Vladimir Dedijer ” DOŠAO JE VELIKI DAN “
Ratni dnevnik I/XVI – 1941-1944
ČETVRTAK, 26 NOVEMBAR
Bihać. — Došao je i ovaj veliki dan. U ovom starom bosanskom gradu otpočinje večeras prvo, istorisko zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Hiljade ljudi i žena iz Krajine i Like u narodnim nošnjama prešle su pešice po 30 do 40 kilometara
da bi mogli prisustvovati ovom velikom činu.
Narod je pevao po ulicama, skupljao se ispred zgrade u kojoj je Veće zasedavalo u velikoj dvorani ženskog manastira; pevalo se i klicalo Vrhovnom štabu, drugu Titu, našoj smeloj vojsci koja je baš na ovom mestu, u najvećoj bici našeg oslobodilačkog rata — u jurišu na Bihać — vodila najžešću borbu. U poslednjem času dvodnevne bitke, ustaše su pokušale da protivnapadom izbace naše borce iz centra grada, iz ove zgrade.
S razdaljine od stotinu metara dvaput su krvoloci iz haubice pogodili ovu zgradu, ali naši mitraljezi nisu prekinuli paljbu. Ove ruševine na spoljnim zidovima zgrade još jednom su pokazivale narodu i većnicima da ovaj istoriski dan slavimo samo zahvaljujući uspesima naše vojske, da temelji AVNOJ-a leže na krvi i kostima naših najboljih boraca.
Za svega nekoliko dana dvorana je bila uređena. Na zidovima su stajali veliki portreti Staljina, Čerčila i Ruzvelta i zastave savezničkih zemalja. Usled ofanzive nisu mogli da dođu delegati iz Slovenije, takođe ni Makedonci nisu mogli da stignu. Od 71 većnika iz zemalja
Jugoslavije, bila su prisutna 54.
Evo spiska članova AVNOJ-a:
Ribar Ivan, bivši pretsednik Ustavotvorne skupštine; Pozderac Nurija, bivši senator iz Cazina, član Glavnog odbora bivše JMO; Savić Pavle, profesor Univerziteta iz Beograda; Peruničić Mile iz Maoča, Sandžak, bivši narodni poslanik demokratske stranke, zamenik komandanta Treće proleterske brigade; Milutinović Ivan, privatni činovnik iz Piperà, član Vrhovnog štaba; Milošević dr Simo, profesor Univerziteta iz Beograda; pop Zečević Vlado, sveštenik iz Krupnja, član Vrhovnog štaba; Iveković Mladen, sekre- tar Obrtničke komore iz Zagreba; Masleša Veselin, publicista iz Banje Luke; Bakarić dr Vladimir, advokatski pripravnik iz Zagreba, politički komesar NOV i PO Hrvatske; Balaban Mile, zemljoradnik iz Petrovca, bivši poslanik Saveza zemljoradnika; Balen Šime, novinar iz Zagreba i politički komesar Pete NO brigade Hrvatske; Belivuković Milan-Deva, zemljoradnik iz Mačve;
Bjelajac Simo, pretsednik NOO iz Rujiške; Brstina Dušan, marinski narednik iz Nevesinja; Bulajić dr Jovan, lekar iz Vilusa; Burić Vido, seljak i pretsednik opštine iz Ceva; Cerović Stojan, profesor iz Nikšića; Čagorović Đuro, zemljoradnik iz Danilovgrada; Čolaković Rodoljub, novinar iz Bijeljine, član Glavnog štaba NOV i PO za Bosnu i Hercegovinu; Dedijer Vladimir, novinar iz Beograda; Dobrašinović Miloje, profesor iz Bijelog Polja; Draušnik Jurica, pretsednik opštine Vrapče kraj Zagreba, načelnik štaba Pokupsko – žumberačkog odreda; Dugonjić Ratimir, diplomirani pravnik iz Sarajeva; Gajić Vojin, zemljoradnik iz Aranđelovca; Garić Manojlo, zemljoradnik iz Prače; Gregorić dr Pavao, lekar iz Zagreba; Grulović Nikola, privatni činovnik iz Sremske Mitrovice; Hebrang Andrija, privatni činovnik iz Zagreba; Humo Avdo, književnik iz Mostara; lvović Dušan, učitelj iz Pljevalja; Karabegović Osman, student medicine, politički komesar Prvog bosanskog korpusa; Karamatijević prota Jevstatije, pretsednik NOO iz Nove Varoši; Komnenić Petar, profesor iz Banjana, komandant Bihaćko – cazinskog područja; Kovačević Borislav, profesor iz Duvna; Krce Pavao, težak iz Sinja, bivši narodni poslanik HSS; Krstajić Miro, kapetan u penziji sa Žabljaka; Krstulović Vicko, radnik iz Splita, komandant IV operativne zone Hrvatske; Lekić Marijan, učitelj iz Andrijevice; Ljumović Bozo, privatni činovnik iz Podgorice; Marković Blaio, sveštenik i sudija Crkvenog suda iz Cetinja, verski referent NOU brigade; Mijušković Radovan, advokat iz Uba; Mirković Joso, trgovac iz Pljevalja; Nikoliš dr Gojko, lekar, referent saniteta pri Vrhovnom štabu; Novaković Srdan, kapetan u penziji iz Piperà; Opačić Stanko – Ćanica, komandant Kordunske grupe partizanskih odreda Hrvatske; Osmić Omer, zemljoradnik iz Prozora; Pavićević Marko, radnik iz Valjeva; Pavićević Đoko, kapetan u penziji iz Gornjeg Polja; Pavlović Ristan, učitelj iz Vršca; Pejinović Kata, seljanka iz Like, pretsednica AFŽ za Liku; Petrović Risto, potpukovnik iz Bjelopavlića; Petrović Srećko, zemljoradnik iz Draževca; Pijade Moša, akademski slikar i novinar iz Beograda; Popović Jovan, književnik iz Velike Kikinde; Popović Koča, književnik iz Beograda, komandant Prve proleterske NOU divizije; Popović Milentije, inženjer iz Beograda, politkomesar oficirske škole Vrhovnog štaba; Pucar Đuro, radnik iz Grahova; Savić Brana, pravnik iz Vlasenice; Simonović Jagoš, protojerej iz Kolašina, verski referent IV crnogorske brigade; Srdić Nikola, zemljoradnik iz Jelašinovca; Stambolić Petar, student agronomije iz Užica, član NOV i POJ za Srbiju; Stević Luka, zemljoradnik iz Mojkovca u Rađevini; Sučić Florijan, bivši pretsednik gradske organizacije HSS iz Livna; Tiljak Đuro, akademski slikar iz Zagreba; Vejinović Svetozar, zemljoradnik iz Blatne; Bešević Mirko, advokat iz Andrijevice; Vujasinović Todor, privatni činovnik iz Tuzle; Zlatarić Branko, činovnik Gospodarske sloge iz Zagreba; Zrenjanin Žarko, učitelj iz Vršca.
Prvo zasedanje veća pokazalo je na divan način još jednom svu veličinu naše borbe. To su svi drugovi zaključili. Znali smo da smo velike stvari postigli, ali na ovom skupu to je dobilo svoj puni značaj. Stari je održao uvodnu reč. I on je bio uzbuđen.
Tačno pre godinu dana bila je ofanziva Nemaca na nas, pod teškim uslovima povlačili smo se iz Srbije. Tačno pre godinu dana Stari je bio na 150 metara od nemačkog stroja na zlatiborskom drumu iznad Užica. Tukli su ga Nemci mašinkama, sam je pričao kasnije da nije verovao da će se probiti, a večeras, u slobodnom Bihaću, otvara Antifašističko veće.
Slavan smo put otada prešli. Evo njegovog govora:
»Drugovi i drugarice, braćo i sestre, delegati Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije. — Pozdravljam Vas u ime Vrhovnog štaba, u ime boraca, komandira, komandanata i političkih komesara naše junačke Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.
Smatram za veliku čast što mi se pruža mogućnost da vas ovdje, danas, na ovom historijskom skupu mogu pozdraviti, poslije velike, teške i krvave borbe koju su morali naši narodi da vode u toku ovih osamnaest mjeseci.
Otvaram ovu historijsku skupštinu Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije i ovom prilikom htio bih da vam kažem nekolikoriječi:
Rezultat dugotrajne, teške i krvave borbe, — nejednake borbe, jer smo mi u borbu stupili skoro goloruki, — rezultat te borbe jeste i to što mi danas imamo mogućnost da se ovdje sastanemo, da stvorimo jedan organ, jedno tijelo koje će zajedno sa Vrhovnim štabom Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, zajedno sa narodnooslobodilačkim odborima, podupirati našu borbu, organizovati pozadinu, organizovati politički i ekonomski našu razrušenu zemlju, — ukoliko se to u ovim prilikama može učiniti, da bismo ovu tešku borbu mogli dovesti do pobjedonosnog svršetka.
Drugovi i drugarice, mi nemamo mogućnosti da stvorimo jednu legalnu vladu, jer nam to još međunarodni odnosi i prilike ne dozvoljavaju. Ali mi imamo pravo na jedno, — a to je: da u ovim teškim okolnostima stvorimo jedno političko tijelo, jedan politički organ, koji će okupiti sve narodne mase, koji će okupiti naš narod i povesti ga, zajedno sa našom junačkom vojskom, u daljnje borbe koje stoje pred nama, a koje će biti veoma teške.
Mi nemamo nikakve vlasti na našoj teritoriji osim naših narodnooslobodilačkih odbora, koje je sam narod stvorio. Mi ne priznajemo razne fašističke marionetske vlade i baš zato mi moramo na ovoj zemlji, na ovoj svojoj zemlji, natopljenoj krvlju najboljih sinova naših naroda, da stvorimo takvo stanje u kome će naš narod — i u ovakvim okolnostima — moći da doprinese narodnooslobodilačkoj borbi svoj maksimum. Dok smo mi bili mala
partizanska vojska i imali samo male partizanske odrede, onda i zahtjevi nisu bili tako veliki. Danas su se ti mali partizanski odredi pretvorili u snažnu Narodnooslobodilačku vojsku, koja ne samo da je ravna, već je i nadmoćnija od neprijatelja po svojoj izdržljivosti i moralu, uprkos njegovoj tehničkoj nadmoćnosti.
U vezi s tim, postavljaju se mnogo veći zahtjevi nego prije, kada je svako selo, srez ili opština, mogla da hrani svoje borce.
Potrebno je da se organizuje vlast, politička vlast koja će moći da mobilise, koja će sve one latentne snage koje postoje u našem narodu da iskoristi u jednom općem smjeru, a to je:
Borba protiv fašističkih zlikovačkih okupatora, borba protiv njihovih saveznika, naših domaćih izdajnika, ustaša, četnika i drugih.
Ja sam srećan što mogu danas i ovdje da vidim najbolje sinove naših naroda: rodoljube, istinske pretstavnike naših naroda koji su se očeličili u ovoj teškoj i krvavoj borbi. To više nisu, kao nekada, pretstavnici koje biraju korteši, već su to ljudi koji su u ovoj natčovječanskoj borbi izrasli iz sredine naroda, ljudi koji su išli u borbu spremni da daju svoje živote.
Srećan sam što danas mogu da vidim ovdje ono što je zbilja najbolje u
našem narodu.«
U govoru je bilo nekoliko divnih literarnih — duboko ljudskih
mesta:
»Na naše Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije pada težak teret; pada velika odgovornost.
Mi nemamo takoreći ništa.
Mi imamo samo oružje, koje smo osvojili krvlju naših najboljih boraca.
Naša zemlja je razorena, naš narod trpi strahovite patnje i muke, gladan, go i bos, izložen četničkom, ustaškom i okupatorskom zvjerskom teroru. Ali mi imamo jedno — nepokolebljivu čvrstinu i vjeru napaćenog naroda da će pobjeda biti njegova. Mi imamo visok moral ne samo u našoj vojsci, — moral koji zadivljuje čitav svijet, — već i u našem narodu. Gledajte na ona popaljena sela. Kraj njih, na zimi, po daščarama ili pod golim nebom, u šumi kraj vatre; seljaci i seljakinje ne ropću na svoju sudbinu, već kažu:
»Braćo mila, borite se — a mi ćemo da damo i poslednji zalogaj što ga imamo, da
biste pobijedili našeg zajedničkog neprijatelja«. To je moral kakav se rijetko i teško nađe, to je ponos naroda Jugoslavije.«
Ove reči druga Tita dobile su još svečaniji, još ubedljiviji karakter jer je u dvoranu dopirala pesma krajiških devojaka. To je bila potka ovih velikih reči. Drug Tito je zatim istakao značaj zadataka koji se pred nama nalaze:
»I razumije se, na organ koji mi ovdje stvaramo, koji je odozdo izrastao, pada ogromna odgovornost i teška zadaća.
Našoj vojsci treba odjeće — mi nemamo fabrika odjeće. Našoj vojsci treba obuće — mi nemamo fabrika obuće. Našoj vojsci treba naoružanja — mi nemamo fabrike oružja. Našojvojsci treba hrane. Sve to pada kao zadaća na ovaj visoki forum, koji stvara naš narod kao klicu svoje vlasti.
Ja mislim da među vama nema takvoga koji bi se bojao tih teškoća i te velike odgovornosti.
Ja mislim da ste vi svi spremni da date sve od sebe u daljoj borbi, koja se pobjedonosno razvija. Mi smo tukli i tući ćemo neprijatelja bez obzira na njegovu nadmoćnost u naoružanju. Zajedno s vama, drugovi i drugarice, pretstavnici naših naroda, naš Vrhovni štab će moći lako da savladava sve teškoće koje se pred njim postavljaju. Danas mi te teškoće lakše primamo i savladavamo nego prije šest mjeseci. Danas je perspektiva jasna — jasno je kao sunce da će pobjeda biti na strani saveznika! Hitlerove i ostale fašističke bande trpe danas poraz za porazom: herojska Crvena armija zadaje već smrtonosne udarce njemačkim fašističkim hordama i hitlerovskim vazalima.
Staljingrad, ta tvrđava čitavog naprednog čovječanstva, odbranjen je. Stotine hiljada njemačkih pasa poginulo je, prije i u sadašnjoj ofanzivi; pod zidinama ovog kremen – grada, hitlerovski psi se bacaju kao bijesna zvjerad u kavezu na sve strane; ali im spasa nema. Oni će u svojim poslednjim trzajima možda pokušati da svoj bijes iskale na slabijim, okupiranim zemljama, na okupiranim narodima, ali im mi kažemo da će kod nas u Jugoslaviji loše proći!
Mi danas imamo vojsku, mi imamo naoružanje sve od pušaka do topova. Mi možemo s njima da se mjerimo. Budite uvjereni da njihova snaga u našoj zemlji nije takva da bi mogli da obistine i privedu u djelo svoje paklene namjere — da nas unište.
Nikada mi nismo gubili vjeru a danas ponajmanje sumnjamo da će pobjeda biti naša. Prema tome u ovim časovima, kada su srca podjarmljenih naroda uzdrhtala od radosti, videći neminovnu propast fašističkih zvjerskih pasa, mi smjelo s puno nade i vjere, idemo u susret svim teškoćama koje nas čekaju, uvjereni da ćemo zajedničkim radom, zajedničkom borbom moći da privedemo dugotrajnu borbu i patnje do sretnog svršetka.
Drugovi i drugarice, na kraju ja bih htio još da podvučem da su svi rezultati naše borbe, koje smo dosada postigli, najvećim dijelom zasluga naše velike slavenske braće Rusa i svih naroda Sovjetskog Saveza. Jedino vjera, duboka vjera u snagu i moć Sovjetskog Saveza, u snagu i moć Crvene armije, bila je za nas ona hrana koja nas je držala dok smo prebrodili sve one teškoće kroz koje smo prošli za ovih osamnaest mjeseci.
Vama, visokom narodnom forumu, Antifašističkom vijeću narodnog oslobođenja Jugoslavije, želim mnogo uspjeha u daljnjem radu na dobrobit svoga naroda, na dobrobit naše hrabre Narodnooslobodilačke vojske, na dobrobit jedinstva svih naroda Jugoslavije, jer je to temelj koji se sada stvara, temelj bratstva, sloge i jedinstva, koje više niko nikada neće moći srušiti.
Ova historijska skupština je dokaz jedinstva naših naroda: Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca, Muslimana i drugih bez obzira na vjeru i nacionalnost, a ona je ujedno i zaloga da se ide ka stvaranju bolje i srećnije budućnosti naših naroda.
Da živi naš veliki saveznik — Sovjetski Savez!
Da živi veliki vođ i strateg — drug Staljin!
Da živi herojska Crvena armija!
Da žive naši saveznici — Engleska i Amerika!
Smrt fašizmu — sloboda narodu!«
Ovaj Titov govor po mom mišljenju jedan je od najboljih, koje je održao u narodnooslobodilačkoj borbi. Stvarno je bio i trenutak za takav govor.
I Crni je bio uzbuđen. Govorio je sjajno, borbeno, plameno. Nikad neću zaboraviti njegov izraz lica kada je rekao:
»Drugovi i drugarice, trebalo je osamnaest meseci uporne, teške, krvave borbe, trebalo je mesa i krvi naših boraca, da biste se vi, delegati našeg naroda, sastali ovde. Upamtite — i to neka vam uvek bude glavna misao, — da se na kostima naših boraca temelji delo koje mi danas stvaramo, koje ćete vi stvoriti.«
Setio sam se Đure Strugara, Vlade Vitasa, Joce Jovanovića, Price. Gledao sam njihove likove kako se smeše. Današnji dan je njihova najveća radost. Prosto da mi suze grunu.
Crnom lete reči iz samog srca. Sećam ga se na onom sastanku CK u vili na Dedinju, u Beogradu, pre 18 meseci, sećam ga se 15 septembra 1941 iznad Kragujevca na savetovanju srpskih komandanata, sećam ga se u Užicu kada je istrčao s puškom u ruci ispred zgrade Glavnog štaba za Srbiju i pucao na »štuke« koje su bombardovale grad, sećam ga se kad je nekoliko dana docnije ležao ranjen u bolnici, donesen iz Požege, sećam ga se kad je 1 decembra pao sa onako prorezanim trbuhom s konja, dok smo se povlačili — sve su mi te slike izlazile pred oči…
Crni je govorio dalje:
»Drugovi i drugarice, nesumnjivo da na vama, kao pretstavnicima naroda, leži veliki zadatak, velika odgovornost. Nesumnjivo je i to, da već postoje uslovi da vi možete taj svoj zadatak izvršiti. Jedan od prvih uslova, to je naša Narodnooslobodilačka vojska, koja je zaštitnica našeg naroda.
Na vama leži da tu našu vojsku još više podignete i podržite, na vama leži da učvrstite našu pozadinu, na vama leži da ispunite poruku koju je naša Partija od prvih dana dala: sve za front — sve za pobedu!
Na vama je da još više podignete oduševljenje naše omladine. Pogledajte, drugovi, po našim selima i gradovima, na ulicama kipti omladina, oduševljena, spremna, gotova svakog časa da stegne pušku u ruci na braniku svoje zemlje. Vaše je, da te napore i oduševljenje omladine održite i pametno upotrebite u ovoj borbi.
Pogledajte masovni pokret naših žena. Planula je Bosna, drugovi.
Antifašistički front žena broji na hiljade žena. One ne rade samo za vojnike na frontu, nego su spremne da i sa puškom u ruci pođu na neprijatelja.
Mi imamo, drugovi, pozadinu koju treba organizovati.
Na vama je da tu pozadinu spremite i organizujete, da nam ona bude sigurna zaštitnica, da nam ona bude oslon, koji će nam omogućiti da možemo našu vojsku obezbediti i izdržavati.
Na vama je da tim narodom pametno rukovodite, da sve narodne snage usmerite u jednom pravcu, jednom jedinom cilju, koji se danas pred nas postavlja — a to je pobeda nad okupatorom.
Od prvih dana, drugovi, naša Partija uputila je poziv širom zemlje, svima i svakome, da okupatora treba tući, da su naše narodne snage dovoljno jake da se mogu odupreti zavojevačima, iako je bilo izdaja, na koje je naša Partija ukazivala još davno pre sloma, ukazujući i na one koji su izdavali i boreći se protiv njih.
Od prvih dana naša Partija bacila je parolu mobilizacije i izdala zapovest svojim članovima da sve stavlja u mobilno stanje.
Mi smo, drugovi, mobilisali svoje članove Partije od prvog dana okupacije.
I mi smo postali prva vojska koja je pošla da bije neprijatelja.
U redovima naše vojske partisko članstvo dužno je da bude najbolji borac, dužno je da izvrši svaki zadatak, dužno je da bude srž i duša naše vojske.
Taj zadatak je naša Partija vršila časno i pošteno do danas, vršiće ga tako i ubuduće.
Naša Partija, drugovi, s potpunim poverenjem gleda na stvaranje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, gleda zato što su već sazreli uslovi i mogućnosti za to Veće.
Naša Partija će svim svojim snagama, kao i dosada, uvek biti spremna i gotova da prva na svojim plećima ponese sve teškoće koje se budu isprečile u vašem radu. Ja vam, drugovi, želim dobru sreću i uspeh u radu.«
Drugarica Cana Babović pozdravila je AVNOJ u ime naših majki i žena, u ime AFŽ-a. Ivo Ribar je govorio u ime omladine. On je naglasio da je naša omladina nesebično pošla u sveti rat za slobodu i da će još jače pomoći našu herojsku vojsku kako na frontu tako i u
pozadini.
Setio sam se Beograda, onog prvog sastanka Agit – propa posle 22 juna u nekoj kući na Kotež Neimaru. Cana je bila sva izvan sebe:
— Drugovi, ovo je strašno. Mi moramo rušiti mostove. Ubijati Nemce
U rukama je imala prvi Gebelsov bombastični izveštaj o prodiranju u SSSR, objavljen uz galamu, histeričnu vrisku kao kad ljudožderi jedu čoveka.
Setio sam se Lole, u Beogradu, u leto 1941, našeg zajedničkog stanovanja, setio sam se one noći kada je zapaljena garaža »Ford« pa smo izišli na terasu i gledali plamen koji je osvetlio čitav Beograd.
Setio sam se onog našeg razgovora, u noći, u šipražju, da će doći dan naše pobede — i danas smo na vidiku te pobede.
Citavo veče sam proveo kao u nekom zanosu. To se videlo i na licu svih ostalih. Svaka reč mi je palila hiljadu uspomena; ovih osamnaest meseci izlazilo mi je pred oči kao da čitam svoj Dnevnik. Sećao sam se dobro svih teških trenutaka, sećao sam se dobro našeg raspoloženja, naše vere; nikada nismo poklekli, nikad nismo volju izgubili.
Kad je prvi dan zasedanja završen, duboko u noć, izišli smo među narod. Misli su se okrenule na budućnost. Šta ćemo mi sve stvoriti, kako će ove devojke, ova deca propevati.
Divan je naš narod. Za jednu pjatiljetku izlečićemo sve strašne rane — pustićemo nove grane …
Tako proslavismo ovaj istoriski dan.
PETAK, 27 NOVEMBAR
Bihać. — Današnji dan je skoro bio lepši nego jučerašnji. Vesa je držao politički referat rečito, lepo. Stvari toliko poznate izneo je živo, neposredno. On je izneo istorijat antifašističke borbe u zemljama Jugoslavije od 1935 godine do danas, naglašavajući pri tome naročito kontinuitet te borbe. On je naročito obradio pitanje koje su snage, kako u zemlji, tako i u svetu, mogle da se suprotstave fašizmu i koje su se stvarno suprotstavile. U svetu je to bio Sovjetski Savez. U zemlji jedina snaga koja se stvarno suprotstavila i godinama suprotstavljala fašizmu bila je Komunistička partija Jugoslavije. Sve ostale stranke su izdale ili zatajile.
Otpočela je zatim diskusija. Ustaje prvi Pavao Krce, narodni zastupnik Hrvatske seljačke stranke iz okoline Sinja, temeljit čovek, teških, oštrih crta, postojana pogleda, sa dalmatinskom crvenom kapicom na vrh glave. Govorio je ikavski:
»Evo doša’ zeman onog koji je određen unapred za slobodu naroda. Vladavine Jugoslavije nisu bile ni jednu zeru za svoj narod. U početku vidili smo kud su, kad je majka Rusija bila u revoluciji. Nijedna zemlja i nijedna vlast nije više primila onih emigranata vašističkih, koliko je vlast Jugoslavije. I u tom su učinili najveću grišku spram našem narodu. Nisu tražili časti s našom ruskom braćom, no su se spojili s Germanima i Latinima.
Samo su zidali svoje perivoje po gradovima i skupljali cekine… Naše se Viće ovog dana sastalo da bude neprijatelj neprijatelju našeg naroda…
Došlo je tun od pantivika jedno veliko rešeto — što je propalo, to je propalo, — što je ostalo, to je ostalo… Majka kad rađa dite, reć’ ćemo čedo, teško majka pati, ali kad primi dite u svoje ruke, odma joj prođe sva muka. Dragi drugovi i družice, naprid da se i dalje borimo za slobodu, kao što radi naša majka Rusija.«
Posle ovog dalmatinskog seljaka, koji je davao utisak kao da je stvoren od onog ljutog kamena, ustao je Sumadinac, čiča Luka Stević iz Mojkovca kraj Valjeva, ratnik iz 1912 — 1918 godine koji je dve Karađorđeve zvezde dobio, jednu kraj svog topa na Mačkovom Kamenu. čiča Luka Stević je imućan seljak, ostavio je i porodicu i mal, i od jula 1941 bori se neprekidno. On je tipičan srbijanski seljak, govori bistro, rečito:
»Ja se kao srpski seljak nađoh čak u Bihaću. Nije čudo. Koliko srpski narod ima neprijatelja, koliko jadni naš narod ima dušmana, dobro sam se i ovde zaustavio… S druge strane, srećan sam što mogu slobodno da stanem na ovu tribinu s koje kao seljak mogu reći sve što mi leži na srcu — svakom lopovu da je lopov, svakom zabušantu da je zabušant, svakom izdajniku da je izdajnik. Jedanaest ordena imam na svojim grudima. Na mojim grudima nalazilo se i ono što danas pretstavlja najveće ruglo, ono čime je kralj odlikovao najveće krvopije srpskog naroda, a to je Karađorđeva zvezda s mačevima.«
Zatim čiča Luka opširno govori o patnjama našeg naroda pod Nemcima, o izdaji Jugoslavije, o nevoljama seljaka za minule dvadeset i dve godine i završava ovim rečima:
»Drugovi moji, tu je sloboda. Osećamo njenu toplotu. Sunce se naše rađa od istoka, od Staljingrada. Otuda ga osećamo, na njegovim zracima mi ćemo se radnici, seljaci i privrednici nauživati…
Zato, drugovi moji, radujte se, pevajte, veselite se, nemojte se osvrtati na krvava polja; ako je bilo krvi i potoka krvi, to je bila krv iz koje izrasta ono što je najbolje … «
Vicko Krstulović, jedan od rukovodilaca ustanka u Dalmaciji, doneo je pozdrave Dalmacije. Zatim su govorili Božo Ljumović u ime Crne Gore i advokat s Uba Radovan Mijušković.
Preko ručka izdao sam drugi broj novina »Glas rodoljuba« — to jest iskucao sam u dva primerka vesti s frontova. Sreća nas stvarno služi. Oslobođeno je po drugi put Jajce; silni uspesi Crvene armije kod Staljingrada.
Zanimljivo je gledati članove Veća kako primaju ove vesti. Stari Crnogorci, Srdan i Đoko, raduju se kao deca. Svaki korak Crvene amije ka zapadu — jedan korak smo bliže Crnoj Gori!!
Posle ručka smo nastavili rad. Stari mi je rekao da te vesti pročitam s govornice. Nastalo je oduševljenje.
Na poslepodnevnom zasedanju govorio je prvo prota Jagoš Simonović iz Kolašina o ustanku u Crnoj Gori, o rodoljubivosti Komunističke partije, koja je jedina ostala da brani narod.
Istupio je posle Stojan Cerović, profesor iz Nikšića, urednik »Slobodne misli«, jedan od vođa zemljoradnika Crne Gore. On je neobično živo i ubedljivo izneo izdaju svih partija, sem Komunističke, u najsudbonosnijim danima našeg naroda.
— A kada je došao poklič za boj, pravi rodoljubi nisu pitali ko vodi, već kako vodi!
Značajna je izjava Nurije Pozderca, bivšeg senatora iz Cazina:
»Mi, Muslimani Bosne i Hercegovine, mi smo simpatisali uvijek s partizanima. Najbolji je dokaz to što se u logorima i zatvorima nalazi najveći broj muslimana. Nama nema drugog puta nego bratskog zagrljaja s vama.
U redovima četnika nema nam mjesta, a tako isto ni među ustašama, jer su oni činili zločine nad muslimanima kao i četnici.«
Ustao sam i ja da govorim — o Srbiji. Nekako mi se srce otvorilo, pa su mi reči same išle:
»Pozdravljam AVNOJ u ime porobljenog Beograda, u ime Srbije. Beograd i Srbija, po upadu Hitlera u našu zemlju, nastavili su onu borbu, koju su poveli još godinama ranije. Još u aprilu i maju 1941 pripremali smo se na bunu, pripremali partizanske odrede da pod povoljnim uslovima otpočnemo oružanu borbu protiv okupatora.
A kada je Hitler napao Sovjetski Savez, tada su bili sazreli i politički i vojnički uslovi za oružanu borbu. U toj velikoj borbi Beograd je bio na čelu. Osamdeset kamiona s municijom i benzinom dignuto je u vazduh u garaži »Ford« u Grobljanskoj ulici.
Naša Srbija je pošla smelo za Beogradom. U onom istom kraju gde je pukla prva puška u našem prvom ustanku 1804, u julu 1941 je naš omiljeni Žikica Jovanović opalio prvu pušku u našem Trećem narodnom ustanku. Ona se razlegla po čitavoj Srbiji. Osvajah smo grad za gradom, čitavom Srbijom išli smo slobodno. Zvali smo sve u borbu, bez obzira na prošlost, svakog poštenog rodoljuba. Jedinstveni narod čudo je postigao.
Našu zemlju smo pretvorili u krvavu busiju za okupatora.
Ali, drugovi, šta je omelo našu borbu u Srbiji? Omela nas je izdaja, izdaja Draže Mihailovića. Kad je okupator bio blokiran u ostalim gradovima, kad je srce Šumadije — Kragujevac — bio opkoljen našim snagama, kad su u Kraljevu naše jedinice jurišale na sam grad, kad su naši odredi upadali u Kruševac, kad smo lomili prugu Beograd — Niš, tada se pojavila ona guja izdajnička, tada se pojavio Draža Mihailović. Iako smo 27 oktobra zaključili sporazum s Dražom Mihailovićem, dvadeset i četiri sata kasnije on je izvršio napad sa svih strana na slobodnu teritoriju.
Nemci su to iskoristili. Pored mnogobrojne okupatorske vojske u Srbiji, Hitler je doveo još četiri divizije, baš onda kada je jurišao na Moskvu. Mi se ponosimo što smo uspeli da odvojimo te snage od majke Rusije i da ih primimo na svoja prsa. Besni hitlerovci, tačno pre godinu dana, na današnji dan, jurnuli su sa svojim tenkovima na glavni grad slobodnog dela Srbije — Užice.
Hrabro se borio naš narod. U toj borbi i obični borci, i komandiri, i komandanti, i politički komesari bili su u prvim borbenim linijama. Naši rukovodioci narodnooslobodilačke borbe, na čelu s drugom Titom, poslednji su napustili grad.
Oni nisu pošli putem onih izdajnika u Londonu, koji su pred nemačkim tenkovima bežali na 300 kilometara, već su se borili u prvim borbenim linijama i mnogi od njih su položili svoje
živote.
Naš dragi Dragojlo Dudić, naš čiča iz okoline Valjeva, nestali su tog strašnog dana. Tog dana poginuo je i Bora Marković, politički komesar Posavskog odreda, radnik iz Obrenovca.
Tog užasnog dana poginuo je i naš dragi Željo Đurić, sekretar Okružnog komiteta za Užice. Poginuo je i učitelj Mihailo Tomić, komandant vazdušne odbrane Užica, koji je smelo stajao kraj svog topa i pucao sve dok ga avionska bomba nije ubila. Pao je zagrlivši svoj top.
Slava palim borcima u borbama oko Užica.
Drugovi, te naše žrtve nisu uzaludne. I one su stub na kome počiva naš AVNOJ. U toj krvavoj, teškoj borbi rodile su se i iskovale naše proleterske brigade. I, evo, drugovi, godinu dana kako su sinovi Kragujevca, Beograda, Kraljeva, čačka i Užica krenuli po čitavoj Jugoslaviji da svoju krv liju kod Ruda, Vareša, Foče, Konjica, Jajca, za slobodu svih naroda Jugoslavije.
To je jedinstvo naših naroda, stvoreno u krvi, i krvlju ćemo ga braniti.
Nemojte, drugovi, misliti da je okupator tom ofanzivom slomio borbu u Srbiji. U ovom trenutku dok se mi nalazimo na ovom istorijskom mestu, tamo daleko u našoj Srbiji, na Kopaoniku, Jastrepcu, Svrljiškim planinama, u Šumadiji, naši borci s puškom u ruci krv liju u borbi s nemačkim i bugarskim divizijama, Dražinim i Nedićevim bandama. Sinoć je izdajnički Nedićev radio Beograd javio da je u Valjevu streljano 11 drugova jer su pomagali partizane. Slava palim borcima!
Drugovi, srpski narod će nastaviti tu borbu kao što je i započeo. Mi ćemo nastaviti borbu sve dok okupator ne bude isteran, a izdajnici, velikosrpska gospoda, s Dražom Mihailovićem na čelu, ne budu smrskani jednom za uvek na sreću svih naroda Jugoslavije.«
Još mnogi govornici iz svih krajeva Jugoslavije iznosili su rezultate dosadašnje borbe, podvlačili veru u konačnu pobedu. Šime Balen je doneo pozdrave hrvatskog naroda, Vojin Gajić je govorio u ime šumadije, d-r Simo Milošević je obrazložio šta je velikosrpstvo, koji su njegovi koreni i kakvu ulogu ono igra u današnjem ratu. Mile Peruničić je podvukao značaj ustanka u Sandžaku i njegovu povezanost s borbom u Crnoj Gori, Srbiji i Bosni. Opačić, jedan od ljudi koji je prvi digao ustanak na Kordunu, istakao je da nikakva sila ne može da uguši narodnu bunu na Kordunu. Još je govorio Rato Dugonjić, najmlađi član AVNOJ-a, o omladini Bosne i Hercegovine u ustanku, a zatim je čika Janko pročitao proglas našim narodima povodom istoriskog zasedanja AVNOJ-a. Posle toga su usvojene dve rezolucije, jedna o organizaciji AVNOJ-a, a druga o njegovom osnivanju.
U Izvršni odbor AVNOJ-a izabrani su: pretsednik Ivan Ribar, potpretsednici: Pavle Savić i Nurija Pozderac; članovi: Mile Peruničić, Ivan Milutinović, d-r Simo Milošević, pop Vlado Zečević, d-r Mladen Iveković i Vesa Masleša.
Uoči samog zaključenja sednice, stigla je vest o velikom zarobljavanju Nemaca kod Staljingrada. Svi su skočili na noge, nastala je bura:
— Živela Crvena armija! živeo Staljin!
Na večeri u »Bosni« digao se stari Ribar i podigao zdravicu u zdravlje druga Tita i podvukao njegovu veliku ulogu u našoj borbi za oslobođenje od hitlerovaca. Stari Ribar je bio tronut i opet je gurao u levo. Veli stari Ribar da se nada da će Tito i u drugoj fazi uspešno voditi kao što sada vodi. Stvar pomalo nezgodna. Ustao je Tito, pozdravio članove AVNOJ-a, tog našeg moćnog organa na učvršćenju jedinstva naših naroda, a zatim je rekao:
— Ono što sam ja postigao to je delo naše Partije. Ja sam bio mlad, neuki čovek, a Partija me je primila u svoje krilo, vaspitala i podigla. Njoj sve dugujem.
Posle smo svi zapevali: »Hej Sloveni!«
Nastavak na:
Ratni dnevnik II/I – BIHAČKA REPUBLIKA – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944
