugen« u drugoj fazi sužavanja obruča, od 27. do 31. maja »u svom nastupanju morala slamati najogorčeniji neprijateljski otpor«. Takvom otporu je 7. krajiška brigada davala najveći doprinos svim svojim boračkim sastavom.

U teškim borbama na Sutjesci, Zelengori i Miljevini

Pre svanuća 6. juna brigada se svila u kolonu po bataljonima i spustila u Mratinje, prošla kroz opustelo naselje iz kojeg su se stanovnici sklonili u zbegove i uz Omarske strane izišla na plato Vučevo. Krećući se jugozapadnom ivicom platoa i severnim padinama Maglića, prošla pored Lokve Dernečište, i u popodnevnim časovima stigla u rejon katuna Mrkalj Klade, u koji je dan ranije 5. juna stigao i Vrhovni štab. U jednoj dotrajaloj kolibi Tito je na sastanku sa komandantima 1. i 2. proleterske divizije doneo odluku o načinu proboja prve grupe divizija preko Sutjeske i Zelengore i o rasterećivanju svih jedinica težeg oružja i opreme u komorama, kako bi se tovarni konji mogli upotrebljavati za ishranu ili prenos ranjenika a borci oslobodili tereta radi bržih pokreta i lakših manevara.

U Mrkalj Kladama brigada je imala nekoliko časova odmora da bi borci obedovali i pripremili se za dalji pokret. Tom prilikom su održavane konferencije po bataljonima i prvi put od kako je počela ofanziva svim borcima je objašnjena stvarna situacija u kojoj se nalaze. Otvoreno im je saopšteno da se sve jedinice nalaze u potpunom okruženju i da im predstoji probijanje iz obruča sa neizvesnim ishodima i ukazivano na potrebu da se ne odvajaju od svojih osnovnih jedinica, a u slučaju njihovog razbijanja da se snalaze kako znaju i umeju.

Takva upozorenja su bila do te mere logična da ih nije trebalo ni pominjati najvećem broju boraca, jer im je bilo u prirodi da se u velikoj opasnosti drže jedni drugih kao u najužoj porodičnoj zajednici. U šumi Haluga 7. krajiška je zakopala mitraljeze, minobacače, mali top »Pito« i sve drugo što je bilo manje potrebno, a arhive u rukovodstvima jedinica, pa čak i lične beleške boraca su spaljene. Bila je to izuzetno mučna atmosfera. Dotadašnje borbe i pokreti ostavljali su teške tragove na borcima u jedinicama brigade. U marševima i po neprohodnim terenima, stalno pod dejstvom avionskih bombi i artiljerijskih granata, bez sna i odmora, iscrpljeni, redovi boraca su osetno kopneli. Potencijalne opasnosti pretvarale su se u stvarnost, a Sutjeska i Zelengora postajale su istinsko borbeno poprište. Prilikom
napuštanja Javorka pozadinski delovi brigade snabdeli su se izvesnim brojem žive stoke, pa je borcima podeljen nešto obilniji obrok kuvanog mesa, uz naglašeno upozorenje da je to hrana za narednih sedam dana. Mnogi su tu količinu pojeli odmah. Najveći deo tog stočnog fonda ustupljen je drugim jedinicama, za potrebe ranjenika i bolesnika koji su se kod jedinica svakodnevno povećavali.

Sutjeska je, kao i njeno ime (nastalo po pojmu »sućeska«, tesnac ili klisura) veoma čudna rečica. Duga nešto manje od 50 km i na toj dužini savlađuje visinsku razliku od 1.060 metara. Nema vlastitog izvorišta, već nastaje iz planinskih potočića u prostoru između planina Lebršnika i Volujaka, koji se kod sela Brajčin Laz okupljaju u jedinstven potok. Odatle teče na severozapad desetak kilometara, do sela Grab, gde prima dve leve pritoke
Klobučnicu i Jabušnicu, koje izviru na severnoj strani prevoja Čemerno, koji čini vododelnicu sliva Neretve i Sutjeske odnosno Drine. Do tog mesta narod je zove Izgorskom, po selu i prostoru Izgori. Ogranak grebena Tovarnice zvani Prosječenica sa zapadne strane i ogranak Volujaka zvani Vratar sa istočne strane, stvaraju najuži deo kanjona Sutjeske. Na stenama Vratara su bataljoni 1. i 2. proleterske i 4. crnogorske brigade naizmenično odbijali napade nemačke borbene grupe »Anaker« počev još od 25. maja pa sve do 9. juna i štitili rejon sela Suhe u maloj kotlini odmah po izlasku na severnu stranu klisure. Po napuštanju Suhe, Sutjeska teče kroz kanjon dug 5 km, iza kojeg je kotlina Tjentište, okružena zelenim ograncima planinskih brda Ravno borje i Borovno sa istočne i Košura i Ozrena sa zapadne strane. Na južnom kraju kotline Tjentište, Sutjeska prima levu pritoku Usovački potok koji se od poprečne kose Piece sliva između brda Lastve na južnoj i Ozrena na severnoj strani, a na severnom kraju kotline sa iste strane svoju najveću pritoku Hrčavku kod Popova Mosta. Na tom delu su delovi 118. nemačke divizije od samog početka borbe uporno nastojali da ovladaju Vučevom iz severnog pravca, ali su je u tome uspešno sprečavali delovi 1. proleterske divizije i Drinske operativne grupe, na liniji Ćurevo – Popov Most – Borovno – Košur.

Na severozapadnoj strani Sutjeske je planina Zelengora. Prostor neobičnog oblika, jednoličnog reljefa, međusobno izlovan dubokim uvalama brojnih planinskih vodotoka koje povezuju veoma retke i teško prohodne planinske staze. Na uskom prostoru od Tjentišta do Suhe, iz doline Sutjeske, postojale su samo dve staze kojima se prostor Zelengore mogao preći po dužini na severozapd. Južna na levoj strani od rejona Suhe, kojom se prethodno morao savladati strmi uspon (Gusni put) na glavni greben Tovarnicu, čiji ogranak Prosječenica na istočnoj strani spaja Zelengoru sa Volujakom i tim grebenom preko Donjih i Gornjih Bara izvodi u prostor najviših vrhova Zelengore: Bregoča (2015), Orlovače (1960), Videža (1863) i drugi, u krajnjem severozapadnom delu planine, koji Zelengoru spajaju sa Lelijom južno od Kalinovika. Na delu grebena Tovarnice u dužini od 15 km čitava površina Zelengore je u nagibu na severoistočnu stranu prema Drini i Foči, a jugozapadna odsečena Jabučkim stijenama koje se okomito dižu iz korita rečice Jabušnice, leve pritoke Sutjeske kod sela Grab, ispred klisure koju prave ogranak Volujaka Vratar i Tovarnice Prosječenica.

Desna, severna staza koja iz kotline Tjentište prolazi između brda Ozren i Košur, preko Krekova, Milinklade i Hrčave izvodi na visoravan Lučke i Vrbničke kolibe (Ljubin grob). Ta visoravan je središnji prostor čitave površine Zelengore i vododelnica sliva Sutjeske (Hrčavke) na jugoistočnoj strani i Bistrice na severu u dolini Miljevina kojom prolazi putni pravac Foča – Kalinovik. U duhu odluke Vrhovnog štaba od 5. juna, donesene na Mrkalj Kladama, 1. proleterska divizija je noću 5/6. juna vršila napad na Popov Most, brdo Borovno i Košur odakle su Nemci kontrolisali prostor Tjentišta i ugrožavali mostobran na Sutjesci od Tjentišta do Suhe širine oko 5-6 km. Tim napadom 1. divizije trebalo je odbaciti Nemce sa tih položaja, proširiti mostobran i bolje osigurati desnu stazu za prolaz glavnine snaga u ovoj grupi. Jedinice 1. divizije u tom napadu nisu uspele, pa su 1. proleterska i 3. krajiška brigada 6. juna nastavile pokret preko Krekova i Milinklade i do 8. juna dostigle rejon visoravni Vrbničke i Lučke kolibe, Velike i Male Košute na severnoj strani Hrčavke, bez borbe i u tom rejonu zastale, obezbeđujući se iz pravca Foče preko sela Zakmur – sela Ljubina – sela Vrbnica i iz pravca Miljevine preko Balinovca, a 1. majevička, 6. istočnobosanska i deo 2. proleterske brigade vršile zastor iz rejona Krekovi prema brdu Košur, kojeg je posedao 3. bataljon 738. puka 118. nemačke divizije.

Istovremeno, po navedenoj odluci Vrhovnog štaba, 2. proleterska divizija je trebalo da se probija levom stazom od Suhe preko Donjih i Gornjih Bara i dalje grebenom Tovarnice u prostor najviših predela Zelengore – Bregoča, Orlovače i Orlovca zapadnije neposredno od Vrbničkih i Lučkih koliba. Na tom pravcu taj pokušaj nije uspeo, jer se 2. dalmatinska brigada prilikom smene delova 2. proleterske brigade 5/6. juna izjutra neočekivano sukobila sa delovima borbene grupe »Anaker«, koji su iz rejona Grab izišli uz južne padine grebena Tovarnice i zaposeli Uglješin vrh nešto zapadnije iznad Gornjih Bara, pre izlaska delova 2. dalmatinske u taj rejon i tako presekli stazu kojom je trebalo da se probija čitava 2. divizija sa Vrhovnim štabom. Nemci su iz južnog pravca na sektoru od Graba na Sutjesci do Uglješinog vrha imali čitavu borbenu grupu »Anaker« sa četiri bataljona i još dva bataljona iz puka »Brandenburg«, sa namerom da se duž grebena Tovarnice što pre domognu i najviših vrhova Zelengore – Bregoča i Orlovače iz istočnog pravca i u tom prostoru uspostave spoj sa snagama 369. divizije, koje su već bile u pokretu iz severozapadnog pravca na širokom frontu od Kalinovika i Miljevine. Iz južnog pravca došlo je do prenošenja težišta borbe iz međurečja Piva – Sutjeska u prostor Zelengore, u kojoj su najteža borbena dejstva u toku proboja od 6. do 9. juna, imala karakter borbe na bokovima u najužem smislu.

Zbog takve situacije na grebenu Tovarnice, po naređenju Vrhovnog staba, obustavljeni su pokušaji 2. divizije da se probija tim pravcem jer je, zbog potpuno otkrivenog, teško prohodnog i za manevar jedinica suženog prostora, bilo očigledno da to iziskuje velike žrtve i usporava pokrete. Umesto toga 2. dalmatinskoj je naređeno da čvrsto drži zastor prema neprijateljskim snagama na liniji katuna Donje i Gornje Bare, a dan kasnije na taj sektor upućena je Prva majevička i delovi 4. crnogorske brigade. Tako su sve jedinice prvog dela Glavne operativne grupe bile prisiljene da se probijaju preko Zelengore desnom, jedino preostalom stazom, na koju su i Nemci usmeravali svoje glavne snage iz severnog pravca i nastojali da preseku i tu stazu na sektoru Tjentište – Košur – Milinklade.

Bilo je očigledno da je pritisak na sektoru Košura iz severnog pravca bio u vezi sa onim kojeg su Nemci vršili iz južnog pravca preko grebena Tovarnice i Donjih i Gornjih Bara, jer su jedan drugom išli u susret na najkraćem rastojanju, pri čemu je onaj od Košura bio opasniji zbog povoljnijih uslova koje su Nemci imali za brže privlačenje brojnijih snaga iz pravca Foče. Pretila je velika opasnost da razvučene jedinice 1. i 2. divizije u dugačkim kolonama potpuno izgube inicijativu i da po delovima budu opkoljavane i uništavane. Radi toga je Vrhovni štab naredio 2. diviziji da na tom delu prostora napusti prethodno dati pravac i krene pravcem za 1. divizijom, smeni njene jedinice u zastoru prema Košuru, kako bi ona mogla prikupljenim snagama da produži nastupanje iz rejona Lučkih i Vrbničkih koliba dalje na sever, prema Miljevini.

U vezi sa tim, 7. krajiška brigada je noću 6/7. juna izvršila pokret iz rejona Mrkalj Klade, preko Dragoš Sedla i spustila se u dolinu Sutjeske kod sela Suha u svanuće 7. juna. Te noći sa brigadom se neko vreme kretao Vrhovni štab i delovi 10. hercegovačke brigade. U rejonu Suha brigada je dobila zadatak da izvrši smenu delova 2. proleterske brigade na položajima Krekovi – Milinklada u zastoru prema Košuru i tako je ušla u kolonu, . . . sa ostalim jedinicama ovog dela GOG VŠ.

Čim je stigla, 7. juna uveče brigada je bila uključena sa 6. istočnobosanskom u poslednji napad na Košur, kojem je, počev od 29. maja, prethodilo tačno 15 napada i protivnapada, juriša i protivjuriša brojnih jedinica, ali se nije mogao zauzeti. Košur je brdo kupastog oblika u trouglu ušća Hrčavke u Sutjesku, Visoko 787 metara, pokriveno gustom šumom u kamenjaru kojeg je 3. bataljon 738. puka pretvorio u tvrđavu, najisturenije težište nemačkog obruča.

Na južnoj strani povezan je uskom kosom sa selom Krekovi, koje je još 1942. spaljeno do temelja. Ozren je veliki topografski objekat koji ispunjava čitav prostor između Usovačkog potoka na istočnoj i Hrčavke na zapadnoj strani, od čijeg se vrha pravo na jug proteže greben zvani Pleće iznad izvornog dela Usovačkog potoka, koji preko Vilinjaka(1764) i Velike i Male Siljevice (1720 i 1710) povezuje Ozren sa rejonom Donje Bare.

Ovaj noćni napad 7. krajiške na Košur nije uspeo, jer je kosa kojom se od Krekova napadalo omogućaala upotrebu samo jednog bataljona. Ostale jedinice su pokušavale napadati levo i desno, lomeći se u pomrčini po strminama i jarugama, bezuspešno. Posle tog napada Prva majevička brigada je sa tog sektora upućena na sektor Donjih i Gornjih Bara da pojača 2. dalmatinsku, a 6. istočnobosanska ostala je na dotadašnjim položajima na desnom krilu 7. krajiške. Ujutro 8. juna bataljoni 7. krajiške zaposeli su položaje na liniji od Krekova do Milinklada na severnoj strani u dolini Hrčavke, neposredno sa severne strane staze kojom su 8. i 9. juna prolazile ostale jedinice i bolnice sa ranjenicima. Nemci su sve više pojačavali svoje napade iz šireg rejona Košura, nastojeći da na svaki način ovladaju stazom i da se preko Krekova, Ozrena i Pleća povežu sa snagama grupe »Anaker« koje su napadale preko Donjih i Gornjih Bara. Te napade podržavala je vatra artiljerije i avijacije. Pored bombi i mitraljiranja Nemci su u bombardovanjima više puta upotrebljavali bombe mase i do 500 kp, tukući stazu i položaje jedinica u ovom rejonu. Samo u jednom takvom bombardovanju u rejonu Krekova 1. četa 3. bataljona imala je 17. boraca izbačenih iz stroja, a u rejonu Milinklade ranjen je zamenik komandanta 1. bataljona Sefik Talić zamenik političkog komesara Miladin Vujošević Šego. Čim bi avijacija završila sa dejstvom, Nemci su u manjim kolonama i grupama, jarugama vodotoka koji se slivaju sa okolnih strana, prelazili u napade od Košura i uz korito Hrčavke. Zbog veoma strmog, ispresecanog, kamenitog i pošumljenog zemljišta, nerazvijenih borbenih poredaka i uporne odbrane boraca 7. krajiške, ti napadi su bili neuspešni, čak i na onim pravcima na kojima su upotrebljavali specijalno obučeno i opremljeno ljudstvo za planinsko ratovanje i pokušavali da se pomoću konopaca uspinju na plato u rejonu Milinklade i ovladaju stazom.

U blizini staze između Krekova i Milinklade neko vreme se nalazio i Vrhovni štab, neposredno iza položaja 7. krajiške. Njegovo prisustvo imalo je veliki uticaj na držanje boraca u tako teškim uslovima. Oni su znali da se iza njih nalazi Vrhovni komandant, za čiju su odbranu bili spremni da ginu do poslednjeg. U takvim trenucima, proveravao se moral i čvstina brigade. Fizička iscrpljenost i psihička napregnutost dostizale su vrhunac, mnogi borci su umirali u svojim zaklonima, a fizički jači održavali su se krajnjim naporom.
Zbog nedostatka hrane koristili su mlado lišće bukve i gulili koru ispod koje su kašikama strugali sokove sa oguljenih stabala.

U takvim okolnostima, 7. krajiška je odbranom na liniji Krekovi – Milinklade, u zastoru prema Košuru od 7. do 9. juna uveče, dala dragocen doprinos u zaštiti desnog boka snagama koje su se izvlačile sa Vučeva iz doline Sutjeske. Od tih zaštitnih borbi zavisili su životi mnogih jedinica u toj grupaciji. Među poslednjima se 9. juna u prepodnevnim časovima izvukla 10. hercegovačka brigada u povlačenju sa Maglića i napustila mostobran na Sutjesci, a noću 9/10. juna izvukla se i 7. banijska divizija, neopaženo se provlačeći kroz »ničiji« prostor preko Sutjeske, uz Usovački potok, preko grebena Pleće i spustila se sasvim neočekivano u Hrčavku kod katuništa Hrčava. Tog dana, 9. juna, Nemcii su preduzeli veoma intenzivno bombardovanje, koje nije prestajalo celog dana. Tada nisu gađali samo žive ciljeve, već površinu uskog pojasa prostora od Tjentišta preko Krekova do Milinklade u Hrčavki. U tim bombardovanjima ranjen je i Vrhovni komandant Tito, na severnim padinama Ozrena.

U popodnevnim satima Nemci su potisli 2. dalmatinsku i 1. majevičku brigadu sa Donjih i Gornjih Bara i ovladali Vilinjakom na kraju grebena Pleće prema Ozrenu, a 3 km zapadnije preko potoka Kotač zauzeli brdo Boščija Glava (1710) iznad korita Hrčavke. Istovremeno, na sektoru Košura odbacili su 6. istočnobosansku i desno krilo 7. krajiške od Krekova prema Ozrenu. Prva proleterska divizija je u pokretu iz rejona Lučkih i Vrbničkih koliba na sever naišla u rejonu Balinovca na novi (drugi) nemački obruč, čijem su obrazovanju pristupili delovi 369. divizije iz pravca Miljevine i Kalinovika.

Tako je 9. juna uveče prvi deo operativne grupe bio razvučen od Krekova do Vrbničke reke, u dužini od oko 15 km, a širine 3 – 5 km. Prema nekim podacima, Nemci su u tom prostoru raspolagali sa oko 30.000 naoružanih vojnika, ali su delovi tih snaga bili u rastresitom rasporedu pa se nisu mogli upotrebiti jednovremeno po mestu i vremenu. Prostor severno od Lučkih i Vrbničkih koliba prema Miljevini ima veoma složen topografski reljef. Sledeći tok borbenih dejstava u ovom prostoru, navode se samo neki objekti od značaja za bolje razumevanje učešća 7. krajiške brigade u tim dejstvima.

Balinovac je najviše brdo na južnom kraju grebena Mrčin planina 5 kmsevernije od Vrbničkih Koliba, prema dolini Miljevine i predeo sa livadom u spletu krakova zapuštene šumske željezničke pruge u izvornom delu Vrbničke reke i Oteše. Zapadnije od Balinovca, preko grebena Radomišlje, su izvori Studene i Konjske vode iz kojih otiče rečica Govza, tesnacem na sever paralelno sa Otešom na međusobnom rastojanju od 3 do 6 km i uliva se u Bistricu kod sela Rataj, u dolini Miljevine. Između Govze i Oteše, u dužini od desetak kilometara proteže se greben neobičnog oblika, sa najizrazitijim brdima u nizu jedno za drugim: Pliješ (1605) severnije iznad Balinovca, Radomišlje (1519), Vis (1371), Siljevac (1214) i Glavica (1001). Glavica se završava neposredno iznad sela Rataj.

Primetivši prikupljanje novih snaga neprijatelja na livadi 1. proleterska divizija je noću 9/10. juna samoinicijativno, sa 1. proleterskom brigadom prešla u napad na Balinovac, iznenadila Nemce i potisla dva njihova bataljona prema Rataju i Trebičini, a potom na levom krilu uvela i 3. krajišku brigadu preko Pliješa u prostoru između Govze i Oteše i sa ove dve brigade nastavila dejstva prema Rataju, Jeleču i Miljevini na putu Kalinovik – Foča. Tako je u odsudnom momentu izvršen proboj i drugog obruča, tačnije, sprečeno njegovo organizovanije uspostavljanje. Ali, time se ujedno povećala opasnost da Nemci ovladaju rejonom Vrbničkih i lučkih koliba i Balinovcem svojim bočnim dejstvima i sa istočne strane preko Male i Velike Košute (1773 i 1871) i sa zapadne preko Orlovače (1960), gde su već imali jake snage i tako dovedu u okruženje glavne snage koje su se te noći tek izvlačile iz doline Hrčavke.

Te noći 7. krajiška brigada je bila u pokretu stazom od Milinklade prema Lučkim kolibama, ali zbog krajnje fizičke iscrpljenosti boraca i velikog broja ranjenika na uskoj stazi, pokret se odvijao veoma sporo. Za čitavu noć brigada nije mogla savladati strmu stazu od koliba Hrčava preko Debele ravni do Lučkih koliba u dužini 4-5 kilometara. Tek oko 9 sati 10. juna stigla je u rejon Lučkih koliba i tu ostala skrivena u šumi ceo dan, sve do pada mraka.
U tom prostoru nalazilo se sedam brigada, a njihovo obezbeđenje vršila je 2. proleterska brigada na položajima Velika i Mala Košuta u zastoru prema selu Vrbnici sa istočne strane, prema kojoj je 118. nemačka divizija rokirala deo svojih snaga od Popova Mosta, a 4. crnogorska u rejonu Ljubin Grob i Planik u zastoru prema Orlovači sa zapadne strane, prema kojoj su nastupali 2. bataljon 738. puka iz borbene grupe »Anaker« i 1. bataljon 369. puka iz istoimene nemačke divizije. Preostalih pet iscrpljenih i od gladi iznemoglih brigada bilo je u tom uskom koridoru izloženo dejstvu avijacije, koja ih je bombardovala i mitraljirala Sedma divizija, sa svoje tri brigade, veoma se sporo izvlačila iz korita Hrčavke iza 7. krajiške. Dana 10. juna Vrhovni štab se našao u nedoumici u kom pravcu da usmeri dalja dejstva tih snaga. Prema njegovoj prvobitnoj odluci, za koju saznajemo iz depeše koju je komandant 1. divizije Koča Popović 12. juna u 4,20 časova uputio kao naknadno objašnjenje svom načelniku štaba Vasi Jovanoviću i delegatu Vrhovnog štaba Pavlu Iliću, koji su se u tom vremenu nalazili sa štabom 1. proleterske brigade prema Rataju, trebalo je da:

»I divizija u sastavu 1. proleterska, 3. i 7. krajiška, 6. i majevička brigada izvrše neizostavno 12. o. m. oko 21 čas opšti napad na sektoru Jelač Rataj – Trebišina, a zatim preko Miljevine ovladati sektorom Jabuka – Mrežice, hvatajuće se grebena Jahorine«, a »II deo (2. divizija, nap J.K.) će likvidirati Pliješ i Konjske Vode, koordinirajući svoje dejstvo sa ovim (1. divizijom) nadirući odmah preko Lelije – Obija – Bjelimića za Umoljane«.

Iz ovoga proističe da je 1. divizija u predloženom sastavu trebalo da se probija navedenim pravcem u istočnu Bosnu, a sve ostale snage u prostor južno od Sarajeva, pored Kalinovika sa južne i zapadne strane između Treskavice i Visočice prema Bjelašnici. Takva odluka je ubrzo izmenjena u delu koji se odnosi na drugi deo ove grupe brigada, pa su sve snage krenule na pravac kojim se prethodne noći probila 1. proleterska i 3. krajiška brigada, ali po svemu izgleda da o toj promeni nije bio obavešten štab 1. divizije, iz čega su kasnije proistekli neki nesporazumi između ova dva štaba.

U vezi sa tim odlukama 7. krajiška brigada je uveče dobila naređenje za pokret u kojem je stajalo da se radi što veće pokretljivosti jedinica ponovo rastereti svega što bi tu pokretljivost otežavalo, pa čak i kazana za pripremanje hrane. Napustivši Lučke kolibe i ostale brigade u tom rejonu, brigada je nastupala pravcem Vrbničke kolibe – Balinovac i ujutru rano 11. juna sukobila se sa manjim grupama Nemaca koje su verovatno Nemci namerno ubacivali kao diverzantske grupe. Istovremeno tog jutra 1. bataljon 369. puka iz istoimene divizije bio je u pokretu preko Videža i Konjske vode prema Balinovcu iz zapadnog pravca i zapretio 7. krajiškoj brigadi sa leve bočne strane.

Uvidevši tu opasnost brigada brzo je rasterala one neprijateljske grupe i zaposela najpogodnije položaje na Balinovcu u zastoru prema Konjskoj vodi, sa kojih je uspešno odbila jedan snažan napad Nemaca, i na njima ostala ceo dan. U vreme vođenja ove borbe štab 2. divizije se nalazio skupa sa Vrhovnim štabom negde u rejonu brda Trebave, nešto severnije od Vrbničkih koliba prema Sremačkoj luci. Milivoje Stankovič iz zaštitnice štaba divizije je u svojim sećanjima pored ostalog zabeležio i ovo:

»Sa Trebave posmatramo kako se vodi borba na položajima Sedme krajiške brigade oko Balinovca. Nemačka avijacija je u više mahova nadletala položaje Sedme krajiške. U jednom momentu začula se žestoka mitraljeska paljba popraćena minobacačkom vatrom. Vidimo kako se pokrenuo nemački streljački stroj. Nemačka artiljerija i minobacači tukli su položaje Sedme krajiške, ali oni nisu otvarali vatru. Pomislili smo da su ih napustili. Kada su Nemci stigli na blisko odstojanje, zatreštali su mitraljezi i grunule bombe. Nemački vojnici su zalegli. Odjeknu uzvik Ura! napred proleteri! Ponovo su grunule bombe. Krajišnici su jurnuli na Nemce. Nastala je žestoka borba prsa u prsa. Nemci nisu izdržali. Nadali su se u bekstvo«.

Takvu taktičku veštinu u odbijanju neprijateljskih napada borci 7. krajiške su naučili u mnogim borbama još od prvih dana ustanka i znali da štedljivo troše municiju u kojoj su uvek oskudevali. Po zavšrenoj borbi na Balinovcu, u skladu sa dobijenim naređenjem, brigada je 11. juna uveče nastavila pokret po kišnoj noći kroz međuprostor 1. proleterske i 3. krajiške brigade niz vodotok Oteše, izišla na trasu šumske pruge i 12. juna pre podne izbila neposredno iznad sela Rataj i zadržala se u gustoj šumi sve do mraka. Noću 11/12. juna iz rejona Vrbničkih i Lučkih koliba, po izmenjenoj odluci Vrhovnog štaba istim pravcem iza 7. krajiške kretale su se i ostale jedinice 2. i 7. divizije u čijoj je prethodnici bila 4. crnogorska brigada. Za vreme pokreta dolinom Oteše 12. juna Nemci su iz doline Govze izišli na Vis i Siljevac pozadi bataljona 3. krajiške koji su držali zastor prema toj dolini i ugrozili jedinice koje su se kretale dolinom Oteše i 7. krajišku iznad Rataja iz pozadine. Radi proterivanja tih neprijateljskih snaga 7. krajiška je uputila svoj 1. bataljon da pomogne 4. crnogorskoj brigadi u izvršenju tog zadatka.

U rejonu Rataja 7. krajiška je sustigla 1. proletersku brigadu, koja je prethodne noći i dana vodila borbu sa neprijateljem oko Rataja i Trebišine, posle koje su Nemci napustili ove rejone i glavnim snagama povukli se prema Jeleču, Ocrkavlju i na severnu stranu preko Bistrice na drum Foča-Kalinovik u rejonu Miljevine. Nakon tih borbi 1. proleterska brigada je zaposela položaje na liniji Kodža (796) – Dubrava istočnije od Rataja prema Foči na južnoj strani Bistrice. Istovremeno na levom krilu 1. proleterske prema Kalinoviku, trebalo je da 3. krajiška brigada posedne položaje na liniji Jeleč – Zagaj i isturenu kotu 860 Stolovi severno od Jeleča sa južne strane druma i tako obezbedi levi bok 1. divizije iz tog pravca. Na pravcu dejstva 3. krajiške nalazila su se četiri bataljona iz 369. nemačke divizije u selu Govza i Jeleč u dolini Govze. U pokretima po kišnoj noći ova brigada je prešla preko prostora između Govze i Oteše sa tri bataljona i proterala delove tih neprijateljskih jedinica sa grebena u rejonima Pliješ, Vis i Siljevac u dolinu, a sa jednim bataljonom zapadnom stranom Govze koji je tek 12. juna dostigao rejon Zagaj na levom kraju linije koju je brigada trebala zaposesti, ali se ubrzo morao povući nazad, jer su se nemačke jedinice u dolini Govze našle u njegovoj pozadini. Na taj način 3. krajiškoj ništa drugo nije preostalo već da svojim snagama sa istočne strane drži zasedu prema dolini Govze i Jeleča,
jugozapadnije od Rataja, a presecanje druma iz pravca Kalinovika u rejonu
Zagaj i Stolovi nije bilo ostvareno.

Do mraka, 12. juna, desno od 1. proleterske brigade izbile su 1. majevička i 6. istočnobosanska brigada i smenile dva bataljona 1. proleterske na Kodži, u selu Kute i Odžak istočnije od Oteše, pa se na taj način 1. proleterska i 7. krajiška našle na centru za proboj pravcem Rataj – Miljevina. Zadatak za 1. proletersku brigadu je proisticao iz opšteg zadatka 1. divizije koji je bio od strane Vrhovnog štaba ranije definisan – »preko Miljevine ovladati sektorom Jabuka – Mrežica hvatajući se grebena Jahorine«, tako što će 1. brigada u bližem zadatku ovladati delom rejona Miljevine i na pogodnim položajima postaviti zasedu prema Foči. Međutim za 7. krajiku štab 1. divizije je taj zadatak definisao tek 12. juna u 22,30 časova, kad su bataljoni 1. proleterske već bili na svojim polaznim položajima, a neki i pošli u napad, na sledeći način:

»VII krajiška će napasti sa 2 bataljona bez 1 čete pravcem Ocrkavlje – Poljice, 1 četa će napasti istovremeno Stolove. Izgleda da napad neće početi pre 2 sata po ponoći. Treći po redu bataljon VII krajiške neće moći učestvovati, jer je tek na putu. On će primiti organizaciju prebacivanja Bolnice i komora do mosta, kao i prihvatanje Pekovih snaga.«

Ovakav zadatak za 7. krajišku, bio je i najteži u proboju ovog obruča zbog brojnosti nemačkih jedinica u tom prostoru, koje su imale i četu tenkova na drumu, za šta se nije znalo sve do početka napada. Trebalo je sa dva nepotpuna bataljona obuhvatom sa severa preko Ocrkavlja iz podnožja na zapadnoj ivici polja uz serpentine druma ovladati grebenom kose i selom Poljice i uspostaviti zasedu prema Kalfnoviku na liniji Poljice – Stolovi u zahvatu druma i tako ostvariti ono što nije mogla 3. krajiška brigada u dejstvu iz južnog pravca. Odvojeno upućivanje jedne čete na Stolove bilo je potrebno radi što brže zasede prema Jeleču i dolini Govze sa severne strane, jer štabu divizije nije bila jasna situacija na sektoru 3. krajiške sa kojom nije imao vezu sve do završetka proboja. Po ostvarenom obuhvatnom napadu preko Ocrkavlja zadatak ove čete bi se ugasio. Za napad preko Ocrkavlja štab 7. krajiške brigade je odredio 3. i 4. bataljon, bez 3. čete koja je određena za napad na Stolove. Treći deo zadatka pripao je 1. bataljonu da, po povratku sa zadatka kojeg je izvršavao u sastavu 4. crnogorske brigade u toku tog dana, obezbeđuje sam rejon Rataja i gvozdeni most na Bistrici, radi prihvata ostalih snaga grupe.

Noću 12/13. juna dva bataljona 1. proleterske brigade pošla su u napad od Rataja preko gvozdenog mosta prema Miljevini, a jedan preko polja na drveni most u polju kod Ocrkavlja. Nakon kratke borbe na pravcu Miljevine bataljoni su ovladali prostorom od Rataja do reke, ali su na samoj obali dočekani jakom vatrom iz tenkova sa druma na suprotnoj obali i povukli se nazad. U tom povlačenju prema Rataju susreo ih je štab brigade i ponovo vratio u borbu, ali su u povratku prešli preko mosta i izišli na drum bez borbe, jer se i neprijatelj povukao iz tog rejona jednovremeno kad i oni. Tenkovi su se izvlačili uz serpentine na kosu iznad Ocrkavlja ispred bataljona koji je napadao na tom pravcu, a pešadija, po svemu izgleda ustaška milicija, koja im je te večeri pošla u pomoć iz Foče, čim je saznala za povlačenje tenkova, i sama se povukla uništavajući neke magacine u Miljevini i ostavljajući čitavu gomilu bicikla sa opremom. Tako je glavnina 1. proleterske brigade noću 12/13. juna prešla drum Kalinovik – Foča u Miljevini bez borbe i zaposela položaje u rejonu Kulina (829) i Debelo Brdo (769) istočno od Miljevine u zastoru prema Foči, a bataljon na pravcu Ocrkavlja zapalio drveni most kod izlaza Bistrice iz tesnaca i izišao u prostor severno iznad sela. Paljenje tog mosta nije imalo nikakve svrhe, jer su borbena vozila sa gusenicama prelazila reku pored mosta bez teškoće.

Pozadi bataljona 1. proleterske brigade preko drvenog mosta u polju kod Ocrkavlja kretao se 3. bataljon 7. krajiške, izišao na drum i produžio prema mostu na izlazu Bistrice iz tesnaca radi produžetka napada uz padine grebena u zahvatu serpentina. Međutim, u svanuće 13. juna, dok je bataljon stajao u koloni ispred mosta na drumu iznenada je bio napadnut mitraljeskom i topovskom vatrom iz tenkova koji su bili na drumu na drugoj strani iznad mosta. Bataljon se brzo sklonio sa druma na severnu stranu i zaposeo položaje na koti 688 i 693 na istočnoj strani klisure neposredno iznad druma i Ocrkavlja. Tenkovi su odmah nastavili pokret drumom prema mostu u Miljevini i tako sprečili 4. bataljon da se pozadi 3. bataljona prebaci na severnu stranu druma i pristupi izvršavanju zajedničkog zadatka ova dva bataljona. Umesto toga ovaj bataljon je sa dve čete ostao u Rataju iščekujući rasplet situacije sa tenkovima na drumu, a njegova 3. četa pristupila izvršenju svog zadatka sa Stolovima. Prvi bataljon je preuzeo svoj deo zadatka u Rataju i na mostu  prema Miljevini, čim je pristigao.

Napad tenkova drumom preko Ocrkavlja prema mostu u Miljevini 13. juna označio je početak opšteg napada nemačkih snaga na snage Glavne operativne grupe u celini. Nemci su glavne snage još uvek imali na sektoru Sutjeske, jer su verovali da se na prostoru Tjentišta i Vučeva i dalje nalaze glavne partizanske snage na čelu sa Titom i Vrhovnim štabom, pa su pristupili konačnom obračunu sa 3. udarnom divizijom i Centralnom bolnicom sa skoro svoje četiri divizije, mada se u tom danu kod 3. divizije stvarno nalazila samo 3. sandžačka, 5. crnogorska i mostarski bataljon iz 10. hercegovačke brigade sa Centralnom bolnicom bez velikog broja lakše ranjenih koji su se na neki način ipak izvlačili, jer se 12. juna iz tog prostora izvukla i 1. dalmatinska brigada, u pravcu Lučkih koliba.

Na sektoru Miljevine napad je izvodila 369. divizija iz pravca Kalinovika sa linije Ocrkavlje – Stolovi – dolina Govze, upravo na položaje 3. i 7. krajiške koje su bile u zastoru prema tim snagama. Taj napad je trajao ceo dan nesmanjenom žestinom. Njime je rukovodio general Liters lično, koji se nalazio na osmatračnici negde u rejonu grebena kose iznad Ocrkavlja. Tenkovi, koji su iznenadili 3. bataljon 7. krajiške kod mosta u Ocrkavlju, u pokretu drumom ka mostu u Miljevini neprekidno su tukli po jedinicama koje su po delovima pokušavale da pređu preko reke i druma na severnu stranu. Avijacija, sa aerodroma u Sarajevu, bombaradovala je ceo prostor iznad kojeg su se smenjivale eskadrile za eskadrilom. Na južnoj strani, u izvlačenju sa Zelengore, sve su jedinice napustile rejon Lučkih i Vrbničkih koliba i bile u pokretu prema Rataju, sa manjim zaštitnim delovima na severnoj strani Vrbničke reke, a 3. i 7. krajiška na svojim pravcima odbrane uspešno sprečavale nastupanje nemačkih jedinica. Veliki doprinos u to vreme davao je 3. bataljon 7. krajiške koji je uspešno odvajao pešadiju od tenkova kod Ocrkavlja, ali su se oni sasvim komotno kretali drumom čas napred čas nazad na dužini od 5-6 km, jer su Nemci znali da partizanske jedinice ne raspolažu protivtenkovskim sredstvima, pa im njihova pešadija nije bila ni potrebna.

U takvim okolnostima je došlo do potpunog prekida u prebacivanju jedinica na sever, do njihovog sve većeg gomilanja na malom prostoru oko Rataja. Nemci još nisu otkrili da se upravo u tom prostoru nalaze osnovne snage operativne grupe sa Titom i Vrhovnim štabom i ne izvrše veću koncentraciju svojih snaga. Do koje je mere ta situacija bila kritična i neizvesna najbolje se vidi iz depeše štaba 1. proleterske divizije Vrhovnom štabu 13.
juna, u kojoj se kaže:

». . . Jutros se pojavili tenkovi kod želj. mosta na Bistrici. Neznamo kada može da otpočne prebacivanje. Situacija kod Jeleča nepoznata. Na sektoru Jabuka – Kosičići (sev. od Miljevine nap. J.K.) 400 milicionera. Smatramo potrebnim hitno odustati od kretanja jednim istim pravcem, od iščekivanja jedni drugih. Ovako ne možemo upotrebiti naše snage, a zbog uskog prostora žrtve nisu manje.«

Međutim, događaji su se brzo menjali iz časa u čas. Do obrta je došlo sasvim neočekivano. Tog jutra oko 9 časova čelo kolone 2. proleterske brigade u pokretu iz rejona Jablanovo Brdo severno od Vrbničke reke na Zelengori pristiglo je u rejon Rataja sa protivkolskim topom kojeg posluga nije ostavila iako joj je bilo naređeno. Odmah je postavljen na vatreni položaj i iz njega ispaljene tri granate na kolonu od 7 tenkova, ali ni jedan nije bio pogođen, jer su bili suviše daleko. Posluga se brzo snašla i gurajući približila top na kraće odstojanje i prvom granatom pogodila čelni tenk, drugom drugi, a treća je rikošetirala kod trećeg tenka koji se kretao jnalom uzbrdicom na drumu vožnjom unazad. Da li zbog kvara ili zbog straha, posluga je napustila i taj tenk i pobegla. Preostala četiri tenka su se povukla nazad u zaklone i više se nisu pojavljivali na drumu. Tako je za 10-15 minuta sprečeno dejstvo tenkova i nastavljeno prebacivanje jedinica preko druma, a posluga topa je svoju brigadu uvela u istoriju proboja ovog neprijateljskog obruča.140»

Dok su se jedinice operativne grupe prebacivale preko reke i druma, bataljoni 7. krajiške su vodili teške borbe odbijajući bočne napade neprijatelja, naročito na pravcu odbrane delova 1. i 4. bataljona prema Jeleču i Stolovima. U tim borbama u brigadi je poginulo 97 boraca, a najtežu ratnu sudbinu doživela je 3. četa 4. bataljona u borbi na Stolovima. Malobrojna četa sa 45 boraca čitav da borila se sa brojnijim neprijateljem, a niko joj nije mogao priskočiti u pomoć niti ju je ona mogla od koga tražiti. Uveče 13. juna povukla se u sastav bataljona u Rataju sa 15 preživelih, a njih 30 je poginulo. Bolji primer ljudske solidarnosti, morala, samopožrtvovanja i hrabrosti od ovog nisu mogli dati. Tom borbom su nadomestili izostanak čitavog svog bataljona koji je u Rataju pored 1. bataljona preživljavao teške trenutke. Samo u jednom naletu avijacije u 1. bataljonu je bilo 17 mrtvih i 8 teško ranjenih boraca.

U sumrak 13/14. juna preko mosta u Miljevini prvi se prebacio 4. bataljon 7. krajiške i drumom uputio prema Ocrkavlju za 3. bataljonom, jer mu nije bio izmenjen ranije dobijeni zadatak. Kad je prethodnica bataljona došla na most u Ocrkavlju, uputila je patrolu prema grebenu kose koja je neopaženo prišla seoskoj kući neposredno ispod grebena u kojoj su se Nemci preko dana odmarali i sklanjali od nevremena. U kući su našli nekoliko vojničkih ranaca, a od seljaka skrivenog u podrumu saznali da su nemački tenkovi i vojnici u rovovima neposredno iznad kuće. Pokupili su vojničke rančeve i neopaženo se povukli, sa dokazima da su Nemci iznad njih na grebenu. Bataljon se neopaženo povukao, izbegao grešku 3. bataljona prethodne noći i zaposeo položaje u rejonu Nozdre (757) severno iznad druma frontom okrenutim prema železnom mostu preko Bistrice u Miljevini i Rataju na južnoj strani reke.

Noću i narednog dana 14. juna preko mosta i druma u Miljevini prešle su sve jedinice operativne grupe u ovom prostoru. Poslednja se prebacila 3. krajiška brigada koristeći gustu maglu i zaposela položaje na levom krilu 7. krajiške prema Foči, frontom okrenutim prema drumu Miljevine – Foča. Istog dana Vrhovni štab je depešom broj 3 naredio štabu 1. divizije:

»… Danas vam je upućena III. i VII. brigada. Nastojte da izbijete na liniju: Modro Polje – Podgrađe – Previla – Sešin Vrh – Grabić, izviđajući ka dolinama r. Osanice i Prače. Peku naređeno da izbije na liniju Mazlina – Pijevac – Kolakovići – Varoš. Ostavite manje zaštitnice na pravcu Miljevina – Jabuka i na pravcu Ustikolina – Previla. Jakšić će zatvoriti pravac Miljevine – Mrežica pozadi Peka«.

Ovo naređenje Vrhovnog štaba označavalo je završetak proboja i ovog nemačkog obruča, iz kojeg su izišle tri divizije sa 12 brigada, Vrhovni štab i Izvršni odbor AVNOJ-a, a po nemačkim planovima narednog dana 15. juna bila je okončana i njihova velika operacija »Švarc«. Za snage Glavne operativne grupe bio je to kraj natčovečanskih napora, velikih žrtava i stradanja.

Na Sutjesci je poginulo preko 7.300 boraca iz svih krajeva naše zemlje, među kojima i 603 ili 19% ukupnog broja žena. Poginulo je 1.494 članova KPJ, 66 kandidata i 1.393 člana SKOJ-a. Od ukupnog broja poginulih 68% bili su mlađi od 25 godina. Među poginulima bilo je 1.406 ili 19% starešina, od kojih 59 rukovodilaca brigada i bataljona, preko 370 rukovodilaca u četama, dva člana Vrhovnog štaba i sedam članova AVNOJ-a. Na Sutjesci je poginulo 19 od ukupno 36 lekara.

U ovim brojkama utkani su napori i žrtve koje je podnela i 7. krajiška brigada na svom borbenom putu u ovoj ofanzivi. Ponovnim pristizanjem u rejon Miljevine, iz kojeg je 10. aprila krenula u nastupanje preko Drine kroz Sandžak i Crnu Goru, ona je zatvorila jedan krug u kojem je za dva meseca i četiri dana prevalila najduži put od svih jedinica u sastavu Operativne grupe, dug blizu 400 kilometara. Na tom putu savladala je Drinu, kanjone Ceotine, Tare, Komarnice, Pive, Sutjeske, Vrbničke reke i Bistrice. Prešla je preko planina Ljubišnja, Sinjajevina, Golija, vrletne Pivske planine, Bioč, Maglić i Zelengora. Vodila je brojne manje i veće borbe protiv krupnih i raznovrsnih nemačkih i četničkih jedinica. Njena borba na Čelebiću, u kojoj je razbila preko 3.000 četnika, na mratinjskom Javorku protiv Nemaca u kojoj je imala ključnu ulogu u odbrani prelaza kod Mratinja i platoa Vučevo iz južnog pravca, odbrana u zastoru prema Košaru, u dolini Sutjeske i odbrana u zastoru proboja u Miljevini, bile su dragocen doprinos snaga Glavne operativne grupe u tim prelomnim trenucima, u ovoj velikoj neprijateljskoj ofanzivi koja je predstavljala jednu od najdramatičnijih borbi koje je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije vodila u toku NOR-a.

U tim borbama borci 7. krajiške brigade su uvek časno izvršavali dobijene zadatke, preživljavali nadčovečanske fizičke napore, hladnoću, nespavanje, glad i ogromne ljudske žrtve. Prema ispitivanjima istoričara, brigada je od 763 borca i rukovodioca, koliko je imala u bataljonima na početku ove ofanzive kod Kolašina 15. maja, do prelaska pruge Višegrad – Sarajevo 18. juna izgubila 376 boraca i rukovodilaca ili preko 49% ukupnog brojnog stanja. U svim vojskama na svetu jedinica sa tolikim brojem gubitaka brisala se iz spiska sposobnih za dalju borbu. Međutim, 7. krajiška je i u narednim borbama pokazala svoju visoku borbenu vrednost uprkos svemu. Među poginulima je bilo 20 žena, 127 učesnika rata od prvih ustaničkih dana, 13 boraca, 9 desetara, 21 komandir voda, 9 vodnih delegata, 7 bolničarki i 2 bolničara, 7 komandira četa i 3 zamenika, 4 komesara četa i 1 zamenik intendanta bataljona. Među poginulima u brigadi bilo je 40 članova KPJ i 48 članova SKOJ-a što čini 23% ukupnog broja politički organizovanih u brigadi.142′ Iz dokumentacije partijsko-političkih organa u brigadi iz rata, među poginulima je bilo 50 članova KPJ i 120 članova SKOJ-a, što čini 43,5% od ukupnog broja (390) organizvanih a 45% od ukupnog broja poginulih.143′ Komunisti i Skojevci su prednjačili a ostali su ih sledili pokušavajući ih nadmašiti. Tako je bio završen ovaj krug svetlog borbenog puta jedne od mnogih narodnih brigada.

Osvrćući se na ovu ofanzivu, Tito je u referatu na Drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra 1943. u Jajcu, pored ostalog rekao:

»To su bila teška iskušenja za našu Narodnooslobodilačku vojsku. Izdržali smo ogromne napore, u kojima su sinovi naših naroda pokazali takva nečuvena junaštva i samoodricanja, sa kojima će se vjekovima ponositi pokoljenja naših naroda. Bez obzira na ogromnu brojčanu i tehničku nadmoćnost neprijatelja, on nije uspio da uništi jezgro naše Narodnooslobodilačke vojske. Naprotiv, on je pretrpio ogromne gubitke, a mi smo tom teškom i krvavom borbom stekli pred čitavim naprednim svijetom velike simpatije i divljenje.«

Yu nostalgija