TRI BORBE NA TRI REKE
Otpočela je još jedna ofanziva,reče komandant Kragujevačkog bataljona Moma Stanojlovič, posmatrajući dvogledom kolone Nemaca, koje od Bijelog Polja idu prema našim položajima.
— Nekako žure, ne daju nam, vala ni da trepnemo, upada mitraljezac Zika.
— Ništa brale, biće malo više borbe, dodaje njegov pomoćnik.
Redali su se zadaci bataljona jedan za drugim, i borbe — jedna za drugom. Ovde moramo po svaku cenu zaustaviti neprijatelja za naređeno vreme, a zatim savladati sve prepreke i usiljenim maršom preći Taru, posesti položaje iznad mosta na Tari kod Šćepan-Polja, minirati ga i srušiti.
Neprijatelj nadire u pravcu mosta. Ipak, stigli smo nešto pre njega. Otpočela je borba. Naređenje da „neprijatelj može proći samo preko naših leševa” bili smo spremni da do kraja izvršimo. U pitanju je bilo obezbeđenje prelaza preko Pive i izbijanja naših snaga na Vučevo iznad Sutjeske, gde su se već čule borbe. Bataljon je već dva dana u teškim okršajima, ali je ovde najteže. Oružja neprestano dejstvuju. Neprijatelju je stalo da po svaku cenu osvoji ovaj prelaz. Obasuti smo koncentričnom vatrom neprijatelja kome izdajnici pokazuju staze. Naši mineri postavljaju mine i pripremaju rušenje mosta.
Na glad, umor i nespavanje već smo zaboravili. Ćutimo, pratimo pokrete neprijatelja i gađamo ga. Misli su nam iste:
„Hoće li mineri uspeti da sruše most? Možemo li zadržati ovoliku silu? Zašto da ne? — I dosad su bili brojniji, a mi jači”, zaključujemo u sebi.
— Eno ih silaze ka mostu! Udrite, drugovi, čuje se glas jednog borca.
Vatra se pojača. Šapuće se: „Postavljene su mine”. Svakog časa most će pasti u kanjon Tare. Spontano se pojačava paljba. Trenuci prolze. Neprijatelj se približava mostu, a mineri
ne odmiču od njega. I sami su se latili oružja i pucaju. Već je vreme da se čuje eksplozija. Prolaze sekundi kao večnost, a uskoro će i svanuti.
— Zašto se još ne čuje? Da nije nešto pogrešno postavljeno, reče Nikola, zvani Tesla, koji je ranije radio na eksplozivima u Vojno-tehničkom zavodu.
Nervozni smo, ali imamo poverenja u naše minere. U taj čas eksplozija se prolomi kanjonom Tare. Za trenutak vatra umuknu s obe strane ili je to nju samo nadjačala eksplozija. Nije pao, pronese se strojem. Zašto . . .?
— Kažem ja — nešto nije u redu kod postavljanja mina, ponavlja Nikola.
— Možda ne valja ni eksploziv, reče neko.
— E, baš si mudar, kako je onda eksplodirao?, dobaci drug do njega.
U to stiže i kurir iz štaba bataljona i objasni da se most drži na dva železna užeta, pa se od eksplozije samo zaljulja.
— Titra kao žica na instrumentu i ne može se prekinuti, završi kurir.
Mora se sad sve ponoviti. A neprijatelj opet navaljuje na most. Pojačava vatru na naše položaje da bi zaštitio one svoje delove koji nadiru ka mostu. Jurišaju kao ludi, a minobacači tuku bez prestanka naša mitraljeska gnezda. Treba im onemogućiti pristup mostu i zaštititi minere da bi ponovo postavili miine. Opet strahovanja, bodreijja, napeta iščekivanja. Mineri ponovo postavljaju mine. Eno ih, već izmiču, ovog puta su nešto brže završili posao. Opet snažna eksplozija. I opet ništa! Nemir dostiže vrhunac, pogotovu kad se saznalo da ponestaje i eksploziva.
— Baš su nevešti ovi naši mineri, nemoguće je da od tolikog eksploziva i tako jakih eksplozija ne padne ovako mali most, dobaci neko ljutito.
Nemci pritiskuju još jače — hoće po svaku cenu da nam osujete nameru.
— E, neće ni blizu dok je nas živih, bodri i teši komesar sebe i drugove.
Sada naši navaljuju i kamenje na most da bi umanjili elastičnost i lakše ga srušili. Staviće sada najveću, u isto vreme i poslednju količinu eksploziva. Gotovo je, mineri uzmiču, eksplozija nadjača sve i most pada u Taru. Radosni smo, zadatak je izvršen. Pokret u pravcu Pive uz komentare zašto se i kako ovako mali most otima tolikoj snazi eksploziva.
Kolona bataljona prilazi visećem mostu na Pivi. „Stigli su i Kragujevčani” — čuje se među onima koji su čekali na prelaz. Takio je nazivan 3 bataljon Prve proleterske brigade iako je u njemu bilo boraca iz svih krajeva kroj koje je prolazio i vodio akcije iz zapadne Srbije, istočne Bosne, Sandžaka, Crne Gore, Hercegovine, Bosanske Krajine, srednje Bosne, sa Biokova, od Šibenika, iz Bukovice i dr. Takvi su bili i drugi naši bataljoni. U mnogim borbama kroz koje su prolazili padale su nove žrtve, ali su se bataljoni ponova obnavljali novim borcima, postajali još jači. Taj proces se neprekidno obnavljao. Ovakav izvor nisu imali, niti su ga mogli razumeti, naši neprijatelji. Zato nisu ni mogli da slome lavinu narodnog pokreta. Posmatramo most. Bio je to pravi viseći most i lepog izgleda, mnogo lepši od onog na Tari. Ovaj su sagradile inženjeriske jedinice Narodnooslobodilačke vojske na mestu gde ranije nikada nije postojao most.
Otpočinje prelazak. Prvi koraci prilično su sigurni, ali ubrzo nastaje njihanje i nesigurnost. Pridržavati se može samo s njegove leve strane. Neprijateljska artiljerija ne prestaje. Jedan hitac pogodi most i zaljulja ga, daske se razmakoše, ali se on održa. Kolona je nastavila prelaženje. Niko u tim trenucima ne obraća pažnju na artiljeriju. Mora se žuriti da bi se omogućio prelazak ostalih jedinica. Sa Vučeva se čuje pucnjava. Ne smemo zadocniti.
Kolona je prešla i ovu nemirnu reku. Tu je i štab divizije. Bataljon je dobio nov zadatak. Saopštemo je takođe da komandant Moma ide za zamenika komandanta Treće sandžačke
brigade. Teško nam je bilo da se rastanemo, želeli smo da i dalje ostane s nama. Svi se opraštamo s njim i krećemo, mnogi suznih očiju, uz strminu Vučeva na izvršenje novih zadataka, u nove okršaje.
Duga kolona Kragujevčana kreće uz Vučevo .. . umorna i gladna. Ovog puta izgleda najteže . . . Opet tišina. „Začelje brže!” opominju sa čela.
— Kako mogu ljudi voleti planinarenje?, prekide tišinu nečiji glas iz kolone.
— Vala, posle pobede zabranićemo rad planinarima! dobacuje drugi.
Najzad, pred kolonom se ukaza velika visoravan Vučevo. Čuju se nešto jasnije rafali mitraljeza. Poznajemo ovo oružje po zvuku; iste je marke i naše, jer smo ga oteli od neprijatelja .. . Pred nama su Nemci. Jedinice Prve i Druge proleterske brigade bore se divovski, potiskujući ih metar po metar.
— Moramo brzo stići u kanjon Sutjeske, naređuje novi komandant bataljona Jovan Pejković
— Keza, radnik iz Kragujevca. Stigli smo na Mrkalj Klade. Tu ispod nas ocrtava se kanjon Sutjeske. Ispod nas, na desnoj obali, na Borovnu, već se izmenjalo nekoliko juriša i kontrajuriša.
— Ovde su „rođaci”1 — reče neko iz kolone.
U istom pravcu, ali na levoj obali Sutjeske, na Košuru, još češće se smenjuju juriši. Kao da se oelo brdo zapalilo. Ne raspoznajemo ko su naši, a ko neprijatelji. Rovovi prelaze
naizmenično iz ruku u ruke. Dobijamo zadatak da u sadejstvu sa „rođacima” likvidiramo nemačko utvrđenje na Borovnu. Bataljon treba da napadne iz kanjona Sutjeske. Druga četa je na desnom krilu, Omladinska do nje, zatim 3-ća, pa 1-va na levom krilu, gotovo iza leđa neprijatelju. Desno je 2-gi (Crnogorski) bataljon, koji je ovde već dotada imao dosta žrtava. I on ponovo napada.
Sve su čete stigle dio mesta gde smo predviđali da će biti neprijatelji. — „Omladinci” su stigli prvi. Sve dečaci od 15—17 godina. Njima je bilo nešto kraće, ali najstrmije. Ni ovog puta nisu zaostali. Izbili su na ivicu Borovna, a neprijatelj se ne vidi. Krenuše čistinom. Najednom komanda:
„Lezi”!
Nemci su se ukopali na čistini i zamaskirali granama. Bili su vrlo blizu, na nekoliko desetina metara. Omladinci im se puzeći približavaju i čekaju komandu za jednovremeni juriš. I ostale jedinice su izbile na svoje polazne položaje. Na komandu za juriš omladinci nošeni mladalačkim elanom prto krenuše. Mnogi su pokošeni prvim neprijateljskim rafalima.
Poče opet da gori Borovno — naši jurišaju sa svih strana. I „rođaci” jurišaju istovremeno. Mnogi Nemci zauvek ostaju na mestima gde su sebi iskopali rovove i maskirali se.
Oružja i municije je bilo toliko da se nije moglo poneti. Preko Sutjeske, na Košuru, Druga proleterska se pomešala s Nemcima, koji se upinju svim silama da zatvore prelaze preko ove ćudljive reke. Sutjesku smo prešli kod Suhe. Kolona hitno kreće uz kanjon i dalje ka Milinkladi u nove okršaje.
Uroš BAJIČ
Zbornik sjecanja
Sutjeska IV
