Vladimir Dedijer ” BIHAČKA REPUBLIKA ” –  Ratni dnevnik II/I -1941-1944

Vladimir Dedijer ” BIHAČKA REPUBLIKA “

Ratni dnevnik II/I -1941-1944

Bihać. — Vesa, Paja Savić i ja svratili smo pre podne u komandu mesta i tu nas Pavle Pekić pozva da prisustvujemo saslušanju Mirkeca Golubovića, nesvršenog gimnaziste iz Bihaća, koji je učestvovao u ustaškim nedelima. On je još pre rata napustio gimnaziju, a do 1941 izdržavala ga je majka, koja je držala hotel u gradu. Mirkecov rođeni brat Dragan bio je sasvim drugi čovek. Dragan je od prvog dana pristupio partizanima i sam je aktivno radio protiv Nemaca i ustaša.

U Zagrebu je počeo da organizuje atentat na jednog nemačkog generala, ali je tom prilikom uhvaćen i ubijen. Međutim, njegov brat Mirkec bio je jedan od najokorelijih ustaških zlikovaca u Bihaću, gde je ubijeno preko 12.000 Srba iz grada i okolnih srezova. Mirkec je u zločinstvima učestvovao zajedno s ustaškim omladincima Davidom Pršom, Nikicom i Antom Vickovićem i Perom Šimićem.

Pavle Pekić nam je pričao, pre nego što je uveden Golubović, šta je ovaj zločinac počinio. Odmah, po napadu na Sovjetski Savez, ustaše su u Bihaću pohapsile masu naših omladinaca. Krajem juna 1941 godine stigao je u Bihać Maks Luburić i počeo da poučava domaće ustaše kako treba vršiti zločine. Sam Mirkec Golubović na saslušanju je pričao šta im je Luburić govorio. On nije priznavao da je on to činio, već je samo gledao:

— Luburić je pokazivao kako se jednim metkom može ubiti po deset ljudi. On je to naučio u Italiji, žrtve se poredaju jedna za drugom u potiljak i tada im se stavi na glavu, po duljini reda, jedna letva.

Ako je neko malo viši od ostalih, onda mu se glava »kvrcne« čekićem da se sagne, pa se tako dobije pravolinijski red glava. Poslije toga ispali se metak prvom u zatiljak i metak prođe svih deset lobanja. Na taj način se štede naboji…

Golubović je dalje govorio o uputstvima koja im je Luburić dao za klanje ljudi:

— Luburić je upozoravao da je mnogo praktičnije klati ljude nego ubijati ih vatrenim oružjem, jer se stvar obavlja brže i jevtinije.

Čovjeka treba preklati, prerezati mu grkljan, zatim povaditi sve isprave, dokumenta i, najzad, rasparati mu trbuh i baciti ga u vodu…

Pavle Pekić je zapitao Mirkeca Golubovića zašto je bilo potrebno da se para trbuh, a on se nasmejao i rekao:

— Baš sam ja to isto pitanje postavio Luburiću, a on mi je rekao da to treba činiti kako lješina ne bi isplivala na površinu!

Posle ovih teoretskih vežbi, Luburić je sa svojim đacima u Bihaću prešao na samo izvršenje zločina. Za prvi eksperimenat su poslužili zatvoreni skojevci Milan Obradović, Dušan Kuga i Braco Kavezon, studenti iz Bihaća, kao i Braco Radetić, član Mesnog komiteta u Bihaću,
jedan od najboljih omladinskih rukovodilaca u ovom kraju. Sem njih četvorice, pohvatani su desetak seljaka s Grmeča. Njih su krajem juna poveli noću iz bihaćke Kule i povezli kamionom prema Zavalju, selu ispod Plješevice, gde su kasnije vršena masovna ubistva našeg naroda.

Dušan Kuga je uspeo da od veže ruke u kamionu i da iskoči. To je bio odvažan čovek, učestvovao je 14 decembra 1939 godine na demonstracijama u Beogradu i tu je bio ranjen. Ustaše su gonile Kugu, ali on je uspeo da umakne. Ostali drugovi su iste noći pobijeni i bačeni u jamu. Kako je ovo Luburiću bio prvi slučaj da mu neko pobegne sa streljanja, upro je sve snage da pronađe Kugu. Ustaške patrole su krstarile i danju i noću po okolini Bihaća. Kuga se bio sklonio kod radnika na pruzi Bihać — Knin u selu Štrbački Buk. On je uspeo da
uhvati vezu s partiskom organizacijom u Bihaću i tražio je da mu se pošalje revolver i falsifikovana legitimacija, kako bi se prebacio u Srbiju, jer se u ovom kraju čulo da se u Srbiji već vode borbe protiv okupatora.

Luburić je bio besan. Ostao je u Bihaću, iako je po planu morao već da ode, i rekao da neće napustiti grad dok ne uhvati Kugu.

To mu je zaista uspelo preko Mirkeca Golubovića, koji je iskoristio poznanstvo svog brata Dragana i povezao se s našim drugovima. Pretstavljao se kao naš simpatizer, obaveštavao drugove o ustaškim racijama, pa kada je stekao poverenje nekih drugova, predložio im je da će on iz ustaškog stana nabaviti legitimaciju za Kugu. Plan mu je uspeo. Drugovi su bili pod prismotrom, nisu mogli da napuštaju grad, pa su poverili Mirkecu da odnese Kugi revolver i legitimaciju. Golubović je to prihvatio, a sobom je poveo desnu ruku Luburića, poznatog koljaša u Krajini Esada Kapetanovića, koga je ostavio s ustaškom zasedom na mestu kuda će naići s Kugom.

Tako je Kuga uhvaćen. Ustaše su ga svezale i povele Luburiću u Bihać. Ali hrabri student
Beogradskog univerziteta Dušan Kuga nije se dao živ u ruke Luburiću.

Kad je s pratnjom prolazio kroz klisuru između Loskuna i štrbačkog Buka skočio je u Unu. Nije mogao pobeći jer su mu ruke bile svezane. Ustaše su pucale za njim. Tako je poginuo.
Nije ovo jedino delo Mirkeca Golubovića. On je u zatvoru u Kuli učestvovao u silovanju naših drugarica Stane Sučević i Nade Beoković, a posle im je sekao vaginu bajonetom.

Preživeli drugovi iz Bihaća dali su iskaze tokom istrage kako je Mirkec nosio po džepovima ljudske oči. Kopao je te oči seljacima iz Podgrmeča i, pokazujući ih na korzou, govorio:

— Ja imam slabe oči i izvadio sam ove za rezervu, jer nema smisla da oni nose ovakve oči u zemlju …

Još je Pavle Pekić iznosio mnoga druga nedela Mirkeca Golubovića i objasnio kako je zločinac uhvaćen. On je, zajedno s nekoliko ustaša, pobegao u Zagreb posle oslobođenja Bihaća. Tu je, slučajno, sreo jednog našeg druga, koji je baš bio pušten iz koncentracionog logora. Viđali su se više puta i taj naš drug došao je na ideju da domami živog Golubovića u Bihać. Počeo je da mu govori da je njegov brat Dragan partizanski heroj, da Golubović ne treba ništa da se plaši, da njemu uvek ima mesta među partizanima, da on treba da se vrati u Bihać.

Mirkec se najzad odlučio i, pre desetak dana, stigao je u Bihać. Rekao je da hoće da stupi u partizane. Do danas mu Pavle Pekić nije nijednom postavljao direktna pitanja o njegovim zločinima, već ga je puštao da priča sam. Pošto je danas sav materijal bio sređen, to je Pavle Pekić odlučio da mu postavi direktna pitanja.

U sobu je uveden Golubović. To je visok mladić, ima plavu, nakolmovanu kosu, džemper s vatiranim ramenima, na prsima dve smučarske značke, a crvena mašna je prebačena preko džempera. Pokreti su mu široki, teatralni; kad puši, oblizuje cigaretu i baca dim u vis.

Tipični fićfirić s beogradskog korzoa. U njemu ničeg neobičnog. Na stotine ovakvih mladića i Ljotić i Pavelić uvukli su u svoje redove i od njih napravili krvnike. Ovo je pravi hitlerovski robot. Glup, zločin mu je postao zakon, i on ubija hladno kao što baca dimove u vazduh.
Pavle Pekić pita Mirkeca Golubovića kako su vršeni zločini na Garavici i drugim gubilištima u okolini Bihaća, a Mirkec mimo priča:

— Jednog dana išao sam ulicom prema Kuli, kad me zaustavi Kapetanović, ustaški satnik, i zamoli me da ga zamijenim, jer je zauzet, i da odvedem jedan transport na strijeljanje. Bilo je to oko podne, u kamionu se nalazilo oko četrdeset ljudi, isprebijanih i izmučenih, nabacanih jedan preko drugog. Odvezli smo ih na Klokot, pritoku Une.

Ja sam htio da ljude propisno strijeljamo, da ih postrojimo, pa tek onda da pobijemo, ali su ustaše navalile kao divlje i počele da kolju pojedince i da ih bodu noževima. Ljudi su jaukali i zapomagali, a ustaše su dotucale one koji su još davali znakove života, a neke su tako polužive bacali u spremljene rake…

Ja to nisam mogao gledati, već sam se riješio da prekratim muke tih jadnika, pa sam im ispaljivao jedan šus u glavu …

— Pa koliko si ljudi tako »rešio muka« ? — pita ga mirno Pavle Pekić.
— Ne sjećam se, imao sam u torbici pedeset do šezdeset metaka, pa sam sve to potrošio.

Morao sam ići sa narednim transportom, a municije mi je bilo nestalo …

Paja Savić odjednom prekinu Golubovića:

— Ti si zločinac, ti si razbojnik, ti moraš da platiš za sva ta ubistva!

Tako Paja pokvari Pavlu Pekiću istragu. Mirkec preblede, poče da popravlja mašnu. Tada mu Pavle Pekić postavi prvo otvoreno pitanje, pa zatim drugo. Došli su i svedoci:

Mehmed Midžić, koji je iz bihaćke Kule, u kojoj je bio zatvoren, gledao šta je radio Mirkec Golubović sa seljacima s Grmeča. U dvorištu Kule ustaše bi poredale Grmečlije u krug, svakom seljaku dali bi po toljagu i naterivali ih da trče u krug.

Ako bi neko posustao, onda bi ga onaj iza njega morao udarati. Ustaše su stajale pored seljaka, i, kad bi se neki zaustavio, tukli su ga, a ponekad i boli nožem.

— Nije tačno, — veli Mirkec, — da sam ja tukao one što su trčali da idu brže… Ja sam stajao izvan kruga i pokatkada podapeo nogu onima koji su trčali. Eh, što je bio jedan smiješan. Kad god sam mu podapeo nogu, složio bi se kao vreća. Ništa u sebi nije imao športskog …

Kad je Midžić rekao da su čupali brkove Grmečlijama i naterivali te naše seljake da ih jedu, Mirkec je opet rekao da to nije istina. Odbio je da prizna da je sa zlikovcem Pašagićem polio benzinom bradu svešteniku Tintaru i posle je zapalio. Kad je Pavle zapitao Golubovića zašto je vodio transporte na Garavicu i druga gubilišta, on je mimo rekao da je samo prekraćivao muke onima koje su ustaše izmrcvarile.

Prosto se bunio zašto se on uzima na odgovornost za ta dela.

— Ništa ja nisam kriv, — govorio je. Sve su to radili drugi, ja sam spasavao narod. Nikica Vioković bio je najgori. Jednom kad sam se vraćao sa strijeljanja prošao sam pored bivšeg hotela »Jugoslavija« i čuo neku dernjavu. Navratio sam se unutra da vidim o čem se radi.
Unutra je bila »Časna radna služba«. Srednjoškolci su galamili i vikali. Oni su jeli pekmez na kruhu, a Nikica je napravio vic bacivši im u pekmez čovečji prst…

Ušli su novi svedoci: Slavka Žardina i Raza Kovačević. Ove dve drugarice Mirkec je mučio. On sve to poriče, samo veli da je Razu nekoliko puta ošamario, ali da je to bilo »onako prijateljski i iz šale«.

Više nismo mogli izdržati. Vesa, Paja i ja izišli smo napolje. Paja je govorio da je mislio da će videti nekakvog Lombrozovog tipa, a ono običan fićfirić s korzoa. Vesa je objašnjavao da je ovakav tip zločinca baš karakterističan za fašizam. Na hiljade je ovakvih Mirkeca u Evropi. Glupi, gladni Hitlerovi roboti. Ali danas je pravda došla po svoje.

Večeras će istraga biti završena, pa će Mirkec Golubović pred sud.

Izgleda da će biti javno obešen.

Pregledao sam posle podne ustaška dokumenta koja smo zaplenili prilikom oslobođenja Bihaća. Iz njih se vidi da ustaše misle da upotrebe i otrovne gasove protiv nas. U izveštaju »posebnog izaslanika g. podpretsjednika vlade sa zadaćom da se podnese izvještaj o prilikama u Bihaću« veli se:

»Raspoloženje građanstva je vrlo tmurno, a takovo raspoloženje pojačava još i 6.000 izbeglica iz sela Ćukovi, Klisa, Orašac i Kulen Vakuf…

Prema planu generala Rumlera koji je određen da vodi operacije prema jugu i jugoistoku sadanje brojno stanje u Bihaću koje iznosi 3.000 momaka potpuno je nedovoljno za djelatnost šireg značaja…

General Rumler predlaže da mu se dopusti da pomoću zagušljivih gasova pročisti šume koje su nepristupačne brojnijim postrojbama vojske, budući se radi o brdovitom i šumovitom području, a mi općenito dijelimo takvo mišljenje.

Pored gornjih mjera potrebno bi bilo po županovom i mome mišljenju nastojati skloniti njemačko vojno zapovjedništvo da u ovaj kraj pošalje četiri ili pet bornih kola sa svojim stručnjacima da bi se prvenstveno pročistili prometni putevi na područjima predstojeće vojničke djelatnosti…«

Iz jednog drugog dokumenta ustaše priznaju da seljaci, Hrvati i muslimani, ne odobravaju pokolje Srba, pa ustaše predlažu da se pokolji vrše tajno:

»Kod odlaska u Vilusi pomenuta satnija Crne legije poklala je slijedeće familije:

Seljaka Dragu Gnjatića s 14 osoba; seljaka Jovu Prgomelju s 3 osobe; seljaka Stanka Prgomelju sa 7 osoba; seljaka Marka Prgomelju sa 2 osobe; seljaka Jovu Poleksija sa 3 osobe; seljaka Jovu Panića sa 6 osoba — svi iz Vilusa.Bogdana Jakovljevića sa tri osobe, Đorđa Jakovljevića sa 6 osoba, Milivoja Jakovljevića sa 5 osoba, sve iz zaseoka Dautrine; Joku Čović sa 6 osoba, Dragojla Zraka sa 4 osobe, Jovu šperca sa 2 osobe, iz zaseoka Amauti.

Radi ovog pokolja pravoslavnog stanovništva jako je negodovanje kod Hrvata katolika i muslimana, jer se oni sada boje osvete, tj. boje se da će izbjeglo stanovništvo navesti na njih partizane, te da će ih poklati… Bilo bi potrebno da se izda od nadležnih zapovjed da se žene i djeca kao i starci ne uništavaju javno na ovakav način.«

Veoma je karakterističan izveštaj iz koga se vidi način na koji Pavelić »organizuje narodno oduševljenje«. Jedan ustaški funkcioner, koji je iz Bihaća službeno otišao u Zagreb, javlja:

»Dne 3 travnja o.g. u kavani „Zagreb“ u Zagrebu na veče primio sam od g. profesora Alije Šuljka, podglavnog pobočnika slijedeće naloge:

Odmah treba skupiti 40 — 50 ljudi do 35 godina iz Krajine koji se imaju dobro očistiti, obrijati, podšišati i obući u narodnu nošnju i uputiti u Zagreb na proslavu godišnjice osnutka N.D.H.«

I najzad jedan dokumenat koji pokazuje da je pravilna taktika partizana — pucati na avion iz svakog raspoloživog oružja. Veliki župan šalje izveštaj na osnovu podataka vojske 24 septembra 1942:

»Tromotomi avion, koji je 22 rujna 1942 leteo iz Zagreba prema Bihaću i nosio ulje i streljivo… nedaleko od Vrnograča napadnut je od partizana, tako da su mu oštetili rezervoar. Zrakoplov se zapalio… pa se silom spustio. Pilot i posada od daljna tri zrakoplovca su istrčali,a neposredno iza toga nastala je eksplozija kojom je prilikom upropašćena cijela municija,ulje i razumije se sam zrakoplov…«

Uveče smo napustili Bihać i krenuli za Petrovac.

NEDELJA, 29 NOVEMBAR

Drinići. — Zadržao sam se u Petrovcu i svratio u Vrhovni štab kod Veljka i Terzića. Razgovarali smo o opštoj vojnoj situaciji. Naša ofanziva na istok dobro napreduje. Koča je po drugi put oslobodio Jajce, ali je, po običaju, svojim sitnim rukopisom poslao lakonski izveštaj:

»Jajce oslobođeno«.

Očekuju se podaci o plenu i našim gubicima.

PONEDELJAK, 30 NOVEMBAR

Drinići. — Naša ofanziva na zapadu takođe se lepo razvija. Kostini Krajišnici već treći dan vode borbu za Bosanski Novi. U toku su žestoke ulične borbe. Zahvaljujući plenu u Bihaću raspolažemo neobično jakom artiljerijom. Kosta je ispucao skoro hiljadu granata iz haubica na Novi.

UTORAK, 1 DECEMBAR

Drinići. — Dunula danas jugovina i skoro sav sneg odnela. Znam da je proleće još daleko, ali ovaj nestanak snega donosi novu snagu čoveku, pogotovu kada se uzme u obzir sve veći zamah ruske ofanzive. Svaku noć sedimo u redakciji do jedan-dva sata i čekamo izveštaj.

Večeras sam govorio našoj straži o značaju ruske ofanzive.U borbi za Jajce učestvovale su jedinice Prve i Treće divizije. Na levom krilu nalazile su se brigade Prve divizije (Prva proleterska i Treća krajiška), koje su napadale na sam grad preko Carevog Polja, Prva dalmatinska brigada udarila je na ćusinu, dok su druge jedinice Treće divizije delom uzele učešća u napadu na grad, a delom napadale komunikaciju Jajce — Vakuf. U ovoj akciji učestvovali su i bataljoni iz okoline Jajca, pod komandom drugova Marjanca i Vlatkovića.

Od ovih odreda kasnije je stvorena Sedmakrajiška brigada. Napad je otpočeo 24 novembra uveče, a u zoru 25 novembra Prva dalmatinska (ili Četrnaesta brigada) ovladala je Čusinom. U 19 časova otpočeo je opšti napad s pravca Carevog Polja i pre zore 26 novembra Jajce je bilo oslobođeno. Komandant Prve proleterske brigade, Danilo Lekić, u ovoj borbi prvi put je primenio koncentrisanu vatru bacača i automatskog oružja i naneo Nemcima znatne gubitke. Plen je bio neobično bogat. Zapljenjeno je nekoliko protivkolskih topova.

Istog dana posle podne jedna nemačka motorizovana kolona prodrla je u Jajce od pravca Vakufa.

Na samoj periferiji grada, kod fabrike hlora, nemačke tenkove zaustavila je uporna odbrana
jednog štaba Prve dalmatinske brigade kao i dejstvo protivkolaca sa Carevog Polja. Nemci
su uspeli da zapale deo kuće u kojoj su se naši drugovi nalazili, ali oni nisu hteli da se
predaju, iako je jedan od drugova izvršio samoubistvo, jer je mislio da će ga Nemci živog
uhvatiti. Pod rukovodstvom Zeka Vojvodića naši drugovi su se ogorčeno borili, bacajući kroz
prozore bacačke mine na tenkove, a uspeli su da ugase vatru u kući. U međuvremenu je ojačalo dejstvo protivkolaca sa Carevog Polja i Nemci su konačno bili odbijeni.

Posle toga, Prva divizija je napustila Jajce i krenula na izvršenje svog zadatka u Srednju Bosnu.

SREDA, 2 DECEMBAR

Drinići. — Italijani su napustili Grahovo. Prilikom našeg poslednjeg napada i oni i četnici pretrpeli su velike gubitke, a poslednjih dana stalno smo im sekli vezu s garnizonom, tako da su morali da evakuišu ovaj važan strategiski čvor. Na ovaj način povezaćemo se još bolje s Dalmacijom, gde se ustanak sve više širi.

ČETVRTAK, 3 DECEMBAR

Drinići. — Grupice ustaša, koje su umakle iz Bihaća prilikom borbi za grad, počele su da se okupljaju. Prošle noći ispalile su nekoliko metaka na kasarnu u Zegaru, gde se nalaze neki njihovi zarobljeni oficiri.

Jedan od tih oficira činio je neopisiva zverstva. On bi noću izvodio seljake iz zatvora, naređivao da kopaju rake za sebe, a onda bi svojim vojnicima davao nalog da postave seljake pred raku, komandovao da se uzmu na nišan, a zatim bi se predomislio. Tako bi po desetak puta mučio jadni narod, pa polovinu, najzad, pobio, a ostale vraćao u zatvor i istu
stvar ponavljao naredne noći.

PETAK, 4 DECEMBAR

Drinići. — Novi i Dvor nismo uspeli da oslobodimo. Nemci su se žestoko opirali. Primenjivali su novu taktiku. Puštali su naše borce na 50 metara od sebe i zatim otvarali vatru. Takođe i operacija oko Dvora nije urodila plodom.

Nemci su poslali velika pojačanja i jedna njihova tenkovska kolona iznenadila je neke jedinice Hrvatskog korpusa na čistini.

U borbama kod Dvora imali smo 250 drugova izbačenih iz stroja, a od toga 80 mrtvih. Bosanski korpus je u bici za Novi imao 60 mrtvih. Broj mrtvih će se još povećati, jer je veliki broj ranjenika na umoru. Ovi gubici nas teško pogađaju, ali moramo ih očekivati.

Vojska nam je narasla iz partizanskih odreda u krupne jedinice koje vode frontalne borbe s neprijateljem. Ipak, svaki borac je dragocen. Krajina, evo, već godinu dana krvari, najbolji ginu, teško će se nadoknaditi takvi gubici.

U domobranskoj vojski sve jača diferencijacija. U borbama za Novi predao nam se veliki broj domobrana. Prvi je prešao kapetan, Rus Gavrilčenko, komandir jedne baterije haubica prvog topničkog sklopa, oficir bivše jugoslovenske vojske. Gavrilčenko je naredio da se u šumu prenese oko 700 granata za haubice, a kad su naše jedinice prišle njegovoj bateriji, on je komandovao da svi vojnici legnu na zemlju i da niko ne puca.

Kad su naši naišli, Gavrilčenko se podigao i predao čitavu bateriju. Partizani i domobrani su se grlili, a zatim zaigrali kolo oko haubica. Gavrilčenko je došao u Petrovac i posetio je Staroga. Na polasku mu je rekao:

— Boriću se s vama protiv Nemaca i njihovih slugu, a najviše bih voleo da se prebaoim u Rusiju.

Sem Gavrilčenka u borbama za Novi predalo nam se još nekoliko oficira, poručnici Čerić, Popravko, Zetković, Rak i natporučnik Rodemant. Sem toga Bosanski korpus zarobio je veliki broj domobrana, oko 850 sa 13 oficira. Zaplenjene su 4 haubice, 2 brdska topa, 750 granata za haubice, 850 pušaka. Izbačeno je iz stroja preko 1000 neprijateljskih vojnika, uglavnom Nemaca i ustaša.

Na istoku Nemci pokušavaju svim silama da se probiju u Jajce. Hoće po svaku cenu da ovladaju komunikacijama u dolini Vrbasa. Prema našim obaveštenjima krenule su skoro sve snage 718 nemačke divizije.

Treća divizija i Sandžaoka brigada imale su teške borbe.

SUBOTA, 5 DECEMBAR

Drinići. — Prvi dopisi za »Borbu« počeli su da stižu.

Piše Jovan Popović o borbi na Sitnici:

»Nemci, ustaše i nekoliko četnika, s g-đom Drenović, sakrili su se u jednu džamiju i odatle davali otpor. Naš bacač udario je posred džamije i sve ih pobio sem Drenovićevog deteta. Ono je predato na čuvanje jednoj porodici. To dete neće imati prilike da pođe sramnim putem svoga oca, jer će uskoro naš narod biti oslobođen svih narodnih izdajnika Drenovićevog kova.«

NEDELjA, 6 DECEMBAR

Petrovac. — Jutros sam do pet radio — prelamali smo četvrtu stranu »Borbe«. Pisao sam u dva izjutra međunarodni vojni pregled. Žilavi su Nemci, oca im njihova. U Africi se uporno brane. Pokušavaju da se zadrže između Volge i Dona. Evo, i kod nas se tuku kao stoke. Ušli su juče u Jajce, ali su platili s 300 mrtvih i ranjenih. Naši gubici — 50 ranjenih i mrtvih.

Sada smo im fabriku sasvim udesili. Odveli smo im i sve inženjere. Nemcima je mnogo stalo do ove fabrike. Davali su premije za opravku, naručili novu centralu iz Mađarske. Sada smo im polupali i elektrolizu. U dvorani bivšeg Sokolskog doma, koji su partizani opravili,
večeras je održana jedna od najznačajnijih konferencija u ovom našem ratu. Preko 160 žena, delegatkinja iz svih krajeva zemlje, došlo je na prvu konferenciju AFŽ-a.

Veliku ulogu odigrale su naše majke i sestre u ovom ratu. U mnogim krajevima na njihovim plećima leži glavni teret rata.

To se naročito oseća u Lici, Krajini, Kordunu, Baniji, Dalmaciji, u krajevima gde je ustanak prvo izbio. U mnogim odborima sede žene. Na divan način su naše žene ostvarile ravnopravnost. Nikakvih pisanih zakona nema, niko nije žene pitao imaju li prava ili ne da brane svoja ognjišta, da hrane i odevaju svoju vojsku. One su svojom krvlju, znojem i samopregalaštvom postigle ravnopravnost. Značajno je da je to ostvareno u onim krajevima naše zemlje koji su do rata bili poznati kao najkonzervativniji, gde je položaj žene bio ravan robu.

Još je veća stvar što se niko od muškaraca, od starih seljaka, ne buni protiv položaja koji je žena zadobila u našem ratu. Sve to izgleda tako prirodno, tako razumljivo, da nikako drukčije i nije moglo biti. žene su tu ravnopravnost izvojevale u stotinama ljutih bojeva, u pozadini i na frontu. Velike je reči rekao večeras Tito:

— Ja se ponosim time što stojim na čelu armije u kojoj ima ogroman broj žena.’ Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svom heroizmu, po svojoj izdržljivosti, bile i jesu na prvom mestu i u prvim redovima, i svim narodima Jugoslavije čini čast — što imaju takve kćeri.

Divno je bilo posmatrati dve devojke s puškama o ramenu kako stoje s jedne i druge strane bine, dok je Stari govorio. Jedna je bila Crnogorka, mislim iz četvrte crnogorske brigade. Kako su Crnogorke jurišale na Bugojno, na Kupres!

Mnogo ih je izginulo. Ova devojka s puškom o ramenu stoji kao simbol stotina naših junakinja koje su pale u ovom ratu.

U ime Partije konferenciju je pozdravila Cana Babović. Bila je i jedna tačka izvan programa. Molila je da govori nepismena seljanka Mika Pećanac, iz okoline Drvara. Popela se na govornicu zajedno sa svojom torbom. Sklopila je ruke i počela da govori, da ukazuje na onaj veliki preporod, onaj silni proces koji je počeo da se razvija među ženama u ovom ratu. Završila je ovim rečima:

— Ja sam željna istine i pravde, a koliko sam videla istinu i pravdu, ona je sva u komunista!

Od neobičnog je značaja ogromni ugled koji uživa naša Partija među ženama. Jedna Dalmatinka priča posle konferencije kako u Dalmaciji stare žene sada govore, naročito u onim krajevima gde su četnici zajedno s Italijanima palili crkve, dok smo mi branili i crkvu i selo:

— Da živi djevica Marija i Komunistička partija!

Još su večeras lepo govorili Simo Miloševič i Mihajlo Švabić u ime omladine.

Sutra drži Mitra politički referat, a Cana Babović organizacioni.

Večeras je stigla vest da 4 decembra za malo što Nemoi nisu upali u štab Treće divizije.

Srećom, na vreme su ih opazile naše patrole. Ali, poginuo je komandant Prve dalmatinske brigade i zamenik komandanta Treće divizije, drug Božo Bilić, španski dobrovoljac. On je usled magle naleteo na Nemce.

Sada imamo dve divizije s one strane Vrbasa. Neprijatelj je, međutim, neobično uporan. Povratio je Jajce, ali smo mi na zapadu oslobodili Vrliku, važnu raskrsnicu u Dalmaciji.

Ustaše su nas preduhitrile pre neki dan i prodrle iz Livna skoro sve do Glamočkog Polja. Tako je naš napad na Livno zastao.

Oslobođenje ovog grada biće od velikog značaja za našu vojsku. Razbićemo obruč koji se nalazi oko nas, a tako isto pomoći će se razvoj ustanka u Dalmaciji.

PONEDELJAK, 7 DECEMBAR

Petrovac. — Razgovarao sam sa dr Simom Miloševićem o njegovom putu po Cazinskom srezu u kome živi 54.000 muslimana. To je najkompaktniji muslimanski srez u Jugoslaviji.

U tom kraju postoje 54 džamije a ona u samom Cazinu, po recima Cazinlija, najveća je u Jugoslaviji. Cazin je srez sa devet gradova, devet kapija Bosanske Krajine.

Nurija Pozderac je svuda istupao i pozivao narod u partizane. Muslimanske mase su se pokrenule. One osećaju da nikada nisu bile u takvoj opasnosti ni od četnika ni od ustaša kao sada. Pavelić je pokušavao da stvori jednu SS – diviziju od krajiških muslimana, ali smo ga pretekli oslobođenjem Bihaća i Cazina. Već prvih dana javilo se u brigadu dobrovoljno preko dve stotine boraca. Odličan je to element. Krajiški muslimani su neobično uporni i smeli borci.

Priča d-r Simo kako se u narodu sve više čuje da Hitler i Musolini gube rat. Još nisu svi na našoj strani, ali glavna masa je već neutralisana. Uviđa narod da smo mu prijatelji, da ima kod nas pravde, da mu veru i din ne diramo.

Mnogo mi je žao što sam se morao vratiti u Driniće da dam brošuru o Jasenovcu u štampu. Po silnom suncu jahao sam na malom, ali živom tovarnom belcu, koji kasa sitno kao miš.

UTORAK, 8 DECEMBAR

Drinići. — Radimo brošuru o Jasenovcu, jednom od najstrašnijih dokumenata današnjice. Nekoliko drugova Jevreja ( Morie Danon, Morie Romano i Solomon Katan )pobeglo je iz logora, pošto su prvo ubili stražara.

Preplivali su Savu i stigli na Kozaru. Nikica Pavlić je sredio njihove utiske. U brošuri se pominju imena stotina naših poznatih drugova koji su ubijeni u tom logoru. Svratio sam u štampariju i pričam kako će ta brošura imati velikog odjeka u narodu. Solomon
Romano, tih, miran radnik, po svom držanju najbolji u čitavoj štampariji, ćuti danas, ne diže glavu sa sloga. Mislio sam da je bolestan, ali mi tiho reče:

— Ja ne mogu da spavam od kako sam počeo ovo da slažem.

Nisam odmah shvatio šta misli, pa ga pogledah. Solomon nastavi:

— Tamo su mi odvedeni otac, majka, tri sestre i dva brata. I ja sam bio s njima u kući 1941 godine, ali sam iskočio kroz prozor, pa pravo u partizane…

Solomonov otac bio je siromašni limarski radnik. Kada sam za vreme ručka pričao o ovom slučaju, mali Albert saže glavu. Posle drugovi rekoše da su i njemu ustaše odveli u Jasenovac oca, majku i dve sestre …

Odmarao sam se posle podne i kroz san čujem pucanje i eksploziju. Mislio sam da to u radionici s one strane sela probaju bacače. Kad sam izišao napolje, lelek žena, kuknjava. Điđa mi objasni sve. To su se vraćali krajiški proleteri. Krenulo je 300 momaka s Grmeča u februaru 1942 go dine, najbolja vojska krajiška. U Foči smo bili obavešteni da će stići preko reke Bosne do nas, ali su morali da vode teške borbe s Nemcima i četnicima između Vrbasa i Bosne.

Tu je bataljon bio razbijen, zarobljen je i njegov komandant Zdravko Celar; junački se držao na streljanju pred četničkim karabinima. Preko stotinu drugova uspelo je da se prebaci preko Save u Slavoniju, gde su mnogo pomogli razvoju ustanka.

I najzad se 87 proletera vratilo u Krajinu preko Kozare. Iz Drinića je otišlo šest boraca, a pet se danas vratilo. Ovih pet su zapucali kad su došli pred selo, a porodica onog šestog zakukala. Sva petorica su došli u kuću druga, koji je ostao negde između Vrbasa i Bosne, i rekli porodici:

— Ne kukajte, mnogi su izginuli, nije on sam …

Predveče su svratili u našu redakciju i razgovaraju s Đidom. Vele da su čuli preko »Slobodne Jugoslavije« da se Krajina dobro bori, samo nisu znali da je Petrovac oslobođen. Mislili su da su još ustaše u njemu.

Sva petorica su dobili otsustvo po mesec dana, ali ni jedan neće duže ostati od tri dana. Hoće samo da vide porodicu i da uzmu preobuke.

— Idem u Prvu krajišku brigadu! — veli jedan.

Borbena krajiška krv. Do duboko u noć razlegala se pesma pet krajiških proletera iz Drinića.

(Jedan od ove petorice drinićkih proletera, kapetan Dušan Banjac, veli da je od blizu tri stotine boraca Prvog krajiškog bataljona do 1945 u životu svega 20 drugova. Prvog marta
1942 krenula je Grmečka proleterska četa iz Srpske Jasenice (ispod Grmeča) za Celinac, više Banja Luke. Usput su naišli na kozaračku četu i zajedno su imali borbu s četnicima, kojom je prilikom ranjen u glavu Mladen Stojanović. U Ćelincu je formiran Prvi bosanski proleterski bataljon od Kozaračke, Podgrmečke i Drvarske čete. Kozaračka i Drvarska četa otišle su da napadnu Kotor Varoš, a Podgrmečka u Prnjavor na ustaše. U to vreme su četnici u Jošavki napali našu bolnicu, zarobili Mladena Stojanovića i posle nekoliko dana ubili ga.

Podgrmečka četa napala je ustaški logor. U ovoj borbi učestvovao je i Danko Mitrov. Spanac, komandant Četvrtog krajiškog odreda (Srednja Bosna). Međutim, 2.500 četnika opkolilo je naše borce koji su napadali ustaški logor. Tako su naši bili razbijeni. U probijanju na Motajici, gde su učestvovale sve tri čete, zarobljen je Zdravko Celar, komandant bataljona, zajedno sa Savom Trikićem i Obradom Košpićem. Tu je bio ranjen i zastavonoša bataljona Rade Mirković.

On je bio ranjen, ali je dalje jurišao i poginuo. Zdravko Celar se junački držao i govorio četnicima da su sluge okupatora. Četnici su ga streljali. Celar je proglašen za narodnog heroja. Savo Trikić i Obrad Košpić uspeli su da se iščupaju iz ruku četnika. Danko Mitrov je kasnije poginuo.

I on je proglašen za narodnog heroja. Ostatak proleterskog bataljona probio se na planinu Motajicu. U ovoj borbi izgubio je blizu 200 ljudi. Na Motajici su ostali devet dana, hranili su
se puževima i bukovom korom. Posle toga je rešeno da se pređe preko Save u Slavoniju.

Deset drugova se dobrovoljno javilo da po oluji preplivaju Savu i s one strane dovedu čamce kako bi se bataljon prebacio u Slavoniju. U buri su se četiri druga udavila, među njima i Rudi Poje, radnik iz Drvara. On je sve do poslednjeg trenutka klicao Staljinu i Crvenoj armiji. Zeleznička pruga Zagreb — Beograd pređena je blizu Slavonske Požege, kada je puškomitraljezac Pero Kecman (kasnije je postao komandant bataljona, a poginuo je u Petoj ofanzivi) ranio dva stražara. Bataljon se posle prebacio na Bablju Goru i posle tri dana se povezao s drugovima u Slavoniji. Odmah je izvršena akcija na Kamensku, više Slavonske Požege. Nije prošlo nijedno veče, a da bataljon, pored akcija, nije davao priredbe. Posle dvomesečnih borbi širom Slavonije u zajednici sa slavonskim partizanima, krajiški proleteri su se vratili u Bosnu.

Susreli su se s partizanima iz Banije. Izvršili su zajedno napad na petrolejske izvore kod Gojila. Najteže su borbe bile na Grubišnom Polju, gde je poginuo Vlado Kecman, iz Drinića. Više Daruvara, u selu Bijela, 40 proletera vodilo je borbu sa 500 ustaša i domobrana zadržavajući ih punih sedam sati. Ranjen je tu komandant bataljona Joja Runić, naslednik Zdravka Celara. Ranjen je i njegov zamenik. Sledećeg dana na istom mestu poginuo je drug Đuro, novi komandant Krajiškog proleterskog bataljona. U Krajinu je stiglo 86 drugova i razmešteni su kao rukovodioci u Četvrtoj i Petoj diviziji. U životu je još 20 drugova)

SREDA, 9 DECEMBAR

Petrovac. — Došao sam danas do Vrhovnog štaba radi statistike naših borbi za šest meseci u Bosanskoj krajini. Dosta retko svraćam do drugova, pa mogu lakše da primetim velike promene koje su se dogodile u organizaciji samog Vrhovnog štaba. Ovde se oseća velika promena, vidi se da smo postali zaista redovna vojska, s divizijama. Novi otseci su sada
stvoreni i pravilno funkcionišu.

Sedeli smo Terzić, Veljko i ja do duboko u noć. Terzić priča kakav je bio život u dvoru 1930 do 1932 godine. Kraljica Marija se po čitavu noć kockala u dvoru, bilo je tu nekakvih princeza nemačke krvi. Orijent-ekspresom su donošeni filmovi iz Pariza, prikazivani kraljici, pa odmah iste noći vraćani.

— Oficiri su stajali kao kipovi i samo bi glavom napravili poklon, kada bi kraljica pored njih prošla, — veli Terzić i ustaje sa stolice,pa staje pored zida i pokazuje kako se pravio poklon.

Svi smo se slatko smejali. Posle Terzić priča o borbama u Crnoj Gori i Sandžaku. Hrabro se on pokazao od prvog dana.

Oko ponoći dođe Jordan Nikolov dalmatinski politkom. Veliko je vrenje u čitavoj Dalmaciji. Nove će se brigade osnovati. Mi možemo svakog časa da uđemo u Knin i Sinj. Veljko se sprema za Livno.

ČETVRTAK, 10 DECEMBAR

Drinići. — Nosi me konjić putem za Driniće. Sunce izišlo i sija kao usred leta. Čudno ti je ovo vreme. Nama ide na ruku, jer da su Nemci u ofanzivi, ne bi nikako valjalo. Njihovi tenkovi mogli bi lako ići u svim pravcima.

Kada sam stigao u Driniće prelete nas jedan italijanski bombarder, potpuno beo. Nije bacao bombe, već letke. Sumnjiva stvar!

Čuvaj se Danajaca i kad ti letke bacaju. Uoči ofanzive neprijatelj pokušava da nas zbuni lecima i lažima. Piše Italijan u letku kako mi narodu tvrdimo da su Rusi već na Savi!

Uveče Đido priča s Điđom, koji je širio »alemantne vesti«, kako reče jedan član Narodnooslobodilačkog odbora. Điđa kod nas svako veče sluša radio. Điđa se ne uzima na odgovornost što je širio panične vesti — teško bi se našao takav čovek u Drinićima i Petrovačkom Polju — već zato što je preuveličavao partizanske pobede. Rekao je da su partizani na pruzi Beograd — Zagreb srušili 100 vozova, a radio javio svega pet!

Điđa suče brkove, a Đido mu objašnjava kako mi partizani uvek treba istinu da govorimo.

PETAK, 11 DECEMBAR

Drinići. — Doznadosmo da u ovom selu postoji partiska jedinica. Moraćemo pomoći tim našim drugovima — drže po tri sastanka nedeljno — od šest uveče pa do tri ujutru. Pioniri su sila. Vrše stalnu ofanzivu na našu redakciju — delimo im hartije i pera.

Điđina ćerka Koviljka prva uspostavila vezu s našom redakcijom. Došla do Đide i traži olovke i hartiju, najmiliju stvar za krajiške pionire. Oni vam neće tražiti ni dinar, ni
bonbone, ni cigarete, već olovku i hartiju. To je živi dokaz velikog preporoda koji se dogodio u našem narodu. To je svetli znak naše srećne budućnosti, kada će kultura biti svojina i Drinića. Mala Koviljka, koja liči mnogo na svog brata vodnika u Trećoj krajiškoj brigadi, sada piše revers za primljene olovke i hartiju, a radnik iz štamparije Bajica u šali
je grdi i kaže joj da će je istući. Ona se isprsi:

— Druže, onaj koji bije decu, taj će ići pred narodni sud!

»Planula Bosna«, kako kaže Sreten Žujović Crni.

Lepo živimo u ovom našem selu. Kako u zoru čovek uživa kad iziđe na oštri planinski vazduh i pogleda u Oštrelj, Klekovaču i preko prostranog Petrovačkog Polja. Gledam jutros ovu lepo tu i razgovaram sa stražarom Mijom iz Livanjskog Polja. To je jednostavan bosanski seljak. Kod nas je već dva meseca. Svi se zajedno hranimo, odlazimo na sastanke
stražara. Mijo danas ide u prateću četu Vrhovnog štaba. Ponosi se, ali mu je žao što napušta našu štampariju.

— Žao mi je što moram da idem, jer je ovde pravda! — veli on.

SUBOTA. 12 DECEMBAR

Drinići. — Noćas smo dugo sedeli i čekali šta će Moskva javiti s Istočnog fronta. SIB je izdao vanredno saopštenje. Kod Staljingrada od 19 novembra do 11 decembra ubijeno je 94.000 Nemaca, zarobljeno 72.000. Topova zaplenjeno i uništeno 3.068, tenkova 2.058, mitraljeza 6.121, a kod Rževa ubijeno 75.000 Nemaca, a zarobljeno 2.100, zaplenjeno topova 1.091, tenkova 606, mitraljeza 2.283, automobila 1.770. Ruši ruski valjak! Opasan
sam strateg!

NEDELJA, 13 DECEMBAR

Petrovac. — Đido nam je pročitao zanimljivo pismo PK za Dalmaciju. Drugovi veoma pravilno procenjuju situaciju. Usled povlačenja Italijana iz mnogih manjih dalmatinskih garnizona radi koncentracije duž obale, usled razvoja vojne situacije na Istočnom frontu i u Africi — uskomešali su se petokolonaši svih dlaka. Od članova Jenese pa sve do reakcionara iz HSS-a u Splitu je stvoren blok, naravno protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Znaju naš uticaj u narodu, pa ne smeju da napadaju otvoreno, već se maskiraju.

Mi ćemo odgovoriti pojačanim političkim i vojničkim radom. Đido smatra da drugovi iz Dalmacije samo greše kada pretpostavljaju da može doći brzo do iskrcavanja savezničkih trupa na našoj teritoriji. Vojnički uslovi za to još nisu sazreli, najbliža saveznička pomorska baza nalazi se čak na Malti. Pitanje našeg stava prema ovoj savezničkoj operaciji — potpuno je jasno.

Ako to iskrcavanje bude imalo za cilj slabljenje okupatora, mi ćemo ga pomoći svim vojnim snagama.

Ako se, opet, Englezi iskrcaju da guše našu borbu, da se iskrcavaju kad mi već budemo izbacili Nemce s teritorije Jugoslavije, kao i one koji su pomagali Nemce, to će biti intervencija, gaženje osnovnih principa Atlantske povelje, gaženje naših nacionalnih prava, atak na našu nezavisnost, pa bismo se u tom slučaju oduprli.

Engleska vlada sve jače brani Dražu Mihailovića. Sada radio London veli:

»Ovde britanska radio stanica«

Pa onda englesko ministarstvo vojske pohvalilo Dražu Mihailovića povodom njegovog odlikovanja 30 boraca koji su ubili 500 Nemaca!

A u Americi nezavisni novinar Baldvin raskrinkao Dražu preko »Njujork tajmsa«. Sve je ovo vrlo logično. Hitler nam je zajednički neprijatelj — to jest SSSR-u, Britaniji i nama. Još je jak. U interesu je i jednih i drugih da se on potuče. Naravno, engleski imperijalisti sada pomažu one struje na koje će se osloniti u drugoj fazi — to jest na veliko – srpsku reakoiju — Dražu Mihailovića, na kapitalističke grupe. Draža sarađuje s okupatorom takođe sa znanjem Engleza.

To se jasno vidi i iz zaplenjenih dokumenata. S Italijanima javno, s Nemcima nešto skrivenije. To ne menja stvar. Englezi se ne bore na kontinentu, te se i njihove snage ne bore. A ako se narod bori, onda mu te iste struje ometaju borbu, jer time se one izoluju, raskrinkavaju, nemaju nikakvih šansi u drugoj fazi. Čista računica. Zato se ne treba čuditi, ali treba osuđivati — tu izdaju, svu gadost koja zaudara od londonske stanice. Opravdan je onaj duboki gnev naših boraca kada slušaju one podlosti iz Londona o »heroju Draži«. Rat je razgolitio sve odnose. Ali, logična činjenica je najjača logika. Ovo pitanje je dodirnuo Zogović u ovom broju »Borbe«, to jest samo jedan deo:

»U Londonu, na sedmom spratu podzemnog mramornog hotela, živi čudna družina, koja danju ne radi ništa sem što mijenja i troši naše narodno zlato, a noću se skuplja i radi — narodu o glavi. Ta družina naziva sebe jugoslovenskom vladom. Ona ima svog ministra na strani, svog otpravnika poslova pri Osovini — Dražu Mihailovića. On — poput ustaša koji su, umjesto statistike, slali svojim poglavnicima burad srpske krvi i kotarice očiju — šalje svojim poglavnicima šifrirane suze, šifriranu krv i glave našeg naroda, naših osvetnika i ustanika. I za to dobija činove i ordene«.

Nedavno je kralj Petar II na predlog Draže Mihailovića odlikovao Karađorđevom zvezdom Uroša Drenovića, koji je još u aprilu mesecu 1942 potpisao u Mrkonjićgradu otvoreni sporazum s ustašama za borbu protiv partizana. Taj je sporazum objavila čitava ustaška štampa, a Drenović otada slobodno ulazi u Mrkonjićgrad i Banju Luku, i, zajedno s
Nemcima i ustašama, vodi borbu protiv nas. Evo jednog značajnog dokumenta koji daje punu sliku Dražinog vojvode s Manjače:

Ante Zličarić, zapovednik ustaške bojne, piše 28 maja 1942 godine glavaru glavnog stožera ustaške vojnice u Zagrebu broj 453/42:

»… Meni je taj Drenović rekao da ne traži ništa za sebe do li da im se poštede životi i imetak, te da nekoliko njegovih ljudi, koji su ranije bili državni službenici, natrag dobiju državnu službu. Da najbolje misle dokazuju time što je Drenović preselio svoju porodicu u Varcar Vakuf. Za uhvaćene vođe partizana traže od nas otkupninu, a i novac za pripomoć, pa iz toga vidim da bi se novcem mnogo toga dalo postići. Za sada imaju uhvaćena tri partizanska vođa i to Šolaju, učitelja Nemanju i lugara Dušana Rakitu…

Mišljenja sam da moraju postojati posebne novčane navjere (krediti) za obaveštavanja, jer sam ustanovio, da većinu četničkih vođa možemo za novac ili bilo kakvu uslugu kupiti…»

Danas smo objavili vest Jovana Popovića o pogibiji Drenovićeve žene i pronalasku njegovog deteta. Đido je stavio naslov — jedna od najhumanijih misli u ovom ratu na koju sam naišao. Napisao je:

»Dete nije krivo«.

Dok kralj Petar odlikuje izdaju, evo šta smo mi učinili samo u Bosanskoj Krajini i Zapadnoj Bosni (Prozor, Duvno, Livno ne spadaju u Krajinu) za ovih šest meseci. Izveštaj sam pravio na osnovu službenih podataka Vrhovnog štaba:

Oslobodili smo 37 gradova, neke nam je neprijatelj otimao pa smo ih ponovo morali oslobađati: Bihać, Prijedor, Jajce dva puta, Krupa dva puta, Kozarac, Ključ, Dobrljin, Glamoč, Mrkonjić tri puta, Sanica tri puta, Petrovac, Drvar, Grahovo, Konjic, Prozor, Livno, Duvno dva puta. Gornji Vakuf, Kreševo, Bradina, Fojnica dva puta, Šujica dva puta, Cazin
dva puta, Bužim, Kladuša, Cetingrad dva puta.

Jurišali smo na Novi, Sanski Most, Dubicu, Donji Vakuf, Bugojno dva puta, na Kupres tri puta, naneli neprijatelju znatne gubitke, ali nismo uspeli da osvojimo ta uporišta.

Mnogo se naše krvi prolilo u jurišima na ove gradove. Mnogo je srbijanskih i crnogorskih proletera ostalo po Zapadnoj Bosni. Mnogi su krajiški momci pali u plahovitim jurišima, ali su neprijatelju naneseni daleko veći gubici.

Ubijeno je 17.035 neprijateljskih vojnika, među njima 2.500 Nemaca. Broj zarobljenih i puštenih domobrana iznosi 17.500 ljudi.

Zaplenili smo 45 topova, 69 bacača, 248 teških i 383 puškomitraljeza i 9.100 pušaka. Uništeno je 19 tenkova i 4 aviona.

Dok ovo pišem potmulo se čuje grmljavina od Sanskog Mosta. Tamo se već nekoliko dana vodi žestoka borba. Bolnica u Petrovcu prepuna je ranjenih Krajišnika i devojaka.

Neprijatelj je koncentrisao u Sanskom Mostu 2.000 domobrana, 1.000 ustaša i četnika i 400 Nemaca.

Naši su zauzeli levu polovinu grada, zaplenili 4 topa i 4 bacača i zarobili 200 domobrana.

Glavni otpor pružaju Nemci. Oni revolverima gone domobrane na položaj i tuku ih štapovima.

Razgovarao sam s Velimirom Terzićem o opštoj vojnoj situaciji, pa posle počesmo da govorimo o držanju katoličkih sveštenika u Zapadnoj Bosni.

Terzićev zet, Dušan Radović, prilikom našeg prvog napada na Jajce, živeo je u tom gradu. U toku borbi on se sakrio s nekim katoličkim kaluđericama u jedan podrum.

— Eto idu partizani! — viknuo je neko, — a kaluđerice počeše da skidaju sa sebe mantije i ostadoše samo u reklama i suknjama. Posle su pronašle neke prnje i tako su izišle iz podruma.

»Sve će nas poklati partizani«, govorile su one.

Međutim, ne samo da im nije ništa falilo, već su im crkve za sve vreme bile otvorene, čak su i njihove škole slobodno radile, zvona zvonila po čitav dan. Tako je po čitavoj oslobođenoj teritoriji.

Tu slobodu zloupotrebio je fra Viktor Slišković pomoćnik gvardijana manastira Šćita. Njemu smo jednom poštedeli život, kad je uhvaćen u manastiru iz koga su ustaše i fratri pucali
na Kraljevački bataljon i ubili nam šest drugova. Sada je preko jedne naše partizanke, Hrvatice  otkrivena ustaška zavera. Fra Viktor je počeo da govori devojci kako ona, kao prava katolikinja, treba da se bori protiv partizana.

Devojka je bila pametna, pravila se da odobrava reči fra Viktora, pa je ušla u čitavu njihovu organizaciju. Pored ostalog, obavestili su Nemce u Sarajevu koje su naše jedinice u gradu, kolika im je snaga, i tražili su da se grad bombarduje. Fra Slišković je uhapšen, a zajedno s njim i čitava njegova organizacija, oko četrdeset ljudi na broju.

PONEDELjAK, 14 DECEMBAR

Na motociklu. — Danas sam prevalio 140 kilometara po našoj oslobođenoj teritoriji. U zoru sam na konju krenuo iz Petrovca do Drinića, odmah zatim vratio se u Petrovac, seo na motocikl pa prešao 104 kilometra, do Bihaća i natrag, a zatim još 12 do Drinića.

Buja život na našoj oslobođenoj teritoriji. Veće u Bihaću pravi planove da raspiše zajam od 500 miliona dinara. To je već gotova stvar, samo se postavlja pitanje kako će se bonovi štampati. Razmišljao sam na motoru, dok sam se vraćao, o životu u ovom delu Jugoslavije koji smo oslobodili, otrgli od Hitlera. Kako život napreduje na njemu u svakom pogledu!

Vraćajući se u Petrovac prošli smo oko 300 kola.

Danas je bio pazarni dan u Bihaću. Došli seljaci sa svih strana. Cene su čak počele da padaju. Jabuke 26 kuna. To je nekoliko puta jevtinije nego na okupiranoj teritoriji. Srećem neke Drinićane koji su kupili kukuruz, a prodali vunu. Bihać ima dosta hrane. U mimo doba izvozio je 300 vagona. Juče je u Bihaću bio veliki zbor na kome je učestvovalo preko četiri hiljade ljudi.

Govorio je Nurija Pozderac. Počeo je narod ovog kraja da se otkravljuje. Ne puca se više noću oko Žegara. Svečano su se zaklele dve muslimanske dobrovoljačke čete od 180 ljudi.

Uspeli smo zasad da neutrališemo veliki deo muslimanskih masa, upornim radom pridobićemo ih za sebe. Ustaše su ovde vodile jaku propagandu govoreći da mi ubijamo sve muslimane, da rušimo džamije. Sada svet vidi da to nije istina. Još jedan korak, pa će nam prilaziti u masama, dizati pušku protiv Nemaca i ustaša. Ali za to treba rada, upornog.

Motocikl juri, grabi preko Petrovačkog Polja, oštar vetar nas seče, ja sam se skupio u svoj kratki kaput i gledam u nebo, u bistre zvezde.

Misli idu svojim uobičajenim tokom. Kada sam god slobodan od posla, od stvari oko sebe, izlaze mi slike dragih drugova koji su izginuli.

Izlaze mi njihove slike i sećam se događaja koje smo zajedno preživeli.

Večeras se setih Đure Strugara. Tačno na današnji dan, pre tri godine, baš u ovaj čas, 14 decembra u sedam sati manje dva minuta, Đuro Strugar i Mirko Tomić poveli su u demonstracije našu grupu advokatskih pripravnika — partijaca, kandidata i simpatizera, bilo nas je oko 40. Marko, Trša i Dakić rukovodili su čitavom manifestacijom. Oni su
bacili prvi poklik među radnicima, a od naših prvi je prihvatio Mirko Tomić. Od »Vračara« odmah se začula paljba. Glavna masa krenula je Beogradskom ulicom uzbrdo. Nisam se odvajao od Đure Strugara. Bacili smo parole:

— Dole imperijalistički rat!
— Dole skupoća!

Ispred Aleksandrove ulice neko me je uhvatio za ruku. Mitra je stajala pored mene i uzvikivala parole. Tako smo išli zajedno, ruku pod ruku, Đuro, Mitra i ja, sve dok jedan student, mislim da je bio Trša, nije počeo da govori. Kad je završio, pošli smo ka Vukovom
spomeniku. Iz daljine su jurili zeleni kamioni puni žandarma. Bili smo pred samim Vukovim spomenikom, kad se Boba Đorđević odvojio od mase i zašao u jednu pobočnu ulicu. Taman se spremao jedan drug da govori, peo se na spomenik, a prvi pucnji su odjeknuli.

Žandarmi su pucali u nas. Naši drugovi su dograbili granitne kocke za kaldrmisanje i prva od njih lupi usred otvorenog zelenog kamiona, iz koga su iskakali žandarmi. Jedan metak prozuja iznad mene i Đura. Preskočismo nisku ogradu od parka i dođosmo do apoteke na uglu Grobljanske.

Jedan metak lupi u neki prozor i staklo se raspršte po trotoaru. Žandar mi su bili na desetak metara od nas, a za njima agenti. Đuro i ja bili smo na kraju kolone. Glavnina se probi prema groblju, a nas žandarmi otsekoše pa se probismo u jednu pobočnu ulicu.

Svuda puca oko nas. Uleteli smo u jedno dvorište, za nama žandarmi. Srećom, dvorište je imalo dva izlaza. Pucnjava se čula i s druge strane. To su žandarmi pucali na jednu grupu naših drugova, koji su od Slavije pošli ulicom Kralja Milutina. Đuro i ja smo prošli kroz čitav splet malih uličica oko Studentskog doma. Bili smo sami, pucnjava je za trenutak prestala, samo su se videli građani kako brzo pretrčavaju s jednog kraja ulice na drugi. Oštre psovke agenata i žandarma dolazile su iz daljine.

Odjednom začusmo opet naše parole. To se glavnina probila iz Grobljanske ulice, prešla Aleksandrovu i počela da manifestuje blizu nas.

Đuro samo potskoči:

— Moramo s drugovima!

Jurili smo polumračnim ulicama, rušili građane koji su nam išli u susret i, najzad, stigosmo povorku. Išli smo nekom mračnom ulicom, bacali parole, svuda naokolo razlegali su se pucnji. Onda smo se približili jednoj građevini ispred koje su naslagane cigle skoro zatvarale ulicu. Odjednom, desetak metara od nas, iz busije, suknuše plamenovi, grmnuše puške. Jedan drug pade pored mene. Iskočili su žandar mi pred nas, puške repetiraju. Đuro i ja jurnusmo u jednu pobočnu ulicu.

U ušima mi ostade uzvik onog druga koji je pao:

— Ziveo Staljin!

Đuro je vodio kroz uličice, pucnji su se razlegali svuda naokolo, najzad smo se zaustavili. To nam je spasio glavu, jer smo iza ugla naišli na vod žandarma u šlemovima. Neki oficir na čelu žandarma derao se:

— Svakog u meso!

Đuro mi steže ruku i reče:

»Mirno«.

Usitnismo korake, minusmo žandarme i posle nekoliko minuta bili smo u Đurinom stanu u Novopazarskoj ulici. Čistili smo obuću, a Đurina tašta nas je gledala i kršila ruke. Đuro je imao osmejak na licu.

Tek sada može da se sagleda sva veličina 14 decembra. Bio je to u Evropi prvi izlazak masa na ulice, rešenih da odlučno demonstriraju protiv drugog imperijalističkog rata. Bila je to široka narodna demonstracija protiv rata, protiv skupoće, protiv petokolonaša, Daladjea i Čemberlena, protiv Mačeka i Cvetkovića. To je jedna od onih moćnih reka iz koje je stvorena ova naša bujica koja, eto, danas u porobljenoj Evropi prkosi Hitleru.

Bez 14 decembra, bez onih pobeda iz 1938, bez 27 marta 1941, ne bi bilo ni današnje borbe. To su bili narodu signali za uzbunu koje je slala naša Partija pred opasnošću koja je pretila čitavoj Jugoslaviji. U tim okršajima kalilo se junaštvo pokazano 1941 — 1942 godine. Kako je Đuro smelo viknuo »Moramo s drugovima«, iako je te večeri bio prvi put izložen kuršumima, iako je znao da će opet između njih ići!

Na mukama u Glavnjači, kad je izdisao, ostao je veran svojim rečima. Ne izlazi mi iz sećanja ni slika onog nepoznatog druga, na izgled običnog činovnika, koji mi je dodao kamenicu i rekao:

»Udri ih, druže!« kada su prvi meci žandarma zazujali oko nas kod Vukovog spomenika.

Današnji dani, kada se naš narod brani od okupatora i njegovih slugu topovima i puškomitraljezima koje je oteo od neprijatelja, još jednom duboko pokazuju kako je slavan put prešla naša Partija minulih godina, pokazuje zašto je narod uz nas, zašto se odazvao našem pozivu. U najsudbonosnijim trenucima naše istorije uvek smo znali poći onim putem koji nam je nalagala slavna prošlost naših naroda i svetla budućnost koja je pred nama.

UTORAK, 15 DECEMBAR

Drinići. — Naša redakcija se modernizovala. U malu, uzanu sobu, danas su nam uneli telefon. Više nećemo morati ići do Petrovca pešice i na konju za vesti. Starinski drveni aparat zauzeo je jedan deo naše sobice, ali se svi radujemo. Đido je prvi razgovarao s Petrovcem. Drinićani su se mnogo trudili da se modernizuje njihova »mala Moskva«,
kako oni zovu »Borbu«. Pobijali su telefonske stubove prekó čitavog polja, telefon nam se isplatio već prvog dana:

— Iz Slunja javljaju da je na oslobođenu teritoriju stigao hrvatski pesnik Vladimir Nazor.

Malo kasnije Terzić:

— Udbina pala, jedan deo neprijateljskog garnizona umakao.

Onda, posle ručka:

— Prva divizija saopštava: »Kotor Varoš i Skander Vakuf oslobođeni. Tri nemačka tenka uništena.«

Iz Dalmacije:

»Četiri oficira iz Splita prešla na oslobođenu teritoriju, među njima i jedan pukovnik.«

Predveče Đido i Marko hteli da naprave šalu s nama. Marko javio Đidi na je na našu stranu prešlo 105 oficira. Svi smo poskakali, a Mitra se ponudila da o tome napiše uvodnik. Sedeli smo dugo u noći i čekali saopštenje SIB-a, kao i izveštaj o bici za Livno. U ponoć Vrhovni
štab saopštava:

Danas u 18 časova Livno je oslobođeno posle borbe od 36 časova.

Ubijeno 200 ustaša a ranjeno 120. Zaplenjena 3 brdska topa. Naši gubici: 25 mrtvih i 60 ranjenih.

Silan dan!

SREDA, 16 DECEMBAR

Drinići. — Posle ručka legao sam na ledinu iznad redakcije, uzeo knjigu i čitam, a malo niže od mene sedi jedan dečak u partizanskoj uniformi. Lice mu je neobično bledo, a uniforma izgužvana, vidi se da je skoro parena. To je mali Miloš, borac Beogradskog bataljona Prve proleterske brigade. On je došao u Beogradski bataljon iz svog sela kraj Rogatice, kad su mu ustaše sve pobile u kući. Danas nema još ni 16 godina, a učestvovao je u dvadesetak bitaka.

U našoj vojsci je naučio da piše i sada vodi dnevnik. Zabeležio je sva mesta kroz koja
je prošao s bataljonom. Bio je teško bolestan od pegavca, a kada je ozdravio vratio se u bataljon iako su ga zadržavali da ostane u bolnici kao bolničar. U prvoj bici posle ozdravljenja, u borbi na Sitnici, bio je ranjen, pa se sada oporavlja. Opet ga sada zovu da ostane u Centralnoj apoteci, kao kurir, ali on zapeo, hoće u bataljon. Došao do nas
da moli da ga ne zadrže u apoteci, ali se stidi da uđe u redakciju, već sedi ovde na ledini i čeka da neko od nas iziđe napolje.

Razgovarao sam dugo s Milošem, priča on o svome selu, priča o bataljonu razborito, mudro, kao da nije bio pre devet meseci čobanče iz okoline Rogatice koje nije znalo ni da čita ni da piše. Veli Miloš:

— Koliko je mnogo u nas porasla svijest od ljetos. Prije mi treba tri sata da objasnim narodu kad dođem u kakvo selo zašto se borimo, a sada k’o da čitam iz knjige. Sada je svaki od nas bolje izgrađen, nego što je bio politički komesar ljetos …

Naša vojska je velika škola.

Danas nam Čeda Minderović piše da su ustaše kod Livna 5 decembra zarobile svu komoru štaba Druge brigade. Propala je masa lepih, dragocenih dokumenata, istorija brigade skupljena od boraca, Cedine zabeleške. Zaista velika nesreća. Treba takve stvari uvek uza se nositi.

Dobro danas »Slobodna Jugoslavija« opauči londonsku vladu i Dražu Mihailovića povodom pisanja američkog časopisa »Tajms«. Nesumnjivo novo. Nikad se nije oštrije napadala izbeglička vlada »koja zloupotrebljava gostoprimstvo savezničke Engleske«. Iznesene su neke nove činjenice o Draži Mihailoviću:

a) Primao je pare preko Italijanske banke u Zagrebu.
b) Sastajao se letos u Mostaru s dtalijanskim generalom i primao puške i municiju.

Poslednje vesti s našeg telefona:

Stiglo novo Arsino pismo iz Slovenije. Stvorena je Dolenjska operativna zona u koju ulaze:

Brigada »Ivan Cankar«, brigada »Matija Gubec«, Istočno – Dolenjski odred i Zapadno-Dolenjski odred, nešto preko 1.200 pušaka.

Na Notranjskom postoje dve brigade, »Šercerjeva i »Toneta Tomšiča«, preko 600 pušaka, ali će se uskoro povećati za 100 pušaka. Gorenjski odred ima 300 boraca, Štajerski 350.

Neobično je značajno da se naš narod digao i s one strane bivše jugoslovensko-italijanske granice u Slovenačkom Primorju. Tamo operiše uspešno Soški odred. Tako isto se hrabro bore Slovenci u Koruškoj.

I tamo je stvoren odred — Koruški.

Arso šalje i svoja politička zapažanja: položaj hrišćanskih socijalista i sokola unutar naših odreda. Neka vrsta države u državi. Posle italijanske ofanzive tražili da se njihov komesar postavi u Glavni štab.

Naši pristali!

Bilo je nekoliko krupnih akcija od kojih su najvažnije ove: uništenje Suhora, uporišta bele garde i Italijana u Beloj Krajini. Zarobljeno je oko 100 neprijateljskih vojnika, a ubijeno oko 60.

Italijani vrše prisilnu mobilizaciju za belu gardu. Citava Slovenija isprepletena je neprijateljskim bunkerima i uporištima tako da je vrlo teško održavati vezu između pojedinih partizanskih odreda. Dešava se da jedan odred ne može da bude obavešten da Italijani na susednom sektoru vrše ofanzivu.

Nemci su u Novom, Dvoru i Kostajnici streljali sve domobrane koje smo mi pustili. Jedan njihov kapetan daje izjave — da će napustiti Hrvatsku ako se Hrvati budu borili. Jest — da nije pruga, žita i radne snage.

Dobili smo tačan materijal o Draži. Njega je prvo potkačio »Time«, pa posle »New Yourk Times« i najzad londonski »Daily Herald«. Puče kolan svečevoj kobili. Dosta nam je bilo da samo škripom zubi slušamo one laži i niskosti.

Đido je bio večeras u Petrovcu. Doneo nam nekoliko vesti. Druga proleterska je povratila svoju zastavu koju su joj ustaše zarobile s komorom 5 decembra. Sada su je pronašli u Livnu — zajedno s dve ustaške zastave. Druga brigada je imala prilično gubitaka — 70 ljudi
izbačenih iz stroja.

ČETVRTAK, 17 DECEMBAR

Drinići. — Danas smo doznali nove pojedinosti o borbi za Livno. Bila je to bitka na život i smrt. Tek posle 36 časova Livno je palo. Obadve strane bile su neobično iscrpene. Naši su već mislili da se povuku, ali su preduzeli još jedan napad i neprijateljska odbrana je popustila. Značajno je da je prodor u odbrane Livna napravljen na onom istom mestu na kome i u avgustu ove godine, kada smo prvi put oslobodili Livno. Tada je Drugi crnogorski bataljon Prve brigade, pod komandom Radovana Vukanovića, po polju ravnom kao dlan, prošao neopažen između ustaških bunkera i upao u sam centar grada, gde je zarobio komandanta Livna, bojnika Križaneca, i šefa policije u Glamoču.

Ovoga puta, na istom mestu, probio se jedan drugi crnogorski bataljon, Drugi bataljon Četvrte brigade, pod komandom Save Drljevića; komesar je Spaso Drakić. Treća četa, pod komandom Dušana Strugara prva je prošla kroz žicu i upala u sam grad, gde su Crnogorci zaposeli četiri kamene kuće. Zanimljivo je da Četvrtom brigadom sada komanduje Radovan Vukanović. Ustaše su pravile žestoke protivnapade na ove četiri kuće, bile su dovukle i dva topa, pa su sa 200 metara odstojanja tukle, naše drugove. Naši mitraljesci su rasterali posadu, a ustaše su zatim poslale jedna oklopna kola. Komandir čete, Strugar, pomoću
benzinske boce zapalio je borna kola. Situacija je bila vrlo teška za naš bataljon, jer drugovi nisu imali više od po pet metaka. Tada je jedna devojka, Dragica Đurašević, iskočila iz kuće i, pod najjačom vatrom, uskočila u oklopna kola koja su gorela, i iz njih izvukla nekoliko sanduka municije.

Tako je bataljon dobio municiju za svoje puškomitraIjeze i odbio sve protivjuriše ustaša. Uskoro su i na ostalim sektorima naši pritegli. Borci Prvog bataljona, Četvrte brigade preneli su topove kod Vejs Kule na dvadeset metara od ustaških bunkera. Tako je oslobođeno Livno.

Prilikom bekstva ustaša ka šujici na jednom mestu naši su pobili 68 ustaša

PETAK, 18 DECEMBAR

Drinići. — Došao čika Janko danas kod nas u štampariju da mu doštampamo uputstva o osnivanju i radu narodnooslobodilačkih odbora, ustvari naš prvi pisani i štampani zakon, a tako isto i radi legitimacija pozadinske straže. Iako prvo zasedanje Veća ne označava stvaranje naše vlade ipak elementi vlasti su tu, držimo teritoriju na kojoj živi narod, i oružanom silom branimo ovo tie od okupatora.

Eto, razmišljao sam o tom našem prvom pisanom zakonu, dok je čika Janko birao
format za legitimacije. Posle smo otišli u kujnu i popili ječmenu kafu.

Čika Janko zapalio cigaretu, seo kraj vatre, podigao naočare na čelo i počeo da priča o kafama koje smo pili kod moje majke, u Palmotićevoj ulici, još pre rata. Razgovor posle skrenu na druge uspomene.

Pričali smo o ateljeu čika Janka tamo negde oko Grobljanske ulice, o poslednjem broju »Pravde« koji je čika Janko izdao 1915 godine kad su Švabe već ulazile u Beograd, o veštini čika Janka da piše odjednom više članaka, šlajfnu od prvog pa u štampariju, zatim šlajfnu od drugog, i tako dalje, da bi se svi članci paralelno slagali i da se ne bi gubilo
vreme na prelomu, zatim o Obznani, hapšenju i suđenju, o prevodu »Kapitala«, o kineskom jeziku koji je čika Janko učio na robiji, o strašnom batinanju u Lepoglavi, o pesmi zbog koje je čika Janko dobio još dve godine robije, o čudnoj navici čika Janka, koja mu je došla od
14 godina robijanja (u tamnici je izgubio pojam kad je dan a kad noć, pa leže sat da prospava u prvi mrak, a zatim se budi i radi do ponoći, pa opet prilegne pola sata, onda se ponovo diže i radi), o stvarima koje su nam svima dobro poznate ali koje se ponovo pričaju kad se sretnemo, jer su nam drage, jer nam pred oči izlaze prošla vremena,
izlaze slike Beograda i naših ljudi.

Pitam čika Janka šta je s onim njegovim pejzažom beogradskih krovova, jedne divne male slike, pune sunca, radosti, života, koju sam stalno gledao kad god sam dolazio u atelje čika Janka, tamo negde pred rat.

— Spalili su Nemoi, sigurno, ukoliko gazdarica nije sklonila. Žao mi je tog rada, ali žalim više od svega portret stražara iz Mitrovice koji spava. To je bila najlepša stvar koju sam dao. U svakoj galeriji mogla je da visi. Radio sam u svojoj maloj stolarskoj radionici, a
stražar pored mene zaspao. Ja brzo nogare, boje, i počnem da ga slikam. Stvar prosto klasična. Okrugao rascvetan nos, stara austriska kapa, sva umašćena, jer je nosi valjda 25 godina, otromboljene usne, radio sam brzo, dok stražar spava, završio portret, stavio nogare natrag i, taman položio uza zid kutiju s bojama, a on se, proklet bio, prenu i odmah na mene:

— Ti si me slikao!

Nisam imao kud već sam mu morao pokazati platno. Pobesne.

— Zar ti mene da slikaš kako spavam?

Ja ga kumim, govorim, molim, da je to umetnička stvar, da je najlepše što sam dao, a on jok. Istrgnu mi platno i svojim debelim prstima izmelja boje…

Cika Janko srknu kafu, podiže se i izidosmo iz kuće. Uzjahao je na svog konjića, opipao kožne bisage, pričvrstio remen mašinke i obo konjića koji kasom, sitnim kao u miša, krenu ka Petrovcu….

Nastavak na:

Ratni dnevnik II/II – BIHAČKA REPUBLIKA II – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944