60 GODINA POKRETA NESVRSTANIH ZEMALJA – Genijalan Titov politički potez

 

   Narodna poslovica kaže: “Iver ne pada daleko od klada“, ali vrjeme je pokazalo da, to nije tačno. SFRJ je bila lider pokreta vanblokovskih država, odigrala ogromnu ulogu u popuštanju zategnutosti u međunarodnim odnosima. Šef jugoslovenske države bio je svugde u svjetu poštovan i cjenjen, čak jedna afrička država na svoju najveću monetu stavila je lik Josipa Broz Tita.

Poštovanje prema Titu, vidjelo se i na njegovoj sahrani, kada je prisustvovalo 209 delegacija iz 128 država, od kojih 124 zvaničnih državnih delegacija, 9 međunarodnih organizacija i 68 delegacija političkih stranaka, 3 delegacije oslobodilačkih pokreta i 5 ostalih delegacija. Na čelu 124 državne delegacije nalazilo se 38 šefova država (kraljeva i predsednika), 5 prinčeva, 7 potpredsednika republika, 6 predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, 3 potpredsednika vlada, 12 ministara inostranih poslova, 20 članova vlada i 21 državni funkcioner. Organizacija Ujedinjenih Nacija, koja je tada brojala 163 država, na sahrani su prisustvovali 124. Tog osmog maja 1980.g., kada je sahranjen Tito, možemo reći cijeli svjet bio je u Beogradu. Došli su da isprate do poslednjeg staništa poštovanog čoveka i državnika, Josipa Broza Tita.Takva sahrana jednog drzvnika nije do tada vidjena u svijetu.

Tito je bio šampion mira i antiblokovske politike

Pedesetih godina prošlog vijeka, u vrijeme tzv. Hladnog rata, zategnutih međunarodnih odnosa, velikog antagonizma između dva, jaka i do zuba naoružana vojna bloka, NATO pakt, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, a na drugoj strani članicama Varšavskog ugovora na čijem je čelu stajao Sovjetski Savez, rodila se ideja o osnivanju jednog pokreta koji neće biti ni na jednoj strani, pokreta koji će odigrati značajnu ulogu u popuštanju te zategnutosti, da ne bukne rat.

Ne postoji jedinstveni stav o tome kada i kako se rodila ideja Pokreta nesvrstanih. Indijski političari smatraju da je govor premijera Džavaharlala Nehrua, u Indijskom parlamentu 4. decembra 1947. godine predstavljao ideju o Pokretu nesvrstanosti. Tokom šeste konferencije nesvrstanih u Havani 1979. godine, predsednik Šri Lanke Junius Ričard Džajvardene je tvrdio da se prvi put reč „nesvrstani” pojavila na Colombo Power Conference održanoj u Kolombu, glavnom gradu Cejlona (sada, Šri Lanka), u aprilu 1954. godine.

Na tom sastanku su se sreli premijeri pet država: Indije, Burme, Indonezije, Cejlona i Pakistana. Oni su raspravljali o razoružanju, dekolonizaciji, samoopredjeljenju i pravu na vlastiti razvoj. Kina i Indija su počele da rade ka pomirenju, a 1954. godine su Nehru i kineski premijer Džou Enlaj prihvatili pet načela egzistencije koje je obuhvatalo: obostrano priznanje teritorijalne celovitosti, ne napadanje, ne mešanje u unutrašnje poslove, jednakost, zajedničko blagostanje i miroljubivu koegzistenciju država sa različitim društvenim uređenjima. To su bile i ideje koje su prihvatile države nesvrstanih, smatrao je predsednik Šri Lanke.

Drugi smatraju da je pokretu nesvrstanih prethodila Konferencija održana u Bandungu, u Indoneziji, aprila 1955. g., gde je sudjelovalo 29 država Azije i Afrike, uključujući i Kinu i Japan. Ali začetnici Pokreta nesvrstanih zemalja po mom mišljenju, su Tito, Nehru i Naser.

Posle niza susreta u zemljama Azije i Afrike, na Brionima je 18. i 19. jula 1956. godine usledio trojni sastanak, Josip Broz Tito, Jawaharlal Nehru i Gamal Abdel Naser, predsednici Jugoslavije, Egipta i premijer Indije. Trojica državnika potpisala su Zajedničku izjavu od 12 tačaka u kojoj su iznjeli svoja mišljenja o najvažnijim međunarodnim problemima i načinu rešavanja. U izjavi se govorilo o razoružanju, uklanjanju nesporazuma i sporova u Evropi, na Dalekom i Srednjem istoku, o podeli svjeta na blokove, prijemu NR Kine u UN, oslobodilačkom ratu u Alžiru i značaju Bandunške konferencije.

Gamal Abdel Naser, Josip Broz Tito i Javarharlal Nehru

Po završetku Brionskog sastanka počele su konsultacije i sa drugim državama, koje su slijedile politike mira i miroljubive koegzistencije. Nešto kasnije ovoj trojci se priključili Ahmet Sukarno, predsednik Indonezije i Kwame Nkrumah (1957-1960 premijer), predsednik Ghane, koji su takođe davali veliki doprinos u osnivanje i razvoju pokreta.

Prva konferencija

Samit u Beogradu je poznat kao konferencija šefova država ili vlada “neangažovanih” i “vanblokovskih” zemlja, održana od 1. do 6. septembra u Beogradu. Cilj konferencije bila je “razmjena gledišta o međunarodnim problemima u cilju efikasnijeg doprinosa miru i bezbjednosti u svetu i miroljubivoj saradnji među narodima.”. Toj konferenciji je prisustvovalo 25 šefova vlada vanblokovskih zemalja, iz Azije i Afrike po 11 zemalja, Jugoslavija, Kuba i Kipar.

Prva konferencija Pokreta nesvrstanih, 01. – 06. septembar 1961. Beograd

Druga konferencija

Na ovom samitu učešće nije uzeo jedan od trojice osnivača pokreta. Premijer Indije Jawaharlal Nehru je umro u maju 1964.g., Indiju je predstavljao novoizabrani premijer, Lal Bahadur Shastri. Druga konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja, održana je u Kairu od 5. do 10. oktobra 1964. godine. Njoj su prisustvovali predstavnici 47 država u svojstvu punopravnih učesnika i 10 zemalja u svojstvu posmatrača. Naglom širenju Pokreta nesvrstanih doprinelo je oslobađanje mnogih zemalja iz kolonijalnog ropstva, naročito afričkih.

Nehru, Nkrumah, Naser, Sukarno, Tito

U svojstvu domaćina, predsednik Naser je, između ostalog rekao: „Danas je zahtjev za socijalnom pravdom pokretačka snaga razvoja u svakoj zemlji. Taj zahtjev, je zahtjev za pravdom, koji treba da odigra veliku ulogu i u međunarodnoj zajednici koja postaje jedna celina… Mi ne verujemo da se podjela svjeta završava podjelom na zapadni i istočni blok. Može da dođe do nove, veće i još ozbiljnije podjele. Na blok siromašnih i blok bogatih. Blok razvijenih i blok nedovoljno razvijenih.“

Glavne teme konferencije su bili Arapsko-Izraelski sukob i Indijsko-Pakistanski spor. Na konferenciji je usvojen Program za mir i međunarodnu saradnju, u kome se posebno ističu principi aktivne i miroljubive koegzistencije.

Treća konferencija

Treća je održana od 8. do 10. septembra 1970. godine u Lusaki, glavnom gradu Zambije. Konferenciji su prisustvovali predstavnici 55 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika i 9 zemalja u svojstvu posmatrača.

Zambijski predsednik Kenet Kaunda je igrao odlučujuću ulogu u ovim događajima, a u svojstvu domaćina je između ostalog rekao: „Naš pokret treba u budućnosti da odigra veoma značajnu ulogu ne samo u zemljama u razvoju, već i u čitavom svjetu. Pravo učestvovanja u traganju za takvim rešenjem ne predstavlja monopol velikih sila“.

I ovom skupu nije prisustvovao još jedan od protagonista koji je dao veliki doprinos razvitka pokreta, Ahmed Sukarno, predsednik Indonezije od 1945., jer je državnim udarom svrgnut s vlasti u martu 1967.g.

Četvrta konferencija

Šefovi država ili vlada nesvrstanih zemalja se okupljaju po četvrti put. Ovog puta u Alžiru od 5. do 10. septembra 1973. godine. Konferenciji je prisustvovalo 75 zemalja u svojstvu punopravnih članova, 9 zemalja posmatrača i 3 zemlje gosta. Na ovom skupu nedostajao još jedan od osnivača pokreta. Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, koji je umro 28.09.1970.g., neposredno po završetku prethodnog sastanka u Lusaki. Samitu u Alžiru nedostajao još jedan drugi protagonist pokreta. Predsednik Ghane, Kwame Nkrumah, smenjen sa vlasti putem puča u 1967. godini.

U svojstvu domaćina konferencije alžirski predsednik Huari Bumedijen je sažeo program nesvrstanosti u nekoliko jezgrovitih rečenica: „Nacionalna nezavisnost sa svim svojim komponentama, političkim, ekonomskim i kulturnim; borba protiv kolonijalizma, cionizma i aparthejda; borba protiv neokolonijalizma, imperijalizma i svih oblika strane hegemonije, raspuštanje blokova, uklanjanje vojnih baza, opšte i potpuno razoružanje – to su, između ostalog, zadaci koji stoje pred nama ako hoćemo da u svjetu zavlada mir koji bi bio zasnovan na ravnopravnosti država, demokratizaciji međunarodnih odnosa i saradnji među narodima“.

Vrijeme prolazi, pojedine veoma značajne ličnosti, koje su davale neizmeran doprinos pokretu, počinju nedostajali. Neko je sklonjen sa vlasti nasilnim putem, nekome je smrt bila bliža nego konferencije, ali pokret rastao i rastao, sve dok je bio na čelu Josip Broz Tito, pokret je dobio na značaju te se sve više povećavao broj država učesnica.

Peta konferencija

Peta konferencija održana je u Kolombu, Šri Lanka, od 16. do 19. avgusta 1976. godine. Jačanjem uloge nesvrstanih zemalja u međunarodnim odnosima, pokret je postao snažan činilac u podjelenom svetu. Konferenciji je prisustvovalo 86 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, 9 zemalja posmatrača, 12 oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija i 7 zemalja gostiju.

Predsednica vlade Šri Lanke, g-đa Sirimavo Bandaranaike, u pozdravnom govoru kaže: “U Ujedinjenim nacijama je snaga pokreta nesvrstanih gorko napadana kao “tiranija većine“. Mi znamo da nesvrstavanje nije bilo zamišljeno da bude, niti da će ikada postati tiranija. U svakom slučaju, ono je bilo najmoćnije oružje protiv drugih tiranija koje je svjet, naročito treći svjet, upoznao tokom poslednjih pet vijekova: tiranije siromaštva, tiranije gladi, neishranjenosti i umiranja od izgladnelosti, tiranije bolesti i prerane smrti i, iznad svega, potpunog odsustva izgleda na ma kakvu sreću ili nadu…

Šesta konferencija

Šesta konferencija, održana od 3. do 9. septembra 1979. godine u Havani, glavnom gradu Kube. Konferenciji je prisustvovalo 95 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, jedna zemlja sa specijalnim statusom, 11 zemalja posmatrača, 8 zemalja gostiju i više oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija.

Prilikom otvaranja konferencije u svojstvu domaćina predsednik kubanske vlade Fidel Kastro je između ostalog rekao: „Borba za mir i za pravedni ekonomski poredak, za pravilno riješenje teških problema koji pogađaju naše zemlje, postaje u sve većoj meri osnovni problem pokreta nesvrstanih zemalja. Mir, i ogromne opasnosti koje mu prete, nije pitanje koje treba da ostane u isključivoj nadležnosti velikih sila. Mir je moguć, ali se mir može osigurati u onoj meri u kojoj sve zemlje budu svijesne i odlučne u borbi za njega. Nećemo mir za samo jedan deo svjeta. Hoćemo mir za sve narode. Mir i pravdu, mir i slobodu. Mir za sve zemlje. Mir za sve kontinente. Za sve narode…

Sedma konferencija

Ova konferencija po prethodnom programu trebalo da se održi u Bagdadu, glavnom gradu Iraka. Irak je bio u velikom ratu sa Iranom, tako da je konferencija održana od 7. do 12. marta 1983. godine u Nju Delhiju. Od ukupno 101 zemlje punopravne članice, konferenciji je prisustvovalo 99 zemalja u svojstvu punopravnih članova (nije učestvovala Santa Lucija; dok je mjesto predviđeno za Kampučiju ostalo upražnjeno zbog nemogućnosti postizanja konsezusa oko toga da li će je predstavljati zakonska vlada, za šta se zalagala ogromna većina zemalja, ili vlada koju su ustoličile vijetnamske trupe i koju je podržavala manja grupa nesvrstanih zemalja), 10 zemalja posmatrača, 10 zemalja gostiju i više međunarodnih organizacija i drugih posmatrača i gostiju.

Predsednica vlade Indije, Indira Gandhi, je između ostalog rekla: “Ljudski rod se našao na samom rubu propasti svjetskog ekonomskog sistema i uništenja u nuklearnom ratu. Ukoliko bi došlo do tih tragedija, može li se iko od nas, bio on veliki, mali, bogat ili siromašan, bilo da je sa severa ili juga, zapada ili istoka, nadati da će se spasti? Analizirajmo ekonomsku krizu. Mi iz svjeta u razvoju nemamo nikakvu bezbjednost. Ukoliko dođe do ekonomskog sloma, mi ćemo biti prvi i najteže pogođeni… Pojavljuju se različiti tipovi prikrivenih intervencija u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Sve ove intervencije su neprihvatljive i nedopustive. Mješanje vodi ka intervenciji, a jedna intervencija često povlači drugu. Nijedna sila ili grupa sila nema opravdanja ili moralnog prava da se tako mješa ili interveniše…“

Osma konferencija

Osma konferencija nesvrstanih zemalja u Harareu (Zimbabve), održana je u periodu 1. – 6. septembra 1986. u znaku obeležavanja 25. godišnjice utemeljenja Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine. Ova koincidencija je predstavljala izvrsnu priliku za postavljanje dva fundamentalna pitanja: šta je Pokret nesvrstanih uspeo da postigne u toku proteklog perioda i da li je pokret u međuvremenu istrošio svoje istorijske potencijale?

Državnici okupljeni u Harareu bili su jednodušni u oceni da su utemeljivači nesvrstanosti Tito, Nehru, Naser, Nkrumah i Sukarno u vrtlogu hladnoratovskih dioba raširili vidike i prostore za prelazak sa poretka koji se zasniva na dominaciji, na poredak koji će se temeljiti na slobodi, pravdi i blagostanju za sve. Nije bilo državnika, bez obzira na njegova politička i ideološka opredelenja, koji nije izrazio vjeru u principe i ciljeve koje su tada proklamovani.

Početak kraja pokreta

Osmom konferencijom možemo slobodno reći da je stavljena tačka pokreta kao takav, kakav je postojao i značaju osnivanja.

Dok je na čelu pokreta bio naš dragi Josip Broz Tito, iako je pokret ostao bez četvorice velikana, Nehrua, Nasera, Sukarna i Nkumaha, koji su zajedno s Titom bili motorna snaga, pokreta, on se razvijao. Za 25 godina postojanja, porastao je sa 25 članica u Prvoj konferenciji na preko 100 učesnika u osmome skupu, s tendencijom daljeg rasta.
Bilo je pokušaja da se pokret održi. Nastavljeno je sa konferencijama, 1989. u Beogradu, 1992. Džakarta, 1995. u Kolumbiji, 1998. Južnoafrička Republika, 2003. Malezija, 2006. Kuba, 2009. Egipat. Maja 2011. je održana ministarska konferencija u Indoneziji, a u septembru povodom 50. godišnjice u Beogradu, 2012. u Iranu i poslednja 17. u Venezueli 2016.

Iz literature koju sam koristio prilikom pisanja teksta (uglavnom Wikipedia), a i memorijom, što mi je još uvek ostalo u sejćanju, nisam naišao na značajan materijal koji sadrži nešto više o temama rada i zaključcima za sve konferencije posle one koja je održana u Harare-u 1986.g.