Vladimir Dedijer ” NAŠ VELIKI MARŠ ” – Ratni dnevnik I/X – 1941-1944

Vladimir Dedijer NAŠ VELIKI MARŠ

– Ratni dnevnik I/X – 1941-1944

SREDA, 24 JUNI

Pokret. — Najzad dođe i čas polaska. Ustali smo u dva i napustili našu tatarsku kolibu. Zakasnili smo pola sata zbog saniteta. Penjemo se iznad Vrbnice i ulazimo u Zelengoru.

Bukvi više nema. Sada preovlađuje jelovina, šumsko preduzeće »Varda« podiglo je 1928 nove pruge kojih na mapi nema. Nailazimo na drvene barake. Mogla bi nam se smestiti bolnica. Svaki čas zastajkujemo, jer prolaze naši bataljoni. Pokret uglavnom ide po planu.

Ponovo smo u šumi kraj nekog jezerce ta. Pričaju drugovi o lepotama ovog kraja. Stari veli da mu potpuno kameniti predeo daje utisak izumiranja. Ova vegetacija označava život.Đido
kaže da mu Zelengora liči na Hrvatsko Zagorje, kroz koje je prolazio 1934 godine.

— Sećaš se, Mošo, kad su nas vodili u Lepoglavu s kriminalcima, pa nam oni u mraku razlabavili lance? — veli on čika Janku.

Stari pominje Savu Kovačevića — kako se sinoć raznežio kada su se rastajali. Taj je čovek ponikao iz naroda. Ne zovu ga partizani uzalud Čapajev. Naš rasan tip, plećat, neobično jak, nosi cipele broj 47! Pomalo je anarhistički nastrojen. Streljao je jednom 53 četnika u Grahovu. O Savi postoje mnoge legende i narodne pesme. Evo jedne:

Mitraljeska vatra gori,
A iz tenka Sava zbori:
»Hajde napred partizani,
»Skampa via Talijani;
»Skampa via sinju moru
Ostavite Crnu Goru.«

Nastavljamo put. Idemo na visini od 1.100 do 1.200 metara, uglavnom šumskom prugom. Oznojili smo se dobro uz Konjsku Vodu. Tu dole, u barakama, uhvaćen je Čeda Plećević.

Doznali smo da je predat Italijanima u Nevesinju. Ovde smo sreli Đorđa Govedaricu »Bugarina«, komandanta Obaljskog dobrovoljačkog bataljona. To je bivši graničar. Crn,
visok, u bugarskoj šubari. Ovaj dobrovoljački bataljon bio se rasuo, a sada se ponovo javlja. Crnom ne pruža bog zna kakav utisak ovaj čovek. Ovde smo se odmorili dva sata, pa opet dalje.

Nailazimo na Četvrtu brigadu. Priličan broj drugarica. Dojučerašnje robinje — čobanice smelo s puškom pored muškaraca koračaju. Šinjele nose na glavi kao ranije vodu. Oko šest smo se najzad zaustavili na Borovoj Glavi, pet kilometara od Kalinovika. Začuli smo rafal puškomitraljeza. To naše snage ulaze u selo Borije, a petokolonaški elementi daju otpor.

Smeštamo se u jelovu šumu. Lepša je od bukove, jer nije toliko vlažna. Ložimo vatru.
Miriše na smolu, samo je žar od čamovine slab. Smrkava se. Gola Lelija strči na levo. Oko Jelašca, iznad samog Kalinovika, počinje borba. Četnici misle da smo slabi pa ne pristaju na pregovore.

Još dan ranije smo im poslali letak. Borija se bolje drži. Kurir dolazi i javlja da se tu predalo 40 ljudi s oružjem. Održan je odmah zbor i objašnjeno je narodu da ćemo kazniti one koji na nas pucaju, a onima koji nas mirno propuste nećemo ništa i sve ćemo im platiti.

Montiramo aparat i slušamo »Slobodnu Jugoslaviju«. Govori o lažima Glavnog ustaškog štaba da su partizani uništeni u Istočnoj Bosni, a nekoliko kilometara od nas — prašte puške. Spoljne odbrane Sevastopolja pale. Devetnaest dana se već drže. Nemci na jednom sektoru harkovskog fronta koncentrisali 30 divizija. Navaljujemo panjinu na vatru. Jele huje. Pucnjava ne prestaje.

Tako zaspasmo.

ČETVRTAK, 25 JUNI

Borova Glava. — Celu noć je pucalo. Oko dva izjutra začuo se i juriš. Gruvaju bombe. Mislio bi čovek sve izgibe. A ono nismo nijedan metak ispalili. To su četnici gravali da bi rasterali strah i — opravdali se pred svojim gazdama Italijanima. Jutros nas rano poseti jedan stari »Bregejac«.

Leteo je prilično visoko i nije nas uznemiravao mnogo. Mi smo bili zauzeti divljom trkom za — ždrebetom, sećajući se one Kutuzovljeve izreke:

»Francuzi, još ćete vi jesti konjsko meso«.

Pavle Savić i Milutin su ga uhvatili, četa ga zaklala, skuvala ga i pojela, a ono stiže stoka iz
Borija!

Đido leži na travi i diktira Loli u pisaću mašinu. Rade brošuru o značaju sovjetsko – engleskog ugovora.

Situacija oko Kalinovika je zanimljiva. Iz Borija i Jelašca se na nas pucalo iako smo poslali parlamentare i naročiti letak. Predalo se iz Jelašca 45 ljudi, a iz Borija 2. Svaki je imao više od 100 metaka. Italijani su im dali i po nekoliko bombi. Kod jednog je bilo pet komada.

Kad smo ušli u Borije zaplenili smo imovinu one četvorice izdajnika koji su uhvatili Čedu Plećevića i predali Italijanima, kao i petnaestorice četnika koji su ga pratili u Nevesinje.

Ostalim seljacima ništa nije dirano. Porodici Klarić slučajno su zaplenjena dva vola.

Isplaćeno joj je odmah 1.800 dinara u srebru. Naš ukupni plen ovoga dana iznosi 4.500
metaka, a nešto žita i ovaca poslali smo našim ranjenim drugovima iz Pete brigade.

Obradovaće se. Četnici pucaju ceo dan. Naši ne odgovaraju.

Sunce je. Divan dan. Oko podne dolete moderni italijanski bombarder. Nije bio ni 200 metara iznad nas. Ali, ni bombi ni mitraljiranja.

Predveče se spremamo za pokret.

Polazimo u 7.15. Izlazimo na drum

Kalinovik — Foča, prvi susret posle 10 maja s civilizacijom — s drumom. Ulazimo u Borije. Mrak, ovce bleje, nepomužene krave muču, velike vreće kraj druma, masa vojnika.

Tu srećemo Kušića. Selo je na visoravni. Kuće raštrkane. Donose prvog ranjenika u ovom našem maršu. To je Užičanin Nikolić. Oko jedan posle podne sa 1.000 metara udarilo ga zrno iz mitraljeza i probilo mu oba kuka. Pri svesti je. Umire. Tri druga i ja prenosimo ga malo iznad puta.

Deli se zob, pečena telad, kajmak. U 10.15 polazimo dalje. Kušić veli da četnici drže položaj kraj druma za Trnovo i odatle tuku puškomitraIjezom. Ali vrlo netačno. Kaže da mu se jedan četnički komandir nudio da će mu doneti sanduk municije i doručak za svu vojsku u 3.30 danas ujutro, da će pucati u vis, ali će ipak pucati, jer moraju da se opravdaju
pred Italijanima.

Od ovoga nije bilo ništa, jer je Koča u dva izvršio napad s Prvom proleterskom.

Mesečina. Gazimo po mekoj ispaši. Vrtače kao grotla vulkana. Vetar donosi miris zrele trave. Idemo na 10 metara jedan od drugog — tiho. Najbolje vreme za razmišljanje. Misli idu svojim tokom: Istočni front, drugi front, kako li se naši drže u Hrvatskoj, šta je s mojima kod kuće. Oni su pod Nemcima. Više volim da oni znaju o meni da sam živ, nego ja o njima.

Jači sam i lakše podnosim neizvesnosti. Rafal puškomi traijeza u našem pravcu.

Jedan metak zafijuka više naših glava. Ode u bestragiju. Izbijamo na drum Kalinovik — Sarajevo. Čini mi se da u mraku ugledah kameni stub i na njemu broj 53. Ponoć je. Čitav sat gazimo drumom. Zice zuje.

Telefon nismo pokvarili, da neprijatelj ne otkrije pravac našeg kretanja.

Skrećemo u levo. Ulazimo u kamenjar. Vrtače. Konji padaju. Mesec zalazi. Zima. Sad mi je jasno ono narodno:

»Pred zoru se mrzne«.

Samo sam u vindjaki. Već pet sati kako ne sedam. Na nogama se odmaram.

Kad bih seo — odmah bih zaspao. Sviće. Oblačno je. Jahorina se ispružila sa tri zuba na svojoj južnoj strani. Ispod jednog od tih vrhova leži selo Bogovići gde smo u januaru proveli nekoliko dana. Četiri je. Naša kolona se ispružila. Ne vidiš joj ni početak ni kraj.

Samo ova naša duga je oko 3,5 kilometra. Kolona Druge brigade isto tolika. Prva i Treća
brigada idu s one strane Kalinovika. Spuštamo se u Gvozovo Polje. Divno zeleno polje.

Služilo je kao pomoćni aerodrom pre rata u ovoj divljoj Treskavici. Zelena Studenica, ponornica, juri. Ispod Vratla gusta bukova šuma. To nam je cilj. 5.30 izjutra. Putovali smo deset sati i petnaest minuta.

U Borijama smo se zadržali preko dva sata. Prešli smo 22 kilometra. Uspona nije bilo naročitih. Put uglavnom lak.

Montiramo radio. Nemci prodrli do Ohte, zauzeli Kupjansk. To je pravac Izjuma. Sevastopolj se herojski brani. Hitler se probio 90 kilometara u Egipat. Tako su Nemci pravili ofanzive jula-avgusta 1918!

Izdao sam jedan broj »Vesti«.

Ložimo vatru. Pišem »Dnevnik«.

Kiša udara. Kisnemo pod bukvama, skupljamo drva i najzad, oko 8 legoh.

PETAK, 26 JUNI

Treći dan velikog marša. — Probudili me sunce i vetar. Tucam vaške i razmišljam o Istočnom frontu. Pravo je rekao Staljin da je neprijatelj jak i da će još biti teških borbi. Ali, rekao je takođe da će pobeda biti izvojevana 1942 godine. Nailazi Koča. Ispravlja neke podatke o borbama oko Kalinovika. To je patka. Beogradskom bataljonu nije se predalo
40 ljudi. Druga brigada nije vodila borbu nego samo Prva. I to vrlo Čudnu. Koča je došao pred Jelašce, izišao na brisan prostor i pregovarao. Četnici su još hteli nekako da ga puste u selo, ali ustaški žandarmi nisu dali.

Pet minuta po njegovom odlasku opalili su iz mitraljeza. U dva je otpočeo napad. Trajao je svega pet minuta. Iz jednog i drugog sela četnici i ustaše pobegli. U selu piska. Pošto je čitavo selo petokolonaško to je sve konfiskovano. Vraćeno je samo onima koji nisu četnici, udovicama.

Bilo je tu mnogo zahvaljivanja. Plen dobar. 250 goveda, 1300 ovaca. Najela se vojska, četničkom komandiru Radu Puhalu zapaljena kuća.

To je petokolonaš, osuđen na smrt još zimus kad je Koča opsedao Kalinovik, jer je izveštavao Italijane kolike su naše snage i gde su nam položaji — ali ga je spasao Rade Hamović. Rade Puhalo posle je poslao  Koči jedno pismo koje donosim u celini:

»Dragi Kočo, Zašto si ovako postupijo. Zar si moro zažditi moju kuću. Druže Kočo,
znaš liti da sam ti ja bio naj verni za taj pravac borbe mene su već Italijani ma za ovakve stvari 2 puta tužili i što se nadam daću ured biti pozvan na streljanje. Ja sam sinoć pitao u 9 časova i odmah sam tebe tražijo ali te nisam mogao naći već sam išao na Borije drugu Đuriću Ljubi i sa njim sam ostao od reda ću vam na zgodan način izlaziti u susret i rekao je daće te obavestiti.

Druže Kočo već je nedelja dana od kako te tražim da se sporazumemo. Kada ćemo?

Drugarski pozdrav

P. Rade«*

Koča je krenuo sinoć u devet. Sve je u redu bilo. Sretao je četničke patrole koje su ga u redu puštale. Neprijatelj je iz Kalinovika tukao Treću brigadu kad se razdanilo. Koča veli da je moral u Prvoj brigadi odličan. Samo zdravlje slabo. Svaki dan poneki propljuje krv. Seljaci pričaju da nas je prošlo 100.000!

Sad će dva po podne. Zurim se na radio!

Četnici pravi lešinari. Kad su Prva i Treća krenule oni su za njima pojurili. Pucali su iz daljine i ubili Đidinu sestru od strica, Stanu Janketić, iz Treće brigade. Naši su ih posle sačekali u zasedi.

Ubili su 22 četnika, a deset ranili.

Oko pet sati pojavi se moderna »Savoja«. Leti kurva nisko. Dobro nas je nanjušila. Bombardovala je Veliki Ručnik, odakle su nas četnici tukli puškomitraljezom prošle noći.

Neke su bombe padale na kilometar i po od nas. Posle je nastalo dugo mitraljiran je.

SUBOTA, 27 JUNI

Četvrti dan. — Italijan hirurg napravio jutros lepo iznenađenje. Umakao je po drugi put. Trebalo ga je još posle prvog begstva streljati. Pošli smo oko 7.15. Brzo smo se popeli na Vratio, granicu Hercegovine i Bosne. Vrlo lep pogled. Dole put Kalinovik — Sarajevo kao bela traka.

Na dnu Trnovo. Teren je jako ispresecan na zapadnoj strani. Vrtače pokrivene šumom. Ovde nas vodi jedan od prvih partizana s Romanije, siromašni seljak Vojo s Glasinca, u mirno doba švercer. Poznaje sve staze i bogaze na Treskavici kao svoj dlan. U mirno doba, kao i stotine drugih seljaka bez zemlje, bavio se »eškijom«, prenosio je duvan iz
Hercegovine. Baš je ovim stazama prolazio. Pokazuje mi na Vratlu jednu stenu:

— Tu mi je drug poginuo. Sačekao ga finans. Išli smo u grupama 70 do 120 ljudi. Put je trajao od 7 do 13 dana sve preko planina, a zarađivalo se po 2.000 dinara mesečno, išlo se u zatvor, ponekad i ginulo.

Nailazimo na jednu malu planinsku kuću. Naravno, spaljena do temelja. Setih se planinske kuće na Kopaoniku, Vidove Gore na Braču,

Kredarice na Triglavu. Dok sam o tome razmišljao, odjednom naleteše tri »Savoje«; hulje izručile su dvadesetak bombi u šumu u kojoj smo jutros bili. Dvaput su ovo ponovile.

Zašli smo na teren gde ima u selima ustaških elemenata. (Rakitnica i Bjelimići, a u Ledićima nekakva ustaška straža.) S četnicima smo završili u prvoj etapi puta. Stigao je i onaj bataljon koji je predao hranu Petoj brigadi. Jednog seljaka u ustaškoj kapi uhvatismo u šumi.

Sela se nalaze na sat i po odavde. Poslali smo pismo tim selima da mi idemo svojim putem i da ih nećemo dirati.

Smestili smo se kraj ruševina planinske kuće. Umoran sam. Vele da je to planinska bolest. Na visini smo od 1.700 metara, a ogranizam je iscrpen. Danas smo prešli svega 7 kilometara. I to je dosta s obzirom na slabo fizičko stanje boraca.

NEDEUA, 28 JUNI

Peti dan. — Nekoliko reči o sitnicama: odmoru, hrani i komori. Sinoć u ovoj rupčagi, na maloj livadici, opkoljenoj bukvama — magla. Onda kiša. Mi spavamo pod bukvom. Nemamo šatora. Vatra jedva tinja. Hartija ne može da se zapali od silne vlage. Robijaški reumatizam i partizanske rane bole. Koleno mi seva. Kiša rominja uporno i probija guste redove bukova lišća. Već je 10.30. Navlačim ćebe na glavu i pokušavam da zaspim. Zima. Vlaga. Prve kapi probijaju i ćebe.

Budim se oko dva. Od vatre ništa. Ležim u rupi. Poda mnom voda. Nada mnom
teško mokro ćebe. Vaške neumorno grizu. Naokolo testo — mrak i magla. Kao da sam na dnu okeana. Ali umor traži svoje. Još sat prevrtanja. Predmeti se pomalo raspoznaju.

Prekoputa čika Janko već raspalio vatru. Tu dolazim na razgovor. Doneo sam i komadinu sirovog goveđeg mesa koju smo sinoć dobili za današnji pokret. Režem je na kriške, stavljam svaku na stenu, i tucam kamenom da omekša, čika Janko mi pokazuje kako treba meso spravljati. Baciš parče na krupnu žar od bukovine i posle nekoliko trenutaka dižeš meso i odmah ga jedeš dok je toplo. Tako se sačuva sok. Nabrali smo divljeg luka sremuša, pa ga jedemo s poluživim mesom na kome se zadržalo po koje parče uglevlja.

Smeh. Sušimo se. Šta ćemo drugo raditi, nego smejati se. Mi smo ljudi vedre prirode i na dnu okeana …

Hrana! Užasno malo. Veliki napori. Opšta izgladnelost. Ali, svest!

Sramota je za partizana da mu je glavna tema jelo; sećanja šta si jeo pre pet, pre četiri, pre tri, pre dve godine. Ali i glad! Hoćeš-nećeš — opet ti jelo iziđe pred oči.

Čekaj. Trgneš se. Kraj kazana sinoć dug red — supa bez soli i kašika ječmenog kačamaka.

Nisu svi ljudi podjednakosvesni. Nađe se pojedinac kome trbuh govori a ne glava. To su kod nas bele vrane. Sećam se četničkog štaba u Ljuljacima — kraj oktobra 1941

Kako se grabilo! Da su četnici u današnjoj našoj situaciji — revolver bi vadili jedni na druge.

Ali, moramo se truditi da to pitanje jela još bolje rešimo. Ne da ne smeš govoriti da si gladan, nego ne smeš ni misliti na jelo. Majku mu staru, u najsudbonosnijim časovima istorije dvonogog bića, zaista je glupost zavirivati da li je onaj dobio kašičicu kačamaka više.

Tesko se pešači. Gde je ona moja forma kad sam po brdima išao po 6 kilometara na sat. Sada jedva 2! Svi nemamo konje. Među nama je dosta slabih ljudi, koji su po 10 do 12 godina tamnovali u Mitrovici, drugova koji su na samrti bili od tuberkuloze. Za njih sat jahanja mnogo znači. I u tom pogledu vlada kod nas pravo drugarstvo. Ali, eto, noćas neki kuriri iz komore Četvrte brigade došli na našu livadu i pokupili 17 konja.

Titovog konja i Markovog Micka — pod samar. Mislili su da je to deo plena iz Borija. Jedva se nekako objasnismo.

15.30. — Nervoze kod nas ima dosta. I od ranije. A pogotovu ovi uslovi života još više pojačavaju nervozu. Ja sam spadam među teže tipove. Ali najslađi mi je trenutak kad mogu da se uzdržim. Samo to nije tako čest slučaj. Spremni smo za pokret. Pišem pod bukvom.

Kiša opet sipi, neka mi se izvini za stil.

Polazimo na najduži marš, 16 sati neprekidno. Treba da izbijemo negde iznad Sarajeva, kod Igmana. Na putu su nam sela Ledići, Rakitica… Juče smo im poslali pismo da nas ne diraju. Mi njima nećemo ništa. U protivnom — borba. Rok je bio jutros u 10!

Međutim, pala magla pa se ne vidi ni 20 metara ispred nosa. Ta sela smo blokirali. Biće pucnjave. Ostale novosti ukratko: sve su snage skupljene, od jučerašnjeg bombardovanja ništa.

Izgleda da je onaj hirurg Italijan pobegao u Kalinovik, obavestio Mostar telefonom
gde smo, a fašisti dojurili, istresli bombe i okrenuli natrag. Da su malo gledali uhvatili bi čitavu Četvrtu brigadu na čistini. Druga brigada nema sreće.

U 8 časova povukli zasedu sa druma Trnovo — Kalinovik, a u 10 časova naišlo iz Sarajeva deset domobranskih kamiona. Samo u jednom vojska. A ceo bataljon bio u zasedi.

Ništa!

Biće dana za megdana. A sada moram da zatvorim »Dnevnik«. Zoran viče: »Hajde, pakuj, dosta je!«

PONEDELJAK, 29 JUNI

Šesti dan. — Najtežu noć u mom dosadanjem partizanovanju provedosmo. Čim smo krenuli, juče posle podne, počela je sitna, dosadna kiša.

Magla. Prolazimo pored dva jezerceta. Ne izgledaju mnogo lepa. Imaju neki rogoz s kraja. Penjemo se sve više.

Gazimo po snegu. Čika Čosić uzvikuje: »Dete mu, gazim sneg o Vidovdanu kao da je Sveti Sava«.

U udolici kuvari žurno čiste kazane. Tu srećemo Lekića, zamenika komandanta Prve brigade. Veli da je juče sa 200 metara pokušavao da pregovara s milicijom iz Dujmovića, ali nisu hteli uopšte da razgovaraju.

Mi ćemo se pokazati kao prava narodna vojska. Nećemo im uzeti 400 volova i 120 konja koje smo našli kraj ovih jezera. Samo i naš novi vrhovni intendant čika Janko polakomio se na jednu štrupiranu šugavu kobilu.

Čak je doveo i veterinara koji je obećao da će šugu zbrisati za dva dana. Ta konjina je ogromna. Čika Janko bi trebalo da se merdevinama na nju popne. Srećom, spasosmo se bede. Konjina usput izdade i ostavismo je.

Kiša malo stade. Idemo preko kamenjara. Stenje, vrtače. Pomalo trave i kleka. Na jednoj uzvišici čeka bataljon Druge brigade svoju bolnicu. Nosi se i jedan teški ranjenik — komandir, koga je 26 juna zakačilo parče avionske bombe. Zima.

Vojo s Glasinca zapalio vatru bez hartije, s mokrom klekom. Drvo je zasekao nožem u listiće tanke kao papir i potpalio ih. Tu stojimo više od sata. Opet kiša. Nosim kratki
žuti kaput. Sve je na meni mokro. Dnevnik stavljam pod košulju. Teren kamenit i blatnjav. Komora herojski napreduje. Mrak je potpun. Magla. Zima. Blizu smo vrha. Vojnici u grupicama čuče i greju se. Drže položaj. Vatra se primećuje tek na pet metara. Onda prolazimo pored samog vrha Treskavice, 2.088 metara. Skoro je deset.

U magli nazirem ponor ispod nas. Počesmo da se spuštamo niz strminu prema kojoj je Likit kod Krstača na Pivi obična igračka. Pešak jedva silazi, akamoli konj s radiostanicom! Ide se. Kiša ubija. Vetar ne prestaje.

Poruke jure s kraja na kraj kolone:

»Ide li komora?« — »Lakše«! — »Tovarni konji, pazi!«

Ja poslah Marku privatnu depešu. Kao akrobate spustili smo se niz Treskavicu i izbili na Poljica. Trava meka. Prokisli i prozebli, ali veseli. Prešli smo Treskavicu. Neki igraju kolo da se ugreju. Kilometar odavde je šuma. Tu smo naišli na Pera Četkovića, komandanta Lovćenaca. Veli:

— Veze nemam. Ne bih vam savetovao da idete dalje. Noć je. U šumi se put ne vidi, a selo Dujmovići na tri četvrti sata odavde! Nego preno ćite u šumi.

Lovćenci, zgrbljeni, čuče kraj vatre. Pišti sirova bukovina, dim štipa za oči, uvlači se u nos i grlo, a kiša samo sipa, sipa. Sedim u blatu.

Samo mi se jedna noga greje. A minuti dugi kao satovi. Konji skamenjeni. Ne miču se na pljusku. Nigde grane da se zaštitiš. Vlaga sve probija. Jedanaest, dvanaest, jedan, dva…

Menjam vatru. Sada grejem i drugu nogu. Stojim. Odjednom san me zaljulja i zamalo što ne padoh u vatru. Misli idu svojim uobičajenim tokom: Sevastopolj, kad će drugi front, napad na prugu Sarajevo — Mostar. Pravim plan kako bi zarobio voz, s lokomotivom otišao u Sarajevo i mitraljezom pošišao ustaše.

Tako vreme najbrže prolazi. Odjednom se setih do najsitnijih pojedinosti kako me je Olga dočekala jednom kad sam bez kaputa pokisao. I onaj čaj, i suva košulja, i ćebe iziđoše mi pred oči. Činilo mi se da će se to i sada dogoditi…

Kiša sve jače udara. Lovćenci spavaju zgureni. Koliko su noći oni ovako proveli! Zaista smo mi velika vojska … Tri sata … Počinje da se beli. Kiša neće da stane. Odlazim do Marka. Grejem se na njegovoj vatri koju je on pred zoru naložio i uspevam da presvučeni košulju.

Razdanilo se. Već dvanaest sati bije nas kiša. Nailazi Druga brigada s bolnicom. Ranjenik je spušten niz Treskavicu. Čuvaju partizani svog komandira. Spustili su nosila, a on posle nekoliko minuta izdahnuo.

Polazimo niz šumu. Idem, idem, pa tresnem o nekog. Spavam na nogama. Prokleta kiša stade, najzad, oko osam.

Idemo blagim terenom, šuma, pašnjaci. Najtežu noć u dosadašnjem partizanovanju provedosmo. S desna ugledasmo seoce — Dujmovići. Još pola sata i — Ledići. Tipično bosansko selo sa šiljatim, crnim, drvenim krovovima. Selo živo, selo s ljudima, posle tri nedelje pustoši!

Prolazimo pored žita, pored bašte: kupus već otskočio, pasulj, konoplje. U selu vreva. Žene u čakširama na vratima stoje. Jedan mlad brkonja Crnogorac se šeta. Tamo partizani kuvaju ručak. U jednom koritu sir.

U štabu četvrte brigade Đido u — kaputu ustaškog žandarma. Opet se trampio.

On je juče bio s četvrtom. Dočekali su ih ustaše kod Ledića, a Dujmovići, njih trideset, udarili našima u leđa. Crnogorci se nisu obazirali na Dujmoviće i najurili ustašku stražu iz Ledića. Četvorica su ubijena, dvojica zarobljena. Jedan je bivši jugoslovenski žandarm, a drugi bivši graničar. Ostali pobegli put Sarajeva. Zaplenjen bacač sa 40 bombi, puškomitraljez, 20 pušaka, 1.200 metaka, 25 kilograma šećera i bogata arhiva.

Ustaše su streljane. Narod priča da su čuli za nas:

»Skupilo se 4.800 partizana kod Zagorja«.

Produžujemo za Presjenicu. Ljudi se jedva vuku. Bliži se podne. Dvadeset i četiri časa od poslednje tople hrane. Moma Đurić, komandant straže, lakoatletičar, čovek viši od mene — pada u nesvest. Ima slabo srce. Na samom ulazu u selo nailazim na Ferida Čengića. Tu je i Rade Hamović.

Ostalo im je osamdeset ljudi. Na Igmanu su. Jedan ustaški izviđački avion nas traži. Najzad, uđosmo u kuću, prvi put posle dvadeset dana. Kraj ognjišta sedi seljak Drago Šaovac, zvani Žurgo:

— Dižemo se opet! Već je srušen most kod Kijeva! Ja sam bio šest meseci kod partizana, pa se uklonih kad Levanta (italijanska divizija) naiđe.

Još petnaest ljudi dođe. I oni se vraćaju u šumu, u partizane.

Čitavih pola sata prao sam na izvoru blato sa pantalona i cipela, oprao svoje rublje. Umio sam se prvi put posle šest dana. Jozo montirao radio u jednoj sobi u kojoj treba da spava nas sedamnaest i deset domaćih. Radio progovorio.

— Ja kolišni je čovjek kad se može zavući u taj sanduk! — veli Štaka, dobra majka.

Sin joj je u partizanima, Mladen Ljubojev, ali se nije javljao od Uskrsa. Štaka mi okrpi čarape, uši gaće. Pita me otkad se kući nisam javio. Kažem joj od Ilindana prošle godine.

Vidi da i druge majke kao ona brinu. Pred odlazak ona mi stavi u džep parče hleba.

Prešli smo oko 25 kilometara. Treća brigada ušla u Dujmoviće. Tamo nema nikog. Sve je pobeglo. Sušimo se oko ognjišta. Dolazi jedno momče. Jutros bilo u Sarajevu. Svega četiri sata odavde. Tamo se uzbuna napravila zbog nas. Mnogi muslimani pobegli sa stokom.

Jedan kafedžija traži srpske pare! Glad u gradu. Vojnici prodaju hleb po 70 dinara.

Inače Italijani otišli.

UTORAK, 30 JUNI

Sedmi dan. — Lola ponovo odlazi u »civilizaciju«.5

Mi krećemo sutra izjutra, u dve kolone. Druga i Četvrta udaraju preko Igmana na Hadžiće, a mi s Prvom i Trećom pored Bjelašnice na Ivan Sedlo, pa na Bitovnju. Napad na prugu biće izvršen iste noći.

Pruga će biti uništena na dužini od 45 kilometara. Marš nam je dosta težak. Oko 50 kilometara.

Preći ćemo ga u tri etape. Danas smo se prilično odmorili. Treća je ušla u Rakitnicu skoro bez otpora. Zaplenili smo važna ustaška dokumenta, čim budem imao više vremena, uneću ih u Dnevnik.

SREDA, i JULI

Osmi dan. — Evo ležim između dve stene na travi u selu Lukovcu.

Put smo prevalili za četiri sata. Nešto oko 15 kilometara. Ovo je staro ustaško gnezdo. Naši su ušli sinoć bez otpora. U selu je zatečeno sedam muškaraca. Ostali su pobegli s oružjem.

Inače, Lukovac se nalazi na divnom mestu. S jedne strane Bjelašnica, na jugu Treskavica (vidi se oštra strmen preko koje smo se spustili one noći), a na zapadu Visočica  Na visoravni šuma, pašnjaci, reke… Selo je bogato — nešto od sebe, a nešto (više) od pljačke.

Naše jedinice su se svuda dobro držale. Zatičemo jednog starog muslimana koji se žali:

— Odnijeli mi sve sudove!

Stari mu veli:

— Sve će ti se vratiti, čim skuvaju ručak.
— Živjeli dobri ljudi! Živjeli! — uzvikuju neke hanume.

Čiča Janko je izdao oštra uputstva svim brigadama o postupcima pri prolazu kroz sela. Treba čuvati čast partizana.

»Narod je voda, a partizan riba. Riba bez vode ne može.«

Taj princip kineskih partizana i kod nas važi.

Zoran je otišao po sir. Danas ćemo umnožavati Đidinu i Lolinu brošuru o englesko – sovjetskom paktu. Prepisaću nekoliko ustaških dokumenata dok ne stigne komora sa geštetnerom.

»4 oružnička pukovnija. — J. S. Br. 1804 dostavlja svim jedinicama naredbu Povereništva za uspostavu javnog reda i poretka u N.D.H. iz Banje Luke broj 231 od 20-XI-1941.«

Prvo se poziva narod da se vrati kući iz šuma s obećanjem da mu ništa biti neće, pa se dalje veli:

»Velika većina pobunjenika odbjegla je u šume zato, da spase goli život pred klanjem i zvjerstvima pojedinih neodgovornih elemenata. Ti postupci sa grčko-istoćnjacima, uglavnom mirnim građanima, vršeni su bez ikakvog sistema i plana sa jednom strahovitom brutalnošću… A šire mase iskoristile su to za pljačku i osobne osvete, a pod vidom i okriljem ustaškog pokreta. U mnogo slučajeva potstrek za to dali su pojedini pretstavnici državnih vlasti… Sve se može učiniti, samo to sve treba da imade jednu formu baziranu na zakonskim odredbama i propisima, a pored toga treba uvijek imati na umu konačne rezultate ovakvog rada.

Poslijedice toga rada bile su:

1) Da je dvadeset osmog srpnja ove godine buknula pobuna grčko -istočnjaka u najširem obimu i zatekla nas potpuno nepripravne na terenu.

Istina je da bi i bez navedenih postupaka došlo do neke pobune, ali to bi bile pojedinačne akcije, isključivo komunista, bez većeg značaja i koje bi bile lako likvidirane.

2) Ogromne žrtve u ljudstvu i materijalu kod domobranskih i ustaških jedinica, koje su za naše prilike i materijalno stanje nenadoknadive.

3) Potpuno upropašćenje sve privrede u ovim krajevima…

4) Stvoren je najplodniji teren za širenje komunizma, koji su to svojom propagandom vješto iskoristili i potpuno uspjeli u svom radu.

Ovo je povjereništvo svojim izvidima na terenu ustanovilo:

— Da postoje dvije razne grupe pobunjenika, komunisti i četnici (odbjegli grko – istočnjaci), koji se međusobno razilaze i ne slažu, jer velika većina seljaka ne žele suradnju s komunistima, niti su skloni komunističkim nazorima i idejama;

— Da unazad mjesec i pol dana, kao inteligentniji, preduzimaju komunisti vještim putem vlast u svoje ruke, čemu se seljaci opiru, ali ih ovi drže uza se najvećim terorom;

— Velika većina ovdašnjih seljaka grko-istočnjaka, od kojih su mnogi prešli i na katoličku vjeru, nastoje da budu lojalni i dobri građani, ali nemaju zaštitu naših vlasti, jer su naše oružničke postaje preslabe, te su izloženi teroru komunista i moraju vršiti njihove odredbe.

Na terenu imadu još uvijek inicijativu rada komunisti i jedino s pojačanjem oružničkih postaja moćiće se to učiniti…

— Na terenu dosada nije uopšte postojalo jedinstvo rada i potrebna suradnja, sve i svatko radio je na svoju ruku i po svom osobnom nahođenju, tako da domobranske jedinice rade jedno, ustaške drugo, upravne vlasti treće, redarstvene četvrto, oružničke peto itd., a sve na štetu opšte stvari…

Zapovjednik pukovnik
Pavičić«

Koča do mene leži i sunča se. Veli da mu se prvi deo našeg puta, u koloni, po neprohodnim planinama nije sviđao. Sami partizani uviđaju svoju snagu, »ne kriju se po gudurama«, politički mnogo bolje delujemo, ishrana daleko lakša, neprijatelj ne može da pogodi pravac našeg kretanja.

Ustaško ministarstvo unutrašnjih poslova (broj 32723, od 29 decembra 1941) dostavilo je vojnim i žandarmeriskim vlastima pretstavku Franje Starčevića, opštinskog beležnika u Liču:

»Sabotiranje i oglušivanje sa strane »domobrana« vojnih obveznika na vojnu dužnost — najbolnije i najtragičnije, a osim toga i najpogibeljnije.«

Zatim opisuje kako niko neće da ide na vežbu:

»Oružnici sve to znadu i vide pa okrenu glavu, očekujući »novi svjet«…

Ne da im se uredovati, boje se prigovora od razornih elemenata… Poziv popunidbenog zapovjedništva dođe na općine, bilježnik da panduru, ovaj ga uruči, donese potvrdu primitka i gotovo. Više se nitko ne brine da li je »domobran« otišao na svoju svetu dužnost, da brani Domovinu, ili se pak negdje kukavički krije …«

★

Vrhovno oružano zapovjedništvo, Taj. broj 41/Poč. od 8 siječnja 1942 dostavilo je sledeće:

»U zadnje vreme povećava se broj gubitaka naše vojske uslijed zarobljavanja domobrana od strane komunističko – četničkih bandi. Ustanovljeno je u većini slučajeva da starješine a i sami vojnici ne preduzimaju ništa da do toga zarobljavanja ne dođe, pa isto poprima izgled predaje neprijatelju bez dovoljno borbe. To pretstavlja veliku sramotu za naše domobranstvo, umanjuje našu vojničku vrijednost u očima naših saveznika.«

Zatim pretnje.

Zgodne tri sličice stanja u »Nezavisnoj Državi Hrvatskoj«, po čijoj teritoriji, evo, idemo već dugo, a »niko nam pasoš nije tražio«, kako vele partizani.

★

Lukavac je prljavo, zbijeno selo. Usled velikog broja stoke (većinom opljačkane) pred stajama su brda od đubreta. Selom vlada beg Salko Hodžić. To se pokazalo na današnjoj konferenciji koju je držao Marijan.

— Mi se pokoravamo svakoj vlasti! — vele oni.

Od bega je konfiskovano 700 kilograma žita, 150 kilograma soli, 150 kilograma sira. četiri sina su mu u ustašama. Beg ima oko 250 volova i 1.500 ovaca.

ČETVRTAK, 2 JULI

Deveti dan. — Pet sati dobrog marša preko Umoljana pa sve do Jagodine. Išli smo ivicom Jelašnice. Smestili smo se u lepu bukovu šumu.

Nalazimo se svega 15 kilometara od pruge. Grupe muslimana iz okoline Mostara i Ljubuškog dolaze ovde na ispašu i teraju stoku pored nas.

Ovo je bolji elemenat nego muslimani u Bosni. To je posledica uticaja Partije koja je jaka u Mostaru i Konjicu. Stiže nam jedan drug iz Konjičkog bataljona. Italijani i četnici izvršili su zajednički udar na naše snage.

Na prevaru su ubijeni mnogi odgovorni drugovi. Među njima i Mustafa Pašić, iz Mostara. Inače, ovde u narodu dobro stojimo. Zvala su nas pre izvesnog vremena neka katolička sela, s one strane pruge, da ih zaštitimo od Pavelićeve mobilizacije. Jedno katoličko selo napalo je voz i opljačkalo ga. čuje se da se ustanak širi u Dalmaciji. Vele da su naši bili stigli do Čapljine.

Prva brigada je imala malu čarku s nekim patrolama iz sela Vrdolja.

Uputila je pismo, a ovakav je odgovor dobila:

»Dne 2. VII. 42 godine.

Zdravo gospodo, dobijo sam vaše pismo i razumijo što mi pišete da se predamo. Ja se predat neću, a vas primam rado ako se hoćete predat nama.

Mi vama garantiramo život.

Zapovjednik Vrdolja

satnik Ivan.«

A kad su naši izvršili manevar opkoljavanja, satnik Ivan je sa žandarmima odmah umakao.

★

Slušam večeras radio, Čerčilov govor o tome zašto su se morali povući pred Romelom.

Užasan. Toliko su bili nadmoćniji u Libiji, pa ih ipak Nemci tuku kao volove. Značajna je diskusija u engleskom parlamentu o drugom frontu. Bivši ministar Eliot:

— Mi ne smemo slati naše trupe na kontinent radi zahteva javnog mnenja.

Čerčil:

— Nikad nisam govorio da će rat biti kratak i da će se završiti 1942.

Bogami otvoriće engleski narod drugi front u samoj Engleskoj ako lordovi ovako produže.

★

Krenuli smo oko osam uveče. Po mraku smo mileli — kilometar na sat. Strašno kamenit teren. Tek u 1.30 izjutra stigli smo u neku šumu, 5 do 6 kilometara od pruge.

PETAK, 3 JULI

Deseti dan. — Sve do tri posle podne smo spavali. Primakli smo se posle na pola sata od pruge. Nalazimo se pred Bradinom, rodnim mestom Pavelića. To je inače važna raskrsnica na pruzi Sarajevo — Mostar, ispod Ivan Sedla kroz koje prolazi tunel. Kiša otpoče da šiba.

Napad je predviđen za 10 uveče. Ali Stari naredi da se otpočne u 8.30. Napad vrše sve četiri brigade na rastojanju od nekih 45 kilometara. Najveća diverzija u našem ratu. Kiša prestade. Stari je pošao na čelo. Posle je pustio Drugi pljevaljski bataljon koji je dobio zadatak da zauzme stanicu Bradinu. Četvrti sandžački je napao žandarmerisku kasarnu na Ivan Sedlu. Ja pođoh s Drugim pljevaljskim bataljonom. Izvidnica na 20 metara ispred nas, pa komandant — Knežević oficir, brat od strica Volodin, za njim politkom Danilo Jauković.

Osam i po je. Dole se oblak nadneo nad stanicu i selo. Sumrak. Rastojanje pet metara od čoveka do čoveka. Knežević mi priča o Zagrebu. Tamo je bio 1940. Razgovaramo o Ognjenu Prici Vladi Vitasu.

Evo nas u selu. Niko nam se nije nadao. Ovde žive samo Srbi. Partizane još nisu videli, ali su čuli za nas. Neka su lica zabrinuta; ustaše su odavde bacile u jamu četrdeset i tri čoveka. Pleme osvetnika stiže.

Jedna starica šapuće:

— Dobro nam došli! Bog vas poživio!

Prolazimo kroz podvožnjak stare ivanske pruge koju je gradio Pavelićev otac. Tu mu se rodio i — prokleti sin. Miris lokomotiva, miris dima nas zapljusnu. Skoro godina kako nisam osetio miris fašističkog voza.

Sada Paveliću zabadamo nož u grlo. Čitava Hercegovina, Zapadna Bosna, Južna Dalmacija zavise od ove pruge. Za Italijane još strahovitiji udarac. Njihove trupe u Bosni, Sandžaku, Srbiji, ovuda se snabdevaju. Koraci se ubrzavaju. Još 300 metara. Jedan železničar, koga smo usput sreli, veli nam:

— Čujete! Teretni vlak daje signal. Sada će poći!

Jurimo kao bez duše. Vod s teškim mitraljezom ide levo nad tunel, jedna četa desno da opkoli stanicu. Mi pravo prugom. Pred nama sijaju oči fašističke lokomotive. Točkovi se već pokreću. Više se ni sekund ne sme izgubiti. Metak je u cevi. Dva druga uskaču u lokomotivu. Krkljanje. Točkovi staju. Danilo i ja pojurismo na stanicu. Naleteh na jednog građanina s mašnom o vratu i šeširom na glavi. Obasja nas teški fenjer.

Čovek zanemeo. Mora da su ga moja puška, a i lice, mnogo uplašili, jer se nisam brijao deset dana.

— Ja sam šef ložionice! — mucao je on.
— A mi smo partizani, prijatelji naroda. Ništa se ne bojte, već izvolite u stanicu!

Nigde pucnja. Samo stenjanje, krici, uzvici. E, baš šteta! A tvrdo sam verovao da ćemo omrčiti pušku ove noći. Sve je bilo gotovo za tri minuta. Plen preko svakog očekivanja: 6 lokomotiva, teretni voz, 33 puna vagona. Kraj stanice magacin neke italijanske firme za eksploataciju drveta sa 4.000 kilograma brašna, 3.000 kilograma kukuruza, 1.000 kilograma pasulja, 500 kilograma zejtina, 500 kilograma slanine.

U staničnoj zgradi činovnici, sprovodnici voza, desetari — zinuli ljudi od čuda. Dršću. Zvrje telefoni. Susedne stanice pitaju zašto ne polazi teretni voz. Politkom Jauković kundakom udara po telefonu. Činovnici se malo oslobađaju. Vide da nismo četnici. Dajemo im da sednu. Jezik se razvezuje.

— Čuli smo da od Kalinovika ide osam hiljada partizana, ali nismo znali da ćete se tako brzo pojaviti. Samo smo iz Sarajeva dobili depešu da je nemački komandant u Pazariću tražio da se noćas, između 10 i 3 izjutra, obustavi svaki saobraćaj između Pazarića i Raštelice… A pre nego što ste došli, jedno pet minuta, javila nam se žandarmeriska stanica s Ivana.

Imali su samo vremena da jave: »Napad! Pomoć!« — ispričao je jedan činovnik.

Drugi veli:

— E, što ne dođoste pre sedam dana! Prolazilo je po pet – šest italijanskih kompozicija na dan. Išli su u Sloveniju.

Pita me hoću li novac iz kase. Ja se smejem:

— Imate li mastila, pravoga mastila… Ja pišem dnevnik, pa mi je još u Crnoj Gori ponestalo mastila u mome nalivperu »Pelikanu«. Svaki dan sam gledao kroz stakleni deo pera, kako mi nestaje mastilo… A sada bih ga ovde napunio na stanici…

— Evo vam za uspomenu puna boca! — veli činovnik.

Napolju mirno. Sandžaklije na svakih pet metara stoje s puškama na gotovs. Jedna čobanica iz okoline Pljevalja gleda u teretni voz.

— Je si li videla voz koji put? — putam je.
— Ne, vala! Prvi put sada!

Dva voda razbijaju prugu i prema Sarajevu i prema Konjicu. Ali slabo ide. Dolazi Knežević i veli da je u magacinu nađeno 380 kilograma dinamita. To je za partizane slađe od hleba!

Politkom pregleda teretni voz. Otvara prvi vagon: ogromni sanduci.

Jedan se partizan penje da vidi šta je. Otvara se drugi vagon.

— Trešnje! — uzvikuje straža.

Izgladnele oči (dvaput za mesec dana jeli smo hleba) gledaju stotine kotarica mostarskih trešanja, ali niko se ne miče sa svog mesta.

— Ovde je pun vagon kajsija!
— Ovde meda!
— Karbid!
— Platno!
— Motocikli! — razleže se kroz noć.

Politkom određuje da se trešnje, kajsije i med odmah pošalju bolnici. Vagoni su puni voća koje Pavelić šalje iz Hercegovine za Nemačku.

Kažem politkomu da bi dobro bilo dati voća i partizanima koji stoje pored vagona. On pristaje. Naravno, oni koji su u akciji dobiće kasnije.U tom dolazi Veljko Ilić.

Pruga nije još prekinuta. Sandžaklije prvi put vrše diverziju na pruzi. Naređeno je da se ukoči jedna lokomotiva u tunelu i da se pruga digne dinamitom. Veljko odlazi da diže most.

Dolazi i Stari. Razgleda lokomotive, skretnice. Milutin zapeo da se otvori kasa. Posle silnih muka nađeno je 830 kuna! Najzad je pruga presečena.

Otvaramo bife. On pripada jednoj ustašici. ćerka joj je vođa ženske ustaške omladine. Oči mi stale i ne veruju. Preko dva džaka biskvita, pomorandže, likeri. Sandžaklije se odlično drže. Niko ništa ne dira. Poslali smo sve to bolnici.

Vreme protiče. Skoro će ponoć. Izveštaja od drugih bataljona nema. Samo se čuju bombe s planina. Poneki metak. Intendanti u punom poslu. Ali slabo organizovano. Ogromni džakovi iz italijanskih magacina tovare se na konje. Na stanici organizujemo sve da bismo je do temelja uništili.

Glavni su objekti: velika skretnica za lokomotive (njeno uništenje bi nanelo krupne teškoće fašistima, jer se tu obrću velike lokomotive koje uzbrdo voze kompozicije); signalni blok; zupci (penjanje je 60/1.000); stanica; četiri magacina; 6 lokomotiva i 33 vagona. Stanica već plamti. U podrumu ima 1.000 kilograma gasa i benzina.

Veljka još nema. Skoro će dva. S politkomom Treće brigade pravimo plan o uništenju skretnice. Srušićemo u nju dve lokomotive. Vagone ćemo spaliti pa ih s lokomotivama pustiti nizbrdo da se sve polomi. Ostale objekte spaliti.

Intendanti nemaju mogućnosti da čitav materijal iznesu iz voza. Zapalićemo sve. Jednoj četi koja čuva vagone daje se voljno da ponese šta hoće. Jedan natakao okvir od veštačkog saća i liže med. Drugi, umazan medom, naišao na neko perje — prava utvara prema vatri od jednog zapaljenog magacina prekoputa. U mraku, na zidu, jedan Sandžaklija stavio violinu na krilo i gudi kao uz gusle.

Tamo opet neka partizanka stavila uz opšti smeh lisicu oko vrata i puške. A svud unaokolo zuje pobesnele pčele, koje je vatra isterala iz saća. Posle pet minuta svi su u stroju. Četa odlazi da smeni jednu drugu na položaju.

Za paljevinu osnovnih zgrada sve je spremno. S rušenjem skretnice ide teško. Glavni skretničar prvi put dao pravac na tunel, lokomotiva tamo odjurila i polomila onu koju smo ukočili. Drugi put dao pravac u desno, lokomotiva iskočila iz šina i oštetila još jednu.

Najzad, treći put, jedna mala »Candrat« lokomotiva skoči u provaliju kao skakač s
trambuline i skrha skretnicu. Posle smo još jednu lokomotivu na isti način survali.

Veljko je stigao, ali most još nije dignut. Ispred njega se nalaze bunkeri, a u njima ustaše.

Pucali su sa 5 metara na jednog našeg druga i promašili ga. Moraćemo ih topom isterati.

Već sviće. Vagoni se pale. Burad s rakijom eksplodiraju. Gore sva četiri magacina. Pali se i signalni blok. Za zapaljene vagone zakačinjemo dve lokomotive i vijugava buktinja od 33 vagona — ode put Konjica.

Na prvom mestu, tamo gde smo šine povadili, sve treba da se surva u ponor. Podmećemo dinamit u jednu lokomotivu. Sve gori. Sva je hrana evakuisana. Naš smo zadatak izvršili.

Sest je izjutra. Onaj glavni skretničar — starac upalih obraza, ožutelih, pokislih brkova — stoji kao kip već čitav sat i gleda. Do njega ravnodušno puši sprovodnik teretnog voza, elegantan čovek:

— Ovo me već šesti put partizani skidaju s vlaka, ali ovako čestito još nijednom nisu pomeli prugu.

Sasvim se razdanilo. I sunce proviruje kroz oblake, ali ga dim tera. Varošica ustala. Sirotinja dotrčala na stanicu, kupi izgažene kajsije i bori se s pčelama. Jedna me ujeda ispod samog oka. Marko je obišao čitavu varošicu. Spalio je ustaški logor. Daje mi 3.000 kuna da isplatim po kafanama i radnjama, ako su partizani nešto odneli. Jednom bakaliiiu plaćam deset kila šećera i 15 litara vina. Jedan železničar prijavio da mu nestala kišna kabanica. Pronalazim je kod jednog Sandžaklije.

Mislio je da je državna.

Već je sedam sati. Partizani pevaju. Nailazi Kraljevački bataljon. Oni su imali teži posao. Naišli na voz pun ustaša i domobrana. Bila borba, ali kratka. Zarobili smo 120 vojnika. Kod nas jedan poginuo i šest ranjenih. Voz i stanica uništeni. Polako se penjemo uzbrdo. Nailazi Treći sandžački bataljon. I oni su imali tešku borbu sa žandarmima na Ivanu.

Komandant Žarko mirno priča dok ide na čelu bataljona:

— Čim sam došao pred kasarnu pozvao sam ih da se predaju, a narednik meni:

»Predajte se vi, majku vam komunističku!«

Otpočela je borba. Kasarna je pravo utvrđenje s puškarnicama. Jedino se mogla zapaliti. Ali najbliža slama na dva sata daleko. Napravili smo zaklone i bacali bombe u puškamice iz kojih je vatra sevnula. Kad je doneta slama, bacio sam je na krov, zatim flašu benzina i gasa i — bombu kragujevčanku. Onda buknu. Opet sam ih zvao da se predadu, ali ne pristaju. Poručim im da ubiju narednika, jer ih vodi u smrt. Odjednom se začuše pucnji i rekoše da su ga ubili. Kažem žandarmima da mu izbace leš. Nešto tresnu. Posle baciše i puške.

Bilo ih je osam. Nama je poginula drugarica Milena Stojadinović iz Prijepolja. Udarila je bomba u stomak. Još nam je šest drugova ranjeno!

Nastavljam put uzbrdo. Srećem Starog u niskoj kući, na ivici šume.

Zadovoljan je. Tu nas počasti kačamakom — onim od italijanskog brašna. Posle nastavismo za Repovce. Tu sam zatekao sve drugove. Smestili se u čardak nekog bega. Ogromna kućerina.Odlazimo kraj potoka na livadu. Tu je Crni. Ali nas kiša tera pod streju jedne poluistrulele štale. Prašina. Nisam spavao 28 sati. Grede mi podupiru leđa.

Tako uništismo Bradinu. Za uspomenu poneh Zoranu sa stanice stanični pečat. To je i Olgi poklon za njen dvadesetosmi rođendan.

SUBOTA, 4 JULI

Jedanaesti dan. — Spavao sam dva sata. Koča mi ispričao kako je bilo na drugim otsecima Prve i Treće brigade. Beogradski bataljon naleteo na nemački blindirani voz.

— Los! Los! — deru se Švabe. A naši iz topa. Prvi metak prebacio, drugi takođe, treći posred.

Kragujevčani svoj zadatak izvršili. Porušili stanicu i prugu do temelja.

Prvi crnogorski je imao zadatak da nas štiti od Konjica. Naišao na 150 ustaša u bunkerima — četiri kilometra od pruge. Zauzeo bunkere i naterao ih u bekstvo. Mogao je ući u grad. Dvadeset i pet ustaša je ubijeno i zarobljeno.

Predveče sam uzeo ustaške novine. Iz njih smo doznali mnoge lepe stvari. Pre svega Italijani su izdali dugo saopštenje o toku ofanzive protiv nas. Izrezao sam ga iz »Hrvatskog naroda« od 1 jula. Ustanak se širi po čitavoj Jugoslaviji. Pavelić lično došao u Bosansku Krajinu. I u Lici velike borbe. Kod Plitvičkih Jezera poslata tri ustaška bataljona.

Onda kod Kostajnice poginuo neki ugledni ustaša. A sada smo i mi uništili
prugu Sarajevo — Mostar.

Prvo, evo italijanskog komunikea:

»DJELATNOST TALIJANSKIH CETA PROTIV USTANKA NA BALKANU

Za vrijeme prošle zime, koja je bila osobito duga i osobito oštra i kada su putevi i železničke pruge bile kroz nekoliko tjedana pod snijegom, talijanske čete, koje su bile smještene kao posada na području otprilike 60.000 četvornih kilometara, držale su na uzdi ustanak, onemogućavajući mu da se proširi na veća središta i na glavne prometne puteve.

Manji i veći odjeli, stražarske jedinice na železničkim prugama i velikim prometnim putevima, svladavajući poteškoće kod snabdijevanja i svladavajući zasjede gerilskog rata, u potpunosti su izvršili svoju dužnost, iako često uz teške žrtve.

Te žrtve najbolje su posvjedočene u doprinosu u krvi koju su dale jedinice Druge armate, koja se može nazvati armatom šutnje, jer je u šutnji dokrajčila svoje teško djelo u borbama protiv odmjetnika, u odbrani talijanskog prestiža i reda na području savezničke Hrvatske.

Međutim, gubitci su bili značajni. Ali naneseni su desetorostruki gubitci neprijatelju, koga podržava zlato i iluzija Londona i Moskve.

Neprijatelj je pokušavao da spriječi uspostavljanje novog evropskog poretka.

Taj rat »bez pozadine«, koji je silio zapovjednike i vojnike da budu na oprezi i da budu uvjek spremni na borbu na svih 360 stupnjeva svoga obzorja, nije oslabio nego naprotiv ojačao je duh italijanskog vojnika koji se kao legionar u Africi i Španjolskoj, znao suprotstaviti neprijatelju i njegovom načinu borbe, u kojoj je došlo do izražaja abesinsko barbarstvo i boljševička mržnja protiv svega onoga što pretstavlja uljudbu.

Ali čim se zimsko razdoblje, osobito oštro, koje je ometalo vojne djelatnosti, donekle poboljšalo, talijanske jedinice su odmah napustile zimska sjediSta i počele ponovnim napadajima, tjerajući i raspršavajući odmjetničke odrede uz krvave gubitke po neprijatelja.

Dosadašnji pothvati mogu se razvrstati u tri djela:

1. RAZDOBLJE:

Ožujak i prva polovica travnja.

Čim je snijeg malo okopnio, talijanske jedinice, opskrbljene živežnim namirnicama i streljivom, krenule su u svim pravcima, — pa čak i u najneprohodnija područja — zadavajući neprijatelju teške udarce.

Tako je izgledala djelatnost od Korenice do Udine, Srednje Gore, Srba, Varcar-Vakufa, u području Prozor, Stolac, Gacko, Bileća, i drugih područja, u kojima su odmetnici imali, kako je ustanovljeno, više od 2.100 mrtvih. Bili su skršeni svi pothvati koje su odmjetnici poduzimali protiv talijanskih vojnih posada. Komunistički drski pothvati, kojima su oni htjeli izvesti opustošenje, bili su ne samo suzbijeni, nego i uništeni. To je izazvalo kod protivnika prvu potištenost i klonulost duha. Dok se ovo zbivalo na području pod talijanskim četama, ostali pothvati izvedeni su u Bosni u zajednici talijansko – njemačko – hrvatskih četa.

2. RAZDOBLJE:

Travanj do 15 svibnja.

Sveukupni pothvati, u kojima su surađivale i sudjelovale talijansko-njemačko – hrvatske jedinice, osobito talijanske zrakoplovne jedinice, odvijali su se u istočnoj Bosni, gdje je promičbena i teroristička djelatnost imala svoja najdjelatnija pobunjenička središta. Tu svoju djelatnost su pobunjenici htjeli odatle proširiti u najvažnija središta ostale Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Ratne djelatnosti razvijaju se u dva razdoblja kako slijedi:

RAZDOBLJE A: Istočno od Sarajeva u području koje je omeđeno crtom Prača — Dol — Han Pijesak — Višegrad — Goražde. Pothvate vodi zapovjednik njemačke G.U. pod visokim vodstvom zapovjednika Druge talijanske armate. Ovdje također izvrsno sudjeluju smjele i jedre ustaške bojnice pod zapovjedništvom pukovnika Francetića.

RAZDOBLJE B: Jugoistočno od Sarajeva u području između Sarajeva — Goražda — Foče — Kalinovika; zapovjednik II talijanske armate preuzeo je izravno vodstvo četa. Djelatnosti na oba ova područja razvijaju se potpuno kako je bilo predviđeno i svi pokušaji otpora sa strane odmjetničkih odreda bivaju krvavo ugušeni.

Savezničke čete napredujući brzo u područjima punih zasjeda, koje su odmjetnici postavili tokom mjeseci, donose sa sobom svagdje red i mir. Čitave bojne proletera prestaju se boriti i nakon što su njihove snage desetkovane i poremećene u svom sastavu, traže spas, bježući u malim skupinama prema jugu i jugo-istoku.

Borba je vođena s mnogo poleta i oduševljenja; za držanje pojedinih odjela i pojedinaca nedostaju riječi bilo kakve pohvale.

Sveukupni broj utvrđenih gubitaka neprijatelja prelazi 3.000, a od toga je 600 mrtvih. Međutim, stvarni gubici neprijatelja su još veći i značajniji radi pojedinačnih i skupnih bjegova iz redova odmjetnika.

Posljedak ovih pothvata je očišćenje istočne Bosne od komunističkih odreda koji su se samo već od duže vremena utvrdili u svojim »neosvojivim utvrdama«. Sarajevo može odahnuti, jer ima smireno zaleđe, dok su-Rogatica, Foča i njihova bogata područja oslobođena od pobunjeničkih odreda.

Neposredno poslije dolaska vojske preuzimaju vlast hrvatske građanske oblasti, vraćajući mir i red kućanstvu, čije je osobno dostojanstvo teško i krvavo povrijeđeno, a imetci još gore oštećeni.

3. RAZDOBLJE:

Polovica svibnja do zadnje trećine lipnja.

Djelatnosti ovoga razdoblja moraju se smatrati kao prirodne posljedice djelatnosti, koje su se odvijale u prethodnom Dazdoblju i to, ukoliko se ovdje razabire, većim su djelom plodovi neprestanog pritiska saveznika protiv pobunjenika. One počinjaju odmah poslije uspostavljanja mira u istočnoj Bosni, a vodile su se u velikom opsegu u Hercegovini u neposrednoj blizini hrvatsko – crnogorske granice, gdje su se pridružili prije postojećim
bandama ostatci pobunjeničkih odreda, koji su prebjegli iz Bosne.

Posebna buntovnička središta zabilježena su u području Gacka, u gornjem toku Neretve, u gornjem toku Drine te Nevesinja, Stolca.

Talijanski odredi unatoč naporima, kojima bijahu kroz mjesece izvrgnuti, nastaviše svoja kretanja, sakupljajući se na određenim područjima, prolazeći kroz najneprohođnije krajeve i uništavajući protivničke odrede, koji su bili ukliješteni i pokušavali, da se još jednom spasu bijegom. Ali to uspijeva samo pojedincima, dok je glavnina bila opkoljena i podvrgnuta potpunom uništenju i prisiljena da odbaci oružje i ostalo ratno tvorivo,
koje su oni teškom mukom sakupili, pa su ga više puta palili i bacali u jezero.

U ovim pothvatima sudjeluju naoružane skupine, koje su do juče bile u sastavu komunističkih odreda i koje su se umorne i razočarane podvrgle odredbama talijanskih zapovjednika te pružaju najbolje usluge pod cijenom žrtava i gubitaka i time dokazuju svoje osvješćenje.

Zaplijenjeno je u najboljem stanju ovo ratno tvorivo: preko 800 pušaka, 60 strojnica, strojnih pušaka, nekoliko topova i mužara i ostalog ratnog tvoriva.

Skupine i pojedinci, pa često i komunističke vođe, neprestano bježe i predavaju se napuštajući borbu.

Talijanske savezničke snage, koje su kroz mnogo mjeseci ustrajale u ovoj epizodnoj ali ipak žilavoj borbi, bacaju u krvavu brazdu zaorenu uspjehom oružja sjeme tisućgodišnje uljudbe i ideje, koja je bez obzira na granice zemalja i područja ujedinila evropske narode u borbi na život i smrt protiv neprijatelja Evrope i uljudbe, koju ona čuva i širi.«

U istom broju »Hrvatskog naroda« objavio je Pavelić sledeći kominike:

»Negdje u Bosni, 29 lipnja na večer

Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske nalazi se od jutros u sjevernoj Bosni kod vojnih jedinica koje na tom području vode djelatnost proti takozvanim partizanskim odredima.

OBAVIJEST GLAVNOG STANA POGLAVNIKA BROJ 5

Veliki uspjesi talijanske vojske u drugoj i trećoj zoni. Hrvatska ustaška vojnica, i to tri ličke bojne pod zapovjedništvom ustaškog pukovnika Ante Moškova, vodi djelatnost čišćenja proti partizanskim odredima zapadno i sjeverno od Plitvičkih Jezera.

Partizani, koji su se bili pustili u Priboju, razbijeni su, kojom prilikom su pretrpjeli velike gubitke na mrtvima i ranjenima.

Ova djelatnost vodi se u sastavu neprestanih pothvata talijanske vojske, zapovjedništva talijanskih bojnih snaga Slovenije i Dalmacije.

Iz Glavnog stana Poglavnika«

NEDELJA, 5 JULI

Dvanaesti dan. — Od Druge i Četvrte brigade još nema izveštaja. Stigli zarobljenici. Sto dvadeset domobrana, 15 civila, 3 Italijana i 1 Nemac. Sudi im se. Saslušavanja traju ceo dan.

Za ručak, za čitavu vojsku, čika Janko obezbedio gust pasulj sa slaninom, paradajz, breskve, lešnike, konjak, vino, a za večeru još i gibanicu. Uz sve to po dve kašike kačamaka, žutog kao dukat.

Noćas će biti izvršen napad na most. Osim toga, jedan deo pruge će biti porušen.

PONEDELJAK, 6 JULI

Trinaesti dan. — Noćas u dva probudile nas puške. To je streljano devet ustaša i žandarma, koji su sinoć osuđeni na smrt. Od jednog od njih dobih kaiš. Laza je bio tamo.

— Jedan crni, glavati žandarm, bivši radnik iz Solina, najbolje se držao. Kad ubismo prvog, on mimo reče:

»Pravo imate. Pobeda je vaša. Novo se jedino može stvoriti ako se kukolj istrebi.«

Jedan ustaša je pokušao da pobegne, ali je uhvaćen u šumi.

U vozu su pronađena dva džaka pisama iz Hercegovine i Dalmacije.

Pregledamo ih Crni i ja već drugi dan. Veoma su interesantna. U svakom se govori o partizanima. Mnogo bolje stojimo nego što smo mislili. Skupiću zbirku najlepših za Dnevnik.

Mirko Čuk došao je s pruge. Veli da su naišli putnici iz Sarajeva. Idu pešice od Pazarića. Sve su stanice spaljene. Znači da su Druga i Ćetvrta svoj zadatak uspešno završile. Inače naši bataljoni još uvek drže Bradinu.

Večeras priređuju zabavno veče.

Ustaški avion nam već treći dan dolazi u goste. Juče je tukao neke ovce na pet kilometara od nas. Danas opet traga ovuda. Predveče su se dva dovukla. Niko ih se ne plaši.

Jutros »Slobodna Jugoslavija« prvi put iznosi činjenice o izdaji Draže Mihailovića. Dosta smo i čekali.

Moramo paziti kako se ponašamo prema narodu. Stalno naši konji zalaze u žito i prave štetu. Jednoj ženi juče pogažena njiva i čika Janko joj dao 25 kilograma kukuruza. Noćas osam konja u njivi. Marko skočio i kad sam sišao dole: svih osam drugova – konjušara vezani.

Odvedeni su u haps. Pravilno.

Predveče dođe Veljko mrtav umoran. Most je srušen! Ovo je važan prekid pruge Dubrovnik — Sarajevo. Za tri meseca ne može biti opravIjena. Most ima raspon 55 metara, a ispod njega ista tolika dubina. Ima ravno 50 godina. Utrošeno je svega 20 kilograma eksploziva.

Veljko veli da putnici iz Sarajeva pričaju da su Nemci otišli za Brod. Još ćemo srušiti jedan mostić na drumu. Biće fašistima potrebno deset dana da ga oprave. Oko 60 domobrana krenulo je vozom iz Konjica prema Sarajevu, ali kad su naišli na nas — povukli se. Sutra ujutru je pokret. Dobro smo se ovde odmorili. Letnje žege su otpočele. Da nismo bili pored
potoka — jedva bismo izdržali.

UTORAK, 7 JULI

Četrnaesti dan. — Uspeli smo se uz obronke Bitovnje. Četiri sata prijatne šetnje. Smeštamo se u Raočiće, malo muslimansko selo. Narod nas se ne boji. Ovi ljudi ostavljaju lep utisak. Najvažnije je da se već pročulo ko smo i kako postupamo s narodom. Dočekao nas je muktar (pretsednik opštine), brkonja – musliman, s austriskim opasačem iz 1910, kada
je hio regrut. Od seljaka saznajemo dobre vesti.

Konjički bataljon sa 400 ljudi udario je južno od Konjica i zauzeo železničku stanicu i varošicu Ostrožac. Pronađena su dva vagona kukuruza. To je sirotinja dala novac da se nabavi žito, a sreski načelnik iz Konjica nije davao da se deli — hteo da špekuliše. Sada se to žito deli narodu.

Veljko odlazi kod Starog s planom napada na Konjic. Jedan domobran, koji je zarobljen prekjuče, veli da su u gradu, sem ustaša, i tri satnije domobrana, među kojima je moral slab. Ustaše su bombardovale iz aviona Ostrožac. Ubili su jednog konja, a dva čoveka su ranili.

Uveče u 7 trebalo je da siđemo dole ka Konjicu, da se sastanemo sa Starim, ali nas u putu vrati kurir. Pravac — Jasenovac. Pet sati marša. Mrak nas je uhvatio na velikoj nizbrdici, u šumi. Rešismo da tu prenoćimo.

Pronašli smo jednu livadu.

SREDA, 8 JULI

Petnaesti dan. — Cilj našeg današnjeg pokreta je jedno selo koje nije dalje od pet kilometara. Lepo vidimo svaku kuću u selu, ali smo utrošili pet i po sati dok smo stigli.

Morali smo se spuštati u kanjon Neretvice, najdivljije reke na koju smo dosad naišli. Išli smo u polukrug, kao muva po ivici lonca. Narod nas je dočekivao kao u Gruži, u jesen 1941. U Bukovlju — trešnje i kiselo mleko.  Čisto muslimansko selo.

U Dobrićevcu — trešnje, sir, kajmak, hleb na korpe. Selo pola muslimansko, pola katoličko.

Ovuda nije nijedna vojska nikad prolazila.

— Znamo da ste partizani! — veli jedan plećati seljak u gaćama i košulji i sa zelenim pojasom.

Tek oko 10 sati stigosmo u Jasenovac. U selu nijednog pismenog čoveka. Kad se Marijan prao, do pojasa, jedna mu žena veli:

— Ne umivaj se, dobićeš groznicu.

Avioni nas danas stalno traže. Bombarduju u pravcu Ostrošca. Odjednom nešto eksplodira na kilometar od nas i ukaza se crn dim. Kao da se rasprslo artilerisko zrno. Kako se razvija situacija ne znamo već tri dana, jer smo odvojeni od Starog. Čuli smo da su Nemci sačekali Drugu i Četvrtu brigadu. Imali smo sedam mrtvih. Od intendanta Treće brigade doznali smo da će noćas biti izvršen napad na Konjic. Tamo je čitava Prva brigada (sem Beogradskog bataljona koji se uputio ka Prozoru) i nekoliko bataljona Treće.

»Vesti« ne izdajemo jer čekamo podatke šta su Druga i Četvrta učinile prilikom prelaza preko pruge.

ČETVRTAK, 9 JULI

Šesnaesti dan. — Konjic je pao. Tu nam vest donese prvo sandžački prota Karamatijević. Posle je potvrdiše neki kuriri. Mi ne dobismo nikakve potvrde ove vesti. Kao da su nas sasvim zaboravili. Predveče dođe kurir i poruči nam da sutra ujutru idemo za Ljesku, deset kilometara u vazdušnoj liniji. Stari veli, ukratko, da je Konjic oslobođen i da je zadobijen ogroman plen. Uništeno je 25 lokomotiva. Posle ovoga verujem da se neće čuti lokomotiva na pruzi Sarajevo — Mostar do kraja rata.

PETAK, 10 JULI

Sedamnaesti dan. — Bosna zna biti pogana. Ni u Crnoj Gori nisam video toliko dubodolina. Danas smo se napešačili. Lepo vidiš Ljesku, a put vodi okolo – naokolo. Čim smo stigli u selo, pošao sam u Kute da pronađem Starog. Išao sa Zecom (600.000 dinara platio je njegov otac da bi ga izvukao iz ustaškog logora). Uspesmo se uz ledinu, po suncu, na vrh brda, a zatim niz urvinu u selo — petnaestak kuća.

Nema u njemu partizana. Neki stari Dedo daje nam hleba i mleka. Čitavo se selo okupilo oko nas. Dedo je pesimist — narod neće da radi, a sve se otima za pare — i rođeni sin za gušu oca hvata. Mlađi tako ne misle.

Naiđe avion i Deđo nas skoro otera.

»Vidjeće vas, pa će tući selo.«

Odosmo do mosta, oprasmo noge, a jedan seljak tridesetih godina ispriča nam da je iz ovog sela odveden hodža u Travnik, jer je »volio partizane«. Govorio je u džamiji protiv ustaša. Krio oružje za partizane.

Selo je siromašno, niko u školu nije išao. Gore u Ljesci seljaci se smirili. Vide da nismo pljačkaši.

— Juče prođoše vaši i teraju desetak ovaca. Nijedna travka nije falila! Paze više nego trgovci! — veli muktar.

Predveče dođe kurir od Starog. On je još u Kuli. Crni i ja pođosmo na konjima. S nama je krenuo i Đuro Meštrović. Drugi sandžački bataljon teško nastradao.

Naleteo jedan »Brege« i ubio sedam drugova, a šest ranio.

U Kuli prava internacionala. Stigao Tempo iz Istočne Bosne, stigl kuriri iz Slovenije, stigli kuriri iz Bosanske Krajine. Kod njih mnogo izveštaja. Svuda prašti partizanska puška. Koliko smo narasli od onog pucnja u Beloj Crkvi. Ustanak se proširio na sve zemlje Jugoslavije, uprkos svih ofanziva. Stari mi dade hrpu materijala.

Sve to moram do sutra da sredim kako bih uzeo učešća u napadu na Prozor. Situacija u Krajini odlična. Naši zauzeli Prijedor i Petrovac u pravi čas. Baš kad su bili u jeku krize s četnicima. Zaplenili 100.000 metaka.

Četnici još nisu razbijeni. Srećom, mi im zalazimo za leđa. Drugovi Krajišnici su oduševljeni. Imaju i avione! Samo Pavelić je otpočeo s novom ofanzivom. Doveo je Nemce.

Slovenci dobro stoje. Ustanak se razvija. Spojili su se s Hrvatima. Kuriri su pešice iz Slovenije stigli sve do Neretve, preko naših odreda.

Bevc je lepo uniformisao svoje kurire — flanelske pantalone, zelene bluze, gojzerice. Imaju Slovenci veliku oslobođenu teritoriju. Fabrike, razvijenu štampu.

Stefan Mitrović je živ. Došao je u Krajiški odred preko Zagreba!

Jedva čekam da ga vidim. (Stefan Mitrović je bio uhvaćen u Crnoj Gori u leto 1941 godine i zamenjen za neke zarobljene italijanske oficire. U jesen 1941 godine prešao je u Srbiju, ali je u Prvoj ofanzivi bio zarobljen od Nemaca. Imao je lažno ime i niko ga nije prepoznao u zatvoru i logoru na Banjici. Posle je vraćen u Čačak i izvođen pred sud i tu se nekako izvukao. Prešao je zatim u Beograd, odatle u Zagreb, i najzad u Krajinu.)

Stari se smestio u popovu kuću. Taj fratar je bandit, svašta je seljacima pričao o nama: kako uništavamo crkve, običaje, kako bludničimo.

A kuća mu je puna ljubavnih pisama, čak i od opatica; u notesu beleži kako mu je taj i taj dužan — dva dinara!

SUBOTA, 11 JULI

Osamnaesti dan. — čitavo pre podne čitao sam materijal iz Slovenije, Hrvatske i Krajine.

Izradio sam »Vesti« i u jedan sat po žezi krenuo s četiri druga iz Kule prema Uzdolu do Kraljevačkog bataljona, koji sutra u zoru treba da napadne grad. Posle četiri i po sata veranja gore – dole stigosmo do Uzdola, ali ne nađosmo Kraljevčane. Oni već od jutros vode borbe oko Prozora. Čuli smo bacače i »otkivanje« teških mitraljeza. Nastavismo put za Donje Blace. Mrak je već padao kad naiđosmo na komoru i kurire. Posle nastavismo do sela Duge.

Tu sam zatekao Velimira Jakića,politkoma Treće brigade, i poručnika Ratka Martinovdća.

Evo kako izgleda situacija:

Naši su dobili zadatak da u zoru posednu levim krilom (Četvrti bataljon Treće brigade i Druga četa Četvrtog bataljona Prve brigade) sela Borovnicu i Paljike, s južne i jugozapadne strane Prozora.

Desno krilo (Četvrti kraljevački bataljon Prve brigade) od Krča do Gmića, s tim da
preseče put za Bugojno i postavi zasedu. Jedan vod Treće brigade imao je posesti Brloge.

U toku dana ostali bi na položajima, blokirajući varoš, a 12 jula, u 3 izjutra, imao se izvršiti opšti napad i zauzeti Prozor. Međutim, situacija se nije razvijala prema predviđenom planu.

U toku 10 jula ustaše su dobile pojačanja i isturile svoje zasede u selima Borovnice i Paljike, na našem levom krilu, i na Makljenu, i u selima ispod njega, na desnom krilu, u toku noći između 10 i 11 jula.

Desno krilo: četvrti bataljon Prve brigade poseo je u zoru Krče, desno do blizu sela Gmića i uputio jedan vod da postavi zasedu i preseče put ka Makljenu.

Ali, čim je vod pošao uz Makljen napadnut je od ustaških zaseda, kao i neprijateljskih jedinica koje su bile u selima. Te jedinice su se povukle na položaj Krče i Krmeća Glava, a naš vod je ostao prikriven između neprijateljskih položaja.

Posle izlaska Četvrtog bataljona na položaj, vod Treće brigade izišao je na Brloge, ali je, po potrebi, prešao na Krč, gde se povezao sa snagama Kraljevačkog bataljona.

Levo krilo je zakasnilo na polasku i pošlo je tek oko 5 na položaj.

Prilikom izlaska na položaj u selo Borovnicu naišlo je na neprijateljske zasede koje su otvorile vatru. Pošto je u ovom mestu očekivana neprijateljska zaseda, raspored je bio podešen na brzo čišćenje tog terena. Druga četa Drugog bataljona Treće brigade bila je upućena levo, do samog grebena, da zaobiđe neprijatelja, a ostale jedinice su bile raspoređene do blizu brda Ponira, desno od te čete. Raspored je bio dobar i neprijatelj je bio brzo proteran iz sela Borovnice u selo Paljike.

U bežaniji je ostavio dva mrtva. Progoneći neprijatelja, desno krilo došlo je na domak Prozora, prema turskom gradu, a levo krilo ove grupe pošlo je levo, do samog grebena, da zaobiđe neprijatelja, dok su ostale jedinice bile vezane s neposrednim napadom na Prozor, koji se nije mogao izvršiti zbog situacije na desnom krilu fronta.

Zamišljeni plan napada bio je ovim poremećen. Njega je bilo mogućno sprovesti ako se očisti neprijatelj sa Makljena, koji je u toku istog dana dobio pojačanja iz Gornjeg Vakufa od preko 100 ljudi. Stoga je Četvrti bataljon uputio Rudarsku četu da preko Crnog Vrha dođe za leđa zasedi na Makljenu, protera je s položaja i sjuri u Prozor, gde bi onda na skupljene ustaše koncentrično napali, ali s obzirom na jačinu zasede, pojačanje neprijatelja i njegov ukupni broj( 300 — 400 ustaša i žandarma, dva bacača, priličan broj mitraljeza i puškomitraljeza), odlučeno je da se za taj manevar zatraži kao pomoć jedan bataljon koji
bi izvršio čišćenje Makljena i zatvorio Prozor sa severozapada. U 6 časova upućen je drug Mile Peruničić s kuririma Vrhovnom štabu.

NEDELJA, 12 JULI

Devetnaesti dan. — Jakić i ja ustali smo rano očekujući pojačanje. Ali još ništa ne stiže. Levo krilo samo javlja da su ustaše u dva maha vršile protivnapade sa sto ljudi, ali su odbijene. Naši su dosta municije utrošili. Posle ručka dolazimo u vezu sa Kraljevačkim bataljonom. Za tičemo starog kapetana. Veli da je juče bila ozbiljna situacija. Da su ustaše malo bolje gađali, mogli su nam naneti velike gubitke. Teško su ranili drugaricu Ritu (Olgu Jovičić, ćerku krojača Jovičića iz Kraljeva), politkoma jedne čete.

Rita je u podne umrla.

Osim toga ustaše su zaplenile Kraljevčanima kazan sa spremljenim mesom!

Bogami bruka za Kraljevčane, išli su kao muva bez glave. Danas je bilo na desnom frontu
samo pripucavanja. Onaj vod za koji smo se toliko brinuli, vratio se živ i zdrav. Bio je u dosta teškom položaju. Rudarska četa je uspela da se probije iza leđa ustašama na Makljenu, ali je slaba da sama osvoji ove teške položaje. Ustaše su sinoć dobili pojačanja iz Vakufa, stigao je i jedan oklopni automobil.

Dok smo išli Kraljevčanima zaustavi nas brat Osmana Sabitovića, jednog od dobrih studenata sa Beogradskog univerziteta. Osmana je pop iz Prozora sproveo u Lepoglavu 1940 godine. Zaista, ovde se muslimani odlično drže. Na licu im se jasno vidi da smo mi njihova vojska.

Ustaše smatraju za nasilnike. Ali kod katolika to nije slučaj. Nije ni čudo. Fratri ovde veličaju Pavelića. Oko 5 sati, dok smo razgovarali sa Osmanovim bratom, naiđe jedan seljak iz Vakufa:

— Naša vojska je jutros ušla u Vakuf. Skoro nije bilo borbe. Ustaše su pobegle. Jedan je ubijen.

U tom naiđe, najzad, kurir od Mila Peruničića, zamenika koman danta Treće brigade. Mile dolazi s tri bataljona. Pošli smo mu u susret u selo Kranjčiće. Zatekosmo komandanta Treće sandžačke, Volođu, Rifata Burdževića, Tršu i ostale. Svi komandanti i politkomi skupiše se
na jednu livadu sa koje se odlično vide položaji.

Mrak je već padao. A Jakić je objašnjavao gde se šta nalazi. Lepa slika. Napravljen je ovakav plan: Kraljevački i Peti bataljon Treće brigade udaraju na Makljen, Prvi na Krče, a Treći pojačava levo krilo i zatvara put ka Livnu. Prva brigada noćas prelazi Gračanicu i ide ka manastiru Šćitu, tako da će ustaše biti potpuno opkoljene. Napad treba da otpočne u 2.30 izjutra. Tek oko pola noći smo se spustili u Duge. Zamalo da ostanemo bez večere,
jer nam kuvari pojeli pitu koju nam je spremio muktar. Slatko smo se smejali i zavitlavali kuvara.

PONEDELJAK, 13 JULI

Dvadeseti dan. — Napad nije otpočeo u 2.30. Kraljevački nije stigao da se prebaci na Makljen, pa je Peti bataljon pošao sam. Pomagače mu Rudarska četa. Volođa, Jakić, Rifat i ja krenusmo na položaj. Do  đosmo na Krče. Idemo brisanim prostorom. S Makljena pokoji rafal teškog mitraljeza. Konje smo vezali i kamuflirali granjem. Nalazimo se na 200 metara od položaja. Makljen, s Kozjom Stenom i Debelim Brdom, sasvim dominira ovim položajem.

Čudi nas što vlada takva tišina. Samo poneki metak. Poplašili smo se da ustaše nisu pobegle bez borbe. U prvoj liniji smo. Partizanke leže na ivici šume. Dole se vide prve kuće Prozora i groblje. Jakić nam objašnjava da napad na Makljen još nije otpočeo. Kad tamo oni udare, onda ćemo krenuti na ostalim frontovima. I on se čudi zašto napad ne počinje.

Skrećemo na levo. Volođa hoće da vidi položaj na levom krilu. Spuštamo se do jedne stene. Lepo se vidi turska kula i krš. Jedna crna prilika skače. Ustaše nisu udaljene od nas više od 700 metara. Tu ustaše imaju bacač i mitraljez. Kula je veoma visoka. Pitam se kako ćemo je osvojiti. Malo dalje Borovano i Paljike. Nigde ni žive duše. Samo po koji pucanj.

Volođa nam naređuje da legnemo. Kiša počinje da prska. Razbacani oblaci. Pokatkad sunce sine. Rifat, Tršo i ja, umorni, ležerno. Skoro će osam.

Vlažno je. Avion zuji. Ide prema nama. Opet menjaj položaj. Sada sam pod žbunjem. Tako zadremah. Probudio me bacač. Udario je taman gde smo bili malopre. Naokolo sve klokoće. Podigoh glavu i videh Volođu da nišani.

Pljas!

To on bije kulu. Jedno desetak metaka ispali. Probudi se i Tršo. Ustaše osetiše da ih mi bijemo, pa vatru otvorile na našu stranu. Ali, nešto puca iza nas, kao da nas s leđa bije.
To su dum – dum meci, ili »paničari« kako ih Sandžaklije zovu. Eto Jakića. Veli da su naši otpočeli napad na Makljen. Čulo se:

»Ura!« Više nas ne bije s te strane mitraljez. Naiđe i Mile Peruničić s jednim kurirom.

Volođa traži malo vode, kurir skida čuturu s leđa i pruža mu je.

Prazna. Prošišao je malopre kuršum. I levo krilo se pokrenulo. Kraljevčani i Prvi sandžački spremni su za juriš. Krećemo ka njima.

— Ustaše nam psuju kralja Petra! — smeje se mali Mirko.
— I mi ga psujemo! — veli Volođa.

Kraljevčani su već krenuli.

Naši su kod groblja, ali nas tuku dva velika bunkera i kula — unutrašnja utvrđenja grada!

Na serpentinama kod Makljena vodi se žestoka borba.

Takva je situacija oko 9. Idemo ka jednoj kućici. Kraj nje mala bašta, luk, repa, pasulj i njiva. Vatra je jaka. Dum – dum pršte na sve strane. Zasipa nas onaj prokleti bunker prekriven crvenom zemljom.

Volođa nam naređuje da ne idemo samom kosom, već niže, jer bunkeri sipaju. Otkidam jedno pero crnog luka. Oko mene sve kipi. U kućici jedan kurir merka neko brašno. U kući nema nikog. Ali Jakić, politkom, ne da brašno, iako smo mrtvi gladni.

Nebo je oblačno. Cijuču meci. U borbi smo. S leva bije naš top.

Municije za bacače nemamo. Utvrđenja su jaka. Volođa je nešto namrgođen. Diže se, a za njim svi. Osmatra položaj. Stojimo kao lutke na strelištu. Zasu nas »kiša kuršuma«. Iznad Jakićevog čela, za šaku, dum- -dum probi list šljive. Legosmo. Malo smo zabrinuti. U koštac smo se dobro uhvatili: ili oni nas, ili mi njih.

Rudari su sjajno izvršili zadatak. Počistili su Kozju Stenu kao metlom. Dvadeset i dva bunkera. Pao nam je i jedan mitraljezac. Peti bataljon ima najteži zadatak. Mora da svrši posao za dva bataljona. On je počistio Debelo Brdo i Makljen, pedeset bunkera. Tek na razdaljini od 200 — 400 metara primetio ga je neprijatelj, ali su se ustaše koncentrisale s drugih položaja i vrše jake napade.

Levo krilo pali vatre — ugovoreni znak. Oni su počistili rovove, ali ne mogu dalje od bunkera. U centru su Kraljevački i Prvi sandžački prodrli duboko, zauzeli selo, ali ne mogu da zauzmu bunkere. Nemamo bacača. Municije ponestaje.

Opet Volođa, Jakić, Trša i Mile ustaju:

— Bunkere ćemo morati noćas zauzeti!

Opet roj dum – duma. Podne je prevalilo. Jedan vod Sandžaklija odlazi na desno kao pojačanje. Idu ljudi mirno kao u šetnju. Među njima je i Butum. Oko njih sve zuji. Ništa ne pomaže opomena da se sklone.

 

Ustaše imaju neke opasne strelce. Jedan trinaest puta diže glavu iz rova, puca; Jakšić, komandant Kraljevčana, uzeo teški mitraljez i otvara paljbu kad ustaša digne glavu — ne pogađa ga. Veza između Kraljevčana i Sandžaklija nije najbolja. Sada se spremaju na konačni juriš.

Centar i levo krilo biju bunkere da bi naši lakše prišli. Ne mislim ništa, srce mi stalo, gledam kroz ogradu. Tolike stotine naših boraca, godinu dana čeličenih, idu sada po skoro uzreloj pšenici, pravo na fašistička utvrđenja. Eno jedne, eno druge, treće ustaške prilike. Utvrđenja napravljena od bele i crvenkaste zemlje ispod kojih se skriva varoš, još se ne daju. Naše topče bije negde visoko iznad bunkera. Ranjen je naš tobdžija Pajević. Volođa se uzdigao u svoj svojoj visini:

— Beže! — povikao je.

Bitka je bila dobijena. Prozor je naš. Časova je 2.10. Skačemo. Tamo iz crvenog bunkera crne prilike iskaču iz rovova, a druge, i one crne, promiču s desne strane. Volođa otvara vatru, a za njim i svi mi. Tučemo ustaše koji beže. Metak za metkom. Lepo se vidi gde se zemlja diže. Prebacujemo ih. Devet stotina metara rastojanja. Više dum – dumi ne zuje oko nas. Kao krdo ovaca »crni« su se sjurili u grad, pa preko njiva udarili uzbrdo. Ali tu ih dočekuje vatra naših bataljona.

Prve naše jedinice već su prodrle u varoš. Samo se još kula drži. S nje još poneki metak zareži.

Na levom krilu pravi pokolj. Čitavi buljuci ustaša naleću na naš Treći i četvrti bataljon. Panika je opasna stvar. Onaj jedan ustaša što je iskočio iz bunkera sve je povukao za sobom.

I kula zamuknu. Više se s nje ne puca. Prozor je naš! Otvorili smo ga i ušli u Pavelićevo gnezdo.

Kuriri nam donesoše ručak. Gutamo — da bi što pre bili dole u gradu. Poneki se pucanj još razleže. Odjednom dve bombe, pa puškomitraljez. Oko kule nekakva gužva. Jedan čovek juri ka ponoru pored kule. Mitraljez ga gađa. Spotiče se i kao kamen otskoči s litice u ponor.

Setih se filmova Tom Miksa. To se neki ustaša skrio i pokušao da ubije dva naša druga s dve bombe, žilavo se brani ta gamad.

Posle pet minuta bili smo kraj kule. Jako utvrđenje. Hrabra je naša vojska kad je uspela da ovo gnezdo raščisti.

Prozor se skupio u dolini, kao da se poplašio od ove silne pucnjave koja traje već tri dana. Jedna džamija pogođena topovskim metkom. Na njoj su ustaše postavile mitraljez. Više se nije javio kad ga je top udario. Grupa muslimana stoji na ulici-

— Tri dana da izludimo u magazi! — jada se jedna stara žena.
— Bijete ih stalno, a nijedan se nije video od vas! — kaže jedan stariji čovek.

Kod žandarmeriske stanice naši vode gomile ljudi u crnim uniformama. Mlada lica, izbezumljena. Jedan mali kurir iz Treće brigade metnuo ustašku kapu na glavu i proba neku pušku. Drmnu metak.

Iz varoši iznose nosila. U njima mrtav drug. Ubio je pet ustaša, a posle na
njega naletela grupa od desetak. I pao je.

Prozor je čista planinska varošica od 900 duša. Zastadoh pred jednom kafanom. Gazda-ustaša pobegao. Ostavio sve. I sir, i malinu, i kafu, i šećer. A gladni partizani unutra. Ništa nije dirnuto. Silni su ovi sandžački partizani.

Narodnooslobodilačka smo vojska.

Neće se ponoviti Konjic. Dvojica streljana iz Prvog crnogorskog radi pljačke. Istina, pred streljanje držali su govore — da ćemo pobediti samo ako se istrebe takvi ljudi kao što su oni.

Kiša poče da sipa. Učini mi se prekoputa da je neka pekarnica. Puno devojaka, dece. Odojče, u povoju, pišti. Ruka mu je zbrčkana, mršava.

U sobi toplo. Miriše na kuću — »toplo ognjište«. Mačka prede. To je porodica nekog sudskog pozivara. Zinuli u mene. Misle da sam razbojnik. A meni skoro suze u očima. Nude me da sednem, a sve nekako nakraj srca. Napolju kiša. Oluja rata zadrmala je i ovaj mirni porodični kutak. Sirotinja neka.

Pričamo. Majka, žena pedesetih godina, sva je srećna kada sam joj odgovorio ko smo i zašto se borimo.

— Joj, joj, a ja sam mislila da ćete odmah napasti moju ćerku. Svašta su nam govorili o partizanima.

A devojka poče da se osmehuje na mene. Učini mi se da meni preti veća opasnost od nje nego njoj od mene. Tolike su vojske prošle kroz ovaj gradić, naši sada prvi put dolaze.

Razgovarao sam dugo s majkom. Katolici su. Ponudila mi je belu kafu iz onih širokih domaćih šolja.

Po kiši i mraku dođoše Stari, Marko i ostali drugovi. Jedva su se smestili.

Tako smo osvojili Prozor. Ustaša je ubijeno oko 140. Naši gubici: tri mrtva i četiri ranjena. Ustaše su izginule kad smo ih najurili iz bunkera. Inače bitka je bila lepa. Posmatrali smo je kao na šahovskoj tabli. Kod serpentina, na Makljenu, jedno 200 ustaša i žandarma probili
su naš položaj i umakli u pravcu Vakufa.

Šteta je što plan nije izveden kako je zamišljen. Da je Kraljevački otišao tamo sve bi ih pohvatao.

Peti bataljon je putovao deset sati, dok je stigao na položaj. Zato je napad i otpočeo u 8.30 umesto u 2.30. Veliki smo plen zadobili: 12 puškomitraljeza, 2 teška mitraljeza i jedan teški bacač.

UTORAK, 14 JULI

Dvadeset i prvi dan. — Agitprop još nije stigao. Posla nemam. Javjam se Marku. Određuje me da pregledam sva nadleštva i prikupim poverljive arhive. U srezu ništa. Sve odneo načelnik. Pošao sam s jednim drugom u načelnikovu kuću da izvršimo pretres, jer se doznalo da je dokumenta sakrio negde u kući.

Cika Janko, vrhovni intendant, stavlja mi u dužnost da izvršim i konfiskovanje celokupne načelnikove imovine, jer je on petokolonaš.

Pred kućom čuva stražu — jedna partizanka. Pretres je izvršen i ništa nije nađeno.

Načelnikovica nam otvori vrata. Mlada žena, dete na rukama viče:

»Ata, ata« — baš kao Milica.

Žena je u drugom stanju. Drhti joj glas. Iza nje služavkica, 12 godina, prebledela.

Vidi se da je ustaški načelnik — koji se na Pravni fakultet Beogradskog univerziteta upisao 1931 godine, kada i ja — revnosno službu vršio.

Nakupio, hrčak, belog brašna, slatka, hercegovačkog duvana. Samo nije ništa naučio od kriminalaca. Sakrio to u — federe od otomana. Poverljivih dokumenata nema pa nema. Šaljem ženu u kujnu, a devojčicu uzimam za ruku.

— Kaži lepo meni gde su pisma skrivena. Ovde si bila služavka.

Sigurno su te naučili?

Zašto da štitiš gazdu koji je tolike zločine počinio?

— Ne znam ništa! Joj, joj, najgore je biti tuđi sluga. Vidite na tavanu, u podrumu!

Posle je došla načelnikova žena, objasnio sam joj da smo mi partizani, da nismo fašisti, pa neka lepo preda arhivu koja je u podrumu.

Pristala je.

Posle pet minuta poverljiva arhiva policije i žandarmerije bila je predata. U podrumu je pronađeno platno, štofovi, sapuni, šećer, kao da je načelnik bio dućandžija.

Arhiva je mnogo govorila. Četvrtog jula načelnik izveštava da je u noći između 3 i 4 jula »700 Crnogoraca napalo na Konjic, a imali nameru da se prebace u Krajinu«.

Posle dosije o poslednjoj provali u Prozoru, o našim pohapšenim i streljanim drugovima, i, najzad, spisak provokatora.

Glavna ličnost — fratar don Petar Perić…

Kurir koji me je pratio sve pokupio. I haljine načelnikovice i svu hranu! Žena plače:

— Kuda ću ovako gola i bez hleba?

Žena trudna, ima i dete! Humani smo ljudi! Ali,muž joj najveći gad.

Fašistički načelnik. Ubijao narod. Treba sve konfiskovati. Ipak: žena, dete… Iziđe mi slika tolikih naših drugarica — onih sedamnaest poklanih na Ravnoj Gori. Pa i po moju Olgu su dolazili. Pretres je gledala i mala Milica!

Razmišljao sam. Mi nismo oni. Ostavili smo joj sve haljine i hranu.

Još mi i sada nije jasno da li je to pravilno.

★

U komandi kod Marka gužva. Ima oko 50 zarobljenih ustaša. Dovode se provokatori. Pravda je došla po svoje.

Učiteljica, — mlada, beli mantil, visoka štikla, — šetala sa ustašama i nekim italijanskim oficirom. Dolazi red na nju. Ulazi i pozdravlja pesnicom. Komandant skače:

— Zašto tako pozdravljate?

Tim pozdravom ne može svako da se služi. Taj pozdrav kod nas dolazi od srca. Nikog ne naterujemo da diže pesnicu!

— Ali šta sam ja kriva što se u mene Italijan zaljubio?

I jedva jednom shvati ta vitka Dalmatinka da postoje ljudi zaista demokrati, koji ne naređuju činovništvu da ima tako i tako da misli.

Pri polasku opet htede da pozdravi pesnicom i zamalo što ne ode u zatvor, jer reče Marku:

— Mogu li vam onda poslati malo kolača?

Izvršen je pretres kod žene komandira žandarmeriske stanice. Pronađena i tu arhiva.

SREDA, 15 JULI

Dvadeset i drugi dan. — Grad se otkravio. Stigli su i livanjski partizani. Omladina se već prijavljuje u naše redove. Narod se okuplja iz okolnih sela. Omladinski zbor, posle igranka — zakazani za večeras.

Nove vesti izlepljene po zidu. Jedan avion nailazi. Izviđač. Leti na 200 metara. I ode. Za njim drugi. Sunce pripeklo. Bliži se podne. Vreva. Partizani se šetaju tamo – amo. Muslimani kavenišu. Opet avioni.

Dva velika »Kapronija« i putnički »Foker«. Prvi italijanski, drugi ustaški.

Polazim u varoš. Avion ide — odjednom odlepi tri bombe. Pravo u varoš. Ležem s Vlatkom kraj jedne kuće. Dim. Vrisak. Zapomaganje.

— Marija, Marija! — pišti neko.

Stojim. Avioni su se malo udaljili. Nastavih dalje u varoš, na savetovanje svih sandžačkih komandira i politkoma. Svi su u poreskoj upravi. Taman sam došao do načelnikove kuće, a jedan se »Kaproni« vratio.

Ide pravo prema nama. Ulazim u onaj isti podrum. Tu je i žandarmova žena.

Bombe treskaju. Sve bliže. Ležim kraj sanduka. Malter pada na mene, a žandarmova žena i deca skupljena oko nje u horu:

»Sveti Anto, pomozi nam! Sveti Anto, zavetujemo se…«

Bomba nas preskoči. Eksplozija se udalji. Mala, planinska varoš — sva u dimu, čudu.

Još su dvaput fašisti tukli posred grada. Narod je bežao. Videh onog sudskog pozivara, u čijoj sam porodici bio prvo veče, kako vuče odojče, a žena kravu.

Fašisti su nam naneli teške gubitke. Jedna je bomba pala kraj jednog mostića i ubila šest drugova. Još su nam dva druga poginula. Imali smo i sreće. U poreskoj upravi bilo je tridesetak Sandžaklija, sve komandanti i politkomi. Dve bombe od po 50 kilograma pale pravo u kuću. Ceo krov razbijen, zidovi naprsli — a naši svi živi. Bombe su eksplodirale prilikom udara o traverze.

Predveče narod poče da se vraća s njiva i polja. Sada je i onima nesvesnim bilo jasno ko su ustaše, šta je fašizam.

— Zar ovako nas sirotinju? Zašto ne iziđoše da se s partizanima biju!

Ove noći prošao sam desetak puta kroz varoš. Telefonske žice mi se u mraku vuku među nogama, miris baruta kolje, poneka greda škripne, kao da se zatrpani ljudi miču po ruševinama, psine riju svuda, naleteh na poginulog konja koji se već naduo. šta bi od one divne planinske varošice?

Sahranili smo noćas osam drugova. To me duboko potreslo. U taljigama naslagani sanduci. Napred i pozadi partizani. Kod bolnice zastade pratnja. Trebalo je spustiti u kola još jedan leš, jedan drug je malopre umro od rane. Partizanski pop čita opelo. U svakom bataljonu imamo sveštenika. Pored krsta mu petokraka.

Posle toga dođe red na hodžu. To je neki stari čovek. Najzad donesoše mrtvog druga u ćebetu. Glava s krvavim zavojem se klima. Jedan ranjeni komandir se pope na taljige. Pridržavao je leš da ne bi ispao. Pratnja ode …

ČETVRTAK, 16 JULI

Dvadeset i treći dan. — Uhapšen je Hadži – Mule Omanović, najbogatiji čovek ovoga kraja. Ima oko 200 volova koje daje seljacima pod kiriju. Narod ga mnogo mrzi, jer ovaj kulak zakida na svakom koraku.

Kadži-Mule nije uhapšen zato što je bogataš. Još mnogo bogataša ima u Prozoru, pa nisu uhapšeni. Hadži-Mule je petokolonaš, policiski konfident. Kad je pre dvadeset dana naš drug Rifat Omanović poslao pismo Hadži – Mulinom sinu da mu pošalje cigareta, Hadži-Mule je otvorio pismo i otišao u policiju. Rifat je opkoljen, uhvaćen živ, mučen strahovito i — ubijen!

Svratio sam da vidim Hadži – Mula. I hudožestvenici bi mu zavideli. Dug nos, retki brkovi prkosno strče, a brada isturena napred. To odaje čoveka njuškala, koji zna sve, koji na svojim uzdama drži sve. Vrlo je samouveren. Dugi kaput, oivičen lisičijim krznom, pokazuje da je gazda. Hadži-Mule priznaje da je izdao Rifata.

Drži se drsko. Pita ga jedan drug kako se njegovo bogatstvo slaže s Koranom.

— Ja svaki četrdeseti groš dajem fukari!

Kad je saslušanje završeno, zvao je Mule stražara, jer je mislio da će biti odmah streljan.

— Donesi mi litar vruće vode, jer po mom zakonu moram čist otići na onaj svet.

Ni sto litara ključale vode ne bi moglo sprati zločine ovog palanačkog pauka.

PETAK, 17 JULI

Dvadeset i četvrti dan. — Stanujemo u popovoj kući. U ovim katoličkim naseljima najbolja je kuća popova. To su pravi dvorovi. Prozorski pop, don Petar Perić, glava je ustaša.

Naiđosmo i na popovu svinju. 120 kila. Dobar bejaše paprikaš od te popovske nesuđene zimnice.

Konfiskovana je sva njegova imovina. Ti katolički popovi ovaj narod drže u silnoj stezi.

Samo kako su postupali u Šćitu, manastiru 9 kilometara zapadno od Prozora. Zatvorili su se u crkvu, postavili puškomitraljez na toranj i otpočeli borbu. Mobilisali su seljake iz okolnih
sela. Evo šta priča Lekić, zamenik komandanta Prve brigade:

— Ubili su nam šest drugova, zabarikadirali su se u crkvi. Morali smo je tući bacačima. Tako se i zapalila. Neki su umakli (gvardijan), a neke ustaše su ostale. Mi smo bili prekoputa njih, pucali, bacali bombe. Kad je krov planuo i kad je počela da gori soba, onda se pojavio
jedan ustaša s prekrštenim rukama na grudima i stao mirno. Pokosio sam ga mašingeverom. Kad je ovaj pao, onda je stao drugi, treći…

Pomoćnik župnika u Šćitu, fra Viktor Slišković, bio je takođe u manastiru. On je dao izjavu iz koje vadim ove delove:

»Pukovnik Hubl iz Sarajeva dolazio u Šćit i posle je avionom poslao municiju. U poslednje vrijeme gvardijan je nekoliko puta tražio telefonom pomoć iz Sarajeva i Bugojna. Išao je i u Sarajevo, pa je došlo nešto ljudstva u pomoć. Gvardijan je simpatizirao s ustašama. Ustaše i žandarmi slušali su ga u svemu. Često je razgovarao s ustašama, upućujući ih, a jednom prilikom prebacio je Radiću, komandiru žandarmeriske stanice u Šćitu, što straže nije postavio blizu samostana.

Na nekoliko dana pre ulaska partizana u Šćit, sa ustašama i žandarmima gvardijan se dogovarao o planu odbrane samostana, kao glavne tačke u selu. Preda mnom je bilo govora o zaposedanju tornja, ali donošenju odluke nisam prisustvovao. Ja sam napomenuo da ne bi bilo zgodno zaposesti toranj, jer u borbi može biti srušen bacačima.

Sigurno je da se vojnici nisu mogli rasporediti u zvoniku bez znanja gvardijana. Sastanak gvardijana s jedne strane i žandarma i ustaša s druge strane, održan je pred samostanom na dva dana pre ulaska partizana.

Tada je odlučeno da se zaposednu tavan i tremovi, kako bi se mogla dati uspješna odbrana prema Šćitu.

U samostanu su stanovali komandir žandarmeriske stanice Tadija Radić, obično s jednim pomoćnikom (najčešće Martinom Božićem) a takođe i starešina ustaša, dovodnik Stipić Antica sa svojim posilnim. Zvonik i samostan bili su zaposednuti dve-tri noći pre dolaska partizana. Na zvoniku crkve bila je postavljena strojnica (puškomitraljez). Na zvoniku su bila dva ustaša i 2 — 3 žandarma, koliko je meni poznato, a u samostanu 10 — 15
žandarma i ustaša.

Poslednja tri dana oni su bili u pripremnom stanju.

Za vrijeme borbe gvardijan je hodao gore dole po tremu, verovatno je raspoređivao borce prema razvoju situacije. On je obilazio i kontrolisao raspored zajedno s Radićem. U nekoliko navrata video sam ga s puškom.

Napominjem da su se odmah posle početka borbe 3 — 4 ustaše, a među njima i Stipić, povukle sa krova u podrum samostana.

Ustaše su se nadale pomoći i niko nije bio za predaju. Kada je crkva bila zapaljena, gvardijan je zaplakao, jer je on bio za to odgovoran. Ja mu rekoh:

»Eto šta ste napravili!« A on mi na to odgovori: »Što bi, bi!«

Kad su nas vaši vojnici pozvali na predaju i obavijestili nas o padu Prozora, niko u to nije vjerovao i gvardijan je između ostalih bio za nastavljanje otpora, te su ga i nastavili. Oko 10 časova naveče gvardijan, Radić, Stipić i ustaše sastali su se u podrumu radi dogovora o bjekstvu.

Gvardijana sam video poslednji put oko jedan po ponoći. Ja sam bio riješio da ostanem i ostao sam. Za bjekstvo su bili izabrali pravac prema Jaglićima.

0 popu Periću, župniku iz Prozora, znam toliko da je bio jedan od glavnih organizatora ustaša.

Za paljenje crkve smatram da su krivi oni koji su postavili mitraljez na toranj, jer vi sigurno ne biste palili crkvu da nije na tornju bilo vojnika i mitraljeza.

Izjavljujem da su se svi partizani prema meni humano ponašali kako pri pretresu kuće tako i pri saslušanju.«

Gvardijan je uhvaćen u šumi s puškom. Kad su ga pitali:

— Zašto si metnuo mitraljez na toranj?
— Zato što je to najpogodniji položaj, — odgovorio je.

Vojnik-fratar. Uopšte mu ni na pamet ne pade da je toranj deo crkve, dakle svetinja po crkvenim zakonima.

Gvardijan je platio svoj zločin.

SUBOTA, 18 JULI

Dvadeset i peti dan. — »čašu meda još niko ne popi, dok je čašom žači ne zagrči«.

Naši su napadali Bugojno i nisu uspeli, iako su neki bataljoni prodirali u sam grad. Arso veli da je krivica do Druge brigade. Uopšte se nije pojavila. Imali smo teške gubitke: dvadeset mrtvih i dvadeset osam ranjenih. Crnogorci još nisu vični za noćne napade. Idu uspravno na bunkere. Neće da uzimaju zaklon. I skupljaju se u gomilu čim se otvori paljba. Tako naš zadatak nije ispunjen. Noćas krećemo na sever dvadeset kilometara. Sprema se novi napad na Bugojno. Učestvovaće i Prva brigada.

NEDELJA, 19 JULI

Dvadeset i šesti dan. — Pošli smo oko pola noći. Belim drumom, nepartizanski. Ide se bez napora, samo noge podbijaš od tvrdog tla.

Prolazimo Makljen. Čudimo se inženjeru zašto je tolike serpentine pravio. Pred zoru skrenusmo s druma u selo Pidriš. Malo katoličko selo.

Dočekali nas s velikim strahom, ali se brzo narod otkravio. Titu jedan starac veli:

— Za ova četiri dana otkako sam čuo da dolazite, punu sam čizmu suza isplakao od straha. A sad vidim da sam džabe suze ronio.

Selo strašno prljavo. Ima i pegavca. Četiri-pet slučajeva, kako vele seljaci, »vrućice«. Ulazimo slobodno u te kuće. Nekako čovek postaje nemaran. Svakog časa može metak da te stigne. A pegavac — četrnaest dana inkubacije, posle možeš još da ostaneš i živ. Dakle, za današnje prilike čitava večnost. Milentije se razboleo od pegavca i zapaljenja pluća.

Lekari vele da je teška situacijai Slaba pluća je imao i od ranije.

Valjda će izdržati ovu tešku krizu. Kad je iz četničko – italijanskog obruča u Hercegovini čitav izišao — i ovde će se spasti.

Dvadeset i sedmi dan. — U štali, na senu, na siniji, izdali smo prvi broj »Nedeljnog pregleda«.» Usred posla kiša udari. Štala prokišnjava.

Razapesmo šator. Tako se rodio »Pregled«. Nije rđav ovaj listić u 50 primeraka.

Najzad su stigle vesti od Druge brigade. Ona je imala teške borbe između Bugojna — Donjeg Vakufa — Jajca. Kidala je pruge, ali su ustaše davale žilav otpor. Postavljaju daske na prozore, pa im bombe ništa ne mogu. Izgubili smo Dušana Dugalića, poslednjeg komandanta Prvog šumadiskog. To je bio heroj — visok, plećat, s dugim crnim brkovima. U uniformi, s oružjem, posle 6 aprila probio se od Soluna do svoje Belanovice. Bio je strah i trepet za Nemce. Surova je naša borba.

Ode Dugalić za Milanom Blagojevićem, čika Milanom, Dragančetom Pavlovićem. Poginuo je još jedan politkom čete iz Šumadiskog, Sima Benvenisti.. . Pao je ranjen … Tri druga pokušala da ga izvuku, ali su sva tri ranjena i tom prilikom zarobljena. Ustaše gađaju haubicama.

Udarili u logor i ubili Matovića, zamenika politkoma Užičkog bataljona.

Surova je naša borba …

UTORAK, 21 JULI

Dvadeset osmi dan. — Sila smo mi. Juče je sedam modernih bombardera »Avia« bombardovalo naše položaje. Sedam aviona manje na Istočnom frontu. Ali, Sandžaklije su ponovo nastradale. Šest ranjenih, i od toga tri teže. I Stari pre neki dan, kad je išao autom za Vakuf, izdržao bombardovanje i mitraljiranje. Digla se prašina, avion primetio automobil i počeo da ga goni. Bacio je bombu i skoro 20 minuta mitraljirao. Stari se sklonio s ostalim drugovima u neki šljivik.

Noćas je drugi napad na Bugojno. Učestvuje i Prva brigada. Treba da počne u 10 uveče. Milutin, Veljko i ja izišli smo na brdo, ali ništa nismo čuli.

Samo nam stražar reče da je oko pola noći otpočela topovska paljba. Daleko je Bugojno. Oko 20 kilometara u vazdušnoj liniji. Važna je ovo bitka. Opet će brigade jurišati.

Biće krvi!

SREDA, 22 JULI

Dvadeset deveti dan. — Čekamo, čekamo, podne je već prošlo, a vesti od Bugojna nema.

Sedimo Zoran i ja i pričamo sa seljakom Nikolom Milišićem na tavanu njegove štale, u senu. Evo šta je Zoran o tome zapisao u svoj dnevnik:

»Vlasnik štale, siromašan seljak Nikola, primio nas je onako kako se prima nešto novo, tek upoznato, ali prisno kao stari prijatelj. Žena mu je umrla, ima četvoro dece, jednu kravu, dva jagnjeta i kuću staru. Dobroćudno pušeći na lulu kraj ognjišta nosio je taj starac petoro sapatnika na svom krilu. »Išao sam skoro do Banje Luke«, priča Nikola. »Idemo po nadnicama đegod nađem. Zaradio sam nešto, biva, i pošao da kupim kukuruza. Kupio sam jedan metar. Ustaše mi u Bugojnu uzeli sve sem 30 kila.

Zar je to vlada na korist narodu?«

Još jedan odlomak ovog darovitog mladića koji će jednog dana postati dobar pisac:

»Premetao sam danas po fotografijama koje imam kod sebe. Kao dleto mi se urezala jedna misao: da li su svi ti drugovi živi? Već neki od njih neće nikada videti sunca. Borili su se doklegod su disali. Za ostale ne znam ništa. Koliko bih samo voleo da ih posle ovog vidim sve žive, da pričamo o onim danima kada je čak i sunce sa strepnjom gledalo kako se iza nas diže dim i smrad upaljenog automobila, dok su nam pete zadovoljno lupkale po asfaltu, žurno se udaljujući.

Onda smo, sećam se, kao gladan u izlog pekara, gledali u pušku koja se gordi na ramenu jednog Nemca. Onda smo sanjali. Čuda ćemo mi još stvoriti. Ma da teško na to pomišljam,
svejedno, ako preživimo i ko preživi, imaće šta da priča… «

Ova misao se i meni često vrti u glavi.

Izveštaj iz Bugojna me je prekinuo. Teška, nezgrapna ruka telefoniste na drumu Vakuf — Prozor (već je bila uspostavljena telefonska veza s položajem) piše da Arso dolazi — napad na Bugojno nije uspeo.

Pred mrak stiže Arso. Žrtava nismo mnogo imali — četiri mrtva dosad!

Opet su naši bataljoni bili u gradu. Neprijatelj silno utvrđen.

Druga brigada se nije pojavljivala…

Opraštamo se od Nikole. Neće da primi sto kuna.

— Dajte mi neku od vaših knjiga!

To mu je želja. Dodasmo mu proglas Vrhovnog štaba domobranima.

— Još potpišite vaše ime!

Potpisasmo. Po mraku, iza ponoći, ostavismo Pidriš, selo pegavca i sifilisa, gde nas je »čizma suza« dočekala, a srce puno radosti ispratilo.

ČETVRTAK, 23 JULI

Trideseti dan. — Lepo je putovati zorom. Obično krenemo oko dva, jedva čekaš da svane. Nebo se rasvetljava. I onda uvek čuješ jednu te istu pticu. To doba je najslađe za planove, za razmišljanje… Samo me jedno brdo preseče: 400 metara visoko. Nailazimo na prve Srbe u ovom kraju. Dočekuju nas ljudi kao rođenu braću. Tek pred podne zastali smo u jednoj šumi. Avion nas zamalo ne iznenadi. Tresnu bombu jedno kilometar od nas. Predveče krenusmo dalje. Nude nam jagode…

U Gornjem Vukovskom skoro čitava Prva brigada. U noći između 27 i 28 treba da zauzme Duvno (Tomislavgrad), a Treća brigada bi istovremeno osvojila selo i važnu raskrsnicu Šujicu, na putu Kupres — Duvno — Livno. Spavali smo jedno dva sata, odnosno uspavao nas je hor Štaba brigade (Koča, Plavi, Fića).

Lepo pevaju.

Nastavak na :

Ratni dnevnik I/XI– KRAJINA, KRVAVA HALJINA I – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944