Stab 1. majevičke brigade pred petu neprijateljsku ofanzivu. Stoje: Mitra Mitrović, Vukašin Subotić i Veso Radojčić. Kleče: Pavle Goranin, Pero Kosorić i Ratko Perić.
Brigade u Bici na Sutjesci

MAJEVIČKA BRIGADA U BICI NA SUTJESCI

MAJEVIČKA BRIGADA U BICI NA SUTJESCI

Prva majevička brigada postala je od Majevičkog partizanskog odreda (kasnije grupe udarnih bataljona). Majevički odred formiran je septembra 1941 godine, na terenu Majevice i Semberije, gde je uspešno vodio borbe protiv ustaških uporišta sve do 20 februara 1942 godine, kada su majevički četnici izvršili mučki prepad na štab odreda u s. Vukosavcima i tom prilikom, pored ostalih, ubili komandanta i komesara odreda — Ivana Markovića-Irca i Fadila Jahića-Španca.  Produžavajući borbu sa četnicima, odred je bio prisiljen da se posle izvesnog vremena povuče za Birač, gde je nešto kasnije preformiran u udarni bataljon koji je ušao u sastav Šeste istočnobosanske brigade kao njen 2 bataljon. Kada je u novembru 1942  godine ta brigada — zajedno sa Sremskim partizanskim odredom — razbila majevičke i trebavske četnike na Maleševcima i nanela im odlučujući poraz, 2 bataljon se u toj značajnoj borbi naročito istakao. Odmah posle ove pobede obnovljen je, tj. ponovo formiran Majevički partizanski odred, stim što je pomenu ti bataljon činio njegovo jezgro i dao rukovodeći kadar za čitav odred. Marta 1943 godine odred prerasta u (majevičku) grupu udarnih bataljona da bi, po odluci Vrhovnog štaba, 11 aprila 1943 godine postao Majevička udarna brigada. Upočetku je imala brojni naziv Prva, a kasnije Petnaesta — Majevička NOU brigada (s obzirom na red formiranja ostalih brigada).

No u toku Pete neprijateljske ofanzive nazivana je samo Majevička (bez brojne oznake), radi čega ćemo je u daljem izlaganju tako i nazivati. Majevička brigada, zajedno sa Šestom istočnobosanskom narodnooslobodilačkom udarnom brigadom, početkom aprila 1943 godine, po direktivi Vrhovnog štaba, probila se iz istočne Bosne preko komunikacije Sarajevo — Višegrad. U toku tog proboja 8 aprila brigada je vodila borbu, zajedno sa Šestom istočnobosanskom brigadom, kod s. Hranjen kojom su prilikomiz zasede razbile jednu nemačku autokolonu i, pored ostalog, zarobile jednog nemačkog oficira, nekoliko podoficira i vojnika i zaplenila znatnu količinu oružja, municije, opreme, vozila i dr. Po dolasku na jugoistočni deo planine Jahorine, 9 aprila, brigada je uhvatila vezu sa jedinicama Prve proleterske divizije, kada su ove forsirale Drinu i napredovale ka Čajniču. U
periodu do početka Pete ofanzive, po naređenju Vrhovnog štaba, glavnina brigade bila je raspoređena na levoj obali Drine u širem rej onu Ustikoline, zatvarala pravce od Goražda.
i Jahorine i time zajedno sa Šestom istočnobosanskom brigadom, koja je bila raspoređena naspram nje na desnoj obali Drine, obezbeđivala levi bok snaga Glavne operativne grupe, koja je produžavala svoju ofanzivu prema istočnom delu Crne Gore i Sandžaku u dolini gornjeg Lima. U to vreme sastav brigade bio je sledeći:

Brigada je imala štab sa prištapskim delovima i ukupno oko 650 boraca formiranih u pet bataljona; svaki bataljon, sem Petog, imao je oko 140 boraca, a Peti oko 70 boraca.
Od ukupnog broja boraca i rukovodilaca u brigadi, oko polovine bili su članovi Partije i SKOJ-a.

Štab brigade:

komandant — Pero Kosorić

politički komesar —Mirko Filipović

zamenik političkog komesara — Pavle Goranin-Ilija

zamenik komandanta — Ratko Perić

načelnik štaba —Vukašin Subotić

intendant — Vesa Radojčić

reserent saniteta — Adem Akšamija.

U politodelu brigade bili su drug Vlado Rolović, drugarica Desa Koštan
i drug Mićo Rakić — omladinski rukovodilac.

1- bataljon — sastava tri čete.

Komandant — Miljenko Cvitković6

posle njega Vojko Milovanović-Savić

politički komesar — Muhidin Begić

zamenik komesara Nenad Petrovič.

U četnim rukovodstvima, pored ostalih, bili su:

Tešo Tešić , Vokić Aleksandar, Jahić Izo, Savić Stevo, Anđić Milo i drugi.

2 bataljon — sastava tri čete

Komandant — Slobodan Kezunović;

vršilac dužnosti političkog komesara — Maksimović Dragiša

zamenik komandanta — Stević Srećko

a zatim Kovačević Radivoje.

U četnim rukovodstvima, pored ostalih, bili su: Čović Mitar,Zepić Jožo,Petrovič Aco, Medić Branko,Andrić Mile,Ilić Slobodan i drugi.

3 bataljon —- sastava tri čete

Komandant — Tripun Petrović Patak  do 29 maja  a posle toga Radivoje Kovačević;

politički komesar — Jovo Kokanović-Kokan

zamenik političkog komesara — Selim Numić i Risto Tošović.

U četnim rukovodstvima, pored ostalih, bili su: Bešlagić Fadil,Andrić Jovan, Avokumović Aco, Popović Boško-Popac i dr.

4 bataljon — sastava tri čete

Komandant — Vojo Ivanović;

politički komesar —•Andrija Blagojević

zamenik političkog komesara —Veljko Simić »Veljun«.

U četnim rukovodstvima, pored ostalih, bili su: Zarije Dokić, Stojaković Vojo,Perera David-Dule i dr.

5 bataljon (pratećih oruđa) sastava:

jedna četa minobacača i protivtenkovskih pušaka, jedna četa mitraljeza, jedan tehnički vod (inžinjerci — mineri i vezisti — telefonisti).

Komandant — Salcberger ErvinS tanko

politički komesar Avdić Šefko

U četnim rukovodstvima, pored ostalih, bili su: Serafim Franjo,Njegovan Milan i drugi.

Ovaj bataljon dejstvovao je stalno po delovima kojima je ojačavao ostale bataljone.

Majevička brigada, takoreći tek formirana, bila je popunjena najvećim delom borcima-omladincima (prošeka 17—19 godina starosti), te se s pravom mogla nazvati omladinskom
brigadom. Kao takva bila je, besumnje, najmlađa od svih brigada u sastavu Glavne operativne grupe. To je zapazio i drug Tito — pred početak Pete neprijateljske ofanzive — kada je brigada prošla pored Vrhovnog štaba, nedaleko od s. Kosmana, na levoj obali Drine, gde se tada nalazio Vrhovni štab. Posebnu pažnju u to vreme ukazao je Vrhovni štab obema brigadama iz istočne Bosne, dodeljujući im izvesnu količinu naoružanja i municije od zaplenjenog neprijateljskog materijala u toku Četvrte neprijateljske ofanzive. U tu svrhu upućena je jedna četa u rej on Pivskog Manastira, gde je primljen ovaj materijal. Osim toga, omogućeno je bilo, koliko su to prilike dozvoljavale, da se pred velike borbe, koje su pretstojale, komandni kadar i borci brigade pripreme i upoznaju sa novim uslovima ratovanja i teškim zadacima koji su ih očekivali.

Stab 1. majevičke brigade pred petu neprijateljsku ofanzivu. Stoje: Mitra Mitrović, Vukašin Subotić i Veso Radojčić. Kleče: Pavle Goranin, Pero Kosorić i Ratko Perić.
Stab 1. majevičke brigade pred petu neprijateljsku ofanzivu. Stoje: Mitra Mitrović,
Vukašin Subotić i Veso Radojčić. Kleče: Pavle Goranin, Pero Kosorić i Ratko Perić.

POČETNE BORBE

Prvog maja brigada je, po dobivenom zadatku od Vrhovnog štaba, posela položaje na obe obale Drine u cilju sprečavanja prodora neprijatelju koji je nastojao da deblokira svoje
opkoljene snage u rej onu Foče. Prvi bataljon upućen je na desnu obalu Drine gde je poseo Kapak (k 1203) i Goli Vrh (k 1309 i k 1022). Drugi i Četvrti poseli su položaj s. Zebina Šuma — Grabić (k 1022) — Sešin Vrh (k 1094) — Stolac (k 1519). Podršku bataljonu kod s. Zebina Šuma dala je minobacačka četa i mineri koji su izvršili zaprečavanje ceste prema Ustikolini. Treći bataljon i prištapski delovi bili su na položajima severno od Ustikoline.
U toku 2 i 3 maj a do predveče brigada je uspela da zadrži i odbije uzastopne napade nadmoćnih snaga Italijana (predvođenih četnicima) i Nemaca koji su iz Goražda, potpomognuti tenkovima i avijacijom, nadirali prema Foči. Tek predveče 3 maj a uspeo je neprijatelj da se probije i da u toku 4 maj a deblokira svoje snage u Foči. U ovoj borbi neprijatelj je imao osetne gubitke, a za mladu Majevičku brigadu ovo je bila prva veća borba sa tako brojno jakim i tehnički znatno nadmoćnijim okupatorskim snagama. Ove teške borbe još više su ojačale borbeni duh naših boraca.

Neposredno pred početak Pete neprijateljske ofanzive, naređenjem Vrhovnog štaba od 10 maja, Majevička brigada ušla je u sastav Drinske operativne grupe, zajedno sa Drugom
proleterskom i Šestom istočnobosanskom brigadom. Zadatak ove grupe bio je da obezbeđuje zapadni deo Sandžaka i zatvori pravce od Goražda i Jahorine i spreči ispade neprijatelja iz Foče i Goražda u pravcu naše oslobođene teritorije tj. ka Čajniču i s. Čelebiću. U vezi s tim brigada je bila raspoređena južno od Foče na položajima Crni Vrh (k 1113), s. Dragočava, ‘s. Kunovo i delom snaga u rej onu s. Boljoradina i Krst’ac. U
rej onu Crnog Vrha bila su još i dva bataljona Prve proleterske brigade. Sa tih položaja brigada je svakodnevno odbijala ispade delova 369 neprijateljske legionarske (»vražje«) divizije iz garnizona Foča. Aktivnost neprijatelja i učestalo nadletanje njegovih aviona bili su vidljivi, iako tada za nas nesigurni znaci, pretstojeće neprijateljske ofanzive.

Jedinice 369 legionarske divizije, delovi 118 lovačke divizije (grupa »Gertler«) i jedan puk 4 lovačke brigade, preduzeli su 15 maja odlučan napad na razvučene snage Drinske operativne grupe. Glavni udar neprijatelj je usmerio na Šestu istočnobosansku brigadu, koncentričnim dejstvom od Goražda i Foče. Po ovlađivanju Čajničem, neprijatelj je produžio napad duž komunikacije prema Boljanićima, posle čega je aktivirao svoje desno krilo iz rejona Foče. Majevička brigada, zajedno sa delom Druge proleterske brigade pružala je u toku 15 i 16 maja snažan otpor neprijatelju na položajima s. Podgaj, s. Dragočava, Crni Vrh. Prodor neprijatelja kroz odbranu Šeste istočnobosanske brigade, na koju su bile upućene glavne neprijateljske snage i kidanje veze s njom, nepovoljno je uticao na dalju odbranu Majevičke brigade. Jedan deo snaga ona je orijentisala prema s. Plansko za zatvaranje pravca iz doline Čeotine prema Čelebiću.

U vremenu od 17—20 maj a brigada je zadržavala napad znatno nadmoćnijeg neprijatelja na položajima Crni Vrh (k 1320), Humić (k 1326) i Lučevo Brdo (k 1461). U toku 20 maj a 13 puk neprijateljske 4-te brigade, ojačan jednim bataljonom iz 118 divizije i podržan jednim artiljeriskim pukom, probio je položaje brigade i, ulažući krajnje napore, zauzeo dominantne položaje između Foče i Čelebića: Crni Vrh (k 1320), Trovrh (k 1386), Bakić (k 1444), Vijenac (k 1356). Razvučena Majevička brigada nij e bila u mogućnosti da spreči prodor znatno nadmoćnijeg neprijatelja ka Čelebiću i bila je prisiljena na povlačenje kroz šume Korlat — Lanište, a sutradan do linije Oštra Gl. — s. Hočevo, gde je izbila
21 maja.

Vodeći na početku same ofanzive nekoliko dana i noći oštre borbe, brigada je pretrpela osetne gubitke. Borci su bili premoreni i izgladneli, a nedostatak municije je bio najveći problem koji smo u tim odbranbenim borbama teško rešavali. Sve ove teškoće naročito su došle do izražaja u povlačenju. Majevički borci dugo će se sećati provedene noći 20/21
ma j u šumi Korlat — Lanište, zastanka i odmora brigade, dok je bataljon u zaštitnici bio na položaju. Mrkla noć, kiša sa susnežicom. Već drugi dan se nije ništa jelo. Neće se ni večerati — komora se odvojila. Hladno je i borci po grupama naložili vatru i pored nj e dremaj u. Nekolicini su i šinjeli izgoreli. Veze sa susednim jedinicama, pa i pretpostavljenim štabom, nije bilo jer, kao po pravilu, veza je otkazala baš kad je bila najpotrebnija. A to je u ratu ono što unosi najviše neizvesnosti.

Sutradan uhvaćena je veza sa delovima Šeste istočnobosanske brigade koja je tog dana svojim čelom izbijala iz doline Čeotine i prikupljala se kod s. Čelebića. Naša brigada zaposela je položaje na severnoj padini Ilijine Glave.

T R O V R H

Ovoga dana uveče (21 maja) nastupio je obrt na čitavom frontu kod Čelebića. U kritičnom momentu, kada je izgledalo da će neprijatelj još toga dana (noći) zauzeti Čelebić (najvažniji rej on na čitavom prostoru između Drine, Ćeotine i Tare), pojavila se Prva proleterska brigada koja se odmah (iz pokreta) razvila i napala neprijatelja u s. Borje i zapadnije. Posle kratke ali snažne vatre minobacača i mitraljeza, proleteri su krenuli
u nezadrživi juriš. Neprijatelj je bio zbunjen i iznenađen: par sati pre toga pred njim je pružala otpor samo zaštitnica Majevičke brigade, a već sad su se na njega ustremile tri brigade: Prva proleterska na centru, Šesta istočnobosanska na desnom i Majevička na levom krilu. Poneseni borbenim poletom proletera, majevički borci kao da su se preporodili; oni su, bez obzira na iznurenost i glad, sa poletom jurišali i uništavali neprijatelja. Bila je mrkla noć. Razbijeni neprijatelj, koji je inače izbegavao noćne borbe, dao se u panično bekstvo i samo se raspitivao kod preživelih meštana: »Gde je Foča«. Jedan naš bataljon zarobio je jednu neprijateljsku grupu u s. Pjelovci, koja se toliko bila zbunila da je počela bežati ka Tari, umesto ka Drini (Foči), tj. za 180 stepeni u suprotnom pravcu.
Posle borbe i gonjenja koje je trajalo čitavu noć, jedinice naših triju brigada potisle su neprijatelja sve do s. Zavajit i nešto severnije. Uočivši važnost položaja Korče (k 1255) —
Bakić (k 1444) — Trovrh (k 1386), koji su ustvari pretstavljali poslednju prirodnu liniju za odbranu Foče, neprijatelj je na brzu ruku doveo pojačanja i zaposeo tu liniju. Na tim položajima i Zlatnom Boru, u toku naredna 3—4 dana i noći, vodile
su se najkrvavije borbe. To je postalo težište operacije kako za nemačke snage, tako i za čitavu Glavnu operativnu grupu Vrhovnog štaba.

Posle kraćeg zadržavanja, bataljoni iz naše tri nekompletne brigade, pošto su se prikupili, produžili su i preduzeli novi napad. Tako su se i u toku 22 maj a odvijale borbe nesmanjenom žestinom i naše jedinice zauzele su položaje Korče, Vijenac (k 1356), Bakić i izbile na Trovrh, koji je pretstavljao glavni čvor neprijateljske odbrane. Ali, uviđajući presudnu važnost Trovrha, komandant 118 nemačke divizije privukao je nova pojačanja i preduzeo protivnapad, kojim je lično rukovodio nalazeći se na zadnjoj padini položaja, a 24 maj a stigao je i na sam Trovrh, što samo po sebi govori o ozbiljnosti te situacije. Povrativši Trovrh, neprijatelj je do pada mraka ponovo zauzeo zavajitske položaje (Korče, s. Kušlat, Vijenac i  Bakić).

U ovoj prelomnoj situaciji od velike važnosti je bilo, ne samo za jedinice naših triju brigada, nego možda i za čitav dalji tok Pete ofanzive — zadržati u svojim rukama dominantni
vis Trovrh — »vrata Foče«, kako ga je docnije nazvao komandant neprijateljske 4 lovačke brigade (koja je u prvo vreme branila Trovrh) u svojoj bojnoj relaciji. Uviđajući to, neprijatelj ga je brzom upotrebom u zadnji čas prikupljenih rezervi povratio. Naše jedinice, čije je dejstvo tad objedinjavao drug Miloje Milojević (zamenik komandanta Prve proleterske brigade), nisu imale rezerve, te nisu mogle izvršiti protivnapad kada je neprijatelj ponovo bio zauzeo Trovrh.

Danas nema razloga ne osvrnuti se na jednu činjenicu. Naime, s naše strane nije se tada objektivno mogla sagledati presudna važnost fočanskih položaja tj. Trovrha i visove koji
sa njim čine celinu, jer se u prvo vreme radilo o protivnapadu na neprijatelja koji je bio prodro u pravcu Čelebića i Zlatnog Bora, a ne napadu, a veza sa jedinicama bila je otežana i dr.

To se vidi i iz toga što je istovremeno izvršen napad sa 7 bataljona na ove položaje i napad sa približno isto toliko bataljona (Prva proleterska brigada bez 3-ćeg i 6-og bataljona i po jedan bataljon iz Šeste istočnobosanske, Majevičke i Druge proleterske brigade) na položaje u rejonu Zlatnog Bora. Svakako da bi bilo mnogo bolje da je u prvo vreme izvršen jači napad (sa oko 10 bataljona) samo na fočanske položaje (Trovrh i dr.), uz učešće svih pet (a ne samo dva) bataljona Prve proleterske brigade, a prema neprijatelju na Zlatnom Boru za to vreme moglo se privremeno biti u odbrani sa 3—4 bataljona. Sigurnim ovlađivanjem Trovrhom, Kumićem i dalje, otvarala se realna mogućnost brzog upada u samu Foču, a time i posrednog okruženja neprijatelja na Zlatnom Boru, Zečijem i Lučevom
Brdu. Sve u svemu, proboj fočanskog fronta u toj situaciji, koji su naše tri nekompletne brigade bile postigle, ali nisu mogle održati i razviti, mogao je doprineti znatno drukčijem,
povoljnijem, razvoju daljeg toga Pete ofanzive. A za dalji proboj preko Drine na tom pravcu, pored iznetog, trebalo je privući bar još 2—3 brigade. Nešto docnije, dolazak Treće krajiške brigade nije mogao bitno izmeniti situaciju na ovom frontu u našu korist, utoliko pre što je ona 24 maja uvedena pravcem na zapad (ka Zečijem Brdu), a ne pravcem na sever — ka Trovrhu i Foči.

Oko podne 23 maja, posle jake artiljeriske vatre, neprijatelj je u kolonama počeo da se spušta sa položaja Vijenac i Korče i napada s. Zavajit i dalje prema Vukovića potoku.
Miloje Milojević je naredio protivnapad svim našim snagama na tom delu fronta. Ovakva odluka bila je potpuno celishodna: na jak neprijateljev napad odgovoriti još jačim protivnapadom naših 7—8 bataljona — odmah, dok njegov napad ne uzme maha, i time ga preduhitriti i preoteti mu borbenu inicijativu. Majevička brigada, zajedno sa 2 bataljonom Šeste istočnobosanske i 6 bataljonom Prve proleterske brigade (Beogradskim), našla se u centru borbenog rasporeda i izdržala jak pritisak neprijatelja, pa pošto ga je zadržala, prešla je u protivnapad pravcem s. Podgaj — s. Zavajit •—• Vijenac, a jednim bataljonom prema Kušlatu. Mi, preživeli borci Majevičke brigade, sećamo se juriša na Zavajitu, Vijencu i Kušlatu,

kao najjačih, najkrvavijih, najsnažnijih, koje je naša brigada dotle uopšte ostvarila. Ne obazirući se na paklenu vatru neprijateljskih šaraca, bacača i topova, Majevičani su, rame uz rame sa borcima Prve proleterske i Šeste istočnobosanske brigade lomili sve prepreke pred sobom i vatrom, bombama i borbom prsa u prsa uništavali neprijatelja. To je bio stra-
hovit juriš — uzbrdo i preko otkrivenog terena. Mladi majevički borci s ponosom su jurišali ne želeći da zaostanu za proleterima Prve i Šeste istočnobosanske brigade, čije im je
prisustvo i sadejstvo ulivalo moralnu snagu, potsticalo ih i nadahnjivalo herojizmom. Tu, na položaju, proleteri su bili prijatno iznenađeni odlučnošću i poletom svojih mlađih, neiskusnijih drugova — Majevičana. Ovim jurišima, borbenim poletom, u toku ovoga, sledečih dana i noći naša  mlada brigada je stekla ugled i poverenje proleterskih jedinica. O tome je bio uskoro obavešten i Vrhovni štab.

Do pada mraka brigada je izbila pod sam Vijenac, a jednim bataljonom prema Kušlatu. U toku noći 23/24 maja sve naše jedinice produžile su uporno nastupanje i potiskivanje
neprijatelja. Borba se vodila čitavu noć nesmanjenom žestinom. Mrkla noć i šumsko i planinsko zemljište doprinosili su da se ova dramatična borba odvija u punoj napetosti i sa puno neizvesnosti. Održavanje veze između jedinica bilo je veoma teško, a ponegde i nemogućno, zbog čega su i bataljoni naših triju brigada bili izmešani. Glavno žarište borbe ove noći bilo je kod s. Kušlat, gde su 1-vi bataljon Majevičke, 2 i 3 bataljon Šeste istočnobosanske i 6 bataljon Prve proleterske brigade okružili jaču neprijateljsku grupu i sutradan je potpuno uništili. Na levom krilu je 1-vi bataljon Šeste istočnobosanske brigade zauzeo u toku noći važan vis Bakić, potisnuo neprijatelja, ali ga je zbog neizvesne situacije (nemanje veze sa Majevičkom brigadom i ostalima) napustio, da bi ga sutradan
ponovo na juriš zauzeo.

Majevička brigada (bez 2-og bataljona, ojačanog minobacačkom četom i delom mitraljeske čete 5 bataljona, koji je zajedno sa glavninom Prve proleterske brigade vodio borbu
na položajima u rejonu Zlatnog Bora) u sadejstvu sa 6 bataljonom Prve proleterske brigade i 2 bataljonom Šeste istočnobosanske brigade, pošto je 24 maj a zauzela Vijenac i visove
severnije od njega, produžila je napad ka Trovrhu, a jednim delom snaga presekla stazu između s. Kušlata i trovrha. Ovo je doprinelo bržem uništenju neprijatelja u s. Kušlatu. Sem
toga, time je sprečen pokušaj neprijatelja da se sa Trovrha probije ka svojoj okruženoj grupi u s. Kušlatu, deblokira je i izvuče. Tako je dejstvom tih jedinica uništen tog dana kod
s. Kušlata čitav neprijateljski bataljon sa ojačanjima. Kušlat je toga dana pružao sliku pravog razboj išta. Na sve strane po selu i okolnim padinama veliki broj ubijenih neprijateljskih vojnika, razbijena i uništena komora, razbacano oružje i oprema. Za naše jedinice bilo je naročito značajna zaplena velike količine oružja i municije.

Kada su bataljoni Majevičke brigade oko podne 24 maja, preko bezimenih visova severno od Vijenca, podilazili Trovrhu, nastala je zabuna, koja nas je koštala nekoliko žrtava,
a mogla je i mnogo više. Iznenada, na levom krilu brigade, čula se i osetila jaka vatra od pravca Bakica. Dobio se utisak da neprijatelj pokušava da nam se zabaci za leđa. Naš streljački stroj je zbog toga nešto ustuknuo i povio se. U takvoj situaciji, kada je moglo doći do napuštanja položaja za koji smo se borili čitav dan i noć, jedan od drugova iz štaba brigade uzviknuo je:

»Drugovi, to su naši, to je bataljon Miloša Zekića! Napred!. .. « (iako ni sam nije bio načisto da li su to zaistanaši).

Na to se čitav naš streljački stroj ponovo ustremio na neprijatelja. Time je zabuna otklonjena, veoma važan položaj povraćen i održan i neprijatelju onemogućeno da ovu situaciju iskoristi. I, na Bakiću su zaista bili naši. Neprijatelj je u toku dana krajnjom upornošću branio Trovrh, kome su naše jedinice podišle sa svih strana, i najjačom zaprečnom artiljeriskom vatrom i avijacijom tukao naše položaje. Resio je da poštopoto sačuva Trovrh, jer je znao da od njegovog držanja zavisi ishod čitavog boja, koji je ovoga
dana bio u kulminaciji. Ali, ni dejstvo neprijateljske avijacije, pa ni artiljerije, nije bilo naročito efikasno, jer su se naši borci primakli neprijatelju na svega nekoliko desetina metara. Neprijatejska avijacija tukla je po dubini naročito selo Zavajit, Kušlat i dr., gotovo uništivši ova napuštena planinska naselja. Komandant 1-vog bataljona Miljenko Cvitković-Španac, pošto je prethodno zapazio i »dešifrovao« raketne signalne znake Nemaca, kojima su oni svojim avionima pokazivali naše položaje, počeo je davati signale u obrnutom pravcu — ka Nemcima. I čitava eskadrila »Stuka« sručila je svoj pakleni tovar po Nemcima koji, iznenađeni, nisu stigli ni da se zaklone.

Ovoga dana predveče štab brigade dobio je naređenje Štaba Prve proleterske divizije, prema kome Šesta istočnobosanska i Majevička brigada imaju zadatak da produže napad
u pravcu Foče, s obe strane Čeotine, da prodru u samu Foču i zauzmu utvrđenja sa severoistočne strane. U toku noći 24/25 izvršene su pripreme i objašnjena je važnost zadataka i drugo. Sutradan, 25 maja, napad je otpočeo, ali, i pored sveg nastojanja, bez rezultata. Neprijatelj je dovlačio sve nove i nove snage, ojačavao i utvrđivao svoj front, čiji je glavni oslonac još uvek pretstavljao Trovrh. Situacija kod nas bila je sve teža: iscrpenost, veliki gubici, glad, nedostatak municije, nedostatak popune i rezervi. Zbog svega toga naše dve jedinice nisu bile u stanju da frontalnim napadom probiju tada već solidno organizovanu i utvrđenu neprijateljsku odbranu na Trovrhu.

Ovoga dana (25), po naređenju komandanta Prve proleterske divizije, a zbog pogoršanja situacije na frontu na Čeotini kod s. Gradca (gde su delovi 369 legionarske divizije probili prethodnog dana odbranu Sedme baniske divizije, prodrli do Popov Dola i ugrozili Čelebić sa istoka), obustavljen je dalji napad Šeste istočnobosanske i Majevičke brigade ka Foči. Tako ie, prema dobivenom naređenju Štaba Prve divizije, brigada (sem 2 bataljona) krenula sutradan preko Zavajita i Borja za Čelebić gde je stigla istog dana. Drugi bataljon je ostao na položajima u rejonu Zlatnog Bora.

U istom vremenu je 2 bataljon, ojačan minobacačkom četom i delom mitraljeske čete 5-og bataljona, zajedno sa delom Druge proleterske brigade, vodio borbe na odvojenom pravcu prema desnom krilu nemačkih snaga koje su napadale iz rejona Foče, južno prema Šćepan-Polju. Bataljon je u toku nekoliko dana borbi na uzastopnim položajima: Crni Vrh (k
1113) (Fočanski), Okrugljica, Slabić (k 1504) i Zečije Brdo (k 1680), bio prisiljen da se postepeno povlači. On je 21 maja, poseo položaje na Zlatnom Boru, ali je pred mrak toga
dana bio prisiljen da, posle žestoke borbe sa mnogostruko nadmoćnijim neprijateljem, napusti ove položaje i spusti se u kanjon Tare. Savlađujući visinsku razliku od 700 i više
metara, bataljon je ponovo izbio na Zlatni Bor u toku noći 21/22 maja. Izišavši predzoru na Zlatni Bor, bataljon je razbio jednu četu Nemaca, ali je bio prisiljen odmah iza toga da se
povuče. 22 maja su 2-gi i deo 4-og bataljona Majevičke brigade učestvovali sa 2-gim bataljonom Šeste istočnobosanske i glavninom Prve proleterske brigade u napadu na Zlatni Bor. Najžešće borbe u toku tog dana vođene su kada su Nemci bili zbijeni i opkoljeni u užem rej onu oko samog s. Zlatni Bor.

Predveče je okruženim Nemcima, kojima je ponestalo municije, ova bacana iz transportnih aviona. Jedan omot pao je Nemcima, drugi Prvoj proleterskoj brigadi, dok je treći pao
na »ničiju zemlju« između položaja Nemaca i našeg 2 bataljona. Za ovu municiju razvila se žestoka borba. Na kraju je bataljonu uspelo da ovaj omot preotme i tako se snabde municijom koja mu je već bila na izmaku. U ovoj borbi naročito se, pored ostalih, istakao drug Kovačević Radivoje.

Nemci su u ovim borbama imali znatne gubitke. Naročito je od naše minobacačke i mitraljske vatre stradala jedna veća grupa Nemaca koja se bila iskupila oko razvijene zastave kojom su obeležavali transportnoj avijaciji svoj položaj. U toku noći Nemci su morali napustiti ovaj položaj, tako da ga je 2 bataljon 23 maj a izjutra zaposeo, zaplenivši veću količinu opreme koju je neprijatelj morao ostaviti. U ovim borbama
bataljon je imao oko 25 ljudi izbačenih iz stroja. U borbama na Trovrhu, Zavajitu, Kušlatu, Zlatnom Boru i dr. brigada je pretrpela vrlo osetne gubitke. Za 10 dana ona
je imala oko 150 izbačenih iz stroja, među kojima znatan broj komandnog kadra i najboljih bombaša i mitraljezaca. To je bila najteža i najkrvavija borba koju je brigada dotada vodila.
No, i pored toga, brigada je prekaljena i sa pojačanim borbenim iskustvom pošla u susret novim okršajima. Koliki su bili gubici neprijatelja teško je bilo ustanoviti, ali sa sigurnošću
možemo tvrditi da su Nemci i domobrani pretrpeli još veće gubitke; zna se da su u to vreme okupatorske bolnice u Foči, Goraždu i Sarajevu bile prepune ranjenika sa fočanskih
položaja.

VUČEVO

Prema naređenju Vrhovnog štaba od 26 maja, Majevička brigada je iz rejona Čelebić — Zlatni Bor krenula za Vučevo — Sutjesku. Prema tom naređenju, Druga proleterska i Majevička brigada su dobile zadatak da sa platoa Vučeva ofanzivno dejstvuju preko Sutjeske do linije s. Trbušće, — s. Zakmur, — s. Vrbnica, — s. Suha i time stvore mostobran (u odnosu na pivski kanjon) za prelazak i proboj Glavne operativne grupe
preko Zelengore i dalje na sever, pošto proboj na pravcu Foče prethodnih dana nije uspeo. Brigada je u toku 27 maja izvršila pokret preko Hočeva, prešla preko mosta na Tari kod s. Uzlup i do kraj a dana stigla do Šćepan-Polja, gde je štab brigade primio od Štaba Druge
proleterske brigade podatke o situaciji na Vučevu — Sutješci i konkretniji zadatak. Uskoro zatim na Vučevo je upućena prethodnica, a brigada je prešla Pivu (preko visećeg mosta kod
Šćepan-Polja koji je bio pod jakom artiljeriskom vatrom neprijatelja) sutradan i do posle podne ispela se na Vučevo i prikupila oko katuna Koritnik. Kretanj e iz kanjona Pive uz
vrletne i kamenite strane Vučeva iziskivalo je veliki fizički napor izgladnelih i iznurenih boraca. Još veća teškoća bila je u tome što je veliki broj boraca ostao bez obuće (opanaka — oputa). Mali broj iznemogle preostale stoke (konja) koja je nosila teško naoružanje zaostajao je i sve više usporavao i otežavao pokret jednom jedinom uskom i vrletnom stazom.

Vucevo
Vucevo

Sve je to uticalo da ljudi takoreći ne reagiraju i ne sklanjaju se na povremeno dejstvo neprijateljske avijacije. Po izbijanju na Vučevo, brigada se rasporedila na severnim padinama Vučeva, prema s. Ćurevu i s. Šadićima gde su se nalazili Nemci. Odatle je izviđala dolinu Sutjeske u pravcu ovih mesta i zatvarala jedina dva pravca — staze koje od Čureva izvode na Vučevo preko Koritnika i Zdrela. Druga proleterska brigada se rokirala ulevo i orijentisala prema Borovnu, Košuru, s. Tjentištu i zapadnije. Usled pretrpljenih gubitaka boraca i komandnog kadra u prethodnim borbama, na Vučevu je brigada od pet bataljona preformirana na četiri bataljona, stim što je 2 bataljon rasformiran, a njegovo ljudstvo uključeno u ostala tri bataljona (1, 3 i 4). U 5 bataljonu pratećih oružja ostala je minobacačka četa i tehnički vod, stim što su vezisti bili stalno uz štab brigade, a mitraljeska četa je rasformirana jer su njeni borci već ranije bili pridati ostalim bataljonima.

Za 29 maj komandant 118 nemačke divizije, sagledavajući konačno važnost Vučeva, planirao je bio napad grupe »Anaker« iz dva pravca: iz doline Sutjeske (od Ćureva) ka Koritniku i s. Mratinju i s juga (iz doline Vrbniče) ka Pivskom Javorku i Mratinju. Van svake je sumnj e da je ova akcija u toku ovog dana bila od najveće važnosti i za nemačke i za celokupne naše snage. Ovladivanjem Vučevom, Nemci bi uspeli da izbiju u pivski kanjon i zatvore dva jedina prolaza (staze kod ŠćepanPolja i Mratinja), koji sa Pivske Planine — gde se toga dana nalazila glavnina naših snaga i Centralna bolnica sa nekoliko hiljada ranjenika i bolesnika, — izvode na zapad. Drugim rečima, za Nemce bi to značilo primaći se konačno svom cilju — ostvariti taktički obruč i pristupiti uništenju naših snaga u kanjonima Tare — Pive i Durmitora. Šta bi u onoj situaciji značilo gubitak Vučeva za naše snage, razumljivo je samo po sebi.

I tako su Nemci ovoga dana izvršili jak napad na razvučenu Majevičku brigadu sa krajnjom oštrinom i drskošću, rešeni da po svaku cenu ostvare svoj cilj, tj. ovladaju Vučevom
i izbiju u kanjon Pive. Iz doline Sutjeske krenuli su izjutra u napad sa dva nepotpuna bataljona (1-vim i 3-ćim bataljonom 738 puka 118 divizije) koje su jakom vatrom u toku gotovo čitavog dana podržavali jedan artiljeriski puk i avijacija. Svi pokušaji Nemaca da se do podne probiju na pravcu Koritnika i Zdrela ostali su bez uspeha. Inače, mi smo veću pažnju obraćali na pravac preko Zdrela, jer je ovaj koliko-toliko povoljniji i prodorom Nemaca tim pravcem, naša brigada bi bila potpuno razdvojena od Druge proleterske brigade. Toga dana je Druga proleterska brigada, koja je glavninom već bila izbila u dolinu
Sutjeske kod s. Suhe, s. Tjentišta i dalje, imala na Vučevu,prema našoj brigadi, svoj desnokrilni bataljon sa kojim smo se bili povezali na položajima prema Zdrelu. Pošto se očekivao prodor Nemaca i dolinom Drine, to je upućen 3 bataljon prema Šćepan-Polju da spreči prodor neprijatelja tim pravcem.

Ali su Nemci učinili ono čemu se mi nismo nadali: dok su njihove glavne snage nastupale prema Koritniku i Zdrelu, koje je naša brigada uspešno zadržala, oni su se jednom četom
(opremljenom planinskom opremom) probili pravcem Pusto Polje •— Stožeri i oko podne zauzeli Stožere, gde se nalazilo jedno naše odeljenje. Time su nas iznenadili. No treba imati u vidu da se mi (ne samo Majevička, već i ostale brigade) nismo dotada susretali u borbi sa nemačkim alpinistima. Inače, tim pravcem se čovek, a pogotovu jedinica, teško mogu ispeti.

Prema nekim podacima, Nemci su avionima doturili alpisku opremu. Za sigurnije kretanje kroz gotovo neprohodnu šumu koristili su i specijalno dresirane pse. Pod tim okolnostima
odbrana naše brigade, na ovako širokom frontu i izrazito planinskom i pošumljenom zemljištu, bila je izuzetno teška.

Ovim prodorom Nemci su iako manjom snagom ugrozili bok naše brigade, koja je bila orijentisana ka Curevu prema nemačkim glavnim snagama. To je prouzrokovalo malo povlačenje našeg desnokrilnog bataljona prema katunu Koritniku i Prolomu. Nemci, pošto su se dočepali ivice visoravni Vučeva, brzo su pojačali svoje snage, a njihova artiljerija i avijacija su tukle sve jače. Razvila se dramatična borba na život i smrt. Majevički borci, zalažući se do kranjih granica, trpeći velike gubitke i ispoljavajući izvanredno junaštvo, nisu ustuknuli, već su izvršili zadatak: oni su sprečili zauzimanje Vučeva znatno nadmoćnijem i posebno naoružanom i opremljenom neprijatelju za ovu akciju (dva njemačka bataljona i alpinisti, jačine oko 800 ljudi, dok je brigada imala u toj situaciji oko 400 boraca, jer je u prethodnim borbama imala preko 200 ljudi izbačenih iz stroja; a da se i ne upoređuje nadmoćnost Nemaca u artiljeriji i avijaciji). Prema tome, vodeći najkrvaviju borbu protiv ove nemačke jedinice (grupa »Anaker«), od jutra do predveče brigada je potpuno zadržala Nemce na liniji Prolom — Zeleni Homor, tj. na severnom rubu platoa Vučevo i time stvorila vreme i prostor za protivnapad, kojeg su istoga dana predveče zajednički izvršili Šesta istoenobosanska i Majevička brigada.

Po pristizanju Šeste brigade, njeni bataljoni uvedeni su u borbu iz pokreta. Razvila se žestoka borba. Nemci, koji su bili navikli da do tog vremena izvršavaju svoj dnevni zadatak
i pošto su već bili ostali bez podrške avijacije i artiljerije, pružali su ogorčeni otpor i branili svaki pedalj terena, jer su znali da im se iza leđa nalazi kanjon. Treći bataljon Šeste brigade, zajedno sa 4 i 2 bataljonom Majevičke brigade su obuhvatili levo nemačko krilo (kroz šumu) i brzim prodorom zauzeli važan vis Stožeri (k 1450); a jedna četa 1 bataljona Majevičke brigade probila se do samog prevoja Koritnika. Time je Nemcima bila otsečena otstupnica, usled čega je kod njih nastala panika. U tom momentu ostale snage obeju brigada (tad je pristizao i 3 bataljon Majevičke brigade) izvršile su snažan pritisak s fronta, što je dovelo do bezglavog povlačenja Nemaca u pravcu severa. Tad je na bojište stiglo i čelo Prve proleterske brigade.

Pored velikih gubitaka (izgubljenih, ranjenih, zarobljenih), znatan broj Nemaca stradao je u bekstvu niz gotovo okomite kanjone nekoliko stotina metara visoke; neki su ostali viseći po drveću i stenama, posle čega su ih naši borci zarobljavali. Tom prilikom zaplenjena im je skoro sva komora (oko 40 konja), sa velikom količinom municije koja nam je bila
skoro sasvim ponestala i zato je bila važnija od svega, drugog.

Ovom prilikom, pored ostalih namirnica, zaplenjeno je i nekoliko korpi limunova. Može se zamisliti šta je to značilo za naše borce i rukovodioce, koji već desetinu dana nisu bili okusili hleba, a jeli su razne trave kiselice i neslanu konjetinu. Koliko je za nemačku komandu bila važna ova akcij grupe »Anaker« 29 maja, vidi se između ostalog po tome što
je, prema nekim podacima, general Liters (komandant nemačkih snaga u Petoj ofanzivi) odmah iza toga, kažu, smenio komandanta 118 nemačke divizije (iz čijeg je sastava ta grupa bila), a još pr e toga i komandanta grupe »Anaker«. Da li je to tačno ili ne — nije bitno. Ali je bitno to da je taktički neuspeh Nemaca da ovladaju Vučevom ovoga dana bio od presudne važnosti i izvanrednog operativnog značaja i za jednu i za drugu stranu, za celokupne naše i nemačke snage. Koritnik, čijim se osvajanjem, odnosno gubitkom, rešavalo pitanje platoa Vučeva, koji je u toj situaciji bio od sudbonosne važnosti —
postao je neočekivano glavno poprište.

Drug Tito, u svojoj analizi Pete neprijateljske ofanzive,ukazujući da je neprijatelj učinio grešku time što nije zaposeo levu obalu Pive i Drine u vreme kad tamo još nije bilo naših
jedinica, između ostalog, kaže:

» . . . No glavni momenat je neprijatelj propustio. Najopasnije, tj. zaposjedanje Maglića, Volujaka i Vučeva, bilo je osujećeno. Mogućnost probijanja naše glavnine bila je stvorena . .. «

Majevička brigada je u ovoj teškoj borbi odigrala izvanredno važnu ulogu i časno izvršila zadatak po cenu krajnjih napora i dragocenih žrtava. Nemci su u ovom krvavom boju pretrpeli velike gubitke, dok su gubici naših jedinica bili srazmerno manji. Treba napomenuti da je ova borba, usled nemanja podataka, u dosadašnjim publikacijama nepotpuno a i sa dosta netačnosti prikazana.

SUTJESKA

Brigada je 30 maja ostala na Vučevu, obezbeđujući pra vac od s. Cureva prema Ždrelu. Desno je bila Šesta istočnobosanska, a levo Druga proleterska brigada. U toku dana brigada se sređivala i odbila nekoliko novih manjih pokušaja Nemaca da se ponovo ispnu na Vučevo.

Štab 4. bataljona pred početak pete ofanzive. Stoje: Milan Rabota Pop, Pavle Goranin Ilija, Ljiljana Dursun, Milan Brkić i Mitra Mitrović. Kleče: Velimir Dakić, Andrija Blagojević, Vojo Ivanović Crnogorac i Mihajlo Švabić.
Štab 4. bataljona pred početak pete ofanzive. Stoje: Milan Rabota Pop, Pavle Goranin
Ilija, Ljiljana Dursun, Milan Brkić i Mitra Mitrović. Kleče: Velimir Dakić, Andrija
Blagojević, Vojo Ivanović Crnogorac i Mihajlo Švabić.

Maja 31 ona se, po dobivenom zadatku, spustila u dolinu Sutjeske, prošla kroz s. Ćurevo i izbila prema s. Sadićima. U oba ova sela (koja su još od 1942 godine bila potpuno uništena) nije naišla na neprijatelja. Nemci su bili na levoj obali Sutjeske. Brigada ustvari i nije dobila zadatak da forsira Sutješku na otseku Ćurevo — Sadići, već da napadne neprijatelja na liniji s. Popov Most — s. Mrkalje (gde su Nemci imali svoj mostobran na desnoj obali Sutjeske). Ovde treba napomenuti da je održavanje veze između
naših brigada i bataljona u toj situaciji bilo izvanredno teško i da se vršilo isključivo kuririma. To je pretstavljalo uopšte veliki problem i poteškoću, a redovno je dovodilo do gubljenja dragocenog vremena i često onemogućivalo da se neprijatelju parira, a pogotovu da se preduhitri. Slobodno možemo reći da se nedostatak savremenih tehničkih sredstava veze (radiostanica i si.) u ovoj situaciji teže odražavao nego nedostatak svih drugih sredstava pa i municije, do koje se redovno dolazilo zaplenjivanjem od neprijatelja, dok su se sredstva veze, naročito od Nemaca, teško mogla zapleniti. Nemci su neuporedivo bolje stajali u tome. Nama se tih dana redovno dešavalo da sa zakašnjenjem primimo naređenje od pretpostavljenog štaba (u ovoj situaciji štab brigade je primao naređenja od Štaba Druge proleterske brigade).

Dok stigne naređenje od jednog do drugog štaba brigade, često je znalo proći dan ili noć (samo da se kurir ispne iz doline Sutjeske na Vučevo trebalo je 5—6 sati). Za to vreme situacija na frontu obično bi se velikim delom, ili potpuno, izmenila. — Tako je bilo i ovoga dana. Štabovi Šeste istočnobosanske i Majevičke brigade nisu se — u nedostatku vremena — prethodno dogovorili i utanačili kako da izvrše prodor preko Sutjeske u pravcu severa. I drugo, štab naše brigade je dobio zadatak da napadne na s. Sadiće i dalje produži na Popov Most. Zato se i moglo dogoditi ovoga dana da početni i značajan uspeh Šeste istočnobosanske brigade (kad je njen jedan bataljon već bio prešao preko Sutjeske kod s.
Ćureva i krenuo prema dominantnom visu Đurđevići (k 1062) — ostane neiskorišćen, jer su Nemci brzo reagirali i odmah odbacili ovaj usamljeni bataljon na desnu obalu reke. (Posebno je pitanje da li je ovaj važan napad trebalo izvoditi na ovako širokom frontu, sa razdvojenim i brigadama i bataljonima; svakako da je bolje moglo biti da su obe brigade dejstvovale prikupljeno, na užem frontu itd.)

I eto tako, greška učinjena ovoga dana — nije se mogla ispraviti sledečih. Propuštena
šansa više se nije ponovila, jer su Nemci odmah iza toga, narednih dana, stalno pojačavali svoj front na levoj obali Sutjeske od Košura do njenog ušća, privlačenjem preostalih snaga
118 nemačke lovačke divizije i drugih.

Tokom narednih dana, tj. prve nedelje juna, Majevička brigada vodila je teške borbe u dolini Sutjetske kod s. Popov Most i s. Mrkalje u cilju likvidiranja neprijateljske odbrane
u zahvatu ovih sela. Ovo je bilo u neposrednoj vezi sa napadom Druge proleterske, a odmah zatim i Šeste istočnobosanske brigade na Košur. Cilj ovih napada bio je proboj u pravcu s. Vrbniče, jer je to najkraći i najpovoljniji pravac za probijanje ka Zelengori i dalje na sever. To je, po zamisli Vrhovnog štaba, trebalo da bude glavni pravac proboja svih
naših snaga. Ali su to Nemci na vreme uočili, dovodili nove i nove snage i najupornije se branili. To je ustvari bio severni krak njihovih klešta (u odnosu na južni s pravca Grab —
Suha), čijim je stezanjem trebalo potpuno zatvoriti front na Sutješci (pošto im se izjalovila namera da to ostvare preko Vučeva u kanjonu Pive). Za sve to, utvrđeni rejon Košur —
s. Popov Most — s. Mrkalje — Borovno, trebalo je da bude — i bio im je — glavni oslonac.

Noću 31 maj/l jun Majevička brigada izvršila je jak noćni napad na s. Popov Most i Mrkalje. Nemci su bili iznenađeni. Desnokrilni bataljon prodro je do same reke, naneo nemačkoj odbrani velike gubitke, zarobio komoru i dr. Minobacačka četa, koja se nalazila na položaju kod Podstijene, nanela je Nemcima osetne gubitke. Ali, nismo imali (kao i obično) rezerve da bismo proširili uspeh; sva tri bataljona bila su u liniji. Nemci su izvršili protivnapad, koji su naše jedinice delimično odbile. I tako se odvijala oštra borba čitavu noć. Pred svanuće brigada se povukla u rej on izvora Javorak. Dejstvujući artiljerijom od Bastasa na naše položaje, Nemci su jačom koncentracijom tukli i rej on Javorka gde se nalazio štab brigade. Tom prilikom ranjen je izvestan broj drugova iz prištapskih delova brigade, a između ostalih poginuo je i poznati kurir štaba brigade omladinac Perić. Dejstvo artiljerije bilo je potencirano lomljenjem drveća u šumi. Borci bataljona bili su manje izloženi ovoj vatri.

Preko dana brigada je manjim snagama držala front prema neprijatelju. Sledeće noći napad je ponovljen. Ali, usled pretrpljenih gubitaka, kao i zbog toga što je dobio pojačanje, neprijatelj se još bolje utvrdio i bio oprezniji, te su naši izgledi na uspeh bili još slabiji. Tako su se, još dve noći, odvijali naši frontalni napadi na ovom delu fronta, pri čemu smo trpeli znatne gubitke. Posle nekoliko dana našu brigadu smenila je Treća krajiška, inače tada znatno jača nego Majevička. No i pored toga, front nije mogao biti probijen na ovom
pravcu.

Borbe za položaj Popov Most — Mrkalje bile su vrlo teške i krvave. Za pet dana brigada je imala oko 70 mrtvih i ranjenih boraca. U ovim borbama, između ostalih, teško je ranjen komandant 1-vog bataljona, drug Miljenko Cvitković, španski borac [proglašen narodnim herojem]. Posle dva dana u teškim mukama podlegao je ranama. Gubitak komandanta 1-vog bataljona, hrabrog španskog borca druga Miljenka, teško je pogodio čitavu Majevičku
brigadu, jer je on svojim herojskim držanjem i ranije, kao i u svom poslednjem jurišu na Popovom Mostu, bio primer neustrašivosti mlađim drugovima.

Gubici neprijatelja bili su takođe osetni. Situacija u brigadi bila je teška. Veliki gubici u proteklim borbama i sve veći broj ranjenika u brigadnoj bolnici, smanjivali su iz dana u dan udarnu snagu brigade. Treba napomenuti da, posle pokreta brigade iz Sandžaka, nijedan
teži ranjenik nije više išao u Centralnu bolnicu, kao što je dotle bila praksa, jer je bilo nemogućno transportovati ranje – nike sa Vučeva ili Sutjeske natrag preko Pive. S druge strane, i sami ranjenici to nisu želeli. U brigadnoj bolnici su se sa brigadom osećali sigurnijim iako su mogućnosti- lečenja bile vrlo oskudne. U takvim uslovima velika pažnja obraćena je teškim ranjenicima, kojih je tih dana bilo oko 50, kako od strane štaba brigade, tako i partiske organizacije. Za nošenje teških ranjenika dati su svi konji, sem nekoliko najpotrebnijih za teška oruđa. Samim tim brigadna i bataljonske komore su takoreći rasformirane. Zaplenjena hrana od neprijatelja prvo je odvajana za ranjenike. Kada se 4 juna zaliha u hrani za čitavu brigadu svela na jednu jedinu kravu, štab brigade je odredio da se ta krava dodeli i zakolje samo za ranjenike.

Uzgred treba napomenuti da je naša brigada, kao najmlađa, baš najviše trpela zbog slabe ishrane, jer je u ofanzivu ušla sa vrlo oskudnim komorama. Nije onda čudo što naši borci i
rukovodioci nisu preko dve nedelje videli i okusili hleba. Ali, sve u svemu, najteži trenuci u tom vremenu bili su kad smo se morali rastajati sa teškim ranjenicima, koje smo morali
ostaviti na Vučevu i padinama prema Sutjesci, prosto zato što ih nije bilo mogućno nositi, a konja nij e više bilo (imati konja je za mnoge ranjenike značilo spasen život).

Nošenje ranjenika na nosilima preko kanjona Pive, Sutjeske i dr. bilo je nemogućno. Sećamo se pobliže jednog takvog rastanka. Jedan komandir voda ranjen je bio od avionske
bombe koja mu je potpuno odnela obe noge (gornji deo tela ostao je nepovređen). Videvši da brigada kreće, pozvao je jednog rukovodioca iz štaba brigade i zamolio da ga ubije.
Ovaj ga je tešio. No, ranjeni drug je uporno molio — pištolj. I, šta smo mu drugo mogli reći, nego — da će naići Centralna bolnica, da će ga ona prihvatiti.. . Ali ona nije stigla
ni do ovog, ni do mnogih drugih ranjenika, jer je i sama stradala. To je bio težak rastanak. Takvih je bilo više, znanih i neznanih. . .

No i pored svih poteškoća koje je brigada iz dana u dan savlađivala, a koje su manje-više bile zajedničke za sve brigade, kao i onih koje su — iz navedenih razloga — našu brigadu posebno pogađale, borbeni elan naših boraca i rukovodilaca bio je na primernoj visini. Moralno-politička svest naših ljudi bila je u stanju da savlada te natčovečanske napore, pa i još veće. Prosto se čovek pita kako objasniti zbilja junačko držanje naših boraca i rukovodioca i u onim uslovima, jer: dok naši borci neumorno, iz dana u dan, jurišaju, imaju
svega po desetak metaka na pušku, dotle Nemci neštedimice gađaju iz svojih »šaraca« sa nanizanim redenicima i stokovima municije pored sebe; dok su Nemci obučeni od glave do pete i hrane se paštetama, maslacem i limunovima, dotle mnogi naši borci nemaju ni opanke i bukvalno po nedelju i više dana ne vide i ne okuse hleba .. . Pa ipak, borbeni moral naših jedinica i snalažljivost naših starešina nadmašili su neprijatelja. Svaki borac i rukovodilac, svih brigada, pa i naše, bio je prožet dubokom svešću pravednosti naše borbe i bio je spreman da da sve od sebe i — dao je. Ta odlučnost, ta rešenost, došla je naročito do izražaja u ovim najtežim trenucima Pete ofanzive. Zar treba naglašavati da za vreme čitave ofanzive nije bilo u brigadi nijednog slučaja neizvršenja naređenja, gubljenja ili dezertiranja i si.

NA DONJIM BARAMA

Brigada je 6 juna izvršila po dobivenom naređenju pokret iz doline Sutjeske, preko Plana, Polja i Dragoš-Sedla (na Vučevu) za s. Tjentište. Od s. Cureva do s. Tjentišta rastojanje pravom linijom iznosi oko 5 km, a dolinom Sutjetske — nekoliko kilometara više, tj. oko 2 sata hoda. Međutim, s obzirom na to da je neprijatelj držao Borovno, s. Mrkalje i druge položaje na desnoj obali reke, jedina mogućnost za izvršenje pokreta bio je zaobilazni, ustvari, nekoliko puta duži put — preko Vučeva. Trebalo je penjati se na Vučevo (preko
1.000 m visinske razlike) i isto toliko spuštati se sa njega. I kada se uzme u obzir iznurenost i iscrpenost boraca — onda se može razumeti to što je brigadi za izvršenje ovoga pokreta trebalo više nego čitav dan: iz rej ona s. Ćureva pošlo se oko podne,
aus . Tjentište se stiglo sutradan po podne (negde oko Dragoš-Sedla se prenoćilo). Time želimo ukazati na to kako je u ovoj situaciji, na ovakvom zemljištu i u ovim uslovima,
bilo otežano i vrlo usporeno kretanje i rokiranje jedinica s jednog dela fronta na drugi.
Pri polasku je štabu brigade nagovešteno da se u Tjentištu treba povezati sa Štabom Šeste istočnobosanske brigade koja je napadala na Košur. Međutim, pri prolazu kroz s. Tjentište komandant Prve proleterske divizije Koča Popović pitao je jednog člana štaba brigade kuda idemo. Ovaj ga je obavestio 0 ovome i dodao da je jedan bataljon zaostao i da će uskoro
pristići. Na to je drug Koča naredio da odmah vratimo brigadu 1 preko s. Suhe krenemo za Donje Bare, gde ćemo se povezati sa Štabom Druge dalmatinske brigade i zajedno s njom po svaku cenu sprečiti prodor Nemaca od G. i D. Bara prema s Tjentištu; zaostalom bataljonu da pošaljemo vezu pa da i on ubrzano krene za nama. Nešto ranije komandant brigade primio je ovo isto naređenje od Vrhovnog štaba, preko komandanta Druge divizije na Dragoš-Sedlu. Tako smo i postupilii odmah krenuli.

Oko 15 časova 8 juna štab brigade je stigao u rejon D. Bara nešto ispred brigade, da bi se upoznao sa situacijom i dobio u vremenu za razvoj bataljona. Usput smo sreli i komandanta Druge dalmatinske brigade Ljuba Vučkovića, koji je par sati ranije bio ranjen na položaju.
Dalmatinska brigada je već nekoliko dana, uspešno zatvarala pravac od gornjeg toka Neretve prema Sutjesci i krajnjim naporima, po cenu velikih gubitaka, sprečila prodor Nemaca ka Tjentištu. Ali, u ovim otsudnim momentima njeni redovi bili su već znatno proredeni: oko polovine ljudstva bilo je izbačeno iz stroja. Nedostajalo joj je mogućnosti da zatvori sve pravce prodora neprijatelja. Odmah smo shvatili situaciju i odlučili da iz pokreta napadnemo u bok neprijateljsku kolonu koja je trenutno bila najopasnija, a koja je iz doline Sutjetske preko Planinice nastupala pravo na Donje Bare (u isto vreme druge dve kolone napadale su koncentrično ka Barama — položajima Druge dalmatinske brigade i to srednja preko Tovarnice, a leva preko Uglješina Vrha). I tako je u pravcu planinice uvođen u borbu bataljon za bataljonom, kako je koji pristizao. Pojava naše brigade na boku nemačke kolone, pokretom kroz šumu, iznenadila je Nemce. Majevički borci su u snažnom naletu zbacili Nemce sa kamenite kose. Nekoliko desetina Nemaca ostalo je na kamenjaru, a ostali su se povukli ka jugu prema Tovarnici (njihovoj srednjoj koloni), pri čemu je izvestan broj stradao u ambisima.

Jedna naša četa je na nekom proplanku zarobila odeljenje Nemaca — njihovo bočno
osiguranje (od kojih smo saznali da pripadaju bataljonu 7 SS divizije i da su prethodnog dana stigli od Gacka). Naša brigada je u toj borbi izgubila oko 30 drugova. Posle ovoga je nemačka srednja kolona zaostala, pa zatim, okrećući front prema brigadi, krenula na juriš, ali smo je vatrom odbili. Leva nemačka kolona, pošto je predveče izbila do G. Bara, zastala je takođe iako joj je do D. Bara preostalo svega oko kilometar prostora. Bilo je očigledno da je stala zbog toga što su srednja, a naročito desna, kolona pretrpele neuspeh i što su zaustavljene. Tokom noći Nemci nisu produžavali napad. Tako se i ovoga dana Majevička brigada, neočekivano za Nemce, našla na delu fronta koji je u ovoj kritičnoj situaciji bio veoma značajan. Brzim i energičnim dejstvom ona je, nema sumnje, dala značajan doprinos, tj. odložila je pad D. Bara za jedan dan, u ovoj dramatičnoj situaciji kada je za
uspešno izvlačenje i proboj glavnine Glavne operativne grupe bio presudan i dragocen svaki sat dužeg držanja ovoga fronta. U toku noći 8/9 juna brigada se prikupila na kosama
nešto istočnije od D. Bara, produžujući front Druge dalmatinske brigade, u očekivanju da sledećeg dana zajednički nastave dalje izvršenje dobijenog zadatka. Prema Planinici ostavljeni su osiguravajući delovi.

I, zaista, sutradan rano izjutra Nemci su sa svih pristupnih pravaca koncentrično krenuli u napad ka Donjim Barama. Prethodno su izvršili jaku artiljerisku pripremu i avijacijom snažno tukli naše položaje. Srećom, teren je ovde takav da pruža dobre uslove osmatranja i zaštite, dok je neprijatelj bio prisiljen da se kreće čistinom. Po utrinama ove surove
planine Nemci su napredovali u talasima, ali sve manje podržavani svojom artiljerijom i avijacijom ukoliko su se više približavali našem položaju. Naši su borci vatrom odbili nekoliko uzastopnih juriša Nemaca. Čitavim ovim krajem odjekivala je potmula tutnjava — čulo se gruvanje topova, jeka mitraljeza sa Maglića, Košura i Zelengore. Mi smo bili kao na nekoj jezivoj osmatračnici. Po razvoju i pomeranju vatre sve više prema severozapadu pratili smo herojski podvig — proboj naših glavnih snaga preko Sutjeske ka Zelengori. Ali po vatri od Tjentišta činilo nam se da je prolaz na tom pravcu već prekinut. I zaista, naše dve prepolovljene brigade osećale su se usamljenim, okruženim.

No, i pored svega toga, iako je situacija za nas iz časa u čas bivala sve teža, bili smo čvrsto rešili da do kraja i po svaku cenu izvršimo dobiveni zadatak. Takvo osećanje prožimalo je sve borce i starešine. . . Baš ti, najteži, momenti u ratu čine vojsku visokog morala sposobnom da izdrži najveće patnje i iskušenja i da borce i starešine toliko sjedine, da ih
nikakav neprijatelj ne može savladati ni po cenu uništenja. Nemci su i dalje produžavali sa svojim napadima. Ponovo su, u nekoliko mahova, tukli artiljerijom i bombardovali iz
aviona naše položaje. Očigledno im se žurilo da se što pre dočepaju staze koja od D. Bara preko Stoca (k 1168) vodi za Tjentište.

Desetog juna 1943. 1. majevička je na položaju smijenila 2. dalmatinsku brigadu. Na slici se vidi susret Dese Koštan sa ranjenom Biserkom Bulić.
Desetog juna 1943. 1. majevička je na položaju smijenila 2. dalmatinsku brigadu.
Na slici se vidi susret Dese Koštan sa ranjenom Biserkom Bulić.

Oko podne kurir nam je doneo naređenje da se odmah  povučemo prema Tjentištu.  No nije bilo lako usred dana otkačiti se od Nemaca, jer su oni bili podišli našim položajima i gotovo nas okružili sa svih strana. Jedina otstupnica preko V. Siljevice i Vilinjaka činila nam se nemogućnom zbog neprohodnosti, urvina i bespuća. I kada su Nemci ponovo krenuli na naše položaje, mi smo se kroz jednu dubodolinu probili kroz njihov raspored i dohvatili se pomenute staze za Tjentište, gde su obe brigade stigle ovoga dana (9 juna) predveče.

Tako se završila jedna od najznačajnijih borbi u kojoj je Majevička brigada, iako kraće vreme, učestvovala u Petoj neprijateljskoj ofanzivi. Van svake je sumnje da njen
udeo u zadržavanju neprijatelja na najopasnijem pravcu — južnom kraku klešta, u ovoj više nego kritičnoj situaciji za naše snage (kada je general Liters smatrao da je »nastupila
poslednja faza borbe •— čas uništenja Titove armije do poslednjeg čoveka«) — značajan. Drugim rečima, odlučno dejstvo Majevičke brigade 8 juna, u trenutku kada su snage
Druge dalmatinske brigade bile na izmaku, bilo je za taj pa i sledeči dan svakako veoma značajno. Time ne mislimo da ovim umanjujemo herojsku borbu Druge dalmatinske brigade na Barama — jer se ona umanjiti ne može, pošto je »odigrala jednu od najznačajnijih uloga u epopeji borbe Glavne [operativne] grupe za izlaz iz opkoljen j a«. Mi na ovom mestu želimo da istaknemo udeo majevičkih boraca koji su u toku 8 i 9
juna, rame uz rame sa dalmatinskim junacima, časno i do kraja izvršili dobiveni zadatak. Ovo iznosimo utoliko pre što, sticajem okolnosti, o herojskim podvizima Majevičana na Barama u tim teškim ali slavnim danima, nije do danas skoro ništa zapisano.

KROZ ZELENGORU

Pred Tjentište su obe brigade stigle predveče 9 juna. U to vreme Nemci su već bili izvršili ispad sa Košura u pravcu Ozrena, na kojem su ih zadržali 1 i 2 bataljon Šeste brigade. Već po izbijanju pred Tjentište (ispod Ravnog Borja) naišli smo na mitraljesku vatru od s. Krekova i artiljerisku sa juga. Iznenadili smo se kad smo čuli da su Nemci već bili izvukli
topove na vrh Maglića (!). Instinktivno smo okrenuli na zapad, uz Usovički Potok da bismo izbegli vatru. Nekoliko drugova je poginulo, a nekoliko ranjeno. U toj mučnoj situaciji najteže je bilo ranjavanje u nogu, jer je to značilo smrt — ranjenike niti je mogao niti imao ko nositi, a svakog trenutka moglo se očekivati da će Nemci od s. Krekova, izbiti u Usovički
Potok.

Iscrpenost ljudi bližila se kulminaciji. Jedni su posrtali od zamora, drugi su padali od vatre neprijatelja. Bila je to teška i mučna situacija. Nemci su zauzećem Krekova već bili
presekli poslednju stazu na pravcu proboja, koja vodi preko Milinklade za Vrbničke Kolibe, kuda je trebalo da za ostalim brigadama prođemo. Trebalo je kretati se što brže, a kolona
je prosto milela. U takvoj situaciji ljudi se, takoreći, nisu ni obzir ali na vatru neprijatelja i samo ih je neposredni sudar s njim mogao brže pokrenuti napred. I tako je brigada tek
pred mrak stigla na kosu između Ozrena i Pleća — u zadnji čas, i padom mraka spustila se u dolinu Hrčavke zajedno sa Drugom dalmatinskom brigadom. I tek tu je dobila kakav —
takav odmor. Sećamo se tog prizora. Izmešane razne jedinice. Grupe boraca naložile vatre duž čitave kose Debele Ravni. Borci peku konjetinu, ukoliko se do nje došlo. Nailazi drug
Tito i neki članovi Vrhovnog štaba. Bio je sa previjenom rukom — tog dana je ranjen — no vedar, iako ozbiljan.

Na licu mu se mogla zapaziti čvrsta rešenost i uverenost da ćemo se probiti. Još je stizao i da se našali sa ponekim borcem. Prisustvo druga Tita značilo je ogromno za sve nas. Svaki je želeo da ga vidi. Radovali smo se što je izbegao smrtnu opasnost koja mu je pretila ovog dana na Milinkladi. Zaboravili smo i na glad i na umor. Drug Tito je tu, među nama. Sve će se dobro svršiti. . . Probićemo se — čvrsto smo verovali. Tako je i bilo.

Pošto su Nemci već bili izbili na susedne visove, prema Ljubinu Grobu, V. Košuti, Ozrenu i dr., a da ne bismo otkrivali svoj raspored, drug Tito nam je naredio da pogasimo vatre.
No u ovakvoj situaciji, kada je svaki čovek osećao nužnu potrebu za bar jednim kakvim-takvim dnevnim obrokom — parčetom konjetine — (ako uspe da dođe do njega) — to naređenje nije bilo lako sprovesti. Vatre su pogašene. Ali čim je drug Tito s a svojim najbližim saradnicima krenu o k a Vrbničkim Kolibama , vatr e su ponov o oživele . . ,

U toku noći brigada je preduzela pokret ka Lučkim Kolibama, gde smo stigli sledećeg dana izjutra. Taj dan — 10 jun — objektivno je za nas najteži dan u Petoj ofanzivi, iako nismo
vodili borbu. Zbijen na uzak prostor između V. Košute i Ljubina Groba, Vrhovni štab sa sedam brigada proveo je čitav dan u očekivanju pada mraka i dolaska Sedme baniske divizije, da bi tokom noći (kada prestane bombardovanje nemačke avijacije) produžio dalje probijanje na sever.

Nemački avijatičari su približno tačno otkrili naš raspored — po utrtim stazama prethodnog dana i noći — iako su sve jedinice bile po okolnim šumama. Oni su tokom čitavog dana, eskadrilama koje su se smenjivale, snažno bombardovali i mitraljirali čitav taj teren. Mi, kao i inače, nismo’ imali protivavionskih oruđa, radi čega su se Hitlerovi avijatičari
spuštali takoreći do samih vrhova stabala. S.ećamo se naročito jednog naleta koji je pogodio deo šume u kojoj je bila brigada. Nekoliko avionskih bombi palo je nedaleko od štaba i prištapskih delova. Jedna bomba ubila je tri druga, a nekolicinu ranila. Ostale su pale nešto niže. Od poginulih sećamo se druga Nede Basareka iz Brčkog. Bomba mu je odnela glavu na jednu, ostali deo tela na drugu stranu.

Toga dana primljeno je naređenje da se sve preostal teško naoružanje zakopa kako bi se još više ubrzao pokret jedinica i preostalom tovarnom stokom pomogao transport ranjenika. Tada su zakopani minobacači, a borci iz minobacačke čete raspoređeni su u ostale bataljone. Time je i rasformiran 5 bataljon (pratećih oruđa).

U toku noći 10/11 juna brigada je krenula u sastavu leve kolone preko Mrčin-Planine. Na Mrčin-Kolibama primili smo naređenje prema kome Šesta istočnobosanska i naša brigada
treba da nastave probijanje pravcem s. Zakmur — s. Trebičina i dalje na sever prema istočnoj Bosni, tj. da pređu r. Bistricu i komunikaciju Foča — Kalinovik, nešto zapadnije od Foče. Ovo je bilo potrebno radi razvlačenja neprijatelja kao i rasterećenja i bočnog obezbeđenja glavne kolone, koja se probijala preko Rataja ka s. Miljevini i dalje prema Jahorini. Istom prilikom kada je drug Tito izdao ovo naređenje štabu naše brigade, odao je i priznanje majevičkim borcima ističući da su se oni, iako mladi i nedovoljno iskusni, uvrstili
među najbolje borce naše Narodnooslobodilačke vojske.

Po prijemu ovog naređenja sazvan je sastanak svih komunista brigade na kome je preneto ovo priznanje druga Tita Majevčanima, kao i naređenje da se ide u istočnu Bosnu. Istovremeno je podvučena potreba budnosti jer je brigada te noći prviput obezbeđivala Vrhovni štab. Priznanje druga Tita kao i naređenje da sa Šestom istočnobosanskom brigadom idemo u istočnu Bosnu, oduševljeno su primili naši borci. Iz njega smo videli da je kritična situacija koja je već danima trajala prebrođena. Pomisao da ćemo se kroz nekoliko dana naći na terenu istočne Bosne gde su naši borci i rukovodioci poznavali takoreći svako selo, svaku čuku, ispunjavala nas je posebnim samopouzdanjem.

U toku 12 juna brigada je preko zaseoka Ratkovac stigla u Zakmur. Tu smo prviput, posle nekoliko nedelja borbi i pokreta, naišli na selo — ljude; tu se brigada posle dugog vremena nahranila.

U drugoj polovini noći 12/13 juna brigada je iz s. Zakmura produžila pokret za s. Trebičinu, zajedno sa Šestom istočnobosanskom brigadom. Uzoru su se naš čelni bataljon i dva bataljona Šeste istočnobosanske brigade sukobili sa nemačkom kolonom iz sastava 369 divizije, jačine jedne borbene grupe, koja se pravcem Foča — s. Đedevo — s. Trebičina kretala prema s. Rataj i s. Jeleč, da tim pravcem nanese udar u bok naše glavne snage koja se, sa Vrhovnim štabom probijala preko s. Rataja na sever, pošto Nemcima to nije bilo uspelo duž same komunikacije Kalinovik — Foča. Kao što je poznato, prethodnog dana je Prva proleterska divizija probila poslednji nemački obruč na Zelengori, između s. Jeleča i s. Miljevina, što je bilo od najveće važnosti.

U susretnoj borbi naše jedinice potisle su neprijatelja u istočni deo sela Trebičina. U toku dana obe brigade vodile su borbu sa neprijateljem kome su pristizala pojačanja, i odbile
njegove pokušaje da zauzmu selo i produži dalje prema s. Rataj. Neprijateljska avijacija tukla je rej on s. Ocrkavlje, pokušavajući da time spreči prelaz ceste našoj glavnoj koloni, nanoseći joj pri tome gubitke. Od s. Trebičine smo bili u nemogućnosti da ma šta učinimo — pomognemo iako smo događaje osmatrali čitav dan kao na dlanu. Rejon Trebičine tukla je neprijateljska avijacija samo u dva maha.

Izbijanje naših dveju brigada u rejon Trebičina i čvrsto držanje tog rej ona u toku 13 juna bilo je od posebne važnosti i značaja, jer je time onemogućena namera Nemaca da sa tog
pravca izbiju u Rataj i spreče prelaz naše glavne kolone preko komunikacije Foča — Kalinovik. Predveče 13 juna oba štaba brigade — ocenjuj ući da bi dalje naše probijanje na sever bilo neizvodljivo (jer su Nemci, pored ostalog, već bili zaposeli dominantne visove: Kmuricu (k 1146), sa desne, i Gradac (k 909), sa leve strane r. Bistrice) — odlučila su da pomenutu komunikaciju pređu iza glavne kolone, tj. preko s. Rataja i Ocrkavlja. Tako je i postupljeno i brigada je u prvo svitanje 14 juna prešla cestu kod Ocrkavlja — bez borbe, posle čega se razmestila u selu Miljevini, zaseok Borjanice. Tog dana brigada je izišla iz poslednjeg obruča na Zelengori.

Posle kraćeg sređivanja i delimičnog odmora, na južnim i jugoistočnim padinama Jahorine brigada je zajedno sa Šestom istočnobosanskom brigadom 21/22 juna prešla prugu Višegrad— Sarajevo kod železničke stanice Dub, posle čega se prikupila u s. Podgaj i Brčigovo (3 bataljon prebacio se sledeće noći). Tom prilikom brigada nije vodila veće borbe.

* * *
Jednomesečne borbe koje je Majevička brigada vodila u toku Pete neprijateljske ofanzive na Trovrhu, Zavajitu, Zlatnom Boru, Vučevu, Sutješci, Popovom Mostu, Barama i drugim
mestima, najteže su, najkrvavije, ali i najslavnije od svih u kojima su naši borci i rukovodioci dotle učestvovali. U tim borbama brigada je pretrpela vrlo velike gubitke—- ona je iz ofanzive izišla više nego prepolovljena. Od ukupno oko 650 ljudi, sa koliko je brigada stigla početkom aprila iz istočne Bosne, iz Pete ofanzive je izišlo svega oko 300. Ovde je obuhvaćeno oko 200 sposobnih boraca i oko 100 ranjenika koji su se kretali sa brigadom. U periodu do početka ofanzive brigada je imala oko 80 gubitaka (smrtnih i ranjenih — upućenih u Centralnu bolnicu), a u toku ofanzive oko 270, od kojih oko 130 poginulih
i oko 140 ranjenih. Pri tome treba imati u vidu da je među ranjenima bio znatan broj onih koji su zaostali iza svojih jedinica jer su se, ostavši bez ikakve obuće, onesposobili za dalji
veoma naporni pokret. Zbog toga je jedan deo ovih drugova stradao, a drugi se — sam, naknadno probijao ili priključio drugim našim jedinicama.

Brigada je u ofanzivu ušla bez dovoljno iskustva iz borbe sa takvim neprijateljem kao što su bile tada odabrane i specijalno opremljene nemačke jedinice. Ali je i pored toga brigada
bila na moralno-političkoj visini; njeni borci i rukovodioci bili su duboko svesni i težine situacije i važnosti zadataka koji su pred njih postavljeni. Oni su bili spremni da daju sve od sebe za stvar pobede. I —- dali su. O tome najrečitije govore vrlo veliki gubici brigade, a i nepokolebljivo, samopregorno i uspešno izvršenje i najtežih zadataka. U ovim borbama su lakše pa i srednje ranjavani ostajali u jedinicama. Ovo se odnosi i na komandni kadar, jer je dobar deo članova bataljonskih štabova  i četnih rukovodstava bio jedan, dva i više puta ranjavan i gotovo su svi nastavljali da vrše svoje dužnosti.

Na padinama Trovrha, Vijenca, Zavajita i Kušlata, na Zlatnom Boru, Vučevu, Popovom Mostu, na Donjim Barama,trebičini i drugim poprištima Pete neprijateljske ofanzive posejani su grobovi neustrašivih boraca Majevičke brigade, kao što su bili Miljenko Cvitković-Španac, Tešo Tešić, Aleksandar Vokić, Marko Lukić-Jankovac, Fadil Bešlagić, Joco PetrićObrenović, Vojo Spasević-Šuco, Srbo Subotić, Neđo Đokić, Svetozar Vasić, Savo Rankić, Sumbul Bararon i mnogi, mnogi drugi.

Boreći se tokom ofanzive rame uz rame sa proleterskim i drugim brigadama, borački i starešinski kadar naše brigade prekali o se kroz ovaj najteži ratni ispit, stekao dragoceno ratno iskustvo i još više se učvrstio u uverenju o pravednosti ciljeva naše borbe i neminovnosti pobede naših naroda koje predvodi KP J na čelu sa drugom Titom.
I, zaista, skori dani posle ofanzive dokazali su da dragocene žrtve koje je brigada u ofanzivi dala nisu bile uzaludne.

Već u toku leta 1943 godine preživeli borci i rukovodioci brigade bili su u mogućnosti da prime u svoj sastav preko 1.500 novih boraca. Iskustvo i prekaljenost boraca sa Sutjeske bili su od velikog značaja u novim okršajima. Oni su ga nesebično prenosili na nove i nove borce koji su u brigadu pridolazili sve do kraja rata, do konačnog oslobođenja; oni su u omasovljenoj i preporođenoj Majevičkoj brigadi — i drugim brigadama i odredima koji su kasnije iz njenog sastava formirani — bili borbeno jezgro, iskusni i prekaljeni starešinski kadar. Borbe Majevičke brigade u Petoj ofanzivi ostaće ispisane u njenoj istoriji kao i u istoriji naroda Majevice i Semberije zlatnim slovima. Na herojskim primerima boraca svih naših brigada sa Sutjeske učiće se mlade generacije kako se voli svoja sloboda i kako se gine za nju.

Pero KOSORIĆ i Vukašin SUBOTIĆ