DVA KONDOTIJERA: „U ovoj ofanzivi Nemci sasvim drugačije ratuju“, piše Dedijer. „Ne nadiru samo komunikacijama, ispred šalju male pokretne udarne grupe tamo gde im se ranije ne bi nadali. (…) Vrše duboke prodore novim metodama. Biraju jaruge, zaobilaze naše položaje i upadaju u dubinu naše teritorije.“
Otpor Prve i Druge proleterske i prepad u kome su tri bataljona iz sastava 3. i 4. crnogorske proleterske brigade razbili četnike i jedan talijanski puk nedaleko od Podgorice, njemačko komandovanje razmatra kao pokušaj proboja u Albaniju i spajanje sa tamošnjim komunistima. Dodatno ojačavaju ovaj dio obruča i tako daju NOVJ malo vremena. Ali, samo malo.
„Bio sam i ostao uvjeren da je Tito u našoj revoluciji bio nezamjenjiv“, kaže Koča Popović u knjizi Razgovori sa Kočom Aleksandra Nenadovića. „Bio je pravi vuk, ili ako hoćete kondotijer. (…) Mogao bih i za sebe reći da sam bio jedna vrsta kondotijera. Pa, kao i Tito, samo manjeg kalibra.“
Nema uspješnih kondotijera bez sreće i šestog čula; tokom bitke na Sutjesci imaju ih obojica. Najprije Tito: kada je 21. maja 1943. naredio Koči Popoviću da sa Prvom proleterskom divizijom maršira osamdeset kilometara, stavi pod svoju komandu sve brigade okupljene kod Foče i tu izvrši proboj, kao pravi kondotijer, za svaki slučaj, vrhovni komandant je 23. maja 1943. poslao dva bataljona Druge proleterske brigade da zauzmu Vučevo – visoravan između dubokih kanjona Pive, Drine i Sutjeske.
Kod Foče, partizani su u početku imali uspjeha, kasnije ne – artiljerija i avijacija ih desetkuju, neprijatelj je suviše brojan i jak. Zato Vučevo, gdje su partizani izbili nekoliko sati prije Nijemaca, postaje ključni položaj: tuda se, kasnije, kozjim stazama, probija glavnina NOVJ; tu partizani vode krvave borbe da zadrže ovaj jedini izlaz iz obruča.
„Pod neprijateljskom vatrom (mitraljeskom i puščanom) iz dobro utvrđenih gnijezda otpora, sporo se napredovalo u napadu“, stoji u izvještaju majora Bauera, komandanta 1. bataljona 738. pješadijskog puka od 30. maja 1943. „Zbog terena nije bilo moguće da se zaobiđe neprijateljska vatra i da se izvrši opkoljavajući napad na neprijateljske položaje. (…) Da bi se zauzela kota, trebalo se uspentrati skoro uz okomitu stijenu, visoku 30 do 40 metara, a napadači (Nijemci), koji su se nalazili dolje, bili su najbolji cilj za gore angažirane bacače bombi (partizani).“
Ni artiljerija ni avioni ne mogu zbaciti partizane sa Vučeva: do 3. juna 1943, Pivu prelazi deset, a istočno od rijeke ostaje šest brigada sa dvije hiljade ranjenika i tifusara. Međutim, odmah neprijatelj zatvara dolinu Sutjeske. Koči Popoviću je ostalo manje od sedam dana da i on, kondotijer „manjeg kalibra“, donese odluku značajniju i sudbonosniju od Titove.
PRED SLOMOM: „Nemci nadiru u više talasa“, piše Dedijer. „Sve njihovo ljudstvo je odlično uhranjeno, maršuju lako po ovim našim planinama, a avijacijama im stalno baca municiju, hranu. Čim se jedna jedinica zamori, druga je smenjuje, tako da napad ne prestaje ni danju ni noću. Sem toga, Nemci su pokupili na desetine hiljade konja zajedno sa konjovodcima iz veoma udaljenih krajeva. Na taj način su postigli da budu pokretni kao i mi, ne moraju samo da zavise od komunikacija, već mogu da se veru po brdima i čukama.“
Partizani su iznureni i gladni. Umiru u marševima, ginu u borbama. Ozbiljnije ranjavanje ravno je smrtnoj presudi – mnogi, tada, sami sebi presuđuju. Svi pogledi uprti su u nebo; nadaju se kiši i magli – tada njemački i talijanski avioni ne mogu poletjeti sa aerodroma u Rajlovcu, Butmiru, Mostaru i Skadru. Iako ne posustaje, iako se žestoko tuče po vrletima za svaki važniji vis, glavnina NOVJ je zapala u očajnu situaciju.
Pećina u dijelu kanjona Pive zvanog Mratinje, savjetovanje Vrhovnog štaba 3. juna 1943. Odluka – podjela snaga: Prva i Druga proleterska divizija sa Vrhovnim štabom da se preko Sutjeske probijaju na sjeverozapad; Treća udarna i Sedma banijska divizija da se sa dvije hiljade ranjenika i tifusara izbore za povratak u Sandžak – procjena je da je manje neprijatelja na tom pravcu. Đilas, član Politbiroa, kao specijalni delegat upućen je u drugu grupu.
„Išao sam premišljajući, ne nalazeći izlaza spasonosnog i za vojsku i za nekoliko stotina ranjenika“, piše Milovan Đilas.
I zaista, loše počinje: Prva proleterska divizija ne može da obezbjedi prelaz preko rijeke Sutjeske, a Druga da zauzme dominantnu kotu – Košur.
„Od šesdeset pet drugova s kojim sam došao na položaj, ostalo je svega dvadeset. Naredne noći poslao sam izvještaj da su poginula još trojica. Sada nas je svega sedamnaest“, izvjestio je komandir jedne čete iz Druge proleterske divizije.
Konačno, Prva proleterska divizija mijenja pravac nastupanja i uspjeva da izbori prolaz – pored Košura prema Tjentištu i Zelengori.
„Protivnik je napao Drugu četu i, pošto više nije imala municije, a bila iscrpljena i pod izvesnim šokom od napada prethodnog dana, uspio je da je odbaci“, stoji u izvještaju njemačkog majora Bauera.
Partizanske jedinice prolaze uskom i krhkom brešom. Štiti je četiri dana Druga dalmatinska brigada. Na početku bitke na Sutjesci ima 1602 borca; do kraja će poginuti 715. „Nijemci nadiru sve jačim snagama i sve upornije. Mi smo izgubili dvije trećine svoga ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu“, javljaju Dalmatinci Vrhovnom štabu. Ujutro, 9. juna 1943, tim koridorom ka Tjentištu ide i Tito sa britanskom vojnom misijom. U nekom trenutku njemački piloti su ugledali kolonu; tog dana – slaba oblačnost, toplo – neprijateljska avijacija ima devedeset i šest borbenih letova.
Tito: „Ja sam se zaklonio iza jedne oborene bukve; kad je bomba tresnula kraj mene i kad me je obavio mrak, učinilo mi se na trenutak da sam poginuo. Moj pas Luks koji mi je tijelom pokrio glavu, ležao je raskomadan.“
Dikin: „Tito, ranjen u rame komadom bombe, ležao je pod telom svog alzaškog psa. I ja sam bio zakačen: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi. Stjuart se nije video. On je pokušao da se zaštiti u stojećem stavu, zaklonivši se iza debelog bukovog stabla, ali je poginuo pogođen u glavu komadom bombe ili zrnom.“