Vladimir Dedijer ” CRNA GORO, PONOSITO STENJE ” – Ratni dnevnik I/VIII – 1941-1944

Vladimir Dedijer CRNA GORO, PONOSITO STENJE

– Ratni dnevnik I/VIII – 1941-1944

PONEDELJAK, 11 MAJ

Liječevina. — Pošao sam iz Bastasa oko osam pešice, sam. Do Šćepan Polja jedan sat. Eno ga sastav Drine, eno grad Herceg Šćepana! Sećam se kao sad kraja jula 1938 kada sam sa Olgom ovuda prolazio na putu iz Žabljaka za Foču. Dole je žičani most. Gađali ga fašisti iz aviona jedno desetak puta, ali ga nisu mogli da pogode. Bačeno je preko 40 bombi, i kako mi reče jedan seljak, poginuo je samo jedan cuko.

Tako sam napustio Bosnu i došao oko devet sati u Crnu Goru. Šćepan Polje ostalo isto. Malopre je bila data uzbuna. Telefonist poče da se dere ne spuštajući slušalicu: »A-a-vion«. Čuju ga na vrh Durmitora. Polazim za Liječevinu. Umoran sam mnogo. Kod izvora srećem meštansku stražu: jednog crnpurastog starca i jednog dečka petnaestih godina. Ovaj
matori odmah počinje da kuka:

— Joj, prodrijeće nam Talijani i ustaše. Sve će nam popaliti. Mi smo manjina!

Lep doček u Crnoj Gori. Počeh da krešem toga tipa, ali me’ onaj mali preseče:

— Ne zna on, druže. Nije svijestan. Ja bih volio da uđu Talijani u ovu dolinu. Ni jedan živ ne bi ostao. Sve bi ih naša vojska porobila.

Taj mali se zove Momčilo Vuković, a ona kukavica mu je stric. Iz razgovora s malim vidim da je blizak nama. To on i sam veli:

— Znaš li šta je SKOJ? Ja ću biti skojevac, saveznik Komunističke partije. U mojoj je kući dom kulture, držimo konferencije i učimo pismenosti naše drugove… Što bih volio da se školujem! Bio sam najbolji u osnovnoj školi, ali nisam mogao ići na velike škole. Tako neću
moći postati komunist!

— E, pa ne treba tebi velika škola pa da postaneš komunist. Evo, kroz ovu borbu najlakše ćeš postati komunist! — velim mu ja.

Mali nekako ne veruje. Tek kad sam mu rekao da mnogi naši komandanti i rukovodeći drugovi od škole imaju samo kao i on — četiri osnovne, ali su se kroz borbu izgradili, pa više znaju nego oni sa najvećim školama. Momčilo se razveseli. Iz razgovora s ovim mališanom može se nazreti naša osnovna greška u Crnoj Gori — Partija na repu, nikakav politički rad na terenu. Ova teritorija stvarno slobodna više od godine dana (nijedan okupatorski vojnik nije nogom stupio na Pivu), a SKOJ u ovom delu, Šćepan Polje, radi dva – tri meseca. Ali, bolje ikad nego nikad.

Drugove sam pronašao u Liječevini. Smestili su se u staru školu. Marko, Lola i nas desetak spavamo u štali; novo izdanje hotela »Gerstl«  iz Foče. Divan je ovo kraj. Dole Tara, a mi na ivici, u šumi. Jedan vodopad, skoro 50 metara, ruši se niže kuće. A dole kraj Tare livada.

S one strane Tare gudure, pećine, litice. Lola veli da se tu negde krije general Novaković s Englezima. Fino se udesila ta čerčilova delegacija — vodi politiku iz pećina s generalima bez vojske.

Zanimljiv je Čerčilov govor. Veli i on da će godina 1942 biti godina pobeda nad fašizmom.

Uveče ležemo u seno, piri vetar kroz grede, svako bira po jednu pesmu pa svi zajedno pevamo. Dok je došao red na mene, već sam bio zaspao.

UTORAK, 12 MAJ

Liječevina. — Živimo kao u banji. Vazduh i zdrava voda iz prve ruke, samo da je — hrane. Ipak dobro jedemo. Dobijamo 800 grama hleba.

U Nemačkoj — 280 grama, Italiji — 150 grama, Španiji — 100 grama.

Jutros je Zina držala referat o seljačkom pitanju. Došao je i Stari i odgovorio na izvesna pitanja. Buržoasko – demokratska revolucija kod nas nije završena, čak ni u Srbiji. U podne smo otišli na kupanje ispod slapa. Divota! Odlično se čovek osveži.

Posle podne Marko mi je opisao svoje spasenje. Zaista izvanredna stvar. Jedna od najvećih akcija beogradskih partizana. Nešto niže Jurica i Zoran na travi sa ovdašnjim skojevcima.

Sasvim drukčiji ljudi nego u Bosni. Naišao jedan omladinac koji nije skojevac i neće da ide.

— Šta sam ja gori od vas?

— Imamo konspirativan posao! — odgovaraju mu drugovi.

— Ništa, ništa, zapamtiću vam ja ovo!

Jurica veli da SKOJ i Savez rade već četiri meseca. (Znači onaj mali Vuković je uvučen u rad pre 2—3 meseca.) Rad dosta dobro postavljaju, nešto više vaspitni, ali se pokazuje neverovatna ambicioznost. Ako se ova crta Crnogoraca pravilno razvija — daje silne rezultate. U protivnom — zlo.

S onih strašnih generalskih stena — dim. Korčagin dolazi uveče od Crnog s Bastasa i donosi nam pojedinosti.

Italijani pošli iz Foče kosama ka Šćepan Polju. Arso je na položaju.

S onih stena preko puta dim. Čobani zapalili trnje pod stenama. Naše patrole u tim stenama otkriše jedno sklonište Dakićeve grupe. Uhvaćen je Dakićev brat, a u pećini nađen sač, ponjave, slama. Ta bandica ima desetak ljudi, a raspolaže sa tri puške, bombom i revolverom.

Izgleda da ćemo uskoro iz ovog divnog kraja.

SREDA, 13 MAJ

Liječevina. — Na planini smo, ima trave dosta, stoke takođe, a mleko još okusili nismo. Ali, jutros dobismo po parče sira! Ovde provodimo drugo proleće! Sve miriše. A 300 metara više, na visini od 1.100 metara, još nema ni lišća ni trave, sneg. A kad pođemo tamo — biće proleće.

Radujem se Durmitoru. Najviši deo naše zemlje. Italijani se osilili. Letela dva bombardera iznad nas više od sat i po. Tukli su Šćepan Polje i Celebić. Na Ćelebić su bacili dvaput po desetak bombi, povezanih.

Prvi venac je pao na deset metara od kasarne. Šteta nikakva. Bombe od 6 kilograma! Na Šćepan Polju pala bomba na — kilometar od mosta.

Crni je bio blizu mosta.

Italijani su ušli u Foču u nedelju uveče, a Ćeotinu su tek juče prešli.

Danas idu na Bukove i Dragosavu. Kraljevčani im teške gubitke zadali kod Broda. Bežali su kao zečevi. Crni reče da je Arso otišao da »zaustavi brzo napredovanje naših prema Hercegovini«.

Mi ćemo verovatno brzo u pokret.

»Kad dođem ovde gde ste vi, vi ćete biti negde dalje«, reče Crni. On se vraća u Bastase.

Marko nam je danas dao da svako napiše svoju biografiju. Kad je pregledao moju rekao je da li sam sve napisao o svom životu. To me je strašno pogodilo, zaplakao sam.

ČETVRTAK, 14 MAJ

Liječevina. — Kiša se osipa. Planina se namrštila. Ne mogu da je poznam. Ceo dan sam ležao na senu u našem »hotelu«, kunjao i mislio, mislio. Kad sam spavao sanjao sam ovaj stari san. čudno!

Došli su Crni, Arso i Veljko. Situacija se komplikuje. Izgleda da Kragujevčani nisu izvršili zadatak. Crni veli da su mnogi muslimani u Foči strugali naše parole, stavili slovo »U« na fesove, čak držali pozdravni govor Italijanima . A Italijani predali vlast — Srbima. Komandant neki ćopavi student. Ustaše pokušale da na nekom splavu pređu Drinu, a Italijani mislili da smo to mi, pa ih dočekali vatrom.

Stari je nešto nervozan. Reče mi da su naši odbili četnike na Tari i da je u Bijelo Polje stiglo 1.000 nedićevaca. »Stići će ih još« — veli  Stari. Englezi su bacili kod Bijelog Polja  mitraljeza i 4 brdska topa.

Najveći deo toga uhvatili su muslimani. Sada je objašnjena tajna onih padobrana koje smo mi uhvatili.Intervencija gadna, pogana. Poručuju sluge okupatora — nedićevci.

Kiša stalno pada. Zima. Jurica leži do mene. Marko nas budi i saopštava:

»Pokret u tri izjutra«.

Noćas smo čuli tešku eksploziju. Izgleda da je otišao u vazduh lepi mostić kod Šćepan
Polja. Tamo je otišao Vlada Mostoubica. Pacov me preskače u toku noći. Ipak je slatko spavati u ovom senu. Marko i Lola dolaze na spavanje posle ponoći.

PETAK, 15 MAJ

Nikovići. — Krenuli smo oko 5.30. Idemo uzbrdo nas deset na čelu s Markom. S one strane, iz Bosne, eksplozije — topovi i bacači tuku.

Posle sata i po ispeli smo se na visoravan Pive. Ovde je još zima. Sneg oko nas u vrtačama, šume bakaraste od ruja, baš kao na Zlatiboru kad smo pošli na naše putešestvije. Vetar. Uvijam se u moj žuti kratki kaput. Oblaci. Ne vidi se ni Maglić, ni Durmitor. Na našim konjima grane — dobro smo kamuflirani. Posle pet i po sati stižemo u Nikoviće, raštrkano selo. Stovarujemo konje. Započinjem razgovor sa Obrenom Baucanom, dedom od 88 godina. Tukao se u Nevesinjskom ustanku.

Pokazuje mi selo Crnu Goru, na dva sata odavde, »ostrvo slobode«. Bilo je slobodno i pod Austrijom. Jednom su Švabe poslale dva bataljona i topove, ali su ih naši rodoljubi odbili.

Švabe su se povukle posle deset dana.

Ni u ovom ratu nije tu stupila neprijateljska noga.

Razvezuje se razgovor o borbama sa četnicima. — Dvadeset i jedan naš bataljon se bori protiv njih! — veli jedan.

Inače sve su oči uprte na Kolašin. Bije se tamo velika bitka. Od nje
zavisi i naš put u Srbiju.

Narod je ovde drukčiji nego u Istočnoj Bosni. Daleko čistiji. Kuće okrečene, iako je ovo najzabačeniji kraj Balkana.

Montiramo radio. Joza primao telegrafiju. Ovo pišem na kolenu u pretrpanoj sobi, pri slabom fenjerčetu, dok Zoran stenografiše Moskvu.

Narod se čudi. Prevodim im vesti o pobedama kod Harkova. Večera se sprema. Dobili smo 11 litara mleka a nas je jedanaest! Pijemo ga iz kofe. Uz to i pšeničnog hleba, plen iz Borča. Ispržili smo džigerice od jagnjeta. Bogovski smo se najeli. Prvi put posle osam meseci da sam pio mleka do mile volje. Eh, kad bih mogao poslati mojoj Milici jednu
čašu.

Ali, i otac joj je jeo prošlog rata mekinje, pa je veliki klipan porastao.

Skupljaju se seljaci da slušaju vesti. Otpevali smo im »Šumadija naša dika«, »Matiju Gupca«, »Podigla se užička nahija protiv besnih fašističkih dahija« i završili sa »Krasni flot«. Narod je oduševljen. Mnogi ranije nisu slušali radio, sada pivi put čuju Moskvu.

Ushićeni su. Jedan starac veli:

— Da nam je više ovijeh sanduka, narod bi se zbližio više i prije bi pobijedili…

»Slobodna Jugoslavija« veoma snažno deluje. Javlja o pobedama u Istočnoj Bosni i Lici. Napolju se spušta noć. Čuje se blejanje ovaca. Sve je suro. Psi oštro laju. »Ostrvo slobode« tone u mrak.

SUBOTA, 16 MAJ

Nedajno. — Evo sedimo svi jučerašnji zajedno s Lolom, koji je danas stigao, pevamo posle večere u ovom pivskom selu Nedajnu. čudno ime. Došlo od toga što se nije davalo Turcima. Divljina u ovoj divljoj Pivi,belom prostoru na mapama Jugoslavije. Zbilo se selo u kotlinu, pedesetak drvenih brvnara i dve – tri visoke zgrade od kamena. Na zidovima razapete ovčije kože, strče stubovi, deca prljava jure na sve strane. U jednom trenutku dobih sliku nekog crnačkog naselja. I Lola je imao taj utisak. Veli: »Ovo su prvi beici u ovom kraju«.

Ipak, silan narod. Mladi ljudi vode i NOO i partizansku stražu. Sve su oči uprte na Kolašin.

Odatle danas stiže sjajna vest. 200 četnika ubijenih kod Mojkovca. Naši idu ka Kolašinu. Od ove bitke zavisiće mnogo i brzina našeg naleta na Srbiju. Strašno sam postao nestrpljiv.

Eto ga kraj maja. Taj čas još nije daleko. Izgurasmo skoro šest meseci. Šest Albanija progurasmo.

Divno reče jutros jedan stari Pivljanin:

»Sila ste vi! S kakvim se sve vojskama ne bijete, pa opet izlazite na kraj. Ni tenkovi, ni avioni vam ne mogu ništa.«

Nije nas uzalud jutros radio Moskva tako pohvalio.

Božu Maslarića na Sveslovenskom kongresu, kao pretstavnika naših partizana, izljubili Vanda Vasiljevska, Kornejčuk i drugi.

Izgleda da smo jutros napravili još jedno neprijatno iznenađenje žabarima. S one strane Tare, od Ćelebića, čule su se oko tri izjutra — bombe i puškomi traijezi. Omiljeno doba za naše napade. A Lola mi reče da je napad bio određen za jutros. U ovoj pustoši ostaćemo možda još dva-tri dana. Možda ćemo na Zabljak. Tamo ćemo biti bliži događajima.

Marijan i Jurica polaze sutra u Pišče na konferenciju NOO i omladine. Ja ću izdati 122 broj »Vesti«. Kod Harkova odlično. Najveće nadahnuće našim partizanima. Južni deo Istočnog fronta — nama najbliži!

Radio dobro radi. Danas smo probali i Jozinu vetrenjaču za punjenje akumulatora. Puna dva meseca pravio je Joza ovu spravu u Brodu, dva konja su je dovukla, ali nažalost pokazalo se da ne valja.

Vaši, vaši posle četiri meseca, opet se pojavile. Partizanski način života!

U kakvoj se divljini nalazimo najbolje svedoče ova dva slučaja:

Noćas je kurjak na 10 metara od naše kuće, pored živog stražara, skočio na našeg najboljeg tovarnog konja i rastrgao mu trbuh. Konj je odlunjao kilometar – dva i lipsao.

Drugi ne manje krvoločniji slučaj je vađenje zuba čika Ćosiću. Ceo dan je patio dok nije otišao kod jednog domaćina koji vrši funkciju seoskog zubara. Ovaj je uzeo prava klješta
za vađenje klinaca iz konjskih kopita, iskuvao ih i rekao čiči:

— Jelde da te ovaj zub ne boli?

A zatim je cimnuo. Zub je bio izvađen, Ćosić zadovoljan. Svi patimo od zuba. Ni zubara ni instrumenata nema. Hirurg — Italijan, zarobljen od Pivljana, pobegao je sa Zabljaka, ali je uhvaćen. To je čovek četrdesetih godina, rodom iz Milana.

NEDELJA, 17 MAJ

Nedajno. — Kiša nas danas ubi ceo dan. Jurica, Marijan i Mileva vratili se iz Pišča. Marijan bio na sastanku NOO. Utvrdilo se da na Pivi ima još žita. Jurica kod omladine. Veli da dobro rade. Sva je omladina na Pivi naučila da čita i piše. Samo ljudi preteruju. Jednog kulaka streljali kao budućeg neprijatelja. Vele, nisu shvatili direktivu. Sin tog kulaka — omladinac.

I sada vrlo vredno radi. Omladinci obrađuju svoju njivu. Poklonili im zemlju seljaci iz okoline. Uzorali su je i nadaju se da će dati 1.500 kilograma žita. Mileva kaže da je rad među ženama nepravilno postavljen. Pretsednik NOO jednostavno pozove pretsednicu
AFŽ-a, dä joj platno i naredi da se sašije rublje. Za mesec dana sašile su 200 pari košulja i gaća. Inače postoji odbor u svakom selu.

Na svoju veliku žalost danas sam utvrdio da imam pantljičaru. Otuda toliki zamor, otuda sam toliko oslabio.

PONEDEUAK, 18 MAJ

Danas smo izdali 123 broj »Vesti« na geštetneru. Zaista sjajne. Crvena armija je napredovala 60 kilometara kod Harkova, 300 mesta oslobođeno, 12.000 ubijeno Nemaca, zaplenjeno oko 600 topova, 400 tenkova.

S naših frontova različito: u Hercegovini naši bataljoni dočekali su 13 maja jednu italijansku kolonu od 70 kamiona, 30 motocikla, 2 luksuzna automobila i 4 tenka kod Bišine. Borba trajala 4 sata.

Ubijeno 29 oficira i vojnika — među njima komandant italijanskih trupa u Severnoj Hercegovini, diviziski general Perida Negri, jedan potpukovnik, 3 poručnika i tri potporučnika. Zarobljeno 7 vojnika, teški mitraljez, 1.460 metaka za mitraljez, 15 pušaka, 4.100 puščanih metaka, 86 bombi.

Na Kamenoj Gori u Sandžaku razbijeno 480 četnika, ubijeno 24, a zarobljeno 6. Naši gubici: jedan mrtav i tri ranjena. Zaplenili smo jedan teški bacač, tri teška mitraljeza sa 1.070 metaka i jedan puškomitraljez. Ubijen je i jedan oficir. Zaplenjena je arhiva, hrana, kazani, stoka. Ostali četnici su pobegli u pravcu Pljevalja i Prijepolja.

Ali, na crnogorskim frontovima situacija je još nejasna. Naši su napali Kolašin još pre dva dana, ali ga još nisu zauzeli. Iz pisma komandanta Durmitorskog područja vidi se da je napad izvršen s malim snagama. Jake italijanske snage idu s nešto četnika u pravcu Š Šavnika, koji je prekjuče bio bombardovan, ali bez ikakvog uspeha. Tražili su jednu
proletersku brigadu u ovom pravcu.

— Inače provodimo dane, kad završimo posao, u čitanju i šetnji. Jutros smo išli i brali koprivu za ručak.

Sreli smo jednog seljaka s dva vočića koje vodi žena. Ore njivu — kamen drvenom ralicom.

Znoj curi s nosa:

— Vrag je ovdi ranije živio, pa sad mi!

Marko mu veli da se ovaj plug u Sovjetskom Savezu može naći samo u muzeju, a seljak mu odgovara:

— Borićemo se do potonjeg, pa će preteći naša djeca i ona će živjeti kao ljudi.

Iz Celebića prebačeno 1.500 kilograma žita. Biće hrane do puta u  Srbiju.

UTORAK, 19 MAJ

Nedajno. — Sišli smo danas da beremo koprive do jezera Sušice (pored koga sam prošao pre četiri godine s Olgom i nije ga bilo, jer u leto presuši). Okupali smo se u vodi koja ima svega devet do deset stepeni. Kad uđeš u vodu, preseče te kao da si skočio u ključali kazan. Iz jezera gledamo vrhove Durmitora pod snegom. U tom naiđe pored jezera Drugi šumadiski. Među njima i stara Vida sa puškom. Sina su joj ubili kod Svilajnca. A sada se ona sveti. Video sam i Tasu Mladenovića, politkoma bataljona. Zaustavio je ljude da se umiju na jezeru.

Kad smo se vraćali u Nedajno, sustigao nas je Arso. On dolazi sa Zabljaka. Razgovarao sam dugo s njim i, evo, kako izgleda situacija:

Četnici su nas napali u dva kraka — od Kolašina i, zajedno sa Italijanima, od Nikšića. Prva je ofanziva slomljena. Naši su ih žestoko potukli kod Mojkovca. Borba se vodila po nemogućem terenu, po liticama i urvinama. Partizani su hvatali četnike rukama, tukli kundacima, kada su municiju istrošili. Da su imali bajoneta mnoge bi četnike pobili. Ušli bismo lako u Kolašin da smo imali rezerve i nastavili da gonimo četnike.

Ovako smo se odmarali dva dana  i napali Kolašin. Pojedini delovi su ušli u sam grad, ali su morali otstupiti jer je neprijatelj tukao žestoko sa dva topa i bacačima. Napad će biti ponovljen. Ovog puta smo imali manje gubitke. Kod Mojkovca smo imali 30 mrtvih. Prema Đidinom proračunu na ovom sektoru ima oko 3.000 četnika. Osam stotina su plaćenici (300 lira mesečno i hrana), a ostali su silom mobilisani seljaci. Borbena vrednost mala. Vesti o dolasku nedićevaca u Bijelo Polje nisu tačne.

Mnogo je ozbiljniji drugi krak: Nikšić — Šavnik. Tu ide oko 2.000 Italijana i 1.000 četnika.

Podaci neprovereni. U Nikšić je lično stigao armiski general Pircio – Biroli. Na tom frontu su naša četiri udarna bataljona. Municije je malo, a i ljudi su premoreni.

Arso predviđa neprijateljsku ofanzivu na Hercegovinu i Sandžak.

SREDA, 20 MAJ

Nedajno. — Oko 11 došli su Stari, Lola i Crni. Jedna grupa ide za dan – dva na Žabljak, a ostali u Hercegovinu. Situacija sledeća: na frontukod Foče, desna obala Drine, pretprošle noći naši su izvršili prepad na sam grad i ubili 100 Italijana. Na jedan naš puškomitraljez naišla patrola Italijana. On otvorio vatru sa 50 metara, a Italijani počeli da se ukopavaju. U toj borbi naš je puškomitraljezac poginuo, puškomitraljez je zarobljen.

Inače Druga brigada čuva Istočni Sandžak, rezervoar sa hranom za najodlučniji mesec dana. Na levoj obali Drine slabo. Koča otišao u Hercegovinu s tri bataljona, a petokolonaši u Zakmurskom bataljonu izvršili puč. Ubili su politkoma Fočanskog odreda Stevu Markovića – Singera, radnika iz Valjeva, kao i bivšeg politkoma Momu Kočovića, a komandanta Straju Kočovića odveli u Foču.

Ostali jedva umakli. Otišao je noćas Kragujevački da tamo red napravi. U Foči se brzo svršila ustaška vladavina. Italijani dali vlast četnicima. Komandant je ćopavi student Grujić.

Krcun je na tragu Dakiću, čiji su ljudi ubili našeg kurira — Užičanina, a mi uhvatili dva njegova razbojnika. Jedan je poginuo, a drugi je živ uhvaćen. Priznao je da se general Novaković krije s njima oko Ćelebića. Po svoj prilici oni su poubijali Engleze i uzeli im pare.

Hercegovački petokolonaši se okupili u Kalinoviku.

Stari je protiv drugog napada na Kolašin.

»Tih 1.800 boraca ne treba upotrebiti za zauzimanje praznih gradića, već na glavne komunikacije okupatora — gde ćemo naći municije i hleb.«

15.15. — Nestrpljivo očekujemo da se Crni i Lola probude i donesu odluke po našim molbama… Ja sam podneo molbu za Hercegovinu, ali izgleda mi: »jalovo«, kako mi dobaci Mileva Planojević. I ona i Zoran tražili su da idu. Društvo će biti tužno ako bude moralo da izgubi ponekod svog člana. Svi ili niko.

Razgovaram s Arsom o ustanku u Crnoj Gori i njegovom razvoju.

ČETVRTAK, 21 MAJ
Nedajno. — Sada mi je jasno zašto se u ovom kraju malo viđa omladina. U Nedajnu sam sreo svega jednog mladića — i to bez ruke. Partijac je. A sedam drugih partijaca su na frontu, u udarnim bataljonima.

Otišli su pre dva meseca, kada je Partija mobilisala sve svoje snage da slome četničke ispade iz italijanskih garnizona. Sa Pivske Planine otišlo je u omladinske i udarne bataljone 188 skojevaca. Među njima jedanaest drugarica. Ali i to ima svoju slabu stranu.

Citava pozadina ostala  bez omladine, bez aktivista, pa petokolonaši imaju široko polje rada.

Danas je stigla Mitra Mitrović na sat – dva i ispričala mi zanimljive stvari. Omladinski udarni bataljoni su divni. Osnovani su: Lovćenski, Nikšićki i Durmitorski. Mitra je bila pri formiranju Nikšićkog. Sve momci od 17 — 22 godine. A komandant — potporučnik mlad kao rosa. Devojke su bile silne. Sve se bojale hoće li biti primljene.

— Hoćete li nas uzeti? — pitaju.

Ne pitaju one ovo uzalud. Još je Vuk isticao da su Crnogorci »najveći gospodari od svih Srba nad ženama«. A sada su žene borci. Crna Gora dala je danas 400 žena-boraca. U Lovćenskom omladinskom ima ih 60!

Politički komesar, duša bataljona, devojka — Stana Tomašević, drugarica pokojnog Baje Sekulića. Samo u bici kod Mojkovca izginule su mnoge naše drugarice. Nisu vične borbi i ne znaju da zauzimaju zaklone.

Mitra priča kako su omladinski bataljoni imali obuku:

»Ima u tome dečačkog poleta…« S njima je Sava Kovačević, komandant Nikšićkog odreda, silan čovek, sirov. Preko dana marširaju kao srne, uveče podbiše tabane od udaranja nogama. Devojke sagnule glavu, a Sava im veli:

— Dižite glave!

Bataljoni se ne prave po plemenskoj i bratstveničkoj osnovi. Bilo je dirljivih scena. Brat i sestra — 18 i 16 godina — izbegli iz Bijelopavlića.

Sestra se prijavila u Omladinski bataljon, a brat to nije znao, pa je moli da se vrati u Udarni, u kome je on bio:

— Ona mi je jedina, pa bih volio da smo zajedno!

U ovom slučaju je prekršeno pravilo. Brat i sestra su ostali zajedno.

O opštoj vojnoj situaciji Mitra ne zna mnogo, jer je odavno iz crnogorskog štaba. Ona misli da su četnici prešli kulminaciju. Istina, zgrabili su nam najveći deo Crne Gore, — Crmnicu, Katunsku nahiju, pa sad i jedan deo Nikšićkog sreza. Mi smo bili očistili Pipere. Ali glavno
je živa snaga u partizanskom ratu.

Bataljone moramo učvrstiti. Mitra veli da je italijansko – četnička ofanziva u pravcu Šavnika zastala. Samo su se naši povukli iz Gornjeg Polja gde je bio Glavni štab za Crnu Goru. Od Nikšića do tog mesta vodi automobilski put — svega sedam kilometara. Mi imamo 170 zarobljenih Italijana pa im iz Nikšića italijanska komanda šalje svakog dana trebovanje: male bele hlepčiće, makarone, paradajz, pirinač, so. Inače u Gornjem Polju je vodovod za grad.

Mitra veli da su im vodu zatvarali pod uslovom da se više Polje ne bombarduje. Jednom je nad Gornje Polje došao italijanski bombarder »Savoja«, deset puta obišao polje i izručio sve bombe — usred reke, i otišao. Očigledno pilot neće da gađa partizane. Na drugom sektoru, u Bjelopavliću, italijanski teški bacač pogodio u kuću u kojoj se održavalo savetovanje štaba Bjelopavlićkog odreda i štabova pojedinih bataljona. Poginulo je tu četrnaest drugova, samo jedan živ ostao. Tu je poginula i Sokola, bivši sekretar tajnog partijskog kolporterskog odbora u Beogradu. Njeg drug, mislim da se zvao Nikić, posle ustanka 13 jula — predao se u Crmnici s čitavom partiskom organizacijom, »da bi se opravdao pred narodom«.

»Ustankom je narodu nanesena silna šteta, a oni kao najodgovorniji snose krivicu, pa se zato predaju.« Nikić se pravdao

»da je i Rusija propala«.

Idiot! Fašisti su ga streljali kao i mnoge druge drugove. Ostatak su odveli u koncentracioni logor. Još se jedna nesreća dogodila. Kod Mojkovca pogodio bacač među tri komandanta dok su razgledali sekcije. Tu su bili komandant odreda »Bijeli Pavle«, komandant jednog udarnog bataljona iz tog odreda i komandant mesta u Mojkovcu.

Mitra veli, dalje, da Bora Prodanović8 radi po omladinskoj liniji u Grahovu. Vasa Gluvi izdao neki list na oslobođenoj teritoriji, ali ne piše kako treba. Vojo Srzentić se nalazi negde oko Ulcinja s drugaricom koja je bila internirana, pa puštena. Mirko Sardelić izgleda, negde je u Italiji.

PETAK, 22 MAJ

Nedajno. — Crni i Lola su pošli jutros u Hercegovinu. Ustanak je tamo u poletu i treba organizaciono učvrstiti naše uspehe. Veliku nam pomoć sada ukazuje Sovjetski Savez — u prvom redu Sovjetski informacioni biro. Juče je istakao borbe kod Foče i Nikšića.

To su davale sve sovjetske stanice na svim jezicima sveta. Posle, vrlo korisno deluju i
drugovi iz radio Moskve u emisijama na srpskom jeziku. Vlahovićev komentar je odlična stvar. Njega još od ranije poznaje ovde mnogo naroda. I naša »Slobodna Jugoslavija« dobar uspeh ima. Znači, počeo je svet da saznaje o našoj borbi. To je šamar londonskoj vladi i najvećem hohštapleru svih vremena Draži Mihailoviću. Oni su se nešto ućutali, nemaju šta konkretno da iznose. A mi svakog dana izlazimo pred svet s uspesima u borbi protiv okupatora. Još kad pođemo u Srbiju!

Samo naš put zavisi od situacije na istočnom frontu. Kad počne Crvena armija da nadire, tada će da nastane dubok prelom u redovima zavedenih i silom mobilisanih seljaka u četničkim redovima.

Išli u Srbiju ili ne, moramo na sever, da okupator ne bi žetvu odneo. Jutros je Gering saopštio da se usled suše mora smanjiti obrok hleba za . Naši će se partizani potruditi da se Herman ne najede našeg hleba!

U Hercegovinu je otišao i Stanko Grabrić, nadporučnik domobranske vojske, koji je prebegao na našu stranu ravno pre mesec dana iz Sarajeva.

Mi smo već davno imali partisku jedinicu na aerodromu na Rajlovcu, pa je još u decembru Tempo govorio da će nam domobranski avijatičari prebeći s avionima. To su bili neiskusni ljudi, oklevali su dok nisu uhapšeni tokom poslednje provale u Sarajevu. Odlučili su da beže
u ponedeljak s dva aviona, a u nedelju su pali. Stanko je na vreme umakao, preplivao Bosnu i preko Igmana stigao u Foču.

Tog istog dana ustaški avion je bacao nad Fočom letke u kojima je govorio da »partizani imaju skorbut i skapavaju od zime«. Od nas nema niko skorbut, a nadporučnik Stanko došao sa skorbutom. U domobranskoj vojsci, veli Stanko, vlada neraspoloženje. Prvi udar na Istočnom frontu imao je silnog odjeka u domobranstvu.

Vlatko Velebit našao svoju prvu partizansku vašku. Zgranuo se!

SUBOTA, 23 MAJ

Nedajno. — Otišao sam do Podmilogora. Tu se nalazi preko 70 naših bolesnih i ranjenih drugova. Među njima je i Gajo Vojvodić, komandir Prve čete Lovćenskog bataljona — prvog bataljona u Prvoj proleterskoj brigadi. Gajo mi je pričao još u Foči o ustanku od 13 jula i postanku slavnog Lovćenskog odreda, a sad sam to u pero zapisao:

»Moja partiska veza saopštila mi je 12 jula u 9 sati pre podne da sutra izjutra počinje generalna akcija protiv okupatora na čitavom Balkanu. Meni je povereno formiranje odreda iz tri zaseoka sela Radomir — Građani. Drug me je pitao koje ljude hoću da povedem.

Kazao sam mu imena i on je odobrio. Uveče je bio sastanak kod izvora Vrela u najvećoj tajnosti. Svi su drugovi došli. Dobili smo oružje iz jednog partiskog magacina u kome
je bilo 150 pušaka, nekoliko puškomitraljeza i dosta municije. Bilo je još nekoliko magacina za Srez barski iz kojih je Partija prikupila ratni materijal.

Drugovima sam saopštio kako ćemo noću putovati, kako puškom rukovati. Svaki je nosio hranu za dva dana. Pošli smo na drum Budva — Cetinje da kod Đurđeva Ždrijela, kod Obrzovice, presečemo okupatoru svaku vezu s morem. Stigli smo u zoru. Priključio nam se i Podgorski odred.

Uzeli smo zasedu, postavili osmatrača i bočna osiguranja. Prvo je naišao putnički autobus. U njemu nije bilo Italijana pa smo ga propustili. Nešto kasnije naiđoše četiri italijanska kamiona iz Cetinja za Budvu. Naredio sam da niko ne puca, dok ja to ne učinim i ne naredim neprijatelju u ime gerilskog zakona, a po nalogu Kompartije — da se preda.

Ali, desno krilo je zapucalo kad su kamioni bili još na 400 metara od zasede. Šoferi nisu ni
slutili šta im se sprema u pokorenoj zemlji pa su vozili dalje. Jedan moj rođak je izišao na drum i šofera pravo u glavu. Ovaj nije odmah pao, već je zaustavio kamion kraj druma i klonuo. Propustio je tako drugi kamion.

Tog šofera sam ja ubio. Treći je pokušao da umakne, ali komandovao sam puškomitraljescu brzu paljbu i posle 500 metara kamion je stao. S četvrtog kamiona pomoćnik šoferov je iskočio, a šofer je bio mrtav. Kamioni su bili prazni. Nismo imali šibice da ih spalimo, već smo ih polupali. Među gerilcima nastalo je neko kolebanje.

— Sukobićemo se sa Brajićima. Zapucali smo pred njihovom kućom!

— Borimo se za slobodu. Ko neće neka ide kući. I Brajići će nam prići! — rekao sam.

Svi su ostali. Posle smo oborili četiri oficira — na motociklu. Jedan je bio teže ranjen, a trojica su se predala. Pustili smo ih! Ja sam im na francuskom natucao:

— Žalim što moramo da ubijamo, ali to je jedini put do slobode!

Ovo mi je puška i revolver jednog od tih oficira. Promenili smo položaj.

Oko 4 sata pojavio se Prekomički odred sa mladim poručnikom Ljubom Vučkovićem. Dok su oni držali zasedu naišlo je 17 kamiona i 4 tenka. Italijani otvorili vatru iz topova i bacača. Tu je poginuo partijac Pero Banović. Italijani su imali mnogo mrtvih i ranjenih. Broj se ne zna jer su sve odvukli kamionom. Posle se pojavio i »divlji« odred Brajića. Oni su pripucali, a Italijani udri na njih iz topova i bacača. Ove fašističke snage probiše se u Budvu. Te noći spavali smo u šumi. Bio je mrak i čitave noći ležao sam preko kamena.

Sutradan, 14 jula, izviđačka se avijacija pojavila. Oko 11 pre podne naišli su bombarderi. Bacili su po neku bombu. Na našem sektoru Italijani se nisu javljali. Na drum smo svalili kamenje tako da je bio potpuno blokiran.

Opšta situacija na terenu Lovćenskog odreda bila je sledeća: Cetinje — Kotor, Cetinje — Rijeka Crnojevića, Bar — Vir Pazar, Rijeka — Vir Pazar, Podgorica — Rijeka. Vir Pazar, Rijeka i Sutorman bili su zauzeti bombama i revolverima rano izjutra 13 jula.

Na putu Rijeka Crnojevića — Cetinje, Ljubotinski i Ceklinski odredi uništili su čitav bataljon divizije »Mesina« koja je išla na istočni front. Taj bataljon, silno naoružan mitraljezima, bio je prethodnica divizije.

Borbu je primilo 37 partizana, a kasnije ih je bilo 68 s dosta puškomitraljeza. Sukob je otpočeo u devet uveče, a trajao je do 10 izjutra. Vodila se strahovita borba. Kod nas su se istakli mladići od 14 godina koji su tukli iz stojećeg stava. Bitku je odlučio jedan naš radnik.

Kad se naš poslednji sanduk municije iznosio na položaj, on je zaobišao neprijatelja s leđa,
halauknuo i bacio nekoliko bombi. Italijani se predali. Strahovita kasapnica.

Bilo je mrtvih Italijana 87, ranjenih 167, a zarobljenih 260.

Plen ogroman:

46 teških mitraljeza, 16 puškomitraljeza, 2 neispravna topa, 2 bacača, ogromna količina municije. Uništeno je četrdeset kamiona i dva tenka. Naši su ručnim bombama oštetili jedan tenk, a on stao da se vrti u mestu. Jedan stari Crnogorac povika:

— Ha, ranismo ga pa se vrti k’o svrde! (kao svrdlo).

Pored jednog italijanskog mitraljeza, našli smo četvoricu mrtvih nišandžija. Svaki naš vojnik obukao je nove cokule i još mu je ostalo po četiri para.

Bilo je tu: ruma, konjaka, čokolade.

Sve ranjenike smo kamionima uputili na Cetinje. Komandant italijanskog bataljona — major, kad je čuo da nismo imali nijednog mrtvog — prosto nije mogao da veruje:

— Bio sam u Spaniji, Abisiniji, Grčkoj, ali ovakve borbe nisam video.

Sa svake strane te tuče neprijatelj a nigde ga ne vidiš.

Ova bitka se vodila kod Korčele. To je jedna od najvećih naših pobeda.

Tom borbom, kao i čitavim sektorom, rukovodili su Peko Dapčević i Bajo Sekulić. Sutradan su Italijani avionima strahovito bombardovali okolna sela. Poginula je jedna baba. Ali, kuća nije mnogo srušeno. U bici kod Korčele poginula su i dva starca koja su s jedne čuke posmatrala borbu.

Ubila ih jedna granata iz italijanskih topova koji su s Belvedera kod Cetinja pomagali opkoljeni bataljon.

Druga velika bitka vodila se kod Brajića na mome sektoru. Jedna velika italijanska jedinica iz Albanije dobila je naredbu da po svaku cenu treba da se probije iz Budve za Cetinje. Prvo je avijacija strahovito zasula teren, pa za njom artiljerija. Kad su mislili da su nas pretvorili u prah i pepeo, krenuli su da pale Brajiće. Oni su išli sa 4 tenka i 14 kamiona, a između
kamiona bile su kolone vojnika.

Mi smo ih sačekali kod prepreke. Imali smo dva puškomitraljeza i mitraljez. Prišlo nam je i seljaka, tako da nam je broj iznosio 150. Otvorili smo strahovitu vatru na njihovu kolonu.

Posle tri i po sata bitka je završena. Čitava jedinica se razbežala. Našli smo 115 mrtvih, 50 — 60 ranjenih, a streljali smo 25 fašista. Oni su poskidali crne košulje i vikali:

— Non sono fascista! Evviva Stalin! Sono soldato della regina Elena!

Italijani su se skrivali po propustima ispod druma i pravili se da su mrtvi. Većina se razbežala. Uništili smo im tenk, 8 kamiona i 6 motocikla.

Naši gubici: 1 mrtav, jedan ranjen. Imali smo bogat plen.

Treća velika bitka je bila kod Sozina. Od Petrovca je pošao jedan bataljon pojačan baterijom brdskih topova. Dočekao ih je Španac — profesor Ivo Novaković sa 50 drugova. Italijani su išli razvijeni u strelce i naše iznenadili.

Ivo se brzo pribrao, kliknuo, skočili su i seljaci uz pesmu u pomoć. Razvila se žestoka borba. Italijani su bili sasvim razbijeni. Ostavili su 60 mrtvih. Nama je poginuo Ivo i još šest drugova, a ranjenih smo imali
devet. Vlado Dapčević sa Katunjanima držao je put Kotor — Cetinje i vratio
Italijane.

Mi smo dobili nalog da vodimo gerilsku akciju, a već 14 jula imali smo oružam ustanak. Sav se narod digao. Mi smo ga vraćali, a oni vele:

— Nisam ja grđi od vas! Znaš koliki je bio 38 puk! E, da cio dođe ne bi mogao da me makne odavde.

Gore opisane akcije trajale su od 13 do 20 jula. Posle su se Italijani pribrali. Počeli su da bombarduju selo po selo. Strah je zavladao. Samo na moje selo palo je 30 bombi. Pojedinci su dolazili na front i molili da se povučemo.

Do 20 jula mi smo držali Cetinje blokirano s italijanskim guvernerom Crne Gore, zatim filijalom »Banko di Napoli«, 12 topova i silnom hranom. Predlagao sam da napadnemo grad, koji bismo osvojili, a ne bismo ni 4 mrtva imali!

Italijani su navalili sa svih strana. Išli su u streljačkom stroju i pretresali sve. Sela su palili, ubijali. Ja sam svoj odred sačuvao.

Krili smo se po škrapama. Pet dana ništa nisam jeo, sem živog krompira koji sam noću iskopao iz njive. Ovo nemoj zapisivati, jer su se drugi drugovi više napatili. Ljubo Dapčević je vadio krompir, a na steni iznad njega stoji fašista, ne vidi ga i — baca bombu u žbun. Ni on pet dana ništa nije jeo.

Posle su Italijani krenuli na ostale oslobođene krajeve — Andrijevica, Bijelo Polje, Kolašin, Žabljak, Šavnik — sve je to bilo u našim rukama.

Pošli smo već na Pljevlja i stigli na Mioče, ali smo se morali vraćati.

Ubrzo sam pohvatao veze i 24 jula dobio sam proglas s potpisima Milovana Đilasa i Arse Jovanovića u kome pozivaju narod na oružani ustanak.

A mi pustili fašiste na Cetinje.

Nastavili smo našu akciju. Pojačali smo politički rad. Češće silazili u sela s oružjem. Tako je naš ustanak ponovo počeo da raste.«

Ovde nas je prekinuo dolazak Starog i Đide sa žabljaka. Đido bradat kao manastirsko đače, ali vedar, duhovit kao uvek, iskren — donese nam vesti o Crnoj Gori. Rđavo je. Možda ćemo morati evakuisati Crnu Goru. Ćetnici nas tuku automatskim oružjem i municijom. Dobili su od Italijana topove i bacače. Kod Mojkovca bije nas osam teških mitraljeza, a kod nas bataljon »Alekse Đilasa« zakopava puškomitraljeze jer nema municije, raspolaže sa po dva do pet metaka na borca.

Onda glad. Naši bataljoni na kolašinskom frontu već 12 dana jedu ili ne jedu po 150 grama hleba na dan s isto toliko mršavog ovčijeg mesa. Nekim jedinicama danima je trava bila jedina hrana. A četnici jedu italijanske konzerve,

Šavnik smo evakuisali. Boan je pao. Neki se bataljoni kolebaju. Iz II nikšićkog koji se sjajno tukao s četnicima (imao je 70 mrtvih) pobeglo 20 partizana. Došli ljudi do svojih sela — i onda kući. Seljačke duše.

Ipak će nam ostati preko dve hiljade iskusnih boraca. Gubitak teritorije je teška stvar, ali u partizanskom ratu nije od sudbonosnog značaja.

Crnogorski partizani, koji napuste svoju teritoriju, moći će u drugim, strategiski za nas važnijim krajevima, daleko više učiniti nego po svojim- krševitim frontovima. Ima jedna dobra stvar. Partija živi u četničkoj pozadini. U Srezu beranskom već se izvode akcije.

Ostao je priličan broj »gerilaca«, kako se zovu crnogorski drugovi u pozadini. Samo da se ne izgube! Četnici vrše masovni teror. Zaveli su prisilnu mobilizaciju.

Vojska veoma slabog morala. Da nam je municije, tukli bismo ih sigurno, veli Đido. Prilično su vešti u svojoj propagandi. U Nikšić je dolazio jedan Dražin oficir i savetovao ih da odnos s okupatorom drže prikriven; četnici rade malo veštije nego u Srbiji!

NEDELJA, 24 MAJ

Krstac. — Noćas su u Nedajno stigla dva bataljona — Komski 330 ljudi i šumadiski 170 ljudi. Nepredviđeno, a hrane u selu nema.

Narod nije jeo već nekoliko dana. Ipak se pronalazi i poslednja mrva. Drugovi su krenuli za Krstac već oko 6.30, a ja i Vlatko čekamo konje da natovarimo neke stvari. Đido s komandom Komskog određuje ko će ići u četničku pozadinu, na teren.

Polazimo u 8.30. Na nekim mestima gazimo još sneg. U Pišću sretamo Božu Ljumovića
sekretara NOO za Crnu Goru… Utučen je zbog pada Boana.

— Partizanski način ratovanja! Nema hrane, napuštamo krš da bismo uzeli krajeve gde ima hrane! — velim ja.

Njemu to još ne ide u glavu. Crnogorac je: Boan! Boan! Boan!

Posle izmeni mišljenje.

Danas je i Kerč pao. Baš se potrefilo. Ali, Staljin je rekao da će borba biti teška!

Silazimo u Krstac niz liticu. Spuštamo se u kanjon Pive. Staza usečena u stenu. Pravila je raja da bi gatački begovi konjima izlazili na Pivu i ubirali harač. Mlada bukova šuma potseća me na Komarču ispod Triglava. S istoka Durmitor, a sa zapada Kruščica sa Maglićem.

Dole tamno-zelena Piva i most. Kad se ovde gleda liči na igračku.

U dolini zatamnelo, leto. Kamen gori. Malo pre na Pivskoj Planini seljaci su još orali, a evo ovde ječam do mog ‘pojasa. Kupamo se u Pivi. Jedan drug preplivava tu hučnu reku, neobično bogatu pastrmkom. U dubokom smo kanjonu. Sunce nam je zašlo već u 2.30. Hrana slaba: 150 grama hleba i 300 grama mesa.

Uveče pevaju naši Rađevci
»Šumadiju«. Skladna pesma, borbene reči, a melodija lepa — izlazi
mi pred oči Toponica, brežuljci, pšenica, šljive, purenjaci… A zatim,
odjednom, grunuše Crnogorci. Pesma — stena, kao ona niz koju sidosmo:

U logoru boljševika »Lenjinova vaspitanja,
Kalu da je moja dika; »I gledala drugaricu
Tri mjeseca, ima više, »Kako zbori za pravicu.
Ne dolazi niti piše. »I još viđeh na barjaku:
»Ja sam s njima juče bila »Srp i čekić, petokraku.
»Na planini Durmitoru. »Ispod toga dva tri slova,
»Seđela sam kraj logora »Ime druga Molotova.
»I gledala boljševike, »Iznad svega Staljin piše:
»Partizane bez razlike. »Robovanja nema više!
»Što najljepše viđeh to je: »Sunce granu, zora sinu,
»Kod njih ima discipline »Ja odlećeh niz planinu
»I drugarski oni žive. »I ostavih boljševike,
»Slušala sam čas čitanja, »Staljinove udarnike.1*

Ležao sam na senu kraj Pive, slušao reku i pesmu. Rađevci pevaju po treći put »šumadiju« …

PONEDELJAK, 25 MAJ

Krstac. — Sve do tri posle podne sedeli smo u ovoj rupi, a tada krenusmo za Plužine.

Kanjon Pive izvanredan. Pređosmo most kralja Nikole. Izgledali smo pored ovih natovarenih konja, s puškama pored visokih litica obraslih šumom, kao neki hajduci u pozorištu! Mislili
smo da idemo u divljinu, a kad smo stigli u Plužine — šumadija.

Oaza u kamenjaru. Gore se uzdigli Kruščica i Maglić.

Ovde smo zatekli hercegovačke kurire. Doneli su vesti o velikim pobedama.

Kod Bišine: 400 Italijana i 50 četnika zarobljeno. Druga velika pobeda kod Pribilovca blizu Čapljine. Sto pedeset partizana pobedilo 1.200 fašista sa 10 tenkova. Posle žestoke topovske vatre fašisti krenuli u strelce, a drugovi Danilo Soldatić i Manojlo Bulat s nekoliko boraca zaobišli ih s leva i otvorili vatru. Italijani jurnuli natrag; sedam naših drugova, s Dimitrijem Trifunovićem na čelu, probili se do mosta i otsekli otstupnicu, 330 Italijana ostalo u klopki.

Vojnici hteli da se predaju, a komandant viknuo: »Via aqua!« pa ih se 200 udavilo u Bregavi. Danilo Soldatić, komandir čete Stolačkog bataljona, poginuo.

Heroj. Član KPJ.

Hercegovci pripremaju udar na crnogorske četnike na liniji Trepča — Boka. Tamo je otišao

Prvi udarni bataljon, najbolja jedinica, i Osmi udarni. Ranije je otišla jedna udarna četa. Drugi napad Hercegovaca ide od Huma pa sve do Metkovića, dakle imaćemo slobodno
more, a treći Neretvom do Mostara, i preko Mostara, s ciljem presecanja veze sa Sarajevom. Među muslimanima dobro stojimo, u Dalmaciji sav narod uz nas, ali među hrvatskim masama u Hercegovini slabo, jer politički nismo radili. Uspostavljena je veza sa partizanima iz Duvna preko Prozora.

U borbi kod Bišine ranjen je potporučnik Mutimir Petković, koji je bio zajedno s italijanskim štabom.

Posle ovog izveštaja razgovarao sam sa Starim. Vrlo je verovatno da ćemo krenuti novim pravcem! Raduje me ovaj put. Naravno, ne znači da ćemo zanemariti Srbiju. Baš danas u podne SIB je javio da su partizani kod Kruševca ubili 165 Nemaca. Inače s naših istočnih
frontova vesti su sledeće:

U bici kod Foče naši su zaplenili 8.000 metaka, a utrošili 750. Italijani pripremaju ofanzivu na čelebić i Meljak.

Stiglo je dosta zanimljivo pismo Gojka Krezovića:

»U Čajniču 10.000 Italijana. U srpska sela šalju četnike, u muslimanska ustaše. Narod se poplašio, neki »drukaju« za okupatora i njegove sluge.«

Gojko preti ustašama i četnicima:

»nemilosrdno će biti uništeni…«

Kod Kozare i Čajniča Italijani su imali 157 mrtvih, a kod Prvalja 62 mrtva. Ranjen im i komandant. U Čajniču streljano 50 pravoslavca  , a veći broj u Pljevlja. Gojko je ucenjen sa 100.000 albanskih franaka. Na kraju Gojko moli za politički materijal. Bogat dan.

Samo gladujemo, — 150 grama ječmenog hleba na dan.

UTORAK, 26 MAJ

Plužine. — Diskusija o Hrvatskoj. Hoćemo ili ne.

Svaki za svoj zavičaj. Valjevci došli iz Liječevine. Vele, četnici iz Sandžaka odlaze u Srbiju, jer se oko Valjeva pojavili partizani. Kragujevčani javljaju da su bili u Zakmuru, gde su četnici pobili naše drugove. Puč organizovao Bodiroga. Kad je naišao jedan kragujevački vod, četnici se razbežali. Jedan deo pohvatan, a Bodiroga pobegao Italijanima.

 

Iz Crne Gore: Boan još nije pao. Hercegovački Prvi i Osmi udarni potukli crnogorske četnike kod Javorka. Lovćenski kod Kolašina imao ukupno 28 mrtvih. Naš najbolji bataljon, sve junak do junaka, u njemu skoro svi partijci ili skojevci.

Ovako njihov politički komesar Jovo Kapa govori:

»Izginućemo svi do poslednjeg, samo ćemo dva kurira ostaviti: jedan da izvesti Tita, a drugi naše porodice da smo izginuli za slobodu«.

Jutros nas nadletao italijanski bombarder. Na harkovskom frontu vodi se džinovska bitka. Što bi lepo bilo da za sutrašnje proširene »Vesti« imamo vanredno saopštenje.

SREDA, 27 MAJ

Plužine. — Prava letnja vrućina. Skoro će godina dana od kako smo počeli rat. Izdržali smo — uzdali se u svoje snage. Ponegde ustanak malakše, ali se ponovo diže narod. Glad, nema municije, ali ćemo izdržati i bez nje. Da je imamo razbili bismo i Italijane i četnike.

Danas sam video Milicu. Gledao sam Rajka, domaćinovog sina od dve godine, i video nju.

Ovo je najgostoljubivija kuća u kojoj smo bili od Srbije. Hoće da odvoje mleko i skorup od dece pa da nama dadu.

ČETVRTAK, 28 MAJ

Plužine. — Zapara strašna, četnici spremaju napad u ovom pravcu.

Došao Milutin — Ivan Milutinović. Čika Risto Stefanović i Grulović vele da su odbijeni napadi na Čelebiću. Situacija se kod Melijaka popravlja.

Kod Zadra partizani ubili komandanta i civilnog guvernera. Biju naša braća Dalmatinci.

Sve zavisi od municije. Dobijemo li je — Srbija! Ne dobijemo li je — hajde po nju na carske drumove.

PETAK, 29 MAJ

Plužine. — Još nikakvih vesti iz Hercegovine. Zapara.

SUBOTA, 30 MAJ

Plužine. — S Đidom sam šetao pored Pive. Obnavljali uspomene iz Beograda.

Ovde nisam smeo da pišem opširno o planovima Vrhovnog štaba, jer bi neprijatelj
mogao da se koristi, ako bi mu moj Dnevnik pao u ruke.

NEDELJA, 31 MAJ

Plužine. — Marijan i Senka vratili se iz manastira Pive sa zbora.
Vele mobilizacija odlično uspela. Svi se javili.

PONEDEUAK, 1 JUNI

Plužine. — Dođe i juni.

Šest meseci od onog 1 decembra, kada napustismo Srbiju. Šta će nam doneti idućih šest meseci?

Situacija će se sigurno daleko brže razvijati. Igram šaha, po ceo dan slušam vesti na radiu. Igrali partiju Stari i Đido. Stari doveden u tešku situaciju, ali je vešto’izbegao Đidine napade i na kraju ga pobedio. Dnevnik sam nekako zanemario.

UTORAK, 2 JUNI

Plužine. — Odluka je pala. Da smo bliži — bilo bi. Ovako: na carske drumove.Meni skoro milije.

Posle podne, po kiši i oblacima, Đido i ja dinamitom tučemo ribu u Pivi. Silazim u plahovitu ledenu vodu i hvatam pastrmke. Beže.

Navlačim brzo prokislu košulju. Odjurio sam kilometar kozjom stazom niz Pivu. Sve je mokro. Säm sam u šumi. Skočio sam u vodu. Obamrlu ribu ne uhvatih. Odnese je Piva…

Predali smo ribe Titu i bolesnim drugovima. Obradovali se… E, brate, već mi je na vrh
nosa ovakav život. Oko tebe ključa, a ti na kraj lonca. Ne potcenjujem posao koji radim, i rep je konju potreban, ali hteo bih malo življe da prolazim kroz ove najburnije dane naših i onako burnih i silnih dana.

SREDA, 3 JUNI

Pokret. — Kec mi upalio. Đido i ja jezdimo kraj Pive za Krstac.

Idemo na durmitorski front. Situacija je burna. Radio Moskva nas zove da rušimo pruge, da ne damo da Italijani idu na Istočni front, a mi smo još uvek u Pivi.

Ali to neće dugo trajati. Biće dana za megdana. Četnička ofanziva u punom jeku. Četnici su s tri kolone, dve po 500 ljudi, a jedna od 800, prešli Štulac i ušli u selo Crnu Goru, prekoputa Pive. Mi smo imali 17 ljudi na planini i, naravno, nismo mogli dati otpor. Selo se bilo spremilo da beži, ali su četnici na konjima sve pohvatali. U selu je bio Brka-Dakić.

Četnici su bili na 30 metara od njega i srećno je umakao, iako su ispalili plotun za
njim. U Krstac stiže izveštaj da su Prvi bataljon Prve brigade i Treći bataljon Druge brigade opkolili četnike u Dobrom Dolu sinoć u 8 sati.

Noć je bila potpuno mračna, naši nisu poznavali teren, ali su ipak najurili četnike. Osamnaest ih je zarobljeno. Zaplenili smo dva bacača, 16 bombi i 5.000 metaka. Od toga pravca trenutno ne preti opasnost.

Po kiši, kroz oblake, ispeli smo se u Pišče. Nalazimo se pred teškim zadatkom. Pivu braniti nećemo. Cilj nam je samo da odbacimo neprijatelja. Ali, bolnice, bolnice… Ovde se nalazi šest stotina ranjenika.

Od toga je 100 teško ranjenih. Hitno je izdat nalog da se evakuišu na drugu stranu Pive. Celo posle podne smo sedeli u štabu Druge brigade. Došao je i Arso. Problem je zaista težak. Neprijatelj ima toliko mnogo ljudstva, toliko mnogo municije, da se mi sa dva naša
mala bataljona bez municije na Pivi ne možemo uspešno tući.

Onda još jedna krupna stvar. Crnogorski se bataljoni osipaju. Svakim danom sve je manje ljudi. Rešeno da se većina crnogorskih bataljona baci u Zakmur, jer kad se ljudi odvoje od kuća — prestaće bekstva. Veoma živa diskusija između Đide i Cane o Crnogorcima.

Cana gleda malo s visine, a Đido dobro ukazuje:

Da se iz Crne Gore sada više izvuklo partizana nego iz Srbije, da se crnogorski narod kao
jedan odazvao 22 dana po napadu Hitlera na Rusiju i — da je nemarksistički govoriti ovaj narod valja a onaj ne valja. Ćuda je ovaj naš narod pokazao za godinu dana. Bez hrane i džebane bori se protiv ove carevine. Đido podvlači da nismo pravili političke greške — ne
bismo doživeli ovakvu situaciju u Crnoj Gori.

ČETVRTAK, 4 JUNI

Pišče. — Naši su zaplenili četnicima 300 kila žita. Poslali oni tri tovara u Sušicu da se melje, a naša zaseda pohvatala konje. Zarobljen je i jedan čiča iz Metohije. Veli da četnici imaju nameru da nas gone sve do Šćepan Polja, a tu će nas dočekati nedićevci. Sandžaklije su se već povukle sa 1.000 ljudi. I oni će u Zakmur. Proces je otpočeo i u Hercegovini. Italijani vrše veliku ofanzivu u Južnoj Hercegovini, a četnici navaljuju iz Crne Gore. Onaj čiča iz Metohije veli da četnici svuda vrše prisilnu mobilizaciju.

Na taj način imaju toliki broj. Inače svaku crkvu osveštaju, grobove prekade, leševe izvade, polome im noge i oči izvade, pa kažu da su to učinili partizani. Oko podne Italijani bombardovali Krstac. Petnaest bombi palo u brda. Mal opre dođe majka Milutina Lakićevića, bivšeg politkoma Komskog odreda. Sitna, ispijena žena.

— Pogibe li moj Milutin?
— Pogibe! — odgovara Đido mimo. — Bio je junak.

Ni suza, ni krupnih reči.

— Izvadiste li mu tijelo?
— Nisu mogli drugovi!
— Spasoste li mu pušku?
— Spasosmo!

Đido joj izjavi saučešće, a ona reče:

— Neka je njegova smrt srećna za ovu stvar za koju se vi borite!

I ode majka. Junakinje su ove Crnogorke. Đido mi ispriča:

— U Andrijevici je sa kapetanom Krdžićem streljana i jedna žena kod koje je bio uhvaćen. Ona je pred streljanje rekla:

»Ponosim se što sam stupila na mušku stopu. Iz moje krvi će nići sloboda!«

Pošto je Stari doneo odluku da se jedan deo Druge brigade povuče na Goliju, do odlučne bitke na Pivi nije došlo. Đido je rešio da se vratimo u Plužine. Pre polaska svratismo u školu. Cana nam donese tešku vest. Sedamnaest drugova iz Drugog šumadiskog zarobljeno i streljano uoči bitke u Dobrom Dolu.

Zaista nesreća. Samo mi ne ide u glavu kako se proleteri dali da zarobe. U bici je bilo više plena nego što smo mislili: 3 puškomitraljeza, 1 teški mitraljez, 2 bacača, 2 sanduka granata 0,65 i 8.000 metaka.

Krenuli smo u 6.45 niz Pivu, oblaci ispod nas u kanjonu. Srećem dve majke s odojčađima na kamenjaru. Muče se. U mrak stižemo u Krstac. Italijani gađali most. Od parčadi bombe teško ranjen jedan Hercegovac. Idemo kroz klisuru noću. Piva pokatkad nemirno zašumi. Svici lete. Đido priča istoriju crnogorskih vladika.

Klanac — zid bez kraja jedva pušta malo neba.

Klatim se na konju. Gde li su mama i Olga da me vide?

Promiču seljaci koji su ranjenike nosili. Kasno stigosmo u Plužine. Hercegovci kod Gacka očistili 25 sela. Stari se šeta gore – dole po sobi. Ništa ne govori. Ljut je. Dobio je vest o pogibiji drugova iz Druge brigade.

PETAK, 5 JUNI

Plužine. — Evo jedne junačke porodice: Već 10 meseci bori se u partizanskim redovima Đoko Pavićević kome je 70 godina; bio je u crnogorskoj vojsci oficir. S njim su u borbi dva sina i dve ćerke.

Jedan mu je sin poginuo kod Gacka. Dve ćerke su mu u udarnim bataljonima. Jedna od njih je teško ranjena kod Nikšića, a druga, od 16 godina, stalno u pivim redovima. Kod kuće drug Đoko ima ženu i tri devojčice. Sve su nedavno lakše ranjene od bacača.

»Narod koji rađa ljude ovakva kova mora pobediti,« kaže Đido.

Stalno mislim na Barca, mladića od osamnaest godina, koji je zarobljen posle bitke na Dobrom Dolu. Vitak, crnpurast, čupave kose.

Opisuje kako je dospeo u četnike, on koji je bio partizan 10 meseci i bio izbačen iz gimnazije zbog štrajka! Poslednjih mesec dana nalazio se na pozadinskom radu, a četnici iznenada napali Uskoke. Vlast još nisu uspostavili. A počeli su pretiti svima smrću. Otišao je u četnike »da bi prešao na našu stranu«. Umakao u bici i posle 24 časa naišao na naše. Cana hoće da ga strelja. Nepravilno. Sta je rekao Staljin. U  borbi ubijaj — a kad se neko preda onda postupaj kao sa zarobljenikom. Đido mu nudi da ide kući, a on hoće da ostane kod nas.

Brat mu je kurir u Durmitorskom štabu.

Značajno je kako mi postupamo sa zarobljenicima. Eto, 12 Italijana idu od Ruda s nama.

Jedu isto što i mi. Danas baš gledam kako

Tomo iz Prateće čete brije jednog. Pa kako je prošlo onih 70 domobrana! Posle kursa pušteni su kućama. Još smo im dali vodiće da zaobilaze ustaške garnizone. Po tome se mi razlikujemo od fašista.

To je partizanski humanizam.

SUBOTA, 6 JUNI

Plužine. — Đido nam priča o Gligi Mandiću, komandantu Orjenskog bataljona. Crnogorski štab ga je predložio za pohvalu. (To je bivši narednik u mornarici.) Iz mornarice je bio izbačen kao komunist. Godine 1940, kad su naše ljude zvali u »vojsku« da bi ih bacali u konc logore, Gligo se nije odazvao pozivu. Uhvatila ga policija i odvela komandantu Boke, nekakvom potpukovniku Ivkoviću. Ovaj ga nije ni pogledao, već odbrusio:

— Vodite tu mrcinu!

Došao je i oslobodilački rat. Gligo uzeo pušku i u goru, a potpukovnik služio okupatora.

Zarobe naši tog petokolonaša i dovedu pred komandanta — Gligu. Setio se Gligo 1940, pogledao u oči tog izdajnika i rekao:

— Vodite tu mrcinu!

Jednom Gligo dobije nalog da ubije nekog šefa karabinijera, italijanskog poručnika, opasnog fašistu u Herceg novom. S pet drugova Gligo se spustio u park, ostavio tu drugove, a on, lepo obučen, s revolverom u džepu, pravo u hotel (mislim »Boku«). Sede italijanski oficiri, dame, udešeni, — muzika. Hotel pun. Italijanski oficir sedi i puši. Gligo pravo prema njemu. Ovaj razrogačio oči. Metak u čelo.

Nastala gužva. Gligo iskoristio i umakao zajedno s drugovima.

NEDELJA, 7 JUNI

Plužine. — Četnici idu od Gacka ka Ćemernu i Jugoviću. Sada smo u krugu. Proleteri su otišli da u tome pravcu očiste put.

Đido danas stvorio odličnu ekipu.

Moma, Valjevci i ja uhvatismo 52 pastrmke i 9 klenova. Ruku pod ruku pređosmo Pivu na jednom gazu i pod visokom stenom bacismo dinamit u modri vir. Pod Đidom pukla grana i zamalo što nije upao u vir za dinamitom.

Samo ovde je lov: 27 pastrmki! Jurili smo tri sata po vodi. Kad smo se vraćali preko reke voda skoro do grudi. Zamalo što ne odvuče jednog druga pod pećine. Uveče je dvadeset drugova slatko večeralo.

PONEDELJAK, 8 JUNI

Plužine. — Danas reših da otrujem svoga zmaja u trbuhu i pođoh na Goransko sa Senkom, da mi doktorka Saša da uputstva o uzimanju otrova. Kroz gustu bukovu šumu peo sam se puna dva sata.

Goransko — desetak kuća na visoravni, a samo dve pod krovom. Italijani su prošlog avgusta strahovito bombardovali selo. Bacili su na ovih desetak kuća 450 bombi. Banova vila nije ni okrznuta.

Iz bašte čujemo malo piskavi glas Radovana Zogovića. Poljubismo se. Godina i dva meseca prohujali su kako smo se rastali u Sarajevu.

Napravismo tužni bilans izgubljenih drugova. Radovan veli da mu se u Beograd ne ide posle ovog pokolja. Beograd bez ljudi. Rastali smo se. Rekoh: »Doviđenja u »Novom vremenu«!« Radovan me pogleda nekako čudno. Nije verovao da će se to ostvariti, makar ga i zrno ne
stiglo.

Lekar mi kaže da su mu, sem pluća (stvorio mu se bezvazdušni prostor u grudima i moraju mu se šeći rebra), bolesni i bubrezi, padavica, a nešto mu se i kičma suši.

Okrenusmo za Sinjac u Crnogorski štab. Milutin nas je dočekao domaćinski. Došla odlična vest. Peko Dapčević polupao četnike. Zaplenio četiri »Brede« i 20.000 metaka. Utom naiđe kurir i reče da je razoružano 105 Pivljana, jer nisu hteli da idu na položaj. To su isti oni ljudi koji su pre nedelju dana dobrovoljno pošli i rekli:

»Svi ili nijedan«. I svi se vratiše s fronta. Sedi gomila, tužno je pogledati.

Među njima mnogo dobrih ljudi. Nekoliko petokolonaša ih navelo na to.

Milutin mi dao dokumenta zaplenjena kod kapetana Radojice Rončevića i učitelja Jovanovića, koji su ubijeni 5 juna. Rončević je izdajnik. Radio je zajedno s majorom Boškom Todorovićem; bio je zamenik komandanta Nikšićkog odreda. Evo prepisa iz njegove ratne beležnice (u njoj su pisali naređenja, sem Rončevića, još i komandant major Mijušković, njegov pomoćnik i drugi):

»11. V 1942

Komandantu Crnogorskih nacionalnih snaga

Molim komandanta za dejstvo da Italijani izvrše svoj zadatak što pre, jer odugovlačenje može samo štetno uticati na operacije.

K. Nik. odreda

Rad. Mijušković

★

12. V 1942
Drugorn pomoćnom Nik. odredu

Obavestiti straže italijanske da propuste naše čete iz varoši.

R. M.

★

16. V 1942

Komandantu Kučko – bratonoiićskog odreda

Imam podatke da vojnici toga odreda plene i pljačkaju po selu Liverovićima. Među stvarima i ostalom stokom dotičnog sela kao i u ostalim selima opš. župske nalaze se stvari prvenstveno evakuisane, a zatim opljačkane iz sela Ozrinića. Ovo su saznali čak i vojnici ozrinićske čete ovoga odreda i nameravaju da na svaki način spreče pljačku njihove imovine.

U interesu je po našu opštu stvar, po red i mir, da najhitnije sprečite svaku pljačku, jer ako je ne sprečite može doći i do oružanog sukoba između pljačkaša i ozrinićske čete, koja je razjarena i uznemirena pretresima i nedaćama koje su je zadesile.

Pomoćnik k-đa

R. R.

★

20. V 1942
K. – tu Pipersko – podgorićskog odreda
Ovog momenta dođoše kod potpisanog meštani iz sela Blaca i Dragovolića i žale se da vaš odred pljačka i odnosi sve što stigne. Ja vas molim
u ime našeg pokreta i u ime Nikšića da sprečite i obustavite pljačku jer
ona mnogo škodi našem pokretu i našem narodu. Meštani me mole da im
pružim oružanu zaštitu, te smatram da je ovo žalosna pojava.
R. R.

★

Comando delle truppe Nazionali di Nikšić

Al Comando delle truppe Alpine

Il fianco sinistro delle truppe nazionali si trova sulla quota 1591 (Žebova Glava). Vi informiamo per sapere. Comandante, maggiore

Rad. Mijušković

Iz beležaka učitelja Jovanovića:
»Propagandni odbor:

1) Podela poslova;

2) Spremanje letaka za sela
koja se budu oslobodila. Posebne letke za još neoslobođena sela za bacanje
iz aviona;

3) Zidne novine: iznošenje komunističkih zverstava u reči i slici — uvodnik stariji ljudi — ostalo omladina;

4) Usmene novine, predavanja i izveštaj i sa fronta.«

Komandant, major
Rad. Mijušković.

★

Pronađen je jedan broj »Glasa Crnogorca«, fašističkog lista od 2 juna 1942 godine. U uvodniku se veli:

»A nadasve hvala blagonaklonom okupatoru koji je omogućio tako brzu pobedu naših nacionalnih snaga.«

Na drugom se mestu veli da su u podgoričkoj bolnici bila prosečno u maju 282 do 323 ranjena četnika.

Nedić je vratio 400 oficira iz zarobljeništva.

★

U četničkoj arhivi je nađeno i pismo naših drugova iz Nikšića. Iz njega se vidi da su četnici hteli da pridobiju intemirce u Albaniji da daju izjavu »lojalnosti« Pirciju Biroliju pa da budu pušteni. Ali se od 6.000 javilo 1.260, a od 1.000 Nikšićana 212.

★

Tek što sam ovo prepisao naiđe Vesa Masleša.26 Podmladio se.

Slatko smo se napričali. Osetio sam da se nešto izmenio. I ranije je on imao nekog naročitog humanizma. Ta crta mu se još više produbila.

Naš rat oplemenjuje ljude.

Senka i ja vraćamo se oko četiri sata. Usput srećemo ljude — nose mladu, punu Crnogorku. Ječi. Ranjena je u obe noge u Dobrom Dolu.

U kući svi su drugovi pod oružjem, spremni za pokret. Odozgo s Pive čusmo mitraljez. Četnici su se probili kroz Todorov Do i zauzeli Pišče u pet posle podne. Počeli da tuku Krstac. Stari pošao tamo.

Bacač lupio pored njega. Naši drugovi se povukli u poslednjem trenutku. Pavle Pekić i Obrad Cicmil s tri kurira bili su na trideset metara od četnika. Ostali su kao veza našim jedinicama kojima su četnici presekli put. Morali su se povlačiti niz stene. Pokret se očekuje svakog časa. U tom dolaze Crni i Lola iz Hercegovine. Tamo velika ofanziva Italijana i četnika. Ove noći silna vojska prođe pored naše kuće. Video sam Peru Četkovića s Lovćencima. Spavalo se malo. Pokret naređen u 2 izjutra. Četnici nas mogu lako tući mitraljezom odozgo s Pive.

UTORAK. 9 JUNI

Pokret. — Idemo na sever! Prvi put posle šest meseci. Od Užica smo u teškoj defanzivi.

Valjda sada idemo konačno i neopozivo na sever. Penjemo se uz litice Kruščice dobra tri sata. Pod Velikim Suvoborom (kota 2.017) u jednoj bukovoj šumi se odmaramo.

S one strane reke Pive (sada je granična reka) vidimo Pišče i zapaljene kuće. Prvo je spaljeno imanje Mije Jojića, najbogatijeg čoveka na Pivi, koji je sinoć s našima prešao, ćuje se bacač u pravcu Nikovića, a od Nikšića teška topovska paljba. Vidimo jednu četničku kolonu kako ulazi u Unač.

Šuma je sveža. Slatko se spava. Razgovarao sam sa Starim. Sever!

Ali ne odmah. Ranjenici su nam težak problem. Ručasmo »debele janjetine« i oko četiri krenusmo dalje. Svako je dobio kilogram mesa bez soli i bez hleba. Probijamo se između Kruščica ka Volujku i Magliću.

Silni pašnjaci. Ovde su i moji stari dolazili na katune čak iz Čepelice.

Oko šest i po došli smo do Velikog Jezera, spuštamo se u duboku dolinu. Skidam se i odmah skačem u vodu. Za čudo, jezero toplo kao Sava u junu. Spavamo pod vedrim nebom. Pravimo kolibu od granja, ložimo vatru i, uz žubor potoka, zaspasmo pod bukvama.

SREDA, 10 JUNI

Veliko Jezero. — Pišem na sanduku za geštetner. Vatra bukti. Navalili smo kladu, ima u njoj pola metra. Naokolo plamti nekoliko vatrica. S one strane jezera takođe. To se naša pretstraža greje. Baš se sada završio London, 9.15.

Vele da su Nemci opkolili jedno češko selo i streljali sve muškarce, a žene odveli u logor. Dakle, i kod njih počelo. Bravo braćo Cesi!

Danas smo umnožili i pozdrav sovjetske omladine nama. Silna stvar.

»Mi smo s vama. Naš neprijatelj je zajednički. Naša borba je zajednička. Naš je cilj zajednički… Hitlerizam će biti uništen 1942 godine. Nije daleko dan naše zajedničke pobede.«

Ovaj nam pozdrav dolazi u pravi čas. Mnogo će nam snage doneti u ovim zaista teškim
trenucima.

Stiže kurir. Stari brzo otvara izveštaj: Goransko je palo danas u podne. Provukle se te italijanske hulje. Bilo je tamo nekoliko stotina ranjenika.

Šta li je sa Radovanom Zogovićem?

Jedva je mogao da korača. Vatre gore. Stari se šeta… Crni zvižduće (u svim teškim situacijama jednu istu ariju). Ranjenici, ranjenici! … Te drugove, koji su dali svoje grudi, ruke, noge protiv fašizma, ne možeš ostaviti da ih fašisti muče. Na Zlatiboru su ih Nemci pogazili tenkovima!

Zaista mučno.

Prema Hercegovini se danas bije bitka s hiljadu četnika. Koča i Cana će ih sigurno polupati. Bodiroga iz Bosne otišao u Hercegovinu. S ovim snagama možemo se probiti kuda hoćemo, samo ranjenici, drugovi osuđeni da čekaju na fašiste. Nedićevci ušli na Pivu sa severne strane preko Uzlupa.

Stvorena je Treća udarna brigada — sandžačka.

Vatre gore. Visoko osvetljavaju bukve. Ležerno. Gladni smo. Dobili smo prepečeno mlado jare, ni kilogram mesa za nas osam. Sada mi je jasno kako pas pojede svu kosku. Hleba nije bilo ovog dana. Ali, može biti i gore. Sve ćemo mi ovo prebroditi i jednog dana sećati se ovog vremena. Nadajmo se da to neće biti daleko.

ČETVRTAK, 11 JUNI

Veliko Jezero. — Diskusija se vodi o našoj opštoj situaciji. Stari i Lola misle da je sadašnja situacija u Crnoj Gori i Hercegovini dobrim delom posledica naših grešaka.

Đido misli, neprijatelj je jači. Ali, Srbija, tamo smo vojnički bili potučeni ali ne i politički. U Crnoj Gori i Hercegovini mnogo smo politički izgubili. U Srbiji je bilo obrnuto. Tamo nas čeka bogata žetva.

Večeras, u sedam sati, London na engleskom javlja da je potpisan savez između Engleske i SSSR. Molotov bio u Londonu i Vašingtonu.

Jedva čekam dalji razvoj situacije. Biće gužve.

Nastavak na:

https://yu-nostalgija.com/ratni-dnevnik-i-ix-opet-u-bosni-dnevnik-1941-1944/