Tito je zapravo ranjen u ruku, a poginuli su njegov pratilac Đuro Vujović i član britanske vojne misije, kapetan Bil Stjuart.
Jedinice NOVJ uključujući i ranjenike razvučene su tada 35 kilometara – od kanjona Pive do vrhova Zelengore. Kako su provalili šifre radio-saobraćaja Vrhovnog štaba, na Zelengoru su, u isto vrijeme kada i Prva proleterska divizija, izbili i Nijemci i zatvorili novi obruč. Partizani koji stižu na Tjentište na izmaku su snaga: borci jedu bukovu koru, ruše se od umora i gladi, trpe ogromne gubitke u borbama, od avijacije, od artiljerijske vatre; mrtve odavno više nitko ne sahranjuje. Arhiva Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ prethodno je zakopana kao i nekoliko topova i teških minobacača; kolju se preostali konji. Mada nema dezertera, mada se nitko ne predaje, čini se da je potpuni slom neizbježan.
Liters je u to sasvim siguran 10. juna 1943: „Posle uspješnog i potpunog zatvaranja obruča komunisti će pokušati da izvrše djelimičan proboj fronta. Naređenje: nijedan čovjek sposoban da nosi oružje ne smije živ napustiti obruč.“
Međutim, Koča Popović je već donio odluku koja će promijeniti istoriju.
DOK ČUJETE NAŠE PUŠKE: Bez ičije suglasnosti i odobrenja, po sopstvenom nahođenju, nakon što je manjim grupama ispitao njemačke položaje, komandant Prve proleterske divizije naredio je 9. juna proboj na jedinom mogućem mjestu – Balinovcu. U zoru 10. juna 1943, Prva proleterska je probila njemačke položaje, a slijedile su je druge brigade šireći brešu i produbljujući prodor. Koča Popović odmah javlja Titu da, što prije, za njima krene sa cjelokupnom vojskom. Iz Vrhovnog štaba najprije javljaju da samo što nisu pošli da bi, kasnije, stigla depeša u kojoj ga optužuje za neovlaštenu upotrebu brigada van njegove divizije; drugim riječima da je glavninu i Tita ostavio na cjedilu i pobjegao. „Mi nećemo dolaziti kod vas niti nameravamo da se krećemo u vašem pravcu“, stoji na kraju poruke.
Uvređen, Koča Popović je odgovorio da te brigade ionako nisu imale nikakve zadatke niti vezu sa komandom; u osnovi – da Vrhovni štab pojma nema o situaciji na terenu i položaju jedinica.
Realno – i nije imao; na osnovu saslušanja seljaka pohvatanih u jutro 11. juna 1943, a mobiliziranih za nošenje hrane Nijemcima, Tito je vjerovao da je obruč zatvorilo 2000 vojnika 369. legionarske divizije sa većim brojem topova i šest tenkova. Te informacije nisu bile točne. No, sve i da jesu, vrhovnom komandantu – kako su sati odmicali – nije preostala više niti jedna druga opcija. Konačno, Koča Popović je 12. juna 1943. dobio Titovu poruku: „Mi smo takođe juče na veče krenuli u ovom pravcu…“
Za Prvom proleterskom išle su Druga proleterska i Sedma banijska divizija, te nekih šest stotina ranjenika. Nijemci su po svaku cijenu nastojali da zatvore usku brešu na Zelengori, a partizani da je održe. Na jednoj strani koridora, na brdu Košuta od čete Druge proleterske brigade u životu je ostalo samo devet ljudi; na drugoj, prevoju Ljubin Grob, Druga četa Trećeg bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade, poslala je svoju posljednju poruku Vrhovnom štabu:
„Dogod budete čuli na Ljubinom Grobu pucanje naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera.“
Proleteri su izginuli. Nijemci nisu prošli. Partizani su probili obruč.
„NAREDI DA NAM OSTAVE ORUŽJE…“: Tito i Vrhovni štab nisu se nosili samo sa maglama rata vezanim za vojne jedinice; mučila ih je, istovremeno, gotovo beznadežna sudbina ranjeničke kolone.
Depeša iz Centralne bolnice: „Stanje ishrane poprima svakog dana sve nepovoljniji tok. Ne može se održati fizička kondicija niti u stanju mirovanja, a kamo li u savladavanju ovakvih terenskih prepreka. Kao dokaz toga navodimo činjenicu da ovih dana u stanju mirovanja umire dnevno petnaest-dvadeset drugova“.
Treća udarna divizija na čije čelo je postavljen Sava Kovačević nije mogla forsirati Taru: Nijemci su držali suprotnu obalu. Đilas 7. juna 1943. radio-vezom traži od Tita odobrenje da posakrivaju teške ranjenike i da krenu odmah za njegovom grupacijom iako još nije ostvarila proboj. Bez odobrenja, on i Sava Kovačević dan kasnije tim putem šalju Sedmu banijsku diviziju, svedenu uslijed borbi i tifusa na hiljadu i po iznurenih, za borbu jedva sposobnih boraca zajedno sa još šest stotina pokretnih ranjenika.
„Mi, nesretni tifusari“, piše Olga Kojadinović (Borci Sutjeske). „Svi su bežali od nas. Odmah su nas prepoznavali. Ogrnuto ćebe bilo hladno ili toplo, preko ramena ili preko glave. Bela ošišana glava bez kose, vrat izdužen kao prut. (…) U ruci uvek prazna porcija, kašika ili oglodano konjsko rebro. Iz celog lica samo jedna misao: jesti. Makar šta – živo konjsko meso, bukovu koru, šumsko korenje… Jesti, značilo je živeti.“
Sava Kovačević i Đilas dva dana čekaju na odgovor. „Ne možemo ih ostaviti! Ni kao Generalni sekretar, ni kako Vrhovni komandant, ni kao čovek ne mogu donijeti takvu odluku“, govori Tito. Ipak, donosi je – 9. juna kada je i sam ranjen. Treća udarna divizija tada sakriva najteže ranjenike; zajedno s njima ostaje i medicinsko osoblje i kreće u noći 9. na 10. jun 1943.
„Šta im reći? Kako im objasniti zbog čega ih ostavljamo, zbog čega ne pristajemo da izginemo zajedno s njima“, piše Đilas. „Ranjenici ništa nisu pitali, nisu nas prekorevali.“ (…) „Jedino mi se obratio jedan rumeni, lepi mladić bez nogu, politkom bataljona, rodom iz Kragujevca: ‘Druže Đido, molim te da narediš da nam ne oduzimaju oružje…’ (…) Naredio sam da im ostave oružje. I progovorio nekoliko reči – da ćemo se pobrinuti za njih ukoliko se probijemo. A Kragujevčanin, politkom, mi je dobacio: ‘Samo se vi probijajte, a nama kako bude…“
U međuvremenu Nijemci su zatvorili obruč između glavnine NOVJ i Treće udarne divizije Save Kovačevića. Njeni borci se pod napadima aviona i artiljerijskom vatrom približavaju njemačkim položajima… Na kraju kolone, vuče se nekoliko stotina ranjenika – neki i na štakama. Avetinjski marš: pored konjskih kostura i leševa.
Olga Kojadinović: „Pored same obale Pive mrtvi borci i ranjenici. Nesahranjeni. (…) „Pokraj puta nekoliko grupa tifusara leže pokriveni ćebetom. Kao da spavaju. Neko podiže kraj ćebeta i ugledasmo ih zagrljene i mrtve.“
Čini se ipak da će se Treća udarna divizija probiti. Njena Prva (dalmatinska) brigada 11. juna 1943. uspjeva potisnuti Nijemce na Tjentištu. Ali, samo nakratko. Nijemci su se brzo pregrupirali i dok se dijelovi ove brigade probijaju, ponovo zatvaraju obruč. Unutar njega je ostalo 1200 boraca Treće udarne divizije. Sava Kovačević tada donosi odluku da ponovo juriša – ovaj put preko Sutjeske.
„Muklo, napregnuto naše nastupanje prekinuo je oslabeli zapomažući glas ranjenika iz žbunja nad putem čim smo zaokrenuli niz Tjentište: ‘Drugovi, pomozite mi! Spasite me, drugovi! Drugovi, ne ostavljajte me!“, piše Đilas. „Ali niko od nas nije prozborio, ni usporio korak…“
