Vladimir Dedijer ” OPET U BOSNI ” – Ratni dnevnik I/IX – 1941-1944

Vladimir Dedijer ” OPET U BOSNI “

– Ratni dnevnik I/IX – 1941-1944

PETAK, 12 JUNI

Pokret. — Ustao sam pre dva. Zora je još daleko, vatre se gase, drugovi spavaju. U tatarskoj kolibi Stari sedi i čita Kočin izveštaj.

Boško drži sveću. Teška vest: 50 drugova iz Četvrtog bataljona Druge brigade poginulo. Krvava bitka s četnicima. Iznenadili jedan bataljon na čistini. Druga brigada je za mesec i po dana izbacila iz stroja preko 500 Italijana, a imala svega šest mrtvih, računajući i četiri druga iz Šumadiskog bataljona koji joj je bio pridodat iz Prve brigade, a sad u jednoj borbi, 50 mrtvih!

Među mrtvima nalazi se i Anđa, tekstilna radnica, Markova drugarica. Jedan od najskromnijih stvorova koje sam sreo u životu. Poginula je kao običan borac! Ostavila je u Srbiji i sinčića nešto starijeg od Milice.

Rat je rat! Pokret je u četiri. Idem s Ćećom između Volujka i Kuka — (čudne stene, nalik na palatu »Albaniju« u Beogradu). S Ćećom u marševima često pričam o Sarajevu 13 aprila, o Vulu Antiću.

Ovog puta ćutimo — on plače. S Anđom je bio skojevac još 1927 godine. — Eto, sve nas je manje. Mršu su ubili u Glavnjači, Stevu Čolovića četnici, sada Anđu. Od skojevaca iz 1927 ostali smo samo Leka, Cana, ja i Makedonac Bane Andrejev!

U Anđinoj kući smo se sastajali!

Teško, teško! Ginemo sve više. Starih drugova sve je manje. Nema vesti o Milentiju, Miletu i Ljubinki. Na nekoj su Baba – Planini opkoljeni s Operativnim štabom za Hercegovinu od četnika.

Stižemo u Izgore. Zbogom, Crna Goro! Borač je na sat. Izgori bombardovani. Na sve strane rupe.

— Od ljudi niko nije poginuo, samo pet čeljadi, žene i deca! — veli jedna devojka.Čuju se bacači. Smeštamo se u šumu, za šesnaest minuta smo montirali radioaparat, podigli antenu, slušamo vesti, a odjednom po kret. Četnici iz Gacka u tri kolone nadiru ka Lebršniku da nam zatvore put u Bosnu. Bolnice se evakuišu. U teškom smo položaju.

Žurimo se nizbrdo. Hvatamo se Sutjeske. Kurir stiže:

Kušić odbio četnike. Ima plena i jednog zarobio.

Prelazimo u Bosnu. Srećemo prve jagode, meku zemlju — kamena više nema. Evo, dok ovo pišem, prošla su već četiri sata kako smo u Bosni, ali živog čoveka ne videh… Prvo su Borčani klali sve naokolo, posle smo mi uništili Borač. Njive su zarasle u korov, kuće popaljene. Plastovi sena stoje nedirnuti.

Sve je zeleno, Sutjeska šumi, ptice i muve, bumbari zundaraju, a ljudski glas se ne čuje. Leto 1942!

Mnogo se krvi ovde prolilo. Nema više ni suvonjavog seljaka Graovca koji je s Milijom Stanišićem bio u Foči i pravio plan za napad na Borač. Poginuo je, a Milija je ranjen. Topovi stalno tuku. Čuje se mitraljez iz daleka, kao da vetar zaćarlija. Jozo (telegrafista u Vrhovnom štabu) prima radiotelegrafiju. Ležimo pod jabukama, trešnjama, lipama, pored razrušene stare austriske karaule na divnoj livadi, ovo moje lirsko raspoloženje prekide Lola — idem da mu izvadim porciju iz mog ruksaka. Prvi obrok posle 15 sati. Drugarica Senka pokazuje desni. Prvi znaci skorbuta.

Evo kako komunisti ginu, kako se vole, kako tugu dočekuju:

Preda mnom je Đidino pismo kojim javlja Marku na Šćepan Polju da je Anđa poginula. Hoću da ga prepišem, neka ostane trag ovog tužnog dana:

»Dragi moj Leko, uzeo sam na sebe da ti saopštim jednu bolnu, najbolniju vijest. Meni to pada teško što sam ti — smatram — najbliži. Ali baš zbog te bliskosti — to je najrazumljivije… Tvoj vjerni drug Anđa, koja te toliko voljela, a koja je zasluživala da je volimo svi mi — pala je junačkom smrću 11 juna kod sela Dulića (pravac Avtovac — Golijski Krstac), u borbi protiv četničkih bandi. Zajedno s njom su izginuli i mnogi drugi drugovi.

Ne mislim da te tješim. Niti si ti čovjek za to, niti su vremena za to. Ali hoću da kažem, da znam da ćeš i ovaj — najteži dosada bol — podnijeti čvrsto i mimo. Istina, Anđa je zaslužila da je žališ dovijeka. Jer ti ćeš naći možda druga u životu, možda ćeš s njim biti srećan — nikada čovjek to ne sme isključiti u životu… Ali Anđe, koja je tako bila predano tvoja, nećeš naći.

Uprkos tome — budi i ovdje čvrst i postojan. Jer ne zaboravi — koliko ti gubiš u njoj, gubi i

Partija i samim tim dijeli bol s tobom.

Druže Leko, na kraju nemam ništa da ti kažem. Ako bi ma čija drugarska ljubav mogla da ublaži ovaj bol — onda bi to bila moja i svih nas.

Ja je danas osjećam za tebe utoliko više ukoliko je tvoj — pa i moj — bol za Anđom veći.

12 juna 42. Tvoj Đido«

Malopre prođe ovuda Gojko Kovačević,2 đak iz Užica, šesnaest mu je godina. Sećam ga se iz Užica. Radio je u telegrafskoj centrali. Glas mu je kao u devojčice, pa kad bih zvao centralu nehotice bih mu rekao:

»Drugarice«.

Gojko jaše na konju. Desna butina mu je zavijena.

Krv probila. — šezdeset nas je izbačeno iz stroja. Podilazili smo jednu stenu, a nas s boka. Anđa je pala pored mene. Silna je bila. Pribrana, išla je ispred nas sviju i samo govorila: »Napred, drugovi!«

Nekoliko ječetnika ubila.

I ode Gojko, dete, sa suzama u očima. Ovo mu je druga rana. Prvi put je ranjen kod Sjenice.

SUBOTA, 13 JUNI

Pokret. — Celu noć i dan je grmelo. Italijani i četnici navaljuju uporno preko Vrbe i Čemerna u nameri da nam preseku otstupnicu. Topovi stalno tuku, bacači, a posle podne dođoše i avioni. Naši drže Čemerno i kose Lebršnika. Druga brigada je dobila naređenje da se položaj održi po svaku cenu.

Posle podne dođe redak junak — Vlado Šegrt, doskorašnji komandant Severno hercegovačkog odreda, sada komandant Operativnog štaba, jer su Petar Ilić i Miro Popara nestali na Baba – Planini. Za politkoma je određen Čećo. Vlado daje utisak pravog borca, skroman. On je seljak iz Lastve, a partijac od 1931. Postao je legendarni junak. Prilikom zauzeća Lastve skočio je na tenk, vozio se na njemu punih 200 metara, dok posadu nije ubio iz revolvera. O zauzeću Borca veli:

— Dođem ja. Položaj još nije zauzet. Već tri posle podne. Dukica Graovac ranjen u nogu, leži, ali ceo dan puca. To je silan junak bio.

Mnogo je značio u Nevesinju. Kažem ja da se položaj mora zauzeti. Vele:

»Siplje mitraljez.«

Zviznem u pištaljku, mitraljez siplje, jurnem, za mnom pođe petnaestak drugova, a ustaše se razbežaše. Tu nam pogibe jedan, a pri pripucavanju preko dana, palo nam je sedam – osam drugova. Ista stvar s položajem u Lončarima!

Ovo Vlado ispriča prosto, zastajkujući. Na ruci mu zlatan prsten sa venecijanskim grbom i natpismo:

»S. Marko«.

To je pripadalo generalu Peridi Negri ju koga su naši ubili kod Bišine. Junak — pobegao
pod auto, a jedan Nevesinjac istrčao, ubio ga i, usred najžešće vatre, odneo mu oružje i prsten.

Vlado smatra da se situacija u Hercegovini mora popraviti i pravilno veli da je jačanje partiskog rada glavni preduslov. On mi reče još jednu vrlo važnu stvar. Uhvatio je zimus kurira Draže Mihailovića koji je u zavojima na nogama nosio četrdeset pisama ovoga gospodina ministra emigrantske vlade raznim oficirima u Crnoj Gori u kojima im daje instrukcije kako da nas udese. Ta su pisma otišla u Operativni štab. Krupan istoriski dokumenat.

Vlado je malopre bio na položaju na Lebršniku. Veli da Italijani vrlo precizno tuku; napadaju s bokova i vešto se prikradaju.

— Četnici su ih naučili da ratuju. Vrše stalno juriše. Imali su, do jednog sata posle podne, troja kola mrtvih, a mi samo jednog druga.

Predveče grmi. Pojačava se topovska vatra. Stari doleće na konju ljut: 250 ranjenika leži u Tjentištu na otvorenom polju. Ništa nisu jeli ceo dan.

NEDELJA, 14 JUNI

Pokret. — Već drugu noć spavamo kod ruševina karaula pod lipama i voćkama. Noćas nas orosi dobra kiša. Ustali smo u dva i trideset izjutra. Stalno grme topovi i bacači. Naši se herojski drže.

Neprijatelj nije uspeo da nam preseče otstupnicu, ali je zauzeo važan položaj posle
tri juriša. Glavni deo ranjenika je već prošao. I crnogorski odredi su blizu.

Krećemo u četiri ujutru! Idemo kroz kanjon Sutjeske. Čudo od divljine. Grebeni kao razjapljene ovčije vilice. Tu nas uhvati krupan grad s pljuskom. Pokrio sam uši kapom da me led ne tuče. Kisli smo više od pola sata. U Suhu, razrušenu austrisku karaulu, dođosmo mokri kao miševi. Tu je prolazila Prva brigada, jer na vratima razvaline piše:

»Prva Proleterska Brigada«.

Sreli smo Hercegovce. Dao sam Ćeći košulju. Nastavljamo put kroz klisuru. Sada se širi. Iza nas prostrani Volujak, a pravo ispred nas Maglić, najlepši vrh koji sam dosad video.

Odjednom izbija pred oči Tjentište. Divna dolina kroz koju protiče reka. Ali u njoj »kao da je čarobna ruka život zaustavila«, kako reče malopre Stari.

Kuće popaljene. Samo zarđali ekseri. Jedna provaljena buca. Zito proklijalo na pragu. Trava svuda zarasla. Uz nju visoka paprat. A svuda naokolo voće, voće: priroda bujna, ljudi nigde. Prosto čovek da zaplače od besa. Pravo je imao Marks kad je pre sto godina pisao da će nas kapitalizam baciti u nečuvena varvarstva i grozote.

Đido dodaje da mu ova dolina pruža strašniju sliku nego popaljeni i srušeni Beograd!

Idemo kroz nepreglednu livadu. U dnu pod drvećem naši ranjenici pod otvorenim nebom.

Iskisli! U jednom kazanu skoro sto litara mleka.

Sada će se malo okrepiti. Eno ga mali Gojko Kovačević. Tužan je.

Pored njega na Gatu poginule su Desa Popović, studentkinja iz Užica i Kaja, radnica iz fabrike oružja u Užicu!

Sretoh tu Radovana Zogovića. Brije se. Ranjenici su napuštali Goransko pod teškom paljbom bacača i aviona. Svi su se spasli. I Dina Vrbica koja je te noći rodila! Ginemo, ginemo! Voja Leković je nestao.

To je bio dobar, stari naš drug. Naišao je sa jednim sandžačkim bataljonom iz Liječevine prema Nedajnu na četnike. Tu je nastradalo preko 30 drugova. Voja nam je veliki gubitak.

Došli su Volođa Knežević i Tršo-Rifat. Imaju sedam stotina ljudi. Preko 200 partizana i veliki
deo partijaca ostali su na terenu.

Zastali smo na jednom brežuljku. Pravimo kolibe. Gladni smo.

Nailazimo na neverovatno blago — na jagode. Pronašao ih Stari i sve nas pozvao. Za pola sata nabrao sam punu porciju i poždrah sve odjednom. Avion nas prelete. Nekako tromo.

Skotna fašistička zver!

Tukao je Suhu, onu razrušenu austrisku karaulu pored koje smo jutros prošli. Ubio je svega dve ovce.

Predveče, posle šest, opet dođe ta nezasita ajkula. Primetila je bolesnike, nekih 500 metara od nas. Pet puta se ustremljivala na 250 naših ranjenih drugova. Bacila je 15 bombi.

Ranjena su dva druga. Bombe su pale na desetak metara od Đide, ali je samo zatrpan zemljom. Ima on sreće s tim bombama. Večeras doznadosmo za tešku vest. Nestao je i naš prvi narodni heroj, jedini živi čovek koji je tu počast doživeo — Petar Leković.

Prilikom povlačenja kod Čemerna ostao je poslednji i nije stigao u naše linije.

Misle drugovi da je poginuo! Ginemo, ginemo!

PONEDELJAK, 15 JUNI

Pokret. — Ustajemo u dva. Mrak. Jaka rosa. Bez doručka, napred!

Opet kroz začaranu pustoš. Nigde kuće. Stari nailazi na malu vodenicu, skrivenu u potoku.

Pokreće ručicu. Točak klopara prvi put posle godinu dana. Ovde su četnici harali. Idemo prema planini Trebavi. Po putu puno praznih čaura. I jedan leš musliman.

Ovde su se klali četnici i ustaše. Teško idem. Smeštamo se u šumu. Volujak i Maglić — kao na dopisnicama iz švajcarske. Dobro je što smo rano pošli. Već u 7 sati naleće tromotorac. Traži nas na sve strane.

Ne zna naš pravac. Misli da se povlačimo prema Ćurevu ka Drini. Tamo je izručio bombe.

Došao je Marko. Na licu mu se čita kako je primio vest o Anđinoj smrti. Hvali Zlatarski bataljon. Heroji. Ističe jednog komandira, Halila Hadži-Murterića, koji se s Pive, pošto je neprijatelj zauzeo već sve prelaze, probio s teškim mitraljezom.

Blaženka Vidović u borbi s četnicima bila ranjena, ispalila poslednja tri metka i skočila u kanjon Pive da je četnici ne bi uhvatili živu. Zakačila se za stenu. Naši su je kasnije spasli i sad se oporavlja.

Kakva bi čuda od hrabrosti mogla da učini ta sandžačka seljanka da ima 50 metaka. Jedan drug takođe skočio i držao čitav sat sebe i jednog druga za jednu granu nad Pivom.

Dobro se pokazao i Vlada Rus-Mostoubica. Poslednji je napustio most, a četnici su bacili preko 20 mina na njega. Valja zapisati i podvig Pante Pantića seoskog proletera iz Valjeva, borca u Pratećoj četi.

Poterao konje sa stvarima, a četnici udarili bacačima i mitraljezima. Jedan konj se otisnuo niza stranu s Markovim stvarima. Panta nije napuštao konje već zauzeo položaj i tu ostao sve dok mrak nije pao.

Spasao je Markov ruksak i našao još jedan — sa šest pari rublja.

Inače nam Marko donese sjajne vesti iz Bosne. Učitelj Ilija Grbić preobučen u bosanskog seljaka, s ustaškom legitimacijom, probio se od Šekovića i došao ovamo. Bosanci odlično stoje. Njihova brigada (šesta) broji 800 ljudi. Osim toga imaju još 1.500 ljudi pod svojom komandom. Oslobođena teritorija im je mala, ali se drže. Jedan hrvatski bataljon se sprema na Romaniji da pređe na našu stranu. Inače teren od Romanije pa do nas čist.

U Foči su bili ustaše i četnici, ali su ustaše najurili četnike. Bombardovali su iz aviona četnički deo Foče, s one strane Ćeotine.

Iz Srbije tužne vesti. Nedićevci vrše strašan teror. Nijedan seljak ne sme da ima više od jedne krave i deset ovaca.

Sve ove vesti imele su živost. Kuju se planovi. Svaki od nas ima jednu misao:

Srbija! Lakše! Polako! Međunarodna situacija još nije zrela. A sazreće za jedno petnaestak dana. Nećemo dati fašistima žetvu.

Pred mrak opet — avion. Tuče negde oko Suhe. Dolazi Četvrta brigada s Pekom. Spasli su sve ranjenike. Herojski podvig. Srećem kod njih Fjodora Mahina. Uopšte ga čovek ne bi mogao poznati. Omršavio za 40 kilograma, brkovi mu pobeleli — crnogorsko odelo.

UTORAK, 16 JUNI

Pod bukvama ispod Treskavca. — Doživljujemo slasti partizanskog života. Sinoć nismo napravili krov (donji deo kolibe lepo smo uredili), a u zoru kiša. Nema spavanja od tri. Posle ustajemo lomni. Opet kiša dok pravimo krov. Mokri kao miševi. Gladni.

Zoran se žali na skorbut. I Bogdan Novović. On i Milentije ljušte bukvu i piju sok. Vele da je dobro. Milentije naučio to u detinjstvu u Crnoj Travi, kad je čuvao ovce. Dobijamo po 175 grama brašna.

Hleba nismo jeli već 7 dana, samo kačamak. Svi smo iscrpeni. I vojska takođe. Ljudi svaki dan u borbi, a hrana slaba.

Škrob, meso, škrob, meso. Sve ćemo mi ovo otrpeti. Možda će još težih časova biti, ali
mi smo navikli na sve:

borba, borba: zima, glad, pegavac, gaženje preko Lima usred zime, sada glad, skorbut.

Prekalićemo se!

Već je zahladnelo. Odoh da spremam »Vesti« i slušam radio, skoro će pet sati.

Poslednja vest: Sevastopolj se odlično drži i ovog jedanaestog dana nemačke ofanzive.

Odlazim zatim s Milentijem do kujne. On se probio s Miletom i Ljubinkom uz strahovite napore. Dva dana i dve noći ništa nisu jeli posle napada na Baba – Planinu. Nekoliko puta su se probijali kroz obruč, četnici su udarili na Operativni štab.

O Miri Popari i Petru Iliću ništa se ne zna. Italijani su nadirali s velikim snagama, a tako
isto i četnici iz Crne Gore. Milentije vrlo lepo objašnjava situaciju u Hercegovini.

Nisu pravljene samo greške s leva, već i s desna. To je bila prava zbrka. Greške su otpočele, odnosno otpočelo je da se povećavaju, naročito otkako su dolazili pojedini drugovi iz Crne Gore kao pomoć na političkoj i vojnoj liniji. Te greške su levog karaktera. Hercegovci su stali na gledište:

»Ubi svakog ko tebe može sutra«, i u tom pogledu su zaista čuda pravili. Streljali su na sve strane. Zaveli su stvarno sistem strahovlade.

Lep primer skretanja u levo jeste mišljenje Petra Ilića da je »dobrovoljačka vojska glupost«. I tek kad ga je Milentije pozvao na partisku disciplinu i podvukao da CK ne zauzima takav stav po pitanju dobrovoljaca, ovaj se trgao.

Miro Popara u jednom pismu govori da je ova naša borba ustvari proleterska revolucija. Kad narod nazdravlja:

»Pomozi Bog!«, onda se čovek kažnjava i mora da pozdravlja:

»Smrt fašizmu!«

Greške s desna dolazile su otuda što su drugovi Hercegovci narodnooslobodilačku borbu u suštini smatrali kao borbu Srba protiv drugih naroda, to jest naseli su stihiji masa, spontanom pokretu srpskih masa protiv ustaškog terora. Najgrublja greška, težak zločin, drugovi su učinili što su blatili ime naše Partije, što su u njeno ime tako istupali i tako delovali da su pokvarili svetle tradicije naše Partije kao narodne, široko demokratske partije, koje je ona stekla neumornom borbom za ovih 25 godina.

Sve je išlo odozgo, po naređenju, grubo, uz pretnju smrti. Stari članovi Partije ćutali su kao zaliveni i nisu smeli da kritikuju »jer možemo biti streljani«. Svaki partijac je dobio zadatak da ubije po jednog petokolonaša. Mostarskoj organizaciji je naređivano da pod pretnjom smrti izvrši neke atentate, pa je došlo do provale i pao je sekretar OK… Tu se opet brkao odnos Partije, vojske, NOO, omladine.

Operativni štab je bio sve i sva. Komesar štaba je »nameštao« partijce. Čovek je za kaznu odlazio na politički rad, kad nije valjao kao borac. Narodnooslobodilački odbori nisu bili široka narodna vlast, već ishranbeni organi vojske, čudne stvari su se dešavale. Jedna grupa balavaca zavitlavala je ozbiljan svet. Neki politički radnik u Zlarinu, poludivlje mesto, drži govor:

»Ne bojte se smrti, ona je samo poslednja funkcija života«. I to se umnožilo i delilo na sve strane. Jedna devojka, seljanka, s gramofonom išla je po selima i narod je obavezno dolazio na njene zborove. Ko ne dođe biće kažnjen, — a ona je govorila po pet sati neprekidno! Uprkos svih tih grubih grešaka, narod još veruje Partiji. Čedo Kapor bio je zarobljen od četnika – seljaka i nisu ga streljali.

— Ti si pravi komunista. Znamo, ti si bio u Španiji. Tebe puštamo!

Na brži razvoj procesa u Hercegovini delovali su nesumnjivo događaji u Crnoj Gori. Uopšte je Hercegovina jako vezana za Crnu Goru.

Razvoj u Hercegovini zavisiće u mnogome od Crne Gore. Stvari ne treba posmatrati suviše crno. Vlado Šegrt ovde ima već 270 ljudi i stalno mu pristižu. U Hercegovini se može skupiti još priličan broj ljudi. Pravilnim političkim radom, uz prilične napore, moći će se ponovo zadobiti taj junački narod koji je pokazao veliku borbenost u borbi s okupatorom.

Tek što sam završio sa Milentijem, radiotelegrafisti donose telegram od Bevca.

Slovenci digli ustanak od Trsta pa sve do Kočevja!

1.500 Italijana pobijeno samo prve nedelje. Ustanak otpočeo pre mesec dana.

Veselje, graja. — Triput zdravo za druga Bevca!

Na svim licima radost! Junaci su naši Kranjci!

U tom dođe kurir iz Brigade. Dok sedimo u ovoj šumi »u kojoj bukve podupiru nebo nad glavama i stenjući povijaju se«, kako zapisa u svoj dnevnik Zoran, Italijani i četnici nalaze se svega na dva sata od nas.

Po magli su izbili na katune kod Gornjih Bara. Iznenadili Prvu brigadu. Ona se već dva dana povlači bez hrane! Nismo u zavidnom položaju, šalju se hitno patrole i pokret se određuje za dva izjutra.

SREDA, 17 JUNI

Pokret. — Uvek kad se čovek obraduje dobrim vestima ne može odmah da zaspi. Iako sam premlaćen kao mačka, zaspao sam oko ponoći. U pola dva ustajanje. Ostavljamo našu kolibu oko koje smo se toliko trudili. Pala slana.

Krećemo po mraku i posle dvesta metara gubimo kolonu. Crnom spada sedlo, zastaje — i ode veza. Posle pešačenja u krug od četiri sata, nalazimo se svi zajedno na 45 minuta
odakle smo pošli.

U nekoj smo lepoj šumi kraj Grandića.

Stari se vraća iz Sandžačkog štaba, četnici se organizuju u ovom kraju. Spremaju se na nas.

Uhvatili su Čedu Plećevića s jednom grupom.

Grbić, Živa Đorđević, Škorić i još nekoliko drugova se spasli. Grbić opisuje kako je to bilo.

Da je Čeda bio pribraniji svi bi se izvukli. Crni nam saopštava da se spremimo za konačni skok. Sutra ćemo do najboljeg lovišta u zemlji, Zelengore, a posle u jednom skoku —prekoputa Kalinovik, na severu — Foča. Jedva čekam taj najbolji deo našeg puta.

Bićemo i mi najzad borci prvog reda.

Grbić nam priča neke pojedinosti. U Hrvatskoj ustaše sklopile sporazum sa četnicima u jednom delu Zapadne Bosne i na Ozrenu!

To je objavljeno preko ustaške štampe. U Hrvatskoj se pojavili šumski ljudi sa slovom »M« sa Maček) na kapama. Stari veli da s u to naši levi Mačekovci. U Sarajevo stigla jedna hrvatska jedinica koja je bila u Rusiji.

Ustvari to su njeni ostaci. Od 1.200 ljudi vratilo se živih 70.

— Nemci imaju dobru vojsku, odlično naoružanje, ali ih Rusi. pobiše — masom! Pričao jedan oficir jednom seljaku.

Danas smo izdali 140 broj »Vesti« sa specijalnim saopštenjem o ustanku u Sloveniji. Svaki od naših pet Slovenaca dobio je po jedan primerak.

ČETVRTAK, 18 JUNI

Šuma iznad Vrbniče. — Evo nas već drugi dan u ovoj šumi između Vrbniče i Grandića. Zima je, kao da nije leto. Fašisti hoće po svaku cenu da doznaju gde smo. Jutros su nam poslali avion u pet izjutra, ali nas nisu pronašli. Misle da idemo u pravcu Sandžaka pa izviđaju dolinu Sutjeske ka Bastasima. Inače, Prva brigada nije naišla na Italijane, već na sitne četničke bande.

Dan smo proveli u odmaranju. Ali se niko od nas ne oseća dobro.

Noge teške. Glad! Danas jedemo poslednji ječmeni kačamak (170 grama na dan), a od sutra ćemo zob. Naravno, samo kačamak od zobi, jer hleb nema gde da se peče, sve su kuće popaljene.

Večeras je došao Vlado Šegrt i doneo nove vesti o Hercegovini. Dobre. Njegov bataljon porastao na 330 ljudi, i još će rasti.

Vlado veli da su Italijani u Hercegovini vodili ofanzivu — upotrebili preko 10.000 ljudi.
Bataljon će se pojačati i s radnicima iz Mostara. Konjički bataljon broji preko 500 ljudi.

Milentije nam ispriča nekoliko zanimljivih stvari o Hercegovini. Među muslimanima dobro stojimo. U Mostaru je 80% muslimana uz nas. Sve atentate i akcije u gradu vršili su skojevci — muslimani. Oni su na italijanskom kamionu izvezli 20.000 metaka iz grada.

Predali municiju partizanima i vratili kamion. Inače Hercegovina je teško platila ovaj rat. Prvo su ustaše klale, pa posle četnici.

NOO u Ljubuškom utvrdio je popisom da se broj stanovnika od 15.000 smanjio na
7.500. U čitavoj Istočnoj Hercegovini, s ove strane Neretve, sve su kuće popaljene koje pripadaju muslimanima, sem Fazlagića Kule.

Danas nismo čuli topovsku paljbu. Italijani su se ulogorili s velikim snagama kod Živnja, između Vrbe i čemerna. Videćemo šta će dalje biti,

PETAK, 19 JUNI

Šuma iznad Vrbniče. — Sinoć su došli Marko, Krcun i ostali. Ova naša koliba ispod bukve postala je najprometnije partizansko mesto u Jugoslaviji. Svaki čas prođe po neki »vojvoda«. Ranjeni drugovi vraćaju se u jedinice.

Naša se vojska odmara posle silnih napora. Samo s hranom slabo stojimo. Četvrta brigada je juče zaklala ždrepca. Vele da je meso dobro, samo malo sladi. Jedva čekam kad će biti željeni pokret, ali ćemo ovde ostati najmanje još dva dana. Pitanje ranjenika je rešeno.

Svi su drugovi spaseni — sem devet u Izgorima.To su bili teški ranjenici. četnici i Italijani su ih žive spalili. Tu je bio i Marinović udarnik Prvog bataljona Prve brigade. Toga dana naša vojska je prenela oko pedeset teških ranjenika s Volujka preko Izgora za Suhu.

U školi u Izgorima nalazilo se devet ranjenika na nosilima kad su četnici popa Perišića iznenada izbili. Tu su bili kraj ranjenika drug Petar Lalović, drugarica Judita Alargić i još nekoliko bolničarki. Oni su se povukli ispred četnika na pedesetak metara.

Četnici su spalili školu zajedno sa svim našim ranjenim drugovima.

Od 650 ranjenika, koliko je ovamo prebačeno, ostalo je svega 70. Oni se nalaze u Vučevu. Među njima je 20 teških, koji se moraju nositi na nosilima.Ostali su lakši i mogu ići na konju i pešice. Ti drugovi su određeni za pozadinski rad u Crnoj Gori.

Krenuće čim prezdrave. Samo rane teško zarašćuju. Godina dana gladovanja. Krcun je razgovarao sa doktorima da rana kroz pluća bez povreda sada zarašćuje za mesec i po dana, a ranije je bilo potrebno svega 15 dana. I najjači čovek u pratećoj četi, Perić, danas mi veli da jedva pokreće noge.

Danas je Stari svečano proglasio osnivanje Četvrte brigade. Tom prilikom je održao ovaj govor:

»Kroz tri dana navršava se godina dana otkako se vodi narodnooslobodilačka borba, otkako je Komunistička partija Jugoslavije bacila svoj bojni poklič.

Prije godinu dana otpočele su borbe u svim našim pokrajinama, ponajprije u Crnoj Gori i Srbiji. Neprijatelj je mislio da će nas uništiti. Ali mi smo, svojim srcem i dubokom sviješću, osvajali pušku po pušku i naoružali se. Mi smo dali mnogo žrtava na polju otadžbinskog rata, ali nas neprijatelj nije uništio, jer se narod ne može uništiti. Jugoslavija se ne da
pobijediti — njen herojski otpor čini je nepobjedivom.

Ali, okupator je bio lukav. On je pronašao izdajnike naroda — vi ih svi dobro znate — počev od Koste Pećanca pa do Draže Mihailovića. Pa, i pored toga, mi ćemo pobijediti. Pobjeda će biti naša i ničija nego naša. Drug Staljin je rekao da će Crvena armija učiniti sve da u 1942 slomi fašizam.

Treba, samo, da i ostali faktori izvrše svoju dužnost i svoje obaveze, i pobjeda je blizu. Mi smo se, silom prilika, našli ovdje iz raznih krajeva Jugoslavije. Odavde ćemo poći onamo kuda bude naredio Vrhovni štab — da uništavamo neprijatelja i oslobađamo narod. Naša borba biće teška.

Mi ćemo često biti bez hrane, često i bez municije. Ali, mi ne smijemo padati duhom. Crvena armija i Sovjetski Savez su s nama, i mi se možemo ponositi što smo saveznici onih koji najviše daju i koji će najviše doprinijeti uništenju fašizma. Naš neprijatelj je tako strašan, da nema uslova ni prilika pod kojima ne bismo morali da se najžešće borimo protiv njega.

Pa ko je naš glavni, najstrašniji neprijatelj?

To su okupatori i njihove sluge četnici i ustaše. U borbi za naše uništenje okupatori se najviše oslanjaju na naše unutrašnje neprijatelje. Petokolonaški elementi svjesni su svoje propasti u našoj zemlji. Oni vide da ih ne podržava niko drugi do okupator. I zato se zajedno s njim bore protivu nas.

Ali, ja vas upozoravam na jednu stvar. Svi četnici nisu naši neprijatelji.

Vi ste ostavili, na primjer, u Crnoj Gori svoju braću, svoje drugove, svoj narod — i kada bi sve to bilo uz fašiste, to bi bilo fatalno za nas. Ne, svi oni koji nisu ovdje sa nama — nisu za fašiste. Oni su samo prignuti šiju, ali nisu postali svjesni neprijatelji oslobođenja naroda. Oni vole partizane i Rusiju, ali sklanjaju glave pred okupatorom. Mi ćemo im oprostiti njihov
postupak, jer je on maslo našeg neprijatelja.

Ja vas uvjeravam da naši neprijatelji neće u Crnoj Gori dugo likovati.

Crnogorci će ostati dosljedni svojim slobodarskim tradicijama. A i vi sami odvojili ste se od Crne Gore s vjerom da ćete se u nju vratiti kao oslobodioci. Naši neprijatelji misle da su nas ovdje opkolili. Badava tako misle nas to ne treba da zabrinjava. Mi smo od samog početka uvijek bili opkoljeni — jer je čitava Evropa okupirana.

A sem toga, mi ovdje nismo opkoljeni onako kako govore naši neprijatelji i zbog toga što je sva Jugoslavija postala ratno poprište, što je u dalekoj Slovenačkoj oslobođena povelika
teritorija i što je narod u Hrvatskoj spreman da listom ustane protiv Pavelićeve strahovlade.

Mi imamo puno razloga da duboko vjerujemo u nove pobjede, u konačnu pobjedu. Crvena armija nepogrešivo i sigurno tuče njemački imperijalizam.

Htio bih da vam kažem nekoliko riječi i o savezu između Engleske i SSSR-a. Vas je možda iznenadio taj savez, jer se na sve strane priča kako »engleska politika nije iskrena.«

U poslednje vrijeme čak se nekako smatra kao da Engleska i nije naš saveznik. Narod Engleske vidi u savezu sa SSSR-om zalogu svoje pobjede -— i to ovom savezu daje veliki značaj.

Potpisujući vojni savez sa Sovjetskom Unijom, engleska vlada obavezala se i pred engleskim narodom i pred svim demokratskim narodima da će ispuniti svoje obaveze u borbi protiv njemačkih osvajača.

Sada se mnogo govori o drugom frontu. Taj front će se, zaista, na kraju krajeva otvoriti, jer Sovjetski Savez ispunjava tačno svoje obaveze, pa će tražiti da se ispunjavaju i obaveze prema njemu. Narodi Engleske i Amerike djelovaće da to bude tako.

U ugovoru između SSSR-a i Engleske govori se, između ostalog, da se saveznici, poslije rata i uništenja fašizma, neće miješati u unutrašnje stvari drugih zemalja. Mi naročito podvlačimo tu klauzulu ugovora, i napominjemo da se Sovjetski Savez nikada nije miješao u unutrašnje stvari drugih naroda, čak ni Estonije, Letonije i Litvanije.

Poslije ovog rata nema više Versalja kao 1918. I ako se Engleska ne umiješa budite uvjereni, da će narodi sami naći put i umjeti da urede svoje unutrašnje stvari, uz podršku i simpatije Sovjetskog Saveza. To je nepovratna prošlost. Istina, o toj prošlosti sanjaju petokolonaši, ali. narod je nikako ne želi. Oni koji su dali najveće žrtve u ratu, imaće i odlučnu riječ poslije rata. Ali, danas nije vrijeme da govorimo o tome šta će biti poslije rata.

Danas smo mi u eri narodnooslobodilačke borbe — svi mi bez obzira na vjeru, na stalež i na ubeđenje — i to je glavna i najpreča stvar. Naša je dužnost da okupimo u svoje redove sve one koji vole svoj narod. To nas, opet, obavezuje da na sve gledamo što šire i što elastičnije.

Naši ljudi počinili su puno grešaka, i neke od njih su nam se ljuto osvetile. Moramo se trgnuti. Mi imamo jedan jedini zadatak — da oslobodimo zemlju od okupatora i da uništimo petu kolonu. Ali, u borbi protiv pete kolone treba biti veoma obazriv. Naša kazna treba da pogodi prave krivce.

Liniji narodnooslobodilačke borbe treba dati više širine i gipkosti. One koji su još uvijek ostali neutralni, treba strpljivo ubeđivati. Sve su to naša braća i sestre, i njih nije teško ubijediti u opravdanost narodnooslobodilačke borbe.

Drugovi i drugarice iz Crne Gore i Hercegovine! Vaš put od početka ustanka dovde slavan je i ostaće kao svijetli trag u historiji naše borbe.

Ali odavde, danas-sutra, krećemo u novom pravcu.

Mi ćemo pronijeti zastavu narodnooslobodilačke borbe, zastavu oružanog bratstva i jedinstva naših naroda kroz nove krajeve Jugoslavije.

Mi ćemo onemogućiti one koji hoće da pretvore narod u svoj objekat pljačke.

Mi ćemo nastaviti borbu protiv svih onih koji budu na strani okupatora.

Ovdje se sastajalo pet naših brigada, skoro iz svih pokrajina Jugoslavije. Među njima treba da vlada bratstvo i drugarstvo, partizansko takmičenje u borbi i radu. Čvrsto bratstvo i neuništena ljubav vladaće među vama, jer vi ste narodna vojska.

Sada je u borbama za oslobođenje, prvi put u historiji Jugoslavije, kršteno oružano jedinstvo svih naših naroda. Petokolonaši su sijali sjeme razdora između naroda ove zemlje, a danas ga siju više nego ikad — da bi nas lakše uništili. Mi ćemo biti sijači bratstva među narodima. Kada budemo prolazili kroz nove zemlje, kad budemo dolazili u dodir sa ljudima drugih običaja, oni će možda biti nepovjerljivi prema nama, jer nas još nisu vidjeli na djelu, i nisu čuli našu riječ. Vi ćete svojim držanjem i ubjeđivanjem pokazati da ste vojska novoga kova; vi ćete tako steći njihovo povjerenje i razviti zastavu slobode i u krajevima koji je još nisu razvili.

Drugovi i drugarice! Još jednom vas upozoravam na teške trenutke koji nas očekuju. Bez odijela smo i bez hrane. Ali, pripremimo se da junački sve izdržimo.

Drugovi, ja sam ponosan što stojim na čelu vašeg Vrhovnog štaba, ja se divim našim borcima. Prošao sam kroz prvi svjetski rat, vidio sam Crvenu armiju, sibirske stepe i borbe sovjetskih partizana, — ali vam kažem da je rijetko naći većih junaka nego što ih imate vi u svojim redovima.

Budite, dakle, ponosni!

Budite ponosni što smo dostojni saveznici velikog SSSR-a, borci za slobodu Slovenstva i čovječanstva!

Kada sam 1939 godine bio u Sovjetskoj Rusiji, tamo su mi rekli:

»Pozdravite omladinu Jugoslavije i recite joj da je neizmjerno volimo.«

Drugovi i drugarice! U zajednici sa Sovjetskim Savezom, Amerikom i Engleskom, s porobljenim narodima svijeta, mi ćemo pobijediti i doći će svjetliji dani za nas.

Da živi Sovjetski Savez i njegovi saveznici!

Da živi drug Staljin!

Da živi naša herojska vojska!

Smrt fašizmu — sloboda narodu!«

SUBOTA, 20 JUNI

Šuma iznad Vrbniče. — Probudio nas je italijanski tromotorac u 5.30. Leteo je 200 metara iznad nas. Bacao je bombe i prvi put mitraljirao.

Nije nam dao oka da otvorimo puna dva sata. Od tolike buke i galame — samo neke ovce nastradale. Suviše je gusta šuma da bi nas otkrio u ovim brdima.

Noćas je Molotov govorio. Mnogo smo muke imali dok smo govor uhvatili. Velike smetnje.

Umnožili smo odmah govor.

Društvo nam se rasipa. Jurica, Senka i Krcun idu u politodele. Ukupno je dvanaest drugova otišlo. Zadatak im je lep i raznovrstan. Partija će budno pratiti da se njeno ime slučajno ne kompromituje. Žega peče.

Skupljamo se oko podne pod bukvom kraj izvora. Tu je kazan s čika Devom, jednim od poslednjih boraca Mačvanskog odreda. Sve je ostalo izginulo. Srećem dr Simu Milošević sa drugaricom, stoje u redu sa ulubljenim plehanim tanjirićem.

Mnogo se izmenili. Glad je jaka. Ali se naši ljudi dobro drže, sem retkih pojedinaca. Nije šala. Sada primamo 100 grama zobenog brašna na dan — kutlaču kačamaka! Izguraćemo!

Posle podne sastaju se štabovi svih brigada, sem Pete. Razrađuje se ratni plan.

Dakle, i mi odlazimo u ofanzivu. Dosta je ove teške defanzive. Uveče se šetam s Đidom i razgovaramo. Ukazujemo na suprotnosti između Amerike i Engleske. Verujemo da će se drugi front otvoriti ovog leta. Mi dotle ne bismo trebali upadati u Srbiju. Iskrvavili bismo se s Nemcima i Bugarima. Biraćemo drugi pravac, okupljati vojsku. Mi više nismo partizani, već kostur jedne regularne armije. Svaki naš partizan, posle godinu dana ratovanja protiv deset raznih vojski (Nemci, Italijani, Mađari, Bugari, četnici, ustaše, domobrani…) sposoban je za komandira čete.

Pitanje prehranjivanja vojske je krupna stvar. Ni narod nema. Uzimati na silu — neoprostiv greh. Kupovaćemo i gladovaćemo.

NEDELJA, 21 JUNI

Šuma iznad Vrbniče. — Vreme se natuštilo. Nije baš prijatno u šumi. Jedva čekamo kad ćemo krenuti. Vele još dva dana. Tobruk je pao posle borbe od jednog dana. Bruka. Poljaci i Austrijanci su ga ranije branili šest meseci, a sad ga Englezi pustiše za dva sata!

Pop Vlada dodaje da je ovo maslo Engleza. Puštaju Tobruk — da bi imali izgovor da ne otvaraju drugi front. Neće baš biti tako, velim mu ja. Situacija kod Sevastopolja teška. Rusi se opiru već 16 dana. »Krasnaja zvezda« veli da je dosada uništeno sedam nemačkih i rumunskih divizija.

Učvršćujemo našu tatarsku kolibu, ali nam konji uvek preko noći pojedu lišće. Crni se ljuti i diskutuje s konjima kao da su ljudi.

»Ma što pasete lišće kad imate tako divnu travu.«

Ja iziđem i jednostavno konja ritnem. Prilično smo se uvašljivili. Nema blizu potoka da bismo se mogli oprati. A napolju spavamo već 12 dana. Nigde još kuće nismo videli.

PONEDEUAK, 22 JUNI

Suma iznad Vrbniče. — I navrši se teška godina. Kao danas sećam se onog divnog sunčanog dana u Toponici, kad sam s mamom i Olgom sedeo na Teferiču i diskutovao o ovom ratu. Vratili smo se na ručak i tad nam stiže od učitelja pismo (na kutiji od »Morave«):

»Rusi napali Nemce«.

Otrčao sam do radija i čuo prenos izjave Ribentropa. U tom trenutku bio sam i veseo i tužan. Veseo, jer će Crvena armija pobediti, tužan, jer će se mnogo plemenite krvi proliti.

To me sećanje i sada drži.

Pobeda je tu; krvi se mnogo prolilo i još će se proliti. I Olga je pala!

Ali, siguran sam da ćemo 22 juni 1943 dočekati na drugom mestu, a ne u ovim opustošenim i hladnim krajevima. Brzo ih napuštamo. Jutros me je Arso zvao da mu otkucam zapovest Starog za naš veliki marš na sever. Zavukli smo se nasamo. Posle mi je dao kopiju da je prepišem za Dnevnik.

»N.O.P.D.V.
Jugoslavije
22 juni 1942
8.00

ZAPOVIJEST

(Sekcija: Gacko, Sarajevo, Konjic 1:100.000)

O neprijatelju nema podataka.
Pokret naših snaga otpočeće 24 juna 1942 godine. U tom cilju

NAREĐUJEM

1) Prva brigada prikupiće se do pred mrak 24 tekućeg meseca oko kote 1227 i jugoistočno od ove kote (ovo mesto nalazi se oko 2 kilometra južno od sela Jelašca). Obezbeđujuće delove isturiti na Veliki Rat, kao i na Kaćun Sumu oko kote 1405.

Pre dolaska glavnine na naznačenu prostoriju potrebno je uputiti pojedine čete da rasteraju četničke zasede na tom pravcu i obezbede razmeštaj i izbijanje glavnine.

Pravac kretanja do navedene prostorije izviđati. Izgleda da bi bio najbolji pravac kretanja:

Zamršten, Viđen, Konjske Vode, Ošlji Do, selo JeLašca. Blagovremeno putovođu pronaći.

2) Treća brigada prikupiće se pozadi, južno od Prve brigade, na prostoriji oko kote 1151.
Dolazak na ovu prostoriju pravcem: Grandići, Vrbnica, Velinovac, Viđen, Konjske Vode, Ošlji Do.

Dužina marša oko 9 časova, pa prema tome podesiti cas polaska.

Po dolasku na prostoriju oko kote 1151 potrebna su mala obezbeđenja u pravcu sela Jelašca, preko kote 1221.

3) Druga brigada prikupiće se do mraka 24 tekućeg meseca oko kote I 167 (jedan i po kilometar zapadno od sela Borija).

Obezbeđenje isturiti:
jednu četu na koti 1132, manji deo do jednog voda, na Đurovo Brdo, a jednu četu na koti 1090, kosa istočno od sela Jelašca.

Pravac dolaska na ovu prostoriju: Vrbnica, Balinovac, Lug — kota 1313— Konjske Vode, Ošlji Do, Mehačka Česma, kota 1209, kota 1137 — kota 1 167.

Dužina marša oko 8 časova, prema čemu i podesiti čas polaska.

Istim pravcem, a pozadi Druge brigade, kretaće se naš štab. Brigada će naznačeni pravac kretanja uputiti do sedam časova izjutra 24 tekućeg rrieseca dve putovođe u štab.

4) Četvrta brigada prikupiće se pozadi, južno od druge brigade i to oko kote 1137, do samog puta.

Pravac kretanja: Ljubinja, Mrčine Kolibe, Jezero-Lug, Konjske Vode, Ošlji Do, Mehačka česma, kota 1209, kota 1137.

Imati u vidu da na karti nije naznačen put od Uloga do Konjskih Voda. Prema tome ovaj deo puta treba izvideti. Ako na tom delu nema prolaza, onda pokret izvršiti preko Viđena.

5) Prva i Druga brigada uspostaviće patrolnu vezu preko kote 1090.

Veza sa Štabom kod kote 1137, gde da nam sve brigade upute kurire pošto oni budu upoznati s mestima štabova brigada.

6) Na mestima prenoćišta, odnosno predaništa, mogu se ložiti vatre samo za kuvanje jela, birajući zaklonjena mesta.

Svaki pokret vojnika ka obližnjim selima zabranjuje se.

7) Dobavku hrane iz zagorskih sela regulisaće drug čika Janko. Bez njegovog znanja od hrane se ne sme ništa nabavljati. Štabovi brigada će se postarati da dobiju nešto srebrnog i zlatnog novca za kupovinu hrane.

8) Pre polaska na marš nastojati da se obezbedi hrana, bar u mesu, za dva dana.

9) Stanovništvu zagorske opštine 23 ov. meseca uputiti priloženi letak.

10) S navedene prostorije pokret će otpočeti u 20 časova 25 ov. meseca i to:

Desna kolona: Druga brigada, Štab, četvrta brigada, pravcem Đurova Brda, Vihovac, kota 1124, Mosorovići, Vlaholje, kota 1086, Premilovo Brdo, Đevojačko Vrelo, Vrhovine, Rađenovići, u čijoj će blizini biti predanak.

Pokret s te prostorije biće verovatno oko podne 25 o.m., što će štab regulisati na licu mesta.

Leva kolona: Prva i Treća brigada, pravcem kota 1120 Podkraj, kota 1001, Mjehovče, Božanovići, Premilovo Brdo, a odavde pravcem koji je naznačen za desnu kolonu. Prenoćište jugozapadno od Rađenovića.

Kolona koja prva stigne na raskrsnicu Premilovog Brda biće čelna kolona. Nastojati da to bude leva kolona koja ima kraći put za pokret. U oblasti sela Rađenovića jedinice desne kolone smestiće se desno, a jedinice leve kolone levo — zapadno od ovog sela. Potrebna su neposredna obezbeđenja.

Verovatno je da ćemo 26 o. meseca po podne izvršiti pokret na prostoriji Čememica — Tužina — Sirovica — Šuma. Ovo ćemo regulisati na licu mesta. Starešinstvu kadra saopštavati samo jednodnevne marševe.

11) Kod dnevnih pokreta paziti na osmotrenje iz vazduha, pa kretati se po manjim grupama (bataljonima). Jedinice treba da se kamufliraju, a zatim i sklanjaju na pojavu aviona.

12) Pri prolasku pored Kalinovika zadržati potpunu tajnost. Neprijateljski osmatrači sa automatskim oružjem verovatno se nalaze na koti 1187, 1138, kao i na Vranji Glavi.

Kalinovačku posadu sačinjavaju oko 300 ustaških i domobranskih vojnika.

Stanovništvo oko Odžaka Bjelimića, jugoistočno od Visočice, jeste muslimansko, neprijateljski raspoloženo prema četničkim bandama, a verovatno i prema nama.

Nastojaćemo da ovo stanovništvo neutrališemo — učinićemo bezopasnim za vreme pokreta. Stanovništvo oko Rakitnice, Lukovac, Umoljani dosada je ostalo van događaja, pa nije verovatno da će pri našem brzom prolazu istavljati otpor. U protivnom i taj deo bismo morali likvidirati. U ovim giupama naselja nalazi se po 400 — 500 muslimana.

Nastojaćemo da iz ovih muslimanskih naselja kupimo nešto hrane.

13) Znaci raspoznavanja……….. !

14) Mere obezbeđenja i izviđanja regulisaće sami komandanti na terenu.

15) Pri prelasku puta kod Kalinovika obezbediti se manjim bočnim zasedama, udaljenim od mesta prelaza do 500 metara. Po prelazu kolona odeljenja će se sviti na začelja.

Komandant
Tito

Kad ovo napisah rekoh Arsi:

— Ovo me potseća na ono iz »Rata i mira«: erste kolone marširt, cvajte kolone …

Dakle polazimo! U našoj kolibi veselje. Crni mi kaže da razvijem jednu maramu. U njoj parčence hleba kao nafora i listić slanine. Doneo je Vojo Dimitrijević jednu krišku hleba i kajiš slanine, a Crni podelio na nas dvadeset. Urliknuo sam.

Ceo dan je sipila kiša, vatre se ložile. Posle podne došao je Vlada Tomanović, zamenik Vlade Šegrta. Greške priznaje samo na rečima. Veli:

— Kod nas su najbolji ostali. Ovde su uglavnom kompromitovani, partijci, koji su radili u pozadini!

Taman ono što mi je Milentije rekao! Tomanović mi ispriča da u Mostaru atentat nije izvršen na Milana Šantića već na Radmila Grđića.

Trklja nije ubijen. Hercegovci ostaju ovde sa Petom brigadom i Čelebićskim bataljonom, a uhvatiće vezu s Radom Hamovićem i šestom brigadom.

UTORAK, 23 JUNI

Suma iznad Vrbniče. — Sutra ujutru krećemo. Napuštamo Maglić i Volujak, crnogorske planine koje gledamo neprestano od januara s raznih strana. Danas mi je Milutin dao davno obećani pregled situacije u Crnoj Gori.

Evo šta o tome kaže:

»13 jula u Crnoj Gori izbio spontani ustanak. Naša Partija nije uspela organizaciono da mu se stavi na čelo. Jedan deo naroda nije mu se priključio, jer nije bio pripreman. Ali, suprotno od Srbije, ustanak se nije postepeno razvijao. Buknuo je iznenada. Kad je Hitler udario na Rusiju, crnogorski narod je rekao svoju reč. Ali posle žestoke ofanzive Italijana,
on je počeo da jenjava. Mi smo pravili greške i s leva i s desna. Ustanak nije imao narodnooslobodilački karakter. Nije bio NOO, nisu svi slojevi bili zastupljeni u ustanku.

Greške u desno ogledale su se u stavu prema petokolonašima. Nije bio ni jedan slučaj streljanja. Italijanski oficiri su puštani s revolverima. Pravile su se i grube političke greške.

Orijentacija je bila da će rat između SSSR i Nemačke biti gotov za dva do tri meseca.

Zato nisu sklanjane iz zauzetih gradova ogromne rezerve hrane i oružja.

Ustanak je smatran zavereničkim. Nije smatran kao proces koji se razvija.

Nije bilo ni vojnih rukovodstava u pravom smislu. To su bile komisije pri partiskim telima.

U avgustu slabi ustanak. Tako prolazi avgust i septembar. Nije bilo partizanskih odreda, već neka vrsta seoskih straža. Osim toga, postojala je i narodna pomoć. U novembru se uticaj već popravlja. Održavaju se zborovi i konferencije. Narod nije bio poplašen italijanskom ofanzivom.

Culo se za Srbiju. Dolazila »Borba« i Bilten Vrhovnog štaba. Dotle su postojali odredi po selima, a sada se stvaraju teritorijalni: Lovćenski itd.

Zetski je imao dve do dve i po hiljade ljudi. Ali se nije živelo kasamskim životom. Ljudi su živeli kod kuća i skupljali se za akcije. Rušene su komunikacije, držale se straže. Počinje s osnivanjem NOO. Proširivali smo odbore narodne pomoći. Krajem novembra izvedena je mobilizacija za Pljevlja.

Skupljeno je 3.800 ljudi. A 27, 28 i 29 novembra počeli smo sa širokim akcijama. Porušeni su putevi Podgorica — Nikšić, Podgorica — Kolašin, Podgorica — Cetinje. Ometan je transport italijanskih trupa. Sve do 8 ili 10 februara te su komunikacije bile prekinute. Bilo je nekoliko borbi s Italijanima. Vršen je veoma živ politički rad. Koncem decembra nije bilo ljudi koji su bili izvan partizana.

Federalisti su od prvog dana bili uz okupatora. Oni su pripremali petrovdanski sastanak da proglase »Nezavisnu Crnu Goru«.

U toj prvoj fazi, ostale partije nisu bile uz okupatora, ali su bile pasivne. Držale se poruke
Londona: »Prerano je! Nije vreme!« To je bio stav vodstva. U pojedinim plemenima — lokalne vođe su prilazile ustanku. Federalisti su naravno osudili ustanak. A voćstva ostalih partija sabotirala su ustanak, krišom huškala.

Federalisti su još avgusta i septembra počeli da stvaraju svoju žandarmeriju — krilaše, naročito u Beranskom i Andrijevičkom srezu. Federalisti, to jest, krilaši, nisu mogli da zavedu vlast. Već koncem novembra okupator vidi da nema pomoći od federalista. Pircio Biroli počinje da se oslanja na druge snage, na stare političke partije. Održava pojedinačne sastanke sa Cemovićem, Jelićem, Bakićem, Vešovićem, Mijuškovićem.Poziva ih da
se bore protiv partizana s tim da će im posle dati vlast. Polovinom novembra četnici počinju da se organizuju u Vasojevićima — Lašić. To je grupa Draže Mihailovića. Još početkom oktobra prešao je bio neki Šošić u Srbiju gde se povezao s Dražom. Ali su ga naši pri povratku uhvatili u Hercegovini i streljali. Koncem novembra Dražin novi delegat dolazi
s legalnim nemačkim pasošem na Cetinje i u Podgoricu. To je priznao četnik Kovačević (streljan) u Graiovu. Koncem novembra počinje stvaranje ilegalnih četničkih organizacija svuda na oslobođenoj teritoriji, sem u Vasojevićima, gde su bile legalne. U toku decembra vodili smo žilave borbe sa okupatorom.

 

 

 

FAKSIMIL SPORAZUMA KOJI JE SKLOPLJEN IZMEĐU ITALIJANSKIH OKUPATORSKIH TRUPA U CRNOJ GORI I ČETNIKA DRAŽE MIHAILOVIĆA. ZA ČETNIKE DRAŽE MIHAILOVICA SPORAZUM JE POTPISAO PUKOVNIK BAJO J. STANISIC, 6 MARTA 1942 GODINE U PODGORICI. SPORAZUM JE SKLOPLJEN U FORMI ZASEBNE OBAVEZE GLAVNE KOMANDE ITALIJANSKIH TRUPA U CRNOJ GORI NA ITALIJANSKOM JEZIKU (str. 208), I OBAVEZE ČETNIKA DRA2E MIHAILOVICA — »ODBORA CRNOGORSKIH NACIONALISTA IZPODGORICE I DOLINE ZETE« str. 209
——————————————————————————————————
Oslobodili smo Grahovo. Citava Crna Gora, sem gradova, bila je u našim rukama. 7 januara Italijani su evakuisali Kolašin i Lijevu Reku, a 10 januara dolazi do prve otvorene borbe s četnicima.

Draža Mihailović je naimenovao Baju Stanišića« za šefa u Crnoj Gori. Bajo Stanišić je do avgusta bio član naše Vrhovne komande. Posle je istupio pravdajući se bolešću. Nudili smo mu da bude zamenik komandanta odreda »Bijeli Pavle«, ali je izvrdavao. Inače je čuvao stražu u selu i učestvovao u dve bitke kao običan vojnik. Odbio je da učestvuje na Ostroškoj skupštini.

On 9 februara čini prvu otvorenu izdaju. Iznenadno se povlači sa svojim ljudima na putu Danilovgrad — Nikšić i tako dozvoljava Italijanima da se probiju u Nikšić. Posle je s Italijanima i ugovor sklopio u Podgorici. Baš pre toga bio je suzbijen naš drugi napad na Vasojeviće. Treća mobilizacija je bila izvršena — Lovćen, Nikšić, ali su te snage morale da uguše pobunu u Bijelom Pavlu. Četnici su nas posle razbili kod Mateševa i zauzeli Kolašin 20 — 21 februara.

Ovo su glavne karakteristike tog drugog perioda. Sve je bilo za partizane. Jedinstvo naroda, bar na rečima, bilo je svuda. Ali zima je bila jaka.

Nestašica hrane. Seljak nije mogao dobiti ni brašna ni soli. U ovom periodu pravljene su osnovne greške u levo. Sektaški je bio odnos prema narodnooslobodilačkoj borbi. Najteža je greška bila likvidiranje ljudi bez sudova.
»Kakav je bio ranije, takav će biti i docnije«.

Izvršen je napad na kulake. Negodovanje naroda je nastalo, samo se nije javno ispoljavalo. Seoske su ćelije jednostavno izricale smrtne kazne. Ljudi su ubijani, a na Partiju je padala krivica. Isto su se pojedini partijci obračunavali iz ličnih razloga.

I naš Agitprop je pravio skretanja u levo. Hteli su da otvore borbu protiv Engleske. Nigde se nije popularisao savez s Engleskom. Ovo se radilo nekako prikriveno.

Partizanska organizacija se bila razlabavila. Unutrašnjeg partiskog života nije bilo. U vojsci se dobro nije radilo, iako je stvar organizaciono dobro bila postavljena. Svi ovi naši propusti dobro su došli četnicima.

Oni koriste naročito streljanje — 1.200 ljudi — i vrše mobilizaciju. Naravno ta mobilizacija je bila prisilna, četnicima su silnu pomoć ukazali okupatori. Dolazak Draže za ministra vojnog još više pomaže akciju Baje Stanišića. Bajo je također održavao vezu s Italijanima preko svoje snaje i sina generala Ljube Novakovića. četnici su dobijali pomoć iz Engleske — avionima. Mi smo bili bez hrane i municije. Ali poraz smo doživeli i politički i vojnički. Jedan deo masa se odvojio od nas.

Ali nisu sve mase otpale od nas.

Narod je s nama još i danas. Situacija će se popraviti. Sve će zavisiti od međunarodne situacije. Poraz Hitlera u Rusiji — pa će i stvari drukčije krenuti. Na terenu je čitava partiska organizacija, kao i veliki broj partizana — gerilaca.

Važan je odnos između federalista i centralista. Na političkom i vojničkom planu nema jedinstva između četnika i federalista. Prve vodi Bajo Stanišić, a druge Krsto Popović, Italijani ovde igraju majstorsku igru.

Jedan oficir drži vezu s Bajom Stanišićem, govori mu samo da uništi partizane, pa će posle biti stvorena Jugoslavija od 30 miliona. A federalistima:

»Samo da smlatimo partizane pa ćemo onda centraliste.« Taj proces će se pojačati. Teror nad narodom, razvoj međunarodne situacije, razvoj borbe u drugim zemljama, snaga naše Partije u Crnoj Gori — to su elementi koje treba imati na umu pri proceni situacije u Crnoj Gori.«

Danas mi Milutin reče da je ovih dana održan sastanak javnih radnika iz Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine, na kome je Draža Mihailović osuđen kao izdajnik.

Večeras u šest održan sastanak partiske ćelije.

Govorio je prvo Lola o našem putu. Objasnio je zašto ne idemo u Srbiju. Ni međunarodna,
ni unutrašnja situacija još nije zrela. Sem nedićevaca imali bismo da se borimo sa Nemcima i nedirnutom bugarskom vojskom.

Mi ćemo poći u Srbiju pod povoljnijim uslovima.

Zasad smo izabrali teritoriju između Zapadne Bosne i Hrvatske, to jest između Italijana i ustaša. Udarićemo na osnovnu nemačku komunikaciju na Balkanu: Zagreb — Beograd.

Naš pravac bila je Istočna Bosna, ali je tamo narod premoren od rata, a i pitanje ishrane je teško. Na novom pravcu moramo silno politički da radimo, jer je to kraj kroz koji još nije prošla partizanska noga.

Hranu ćemo kupovati. Imamo zlata, srebra i nešto kuna.

Tako se sastanak uglavnom završio.

Večeras »Slobodna Jugoslavija« daje podatke o protekloj godini rata.

Gubici: 10,5 miliona Nemaca prema 4,5 miliona crvenoarmejaca.

Zaista, ruski narod daje nečuvene žrtve. I to 4,5 miliona odgojenih u socijalizmu.

Sevastopolj se drži. Na harkovskom frontu Nemci počeli da nadiru.

Dobro bi ih bilo udariti na centralnom frontu

Nastavak na :

Ratni dnevnik I/X –NAŠ VELIKI MARŠ – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944