IZ BORBI ZA BANJU LUKU

Posle napornog marša, noću 31. decembra 1943. godine, naš 3. bataljon je stigao na položaje iznad Gornjeg Šehera. Sa ovih dominantnih položaja bilo je prijatno iz noćne tišine i mraka posmatrati osvetljenu Banju Luku. Kad sam u sebi pomislio da ćemo još kroz koji sat pucati u te svetiljke, da bi lakše prodrli u grad, bilo mi je kao nešto žao. Razmišljao sam kako bi bilo prijatno da već noćas do zore, a najdalje sledeće noći, prošetam kroz Banju Luku i pod ovim njenim svetiljkama proslavim doček Nove godine. Šapat mojih drugova oko mene za čas mi skrenuo pažnju na nešto drugo, ali za kratko. Ponovo bih u mislima video sebe, čitav bataljon, brigadu i više brigada kako defiluju kroz oslobođeni grad. Obuzimala bi me radost, a potom hvatala jeza. Vraćao sam se stvarnosti i govorio sebi: “E, moj Lajiću, neće to ići lako. Put do Banje Luke je dugačak! Treba najpre zauzeti Gornji Šeher, a do grada ostaje još oko 4 km, što će sigurno trebati pod borbom savladati. Pa onda borbe u gradu za svaku kuću i ulicu. Ko bi ga znao kad će se sve to završiti i ko će od nas ostati živ da prošeta Banjom Lukom!”

Posle ovakvog rasuđivanja trgao bih se i zasramio, kao da sam učinio nešto nedozvoljeno. Tada bih skoro na glas pomislio: “Nemaš pravo, Božo, ne smeš biti pesimista! Grad ćemo brzo zauzeti i možda u njemu proslaviti Novu godinu”. Konačno, bilo mi je drago kad je izdato naređenje za početak napada, što je moja razmišljanja usredsredilo na to kako izvršiti zadatak u borbi.

Prvi cilj našeg bataljona bio je Gornji Šeher. Sručili smo se sa brda, na njega, kao lavina. Imali smo i sreće, branili su ga domobrani, koji su iznenađeni našom brzinom, pružali slab otpor i počeli da beže ili da se predaju. U Šeheru su se za kratko, oko plena, zadržali neki delovi bataljona, dok je glavnina produžila da goni one neprijateljske vojnike koji su bežali prema Banjoj Luci. Mi kuriri zarobili smo dobre jahaće konje i obradovali naš štab bataljona.

Neprijatelj je pokušao da nam spreči ulazak u Banju Luku. Intervenisao je sa jednim tenkom u pravcu Šehera. Mi smo tu mogućnost predvideli i sa već pripremljenim zapaljivim flašama prisilili ga da pobegne nazad. Gonjenje je nastavljeno i, uz mestimičan otpor neprijatelja, mi smo se skoro u trku dočepali prvih kuća grada. Počele su ulične borbe. Iako je sad nastupanje bilo sporije, smatrali smo da će grad brzo biti u našim rukama. Ovo uverenje je bazirano na našem uspehu i drugih bataljona naše brigade koji su napadali levo i desno od nas, zatim na uspehu drugih brigada koje su sa svih strana prodrle u Banja Luku.

Borba za grad trajala je sve do jutra 3. januara 1944. godine, kad smo se morali povući usled neprijateljske intervencije sa pravca Bosanske Gradiške. Naša želja da prodefilujemo slobodnim gradom nije ostvarena, ali smo neprijatelju pokazali da za njega nema slobodnog kutka u ovoj našoj zemlji. Pored toga, svaki od nas je u ovim borbama doživeo nezaboravne momente, vredne da se zabeleže. Bilo je to drugog dana borbi u gradu, kada je u jednom dubljem prodoru u neprijateljski raspored, zamenik komandira 3. čete Aleksa Kosanović (poginuo kao komandant bataljona na sremskom frontu) sa vodom boraca bio opkoljen u jednoj kući. Neprijatelj je, da bi ih uništio, dovukao topove i počeo da tuče opkoljenu kuću. Izlazna vrata je držao pod puščanom i mitraljeskom vatrom. Položaj voda i Alekse izgledao je bezizlazan.

Štab bataljona je na ovu situaciju brzo reagovao, naređujući drugim četama da vrše pritisak na neprijatelja. Komandant bataljona Anđelko Rodić lično je poveo ostala dva voda 3. čete na juriš. Bio je toliko razjaren da se nije sagnuo da uzme pištolj koji mu je prilikom juriša ispao. Uspeo je da se probije u kuću i sa Aleksom organizuje izvlačenje voda. Teško je to bilo. Neprijatelj je kontrolisao sve izlaze iz zgrade. Na vrata se nije moglo ni pomišljati izići, jer su bila tučena žestokom neprijateljskom vatrom. Anđelko i Aleksa su ocenili da bi se to moglo izvesti kroz jedan od prozora, ali je trebalo ućutkati neprijateljski “šarac” koji je gađao prema ovom prozoru. Dogovorili su se da pokušaju izazvati nišandžiju sa neprijateljskog mitraljeza da pomoli glavu. Anđelko je stavio kapu na neki komad drveta i povremeno je, jednim delom pokazivao na prozor. Neprijateljski mitraljez je osipao

rafale na nju. Aleksa ga je vrebao, u pravi trenutak nanišanio i okinuo. Neprijateljski puškomitraljez je prestao da dejstvuje.

Mi smo sa strane vršili pritisak i gađali druge neprijateljske vatrene tačke, očekujući kad će početi ugroženi vod da iskače iz kuće i da se povlači. Očekivali smo ih na vrata, iako smo znali da će to ići teško, s obzirom na neprijateljsku vatru i brisani prostor od vrata do sledećih kuća. Međutim, oni su se pojavili na drugom kraju zgrade. Iskakali su prosto filmskom. brzinom jedan za drugim. Zahvaljujući dovitljivosti Anđelka i Alekse, kao i podršci drugih delova bataljona, vod se uspešno izvukao ostavivši, koliko se sećam, svega dvojicu mrtvih. A što je najinteresantnije neprijatelj je imao svoje delove i na spratu iste kuće iz koje je Aleksin vod davao onakav otpor.

U borbama za Banju Luku svakodnevno smo pripremili neprijatelju po neko iznenađenje. Jednom prilikom je jedan naš puškomitraljezac, primetivši gde neprijatelj odvlači svoje ranjenike, upao u tu kuću, rasterao neprijateljske bolničare i pokupio im sanitetski materijal, u kome smo mi počeli oskudevati. Jedne noći, negde duboko u neprijateljskoj pozadini, upao sam sa obaveštajnim oficirom našeg bataljona Dmitrom Latinovićem u jednu kuću i odatle smo izvukli jednog neprijateljskog vazduhoplovnog oficira i doveli ga u deo grada kojim smo bili ovladali.

Posle borbe od dve noći i dva dana, bili smo jako umorni. Štab bataljona je pozvao nas kurire i naredio nam da nađemo neku pogodnu kuću da se bar malo odmorimo. Međutim, vlasnik kuće koju smo pronašli bila je mlada i lepa žena (čuo sam da je zovu Bogovica), čiji je muž kao ustaša uspeo da pobegne ispred nas, ne stigavši da povede i ovu lepoticu. Posle kraćeg ispitivanja ko je i šta je, i izjave ove žene da mrzi svoga muža, članovi štaba su počeli da zbijaju šale sa njom onako lepom i koketnom. Šta ti je mladost!

Već iste noći dobili smo naređenje za povlačenje i ostalo nam je da uz put pričamo o svim zgodama i nezgodama u borbama za Banju Luku, pa i da žalimo što grad nismo oslobodili. Bilo bi nam lepo da kao oslobodioci provedemo bar nekoliko dana u Banjoj Luci, jer je naša brigada, koliko znam, trebalo da ostane kao posada za sređivanje prilika u gradu.

Božo LAJIĆ

Sjecanja 

Treca krajiska brigada