JEDANAESTOGODIŠNJI PROLETER
Kada se narodna vojska krajem novembra 1941. godine povlačila ka Sandžaku u redovima Užičkog partizanskog odreda bio je i Lav Popov, dečak plavih očiju i kose, nasmejana lica. Iako je imao pravu francusku pušku trometku, opasač i šajkaču s petokrakom, ipak je
sa svojih jedanaest godina Lovo bio još uvek u prvom redu mali dečak, koji je voleo da se igra. Prve ratne zime stariji partizani u slobodnoj Novoj Varoši načinili su mu saonice, pa je Lovo, kadgod bi stigao, izlazio da se sanka niz padine koje su se spuštale u sam
gradić.
U II proleterskoj brigadi Lovo je našao jednog dobrog druga. Bio je to već poznati junak Boško Buha. Zajedno su se učili bombaškoj veštini. Boško je pokazivao Lavu kako se rukuje bombom i kako se prikrada neprijateljskom bunkeru.
I u prvu borbu Lav je pošao sa svojim nešto starijim drugom. Lagano su puzili kroz blato, prilazili su bunkeru pedalj po pedalj, tiho, nečujno, dok je svuda okolo vrebao neprijatelj. Ova dva borca nisu tada mislila na strah. Lav je razmišljao: »Da li će pogoditi moja
bomba?«
Kad je bunker bio sasvim blizu, Boško je šapnuo Lavu:
— Sad bacaj bombu!
Lavova bomba nije pogodila. Ovo je bila prva, a prva i ne mora da pogodi. Ali je pogodila druga, treća, svaka sledeća.
Tako je Lav Popov, rastući i igrajući se u brigadi, postajao borac.
Mesec i po dana borila se II proleterska brigada pred Kupresom. Mesec i po dana partizani su se nalazili pred gradom, a u grad nisu mogli. Jedne noći radoznali Lav Popov prodro je sam u neprijateljski grad. Ulice su zjapile prazne, grad je spavao na izgled pust, ali je
Lav znao da iza svakog ugla bdije neprijateljska zaseda ili stražar. Samo iza koga ugla oni sada gledaju? Odjednom pred sobom Lav opazi neku senku. Pogleda bolje — bio je to ustaša. Vojnik je zamakao u jednu kuću. Lav potrča, brzo otkači bombu, zamahnu i baci
je za neprijateljem.
U tvrdom Kupresu, iz koga se neprijatelj mesec i po dana branio, odjeknula je te noći partizanska bomba. Bacio ju je dvanaestogodišnji Lav Popov, koji je naučio da bude hrabar i hladnokrvan u opasnosti.
Baš kada je započinjala V ofanziva Lav se razboleo od dizenterije. Iscrpen i iznemogao nije bio u stanju ni oružje da nosi. Sa drugim bolesnim drugovima je za vreme marša često zaostajao od brigade. Tako je jedne kišne noći, dok se s naporom probijao kroz neki šumovit kraj, sasvim izgubio brigadnu kolonu iz vida. Na jednom proplanku staza se račvala. Krenuo je na onu stranu kuda mu se činilo da su verovatno pošli i njegovi drugovi. Ali naleteo je pravo na cevi Nemaca i ustaša.
Nemac mu je skinuo titovku, otrgao petokraku i zgazio. Ustaše su htele da ga zakolju, ali je nemački podoficir naredio da ga sprovedu u njihovu komandu u Sjetlini. Tamo je odmah počelo saslušavanje. Nemci su se nadali da će od mališana saznati bar nešto o brojnom
stanju partizanskih jedinica, pravcima njihovog kretanja. Pitali su ga:
— Za koje partizanske jedinice znaš?
Lav je ćutao.
— Poznaješ li ove partizane? — i počeli su da nabrajaju.
Lav nije otvarao usta.
— Da li su ovi poginuli? — i opet su stali navoditi imena.
Tada je Lav progovorio. Brojno stanje je dvostruko povećavao. Za sve mrtve govorio je da su živi. Tvrdio je da partizani raspolažu teškim naoružanjem — bacačima, topovima, protivtenkovskim puškama, unoseći time zabunu među neprijatelje. Nije im hteo priznati
nijednog mrtvog od njihovog metka.
Iz Sjetline su ga prebacili u Sarajevo. Gestapovci su ga saslušavali i batinali. Najviše ih je interesovalo kojim putem su krenuli Vrhovni štab i drug Tito. Ali opet nisu ništa uspeli od njega da iznude. Iako je još bio dete prebacivali su ga najpre u privremeni logor u Vogošću, a onda i u koncentracioni logor Staro sajmište.
Tamo je oboleo od pegavog tifusa, koji ga je toliko iscrpeo da je izgledao kao živi kostur. Jedva se držao na nogama, sluh mu se bio sasvim izgubio. Činilo se da su mu dani izbrojani, pa su ga nekako kao maloletnog pustili kući — da umre. Sproveden je u Užice. Tu su ponovo počela policijska saslušanja. Zeleli su da saznaju za pojedine borce iz ovog kraja, koji su se 1941. godine povukli iz Užica. Opet je Lovo govorio da su živi i zdravi i oni za koje je pouzdano znao da su izginuli… Ali prevarili su se Nemci puštajući Lava zbog toga što je maloletan.
Zar bi mogao biti nezreo neko kome partizanska brigada poveri čuvanje svoje zastave? A Lav Popov je bio borac zastavne desetine. On nije bio malen, iako je imao tek trinaestu godinu. Borci II proleterske brigade imali su poverenja u njega kada su ga odredili da čuva
brigadnu zastavu. I kad se malo oporavio iskoristio je prvu priliku u jesen 1944. godine i opet pobegao iz Užica u partizane.
