Vladimir Dedijer BIHAČKA REPUBLIKA II
Ratni dnevnik II/II -1941-1944
SUBOTA, 19 DECEMBAR
Dritiići. — Bio sam jutros u Petrovcu i sreo ispred Doma kulture prve partizanske mornare. Lepa plava uniforma, kape mornarske, a na kapi petokraka. Posle sam s njima razgovarao kod Terzića. Vodi ih poručnik korvete Velimir Škorpik, mlad, energičan čovek. Oni su pre neki dan pobegli iz Makarske i poneli 35 pušaka i tri sanduka municije.
Poručnik Škorpik spremao se već duže vremena da pobegne u partizane.
On je dugo radio u Makarskoj, bio je povezan s našim Narodnooslobodilačkim odborom a sada mu je došao nalog da dođe u partizane. Uz pomoć 10 naših drugova preneo je oružje i municiju na Biokovo, a zatim je i sam pošao. Na polasku ostavio je u svojoj kancelariji proglas koji je istovremeno bacio na poštu za svoje drugove u drugim mestima Dalmacije. U proglasu se veli:
»Kucnuo je čas da se mi, mornari, dignemo na noge. Okrnjena Hrvatska mornarica postojala je samo na papiru. Naša flota je izdajnički predana neprijatelju. Našim divnim Jadranom krstari flota fašističkih razbojnika, a naši brodovi plove danas pod neprijateljskom zastavom i tuku iz svojih topova naša sela i gradove. Izdajnik Pavelić zajedno sa svojim ustaškim bandama prodao fašističkoj Italiji našu divnu Dalmaciju i naše otoke, te stražare našeg mora… Hitler traži da pođete na Crno more, da se tamo borite za njegove prljave ciljeve… Paveliću nije stalo do nas, kao što mu nije stalo ni do Dalmacije i našeg divnog Jadrana, on hoće da vas natjera u boj protiv naše ruske braće… «
Karabinijeri i ustaše su primetili da Škorpik beži, pa su tukli iz topova stazu koja vodi iz Makarske na Biokovo, ali naši mornari su već bili u partizanskim bazama …
Priča mi Škorpik o borbi naših mornara na Jadranu. Već tri meseca postoji partizanska mornarica. Otpočeli su naši drugovi sa običnim ribarskim čamcima. Njih osmorica u jednom čamcu dočekivali su velike italijanske brodove i okretali puškomitraljeze na most; preplašeni kapetan vozio je zatim brod u prvu našu oslobođenu luku, u Podgoru!
Neprijatelj je nekoliko puta pokušavao iz Makarske da preko kopna zauzme Podgoru, ali je uvek bio odbijen. Onda su Italijani doveli ratne brodove i otvorili tešku vatru na Podgoru. Mnoge kuće su uništili, ali naša mlada mornarica nastavljala je da dejstvuje…
Škorpik nam priča kako vlada veliko ogorčenje naroda protiv četnika.
Oni nastupaju zajedno s Italijanima. Italijani opkole selo, a četnici upadaju i svašta rade, kolju, siluju, pale kuće, crkve… U Gatu su četnici zaklali 110 žena i dece i tom prilikom pevali: »Kralju Petre, malo dijete, tebe brane naše bajonete…« i »Talijani i četnici — najbolji su saveznici«.
Zajedno s mladim Škorpikom došao je i njegov otac, pukovnik Josip Škorpik. On nije stigao do Petrovca, zadržao se negde usput. Mlađi Škorpik je bio kod Starog i neobično je srećan što je dobio određeni zadatak.
NEDELJA, 20 DECEMBAR
Drinići. — Danas smo doznali da je u Americi poznati književnik Luj Adamič oštro istupio protiv Draže Mihailovića, podvlačeći da jedino partizani u Jugoslaviji vode Narodnooslobodilački rat. Adamič je bio u Jugoslaviji 1933 godine i napisao knjigu »Povratak u rodni kraj«, koja je odmah bila zabranjena, jer je Adamič oštro osuđivao diktaturu kralja Aleksandra, ubistva u Glavnjači i ostala nasilja u Jugoslaviji. Ta knjiga je naišla na odličan prijem u čitavoj Americi i dobila najveću književnu nagradu. Bio sam preveo jednu glavu iz te knjige. Istup Adamiča od velikog je značaja. To je dokaz da američke mase počinju da doznaju istinu o Jugoslaviji. One su naš veliki saveznik.
PONEDELJAK, 21 DECEMBAR
Drinići. — Jutros mi je Đido dao pušku — dvocevku, pa sam po mrazu krenuo u lov s našim stražarom Radovanom Dodigom. On mi je počeo da priča o svom selu Zbijegu na Kordunu i to me je toliko privuklo da sam zaboravio da gledam na tragove zverki. Dodig je mladić od dvadesetak godina. Po zanimanju je bio šumski radnik. Tridesetog jula 1941 ustaške vlasti su pozvale sve Srbe u Zbijegu da se jave. Dodig je došao sa svojim ocem i dva brata. Ustaše su ih sve povezale i povele.
Dodig je osetio šta im se sprema, pa je rekao ocu i braći:
— Bježimo, sve će nas pobiti!
Ali otac se bunio:
— Neće nas pobiti bez suda!
Dodig je nekako odrešio žicu i iskočio. Otac i braća nisu hteli da beže. Ustaše su za Dodigom pucale i opkolile nekoliko kuća u kojima se bio sakrio. Dodig se prvo zavukao u kokošinjac, a kad je naišla jedna devojka, zatražio je da mu dadu kakvu maramu i suknju, pa se obukao kao žena i s kotarioom u ruci prošao pored ustaša, koje su ga tražili na sve strane.
Tako je spasao život, a oca i braću su mu streljali zajedno sa nekoliko stotina Srba istog dana.
Više se Dodig nije vraćao kući već je otišao pravo u šumu i pridružio se jednoj grupi partizana. Otada je stalno u borbi. Učestvovao je u nekoliko krupnih bitaka kordunaških partizana, kod Primišlja, Rakovice, Saborskog, Plaškog. Priča Dodig o tim bitkama, priča o Zbijegu, i veli:
— Tako sam i ja mogao ludo glavu da dam, da me živog u jame bacaju, kao oca i brata, ali sam pobjegao…
Dodig je vedar mladić, kod kuće je ostavio ženu koja mu je rodila dete. U našoj straži je jedan od najboljih ljudi. Po ceo dan nešto čita.
— Da mi je da odem u neku školu kad se ovaj rat svrši pa da se dobro izučim! — veli Dodig.
Vratili smo se u redakciju pred samo podne, ne ulovivši ništa.
UTORAK, 22 DECEMBAR
Drinići. — Skupili se večeras Drinićani kod nas da slušaju radio, a ono telefon zazvoni. Vrhovni štab javlja da je kod Dodigovog sela Zbijega pao avion ustaškog zlikovca Francetića i da su seljaci zlikovca pretukli sekirama. U teškom je stanju prenet u Slunj i očekuje se da će svakog časa izdahnuti. Kada sam ovo saopštio narodu nastala je
graja, veselje. Francetić je jedan od glavnih ustaških zlikovaca. On je tvorac zloglasne »Crne legije«, koja je izvršila masu pokolja u Urijama, Vukovskom, Riliću, Malovnu. Naše su se brigade bezbroj puta tukle s »Crnom legijom« i zadale joj velike gubitke, a sada je narod dokusurio i samog komandanta te horde koljaša.
Điđa je prvi uzeo reč:
— E, da je da ostane u životu, ja bi ga u kavez stavio i vodao od mjesta do mjesta gdje je klao, da ga narod gleda i pljuje, pa bi ga na kraju objesio!
Doznajemo nove pojedinosti o hvatanju Francetića. On se spustio kod Kapele. Pilot je zalutao i mislio da se nalazi u blizini Gospića, gde je Francetić išao da provede Božić. Jedna pozadinska straža primetila je da se avion spušta. Francetić je iskočio iz aviona i počeo da puca na seljake iz svoje mašinke. Povlačio se ka šumi, ali su ga naši stigli i počeli da tuku sekirama.
SREDA, 23 DECEMBAR
Drinići. — Danas su nas posetili Skender Kulenović i Nikica Pavlić.Pričali su nam o Kozari, o velikoj ofanzivi, o probijanju na dubičkom drumu, skrivanju po bukvama, u bunkerima na njivi. Nikica će spremiti brošuru o Kozari, koju ćemo ovde štampati. Skender je ispričao
istoriju jednog borca koji je našao svoju malu kćer u zbegu i poveo je sobom kad je otpočelo otsudno probijanje. Dete je nosio na ramenu, a kad bi prodro pred nemačke bunkere, devojčicu bi spuštao na zemlju, bacao bombe, opet uzimao dete na rame i tako jurišao kroz neprijateljske redove. Uspeo je da se probije zajedno s detetom kroz sve obruče.
Stari-Đuro Pucar, uzeo ga je u prateću četu pri Operativnom štabu. Ali on nije mogao da odoli srcu, pa je tražio da ide u neku boračku jedinicu — i nedavno je poginuo.
ČETVRTAK, 24 DECEMBAR
Drinići. — Pune dve nedelje prikupljao sam podatke kolika je naša oslobođena teritorija, pa sam danas napisao za »Borbu« članak pod naslovom »Slobodna teritorija — petina Jugoslavije«:
»U toku minule godine neprijatelj je preduzimao niz ofanziva da uništi našu živu snagu, da nam otme oslobođenu teritoriju. U istočnoj Bosni, u januaru, 30.000 Nemaca i 15.000 ustaša napali su na Romaniju. U aprilu je isto toliko Nemaca, 25.000 ustaša i 30.000 Italijana prodrlo na oslobođenu teritoriju Istočne Bosne i Sandžaka. To su bile Druga i Treća ofanziva.
U julu je došla ofanziva od 80.000 neprijateljskih vojnika na Kozaru, u septembru je ponovo 30.000 Nemaca i ustaša napadalo snage Seste bosanske brigade, a oktobra meseca Italijani i ustaše su vršili ofanzivu prema Livnu.
U Crnoj Gori i Hercegovini, Italijani i četnici su u maju i junu žestoko napadali. U Srbiji su u toku januara, februara i marta, Nemci, dražinovci, belogardejci i nedićevci vršili ofanzive u
Zapadnoj Srbiji, dva puta u Toplici, jednom na Svrljiškim planinama i Kopaoniku.
Slovenija je preživela jednu veliku ofanzivu u kojoj je učestvovalo skoro 100.000 Talijana i Nemaca. Gorski Kotar je imao takođe dve velike ofanzive. Valoviti Kordun tri puta je pregažen, do poslednje stope, Banija dva puta, Zapadna Lika jednom, a Dalmacija je imala četiri ofanzive od kojih su najjače bile na Biokovu.
Fruška Gora je pretrpela dve ofanzive, na Slavoniju se neprijatelj zaletao četiri puta, ali s manjim snagama.
Ovde su uzete u obzir samo velike ofanzive, ali uprkos svih tih ofanziva, svih napora Hitlera i njegovih pomagača, mi s ponosom, na kraju godine, vidimo da je naša oslobođena teritorija daleko veća nego što je bila na početku godine, a naša vojska brojnija, naoružanija i organizovanija.
Naša teritorija sada iznosi 48.000 kvadratnih kilometara, to jest koliko Srbija pre 1912 godine. Jedna petina Jugoslavije potpuno je oslobođena. Na njoj slobodno diše naš čovek. Naša oslobođena teritorija je veća od Danske (43.000 km2), pa Švajcarske (41.000 km2), Holandije, Belgije, Albanije, Luksemburga i još pet manjih evropskih zemalja.
Ali to nije sve. Nema kraja u Jugoslaviji u kome se ne razleže partizanska puška. Mi slobodno krstarimo ne samo našim gorama, već sedimo na najvažnijim neprijateljskim komunikacijama. Jugoslavija je sva prošarana našim jedinicama.
Mi časno ispunjavamo našu dužnost u borbi slobodoljubivih naroda protiv Hitlera. Samo u Dalmaciji, prema najnovijim obaveštenjima, nalazi se 12 italijanskih divizija, a 11 u čitavoj Africi. Mi držimo preko 100 kilometara morske obale. Partizanski motorni čamci vladaju kanalom između Makarske i Brača.
U Bosni se nalaze dve elitne nemačke divizije, 714 i 718, u kojima je ljudstvo uglavnom iz Pruske, između 22 i 35 godina.
»Čitava Jugoslavija je obuhvaćena plamenom partizanskog rata«, rekao je drug Staljin na početku ove godine.
»Nije daleko dan kada će čitava Jugoslavija biti oslobođena.«
Uz ovaj članak izradio sam geografsku kartu oslobođene teritorije. Ivo Karamatijević je napravio u drvetu odličan kliše.
Moj otac Jevto napravio je 1918 godine prvu geografsku kartu Jugoslavije — a evo, u ovom ratu, ja pravim geografsku kartu nove Jugoslavije. Bio sam našao u Livnu tu njegovu jednu kartu i čuvam u Dnevniku jedan komad te karte s našom Hercegovinom i selom Čepelicom.
Kada ćemo je osloboditi?
PETAK, 25 DECEMBAR
Drinići. — Danas sam sa Šucom- Jovanom Kecmanom, članom opštinskog odbora, pošao preko brda do Bravskog Vaganca na sastanak seoskog narodnooslobodilačkog odbora. Ovo je selo u drinićkoj opštini najviše nastradalo. Paljeno je dva puta, o Ilindanu 1941, kad se Krajina pobunila, i na Đurđevdan 1942. Selo leži blizu druma Ključ — Petrovac, pa je na dohvatu. Prvi put su ga palile ustaše, četiri puta u toku jednoga dana, a drugi put Italijani.
Odbor vredan, radi marljivo. Već su prikupili podatke koliku im je štetu neprijatelj pričinio.
Spaljeno je 75 kuća sa 195 staja, a šteta se ceni na 7,125.200 predratnih dinara.
— Sve smo u paru izračunali. Platiće to nama oni jednog dana, veli pretsednik.
Govori se dalje o ekonomskim prilikama u selu. Za mesec dana pojaviće se glad ako ne bude uzajamne pomoći. Napravljen je već spisak kuća kojima treba davati pomoć. U ovom popaljenom selu, u kome je od sto tri kuće spaljeno sedamdeset i pet, našlo se mesta
i za izbeglice. Prihvaćeno je nešto naroda s Kozare. Deli se što se ima. Diskusija se vodi o tome kako će se rešiti pitanje setve. Odbor će nabaviti seme kako ne bi ni pedalj zemlje ostao neobrađen. Pretsednik dalje čita šta je ovo selo dalo za vojsku od septembra pa do pre dve nedelje:
»Žita 1.272 kilograma, krompira 1.826, kupusa 200, goveđi devet komada, sitne stoke 251, teladi 10, hleba 671 kilogram, mleka 569, kajmaka 174 i 2.888 dinara«.
Veli pretsednik da narod sprema nove priloge:
— Valja dati za našu vojsku još najmanje dvije hiljade kila hrane!
— Na kome principu vršite skupljanje hrane i drugih stvari za vojsku? — pitam pretsednika.
— Na principu obraza. Dajemo dobrovoljno za našu vojsku!
— Koliko ste momaka i devojaka poslali u brigade?
— Sto i jedno, ali ćemo još poslati.
Razgovor se okrenu na kazne. Bilo je nekoliko slučajeva kažnjavanja zbog puštanja stoke u njivu, zbog svađe i tome slično. Pretsednik pokazuje zapisnik u koji su sve kazne unesene.
— A kako kaznu izričete?
— Prvo sazovemo narod na konferenciju. Zatim izvedemo onog ko je kriv, pa mu pred narodom kažemo šta je učinio. Onda on sam govori i priznaje krivicu i sam sebi izriče kaznu, a narod onda odlučuje da li je kazna visoka ili niska.
Posle dođe na dnevni red pitanje eksera i potkova za konje. To je jedan od najtežih problema oslobođene teritorije. Obosili konji, a zima udarila. U Drvaru su počeli da kuju potkove od starog gvožđa. Žali se dalje Bravski Vaganac na ušur koji se uzima u mlinu. U mirno doba nikad nije bio veći od 3 do 5 posto a sada 9%.
Bravski Vaganac podiže svoju školu. Dobiće iz Drvara pet kubika dasaka.
Prekinuli smo sednicu da bismo obišli školu. Baš su pioniri učili. Ima ih sto trideset i devet. Učitelj, momčić od trinaestak godina, po imenu Srdić.
— Hartije i olovki nam treba! — kaže on. — Znamo da toga nema, ali da nam je nabaviti makar krede za tablu!
Uprkos ovakvih uslova uspeh škole je odličan. Pioniri idu u školu svaki dan. Osnovan je i analfabetski tečaj za starije. Već je šezdeset devojaka naučilo da čita i piše. Žene dolaze triput nedeljno na časove u školu.
— Ako ovako nastavimo, — veli učitelj, — više neće biti nepismenih u našem selu! Nego moramo nekako urediti za svjedodžbe …
Vratili smo se na sednicu. Postavilo se pitanje verskih obreda. Nesvršeni bogoslov Bogdan Kuburić krštava decu, pa neke žene pitaju da li je taj čin punovažan. Kazao sam odboru da uputi pitanje o tome verskoj komisiji pri Vrhovnom štabu kojoj je na čelu pop Vlado Zečević.
Još se govorilo o prijemu štampe, pa je sednica zaključena. Vratio sam se preko brda u naše Driniće i stigao pred mrak. Usput sam razmišljao o Bravskom Vagancu. Ovakva sela su izvor naše snage.
SUBOTA, 26 DECEMBAR
Drinići. — Danas sam dobio pismo od Olge, prvo otkako je napustila bolnicu u Petrovcu i otišla za šefa hirurške ekipe u Drugu diviziju kod Peka i Mitra. Pročitao sam ga tri puta, evo šta kaže na jednom mestu:
»Primetila sam da se misli kako doktori nisu hrabri. Kad smo bili u Duvnu došli ustaški avioni pa bombarduju i mitraljiraju grad. Ja sam bila nasred ledine ispred manastira kad je naišao jedan avion. Leteo je vrlo nisko, ali nisam htela ni da se sklonim, ni da ubrzam korak, već sam preko čitave čistine prošla. Grdio me posle Peko što to radim, a ja sam njemu rekla:
»Eto, vidiš da doktori nisu kukavice!«
Dalje Olga piše kako je divno biti u partizanima, naročito kad čovek dođe iz tamnice u Beogradu. Primetio sam da bi volela više od svega da je ovde i mala Milica. To nigde ne veli, samo o njoj dosta piše:
»Sada ona verovatno kaže da nije samo Tata u velikoj šumi, već i Mama«.
NEDELJA, 27 DECEMBAR
Drinići. — Danas su izbori za seoski narodnooslobodilački odbor u Drinićima. Od Veća sam dobio pismo da prisustvujem izborima kao njegov delegat, pa sam posle ručka krenuo iz redakcije preko polja, do stare ciglane od koje je samo krov ostao. Susnežica je sipala; s one strane od Banjaca, od naših Kecmana, vijugale su kolone naroda ka ciglani. Izbori
još nisu počinjali, ljudi su se skupljali oko vatri.
Razgovaralo se o pretstojećem takmičenju u prikupljanju dobrovoljnih priloga za vojsku. Drinići su pozvali na megdan Bravski Vaganac, Vedro Polje, Bukovaču i Bare, sve okolne zaseoke koji spadaju u Drinićku opštinu.
Tu je bio i jedan drug iz Bravskog Vaganca:
— Od naše sto i tri kuće spaljeno je sedamdeset i pet, ali mi ćemo pobijediti! — veli on.
Drinićani se uzrujali. Uzima reč Điđa Kecman, naš prvi sused.
— E, vala, nećete, jer su Drinići najbolje selo u čitavoj Krajini, u čitavoj Bosni, i to ne govorim ja, već je to meni rek’o drug Đido …
Reč se povede koje je selo poslalo više boraca u vojsku. Onaj drug iz Vaganaca pobedonosno veli: ,
— Sto i jedan momak i djevojka iz Vaganaca su u brigadi!
A Điđa kao iz puške:
— A mi sto i šezdeset i četiri i još ćemo stotinu poslat’, ako bog da …
Onaj se iz Bravskog Vaganca ne da:
— U vas je više numeri!
Još bi dugo ovo prepiranje trajalo, da narod ne povika da se mora počinjati. Jedan pionir, momčić iza ugla, nadjača sve:
— Na vrijeme, na vrijeme, nije ovo više po starom …
Điđa se obrecnu na pionira:
— Muči, ti nećeš danas glasat!
Skočiše neke žene i počeše Điđi da objašnjavaju da je pionir u pravu, pa ih prekide pretsednik koji se pope na balvan i otpoče:
— Drugovi i drugarice, pozdravljam vas našim borbenim pozdravom: Smrt fašizmu!
— Sloboda narodu! — odgovori masa gromko.
Pretsednik reče da ću ja govoriti u ime Antifašističkog veća, pa sam se u uvodnoj reči osvrnuo na događaje u svetu:
— Danas je čitava Evropa pod Hitlerovom čizmom, samo smo mi u Jugoslaviji uspeli da oslobodimo jednu petinu naše domovine, i, eto, danas vršimo i izbore, što smo se ovde u slobodi skupili da izaberemo vaš odbor, u prvom redu imamo da zahvalimo našoj vojsci, našim brigadama, a naša vojska nije ništa drugo do naoružani narod, naša vojska to ste vi, to smo mi svi; imamo da zahvalimo Crvenoj armiji…
— Da živi mila slovenska majka Rusija! — uzviknu Điđa, a za njim prihvati sav narod.
Posle smo izabrali komisiju od tri člana koja će nadgledati glasanje, pa poče prebrojavanje prisutnih. Na biračkom spisku u selu Driniću nalaze se 583 birača. Dva puta smo morali da prebrojavamo, ukupno je došlo 565 ljudi i žena. Zatim sam pozvao narod da predlaže kandidate.
U odbor je ulazilo devet članova. U prvi mah niko nije predlagao, već je narod nešto među sobom ćućorio. Ali, počeše da padaju imena, jedno za drugim, propraćena upadicama.
Oko imena Dragice Puzigaće nasta diskusija.
— Ne može ona vršit’ posao, nema obuće …
— Može, može, stiće ona i bosa … Valjana je to drugarica …
Ukupno je bilo predloženo četrnaest kandidata, pa otpoče glasanje, koje je trajalo puna dva sata. Izabrano je šest muškaraca i tri žene: Dušan Banjac, Miloš Stojisavljević, Milan Kecman, Vojo Banjac, Dragica Puzigaća, Jelka Stojisavljević, Pero Kecman, Vasilije Kecman i Stana Kecman. Većina izabranih bili su i ranije u odboru.
Pozvao sam starog pretsednika Dušana Banjca da u ime izabranih primi vlast. On se pope na balvan i poče da govori kratko i otsečno:
— Mnogo je posla pred nama. Prije svega otpočinje takmičenje koje će selo skupiti što više priloga za našu vojsku. Najbolje dobija opštinsku zastavu. Onda treba dat’ za bolnice, treba bolje urediti za kola za vojsku i za »Borbu«. Onda treba dati za pogorele i uništene. Onda nam zdravstveni fond slabo radi, tifus će nas poharat’.
Onda treba spremiti sjeme za setvu. Ali, sve će se ovo izdržati, doći će sloboda, jer narod ima vlast, jer mi imamo naše brigade, imamo našeg Tita i Kostu, a najvažnije od svega, jer su uz nas Staljin i Rusija!
Otpoče pesma, prvo polako, pa sve jače. Pretsednik, Điđa i još nekoliko drugova pođoše za mnom »da čuju kako Švabo propada kod Staljingrada«. Po mraku smo se žurili da stignemo na vreme za radio. A s raznih strana Petrovačkog Polja, kako se narod razilazio u pojedine zaseoke, orila se otegnuta, ali borbena krajiška pesma.
PONEDELJAK, 28 DECEMBAR
Drinići. — Vratili su se večeras iz Bihaća Đido, Mitra, Radovan i Vera, gde su prisustvovali Prvom omladinskom kongresu. Svi se slažu da je to bila dosada najlepša manifestacija u našem ratu. Prvo, jer je pročitan pozdrav sovjetske omladine Prvom antifašističkom kongresu omladine Jugoslavije:
»U ime sovjetske omladine — mladih boraca Crvene armije, partizana, mladih radnika, kolhoznika i inteligencije — upućujemo plameni pozdrav učesnicima Kongresa — pretstavnicima bratske omladine Jugoslavije, koja se bori za slobodu i nezavisnost svoga naroda.
Omladina naše zemlje, ujedinjena u bratskoj porodici naroda Sovjetskog Saveza, koja vodi džinovsku borbu protiv razbojničkih hordi Hitlera i njegovih pomagača, s napregnutom pažnjom prati herojsku borbu naroda Jugoslavije, njegove Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda u čijim se prvim redovima bori junačka omladina Jugoslavije. U napornoj borbi s fašizmom, vi ste prošli težak put. Stekli ste dragocena iskustva i preka ljenost. Vaša je borba primer za omladinu svih okupiranih zemalja Evrope.
Ona pokazuje da je omladina sposobna s oružjem u ruci da brani svoju domovinu.
Mi vodimo tešku borbu. To je pravedna borba za našu sreću, za našu čast, slobodu i nezavisnost naših naroda.
Mi ćemo se boriti do konačne pobede i uvereni smo da ćete i vi produžiti vašu tešku borbu sve dotle, dok potpuno ne budu uništene bande fašističkih okupatora.
Pobeda Crvene armije na staljingradskom i centralnom frontu, u rejonu srednjeg Dona, uspesi angloamerikanske vojske u severnoj Africi, vaši uspesi u Jugoslaviji, borba naroda u okupiranim zemljama Evrope protiv hitlerovske tiranije, približava čas potpunog i konačnog razbijanja hitlerovske Nemačke.
Kao jarko jutarnje sunce diže se nad okrvavljenom i izmučenom zemljom naša velika pobeda.
Želimo vašem Kongresu uspeha na ujedinjenju čitave omladine Jugoslavije, da bi ona zadala nove i još jače udarce fašističkim okupatorima i njihovim slugama, za konačno razbijanje mrskog neprijatelja.
Naša stvar je pravedna, pobeda će biti naša.
Smrt fašizmu — Sloboda narodu!
Ivan Šumilov, avijatičar-heroj Sovjetskog Saveza; Evgenije Fjodorov, doktor geografskih nauka, Viktor Grigorijev, tenkist; Ivan Kuzin, partizan; Darija Garmaš, traktoristkinja; Aleksej Semivolos, dobitnik Staljinske premije; Lidija, partizanka Brijanskog rejona-ordenonosac; Varvara Grišina, brigadir omladinske brigade; Nikolaj Mihajlov, sekretar CK Komsomola Sovjetskog Saveza; Aleksandar Volhanski, partizan; Nikolaj Žljabin, gardiski major; Vladimir Grišov, student; Marija Demčenko, stahanovka-udarnica.«
Tito je bio neobično uzbuđen i radostan kad je govorio omladincima. On je podvukao da mlada generacija sačinjava 70 do 75 od sto naše vojske, da je ona čuvar borbenih tradicija naših naroda.
»… Mogu da potvrdim činjenicu da je omladina naših naroda dostojno prošla slavni put od devetnaest meseci nadčovječanske krvave borbe. Iz naših šesnaestogodišnjih omladinaca, devetnaestogodišnjih mladića, nikli su heroji kakvih je rijetko bilo u historiji naših naroda… Mogu podvući jednu činjenicu: da je omladina Jugoslavije, u toku ovog rata i teške borbe, zajedno sa svim ostalim borcima naše narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, stekla pred licem čitavog naprednog čovječanstva ime kakovo još nikada nije imala naša vojska u historiji naših naroda.
Ogromna je zasluga naše mlade generacije da je naša vojska osvetlala lice pred čitavim naprednim svijetom…
Mogu podvući činjenicu da su mladi u dosadašnjoj borbi doprinijeli mnogo da su narodi Jugoslavije postali kod naroda Sovjetskog Saveza obljubljeni, voljeni. Na nas narodi Sovjetskog Saveza gledaju s ponosom kao na svoju krvnu braću, braću po oružju. Junačka omladina Sovjetskog Saveza gleda na našu mladu generaciju, na omladinu Jugoslavije kao na svoju braću. To je najveća čast koju smo postigli u toku ovoga rata…«
Tito je dalje ukazao i na teški put koji je još uvek pred nama:
»… Pred nama, naši mladi drugovi, stoje još velike i teške zadaće. Mi imamo još uvijek mnogobrojne neprijatelje pi’ed sobom. Ali naša borba već ide pravcem na kome se jasno pokazuje konačna pobjeda, naša i naših saveznika. Vi sami znate da je herojska Crvena armija zadala poslednjih dana strahovite udarce njemačkim i ostalim fašističkim psima, koji su došli da porobe veliku zemlju sreće i zadovoljstva, zemlju neizmjernih mogućnosti mlade generacije. Ali se baš tu fašistički pas prevario. Naišao je na mladu generaciju sovjetskih naroda koja se bori s nečuvenim herojstvom, koja danas goni po sniježnim stepama te krvave fašističke osvajače. Danas smo mi već na putu ka pobjedi. Perspektiva naše pobjede je jasna. Ali baš u tome momentu se pojavljuje sve više unutrašnjih neprijatelja naše mlade generacije. Razni četnici Draže Mihailovića, razne kukavice, koje su se skrivale po mišjim rupama, a sada su izišle da spasu što se spasiti može. Svi su se oni slizali s okupatorom i hoće da zabodu nož u leđa našoj pobjedonosnoj borbi protiv okupatora. Svima njima pomaže izbjeglička izdajnička vlada u Londonu. Naša mlada generacija ima svog krvavog neprijatelja ne samo u fašizmu, nego i u onim reakcionarnim izdajicama koji su i prije ovog rata svim mogućim sredstvima kočili razvitak naše mlade generacije i htjeli od nje stvorit oruđe za porobljavanje drugih naroda u Jugoslaviji i za socijalno ugnjetavanje radničke klase Jugoslavije. Pred nama su teške zadaće, jer se radi o borbi protiv podmuklog i rafiniranog neprijatelja, koji hoće da zavede našu omladinu i da zavadi brata s bratom. I na vama je, na mladima je, da pomrsite račune tim ljudima, koji opet žele da nametnu našem narodu jaram na vrat. Ja mislim da nema ni jednog među vama koji bi zaželeo da
se povrati ono što je bilo. Mlada generacija lije svoju krv za slobodu i nezavisnost svojih naroda, ona lije svoju krv za bolju budućnost i neće osvojene tekovine dati nikakvim izbeglicama iz Londona ili ma kome drugom. Mi ne bismo bili dostojni tekovina današnje borbe ako ih ne bismo znali čuvati…«
Marko je pozdravio Kongres u ime CK:
»Vi, koje po svojim borbama, po svom herojstvu, upoređuju s herojskom omladinom Sovjetskog Saveza, treba danas da izrazite svoje želje u pogledu nastavljanja i produžavanja borbe, u pogledu još predanijeg rada.
Mi, drugovi, i ako smo postigli velike uspehe, i ako je naša Narodnooslobodilačka vojska oslobodila veliku teritoriju, oslobodila mnoge gradove i sela, još imamo da izdržimo velike napore do konačne pobede. Da bi smo te napore izdržali, potrebno je proširiti naš narodni ustanak, potrebno je uvući u narodnooslobodilačku borbu one koji iz bilo kojih razloga stoje po strani, potrebno je ostvariti jedinstvo čitavog naroda, potrebno je učvrstiti sve snage za što bržu i uspešniju pobedu.«
Marko se posle obratio omladini na neoslobođenoj teritoriji:
»Vi, koji ste došli na neoslobođene teritorije gde izdržavate strahovite napore u borbi protiv okupatora, ponesite naše pozdrave čitavom narodu na neoslobođenoj teritoriji, koja očekuje svoje oslobođenje, svoju Narodno- -oslobodilačku vojsku, i budite uvereni da ćemo se postarati, kao što smo to i dosada radili, da oni u što skorije vreme budu oslobođeni…
Vi, koji ste došli iz Crne Gore, iz Crne Gore koju su porobili četnički krilaški banditi, ponesite pozdrav slobodarskom crnogorskom narodu, da nećemo mirovati dok te prljave fašističke horde hodaju po Crnoj Gori, koja je naša i naša će biti…
U to ime, drugovi i drugarice, ja vas pozdravljam u ime Centralnog komiteta i želim da i dalje služite primerom kao što ste i dosada služili svima, omladini svih porobljenih naroda.«
Na Kongresu je bilo 365 delegata, a od toga iz vojske 123. Lola je u svom referatu istakao da je za devetnaest meseci rata poginulo 12.000 skojevaca, među njima i četiri člana CK SKOJ-a. Na oslobođenoj terito riji omladinske organizacije obuhvataju skoro 100.000 članova.
Od svih delegata, koji su govorili, neobično snažan utisak je ostavio Boško Buha, vođa bombaškog odeljenja Druge proleterske brigade. To je mladić od šesnaest godina, malog rasta, jedva se video iznad govornice, ali je govorio tako jednostavno.
»Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere.« U čitavoj dvorani nastalo je neopisano oduševljenje. Sam Tito se digao i čestitao mu, pošto je ovaj skromni junak završio svoj govor u kome je opisao kako se on i njegovi bombaši veru na vrh kuće i bacaju ustašama bombu kroz badžu.
UTORAK, 29 DECEMBAR
Drinići. — Obradovao nas danas Narodnooslobodilački odbor u Drinićima. Hoće da nam proširi redakciju i štampariju. Napraviće još dve sobe, otvoriće u štampariji veće prozore da slagači bolje vide. Sobe će nam obložiti belim kartonom radi svetlosti. Danas su počeli da
dovlače građu. Za nekoliko dana posao će biti gotov, samo da nabavimo eksere. To je velika muka, ali nam je pretsednik obećao da će ih naći.
— Za »Borbu« su, pa se moraju naći! — veli on.
Večeras pričamo o Drinićima i o tome kako nas paze. Đido veli kad se ova olujina stiša, kada dođe pobeda, moraće se »Borba« odužiti Drinićima. Trebalo bi izgraditi u selu dom kulture.
SREDA, 30 DECEMBAR
Drinići. — Pre dve noći naše jedinice, Druga proleterska i delovi Druge dalmatinske napale su Kupres. Ovo je već četvrti napad na krvavi Kupres pod kojim su izginule stotine najboljih drugova. Prošlog leta tri puta smo jurišali. Prvo su napadali Srbijanci i Crnogorci, Druga
i Četvrta proleterska. Napad nije uspeo. Govorilo se da Crnogorci nisu bili uporni. Onda je došao drugi napad. Nikad ni u jednoj našoj bici nije se skupilo toliko junaka kao u ovom drugom jurišu na krvavi Kupres.
Srbijanci, Crnogorci, Krajišnici, Hercegovci. Simo Šolaja govorio je da će sastanak biti usred Kupresa. Srbijanci su poručivali:
»Mi ćemo opet prvi ući«.
Boško Đuričković, komesar drugog bataljona Črtvrte crnogorske:
»Ovog puta Kupres je naš.«
Citava Krajina gledala je u Kupres, u to osino gnezdo, koje je toliko zločina počinilo narodu ovog kraja. Jurišalo se junački i te noći, ali Kupres nije pao. Iz kamenih, utvrđenih zgrada, dočekivala je vatra. Krajišnici su te noći dali Simu Šolaju i Metlića, dva narodna heroja.
Mikan Marjanović, komandir čete, u koštac se uhvatio s ustaškim oficirom i ubio ga. Crnogorci su jurišah da se svete za prvi napad. Prvi bataljon probio se u grad, iz svake kuće dočekivala ih je vatra, odstupati se nije smelo, pa su prošli čitav grad i izbili na drugu stranu, gde su se sreli s Krajišnicima. Bataljon je vodio Ljubo Vučković. Te noći izginulo je šezdeset i pet Crnogoraca, među njima dva narodna heroja: Spiro Mugoša, pomoćnik Peka Dapčevića, sa jedanaest kurira iz štaba brigade, i Đuro Petrović, seljak iz Pekova sela Ljubotinja, junak s Pljevalja. Poginuo je i Boško Rašović, zamenik političkog komesara Trećeg bataljona, ranjen je i Vojo Mašković, pa je kasnije od rana umro. Tito je pohvalio Prvi bataljon.
Srbijanci su ispunili svoj zadatak kao i prvi put. Sredoje Urošević je i ove noći smelo vodio svoj bataljon. Kad su mu bombe nestaie, kamenicama je tukao ustaše. U tim bitkama prošlog leta Druga proleterska je izgubila skoro stotinu ljudi. Ali Kupres nije mogao biti zauzet. Uporno je bio branjen. U kakve je nevolje bacio Hitler ovaj naš narod. Eto, preko Pavelića zatucao je Kuprešane, fanatizovao ih je, a kako je to borben elemenat, kako bi se tek oni borili kad bi imali pred sobom pravedni cilj!
Ovo je krvavi nauk našem narodu šta znači biti tuđinski sluga!
Ni ovaj četvrti napad nije uspeo, iako smo imali dve haubice i onaj blindirani automobil, koji je zaplenio Drugi bataljon Četvrte brigade u Livnu. Srećom, ovog puta nismo imali velikih gubitaka, svega dva mrtva.
Bio je dubok sneg, pa se teško prilazilo gradu preko čistine. Naš oklopni automobil dospeo je do pod sam grad, neprijatelj je otvorio žestoku vatru, svih sedam drugova koji su bili u njemu, kao i vozač, bili su ranjeni. Petru Vojvodiću zrno iz mitraljeza odnelo je prst, kad je kroz otvor kola pružio ruku i bacio bombu. Neobično je junaštvo pokazao i ovog puta drug Vojin Đurašković – Kostja, borac Druge proleterske, koji je ranjen na više mesta. Ustaše su jurišale na blindirani, automobil, oštetile su mu motor bombom, pa su kola stala nasred polja. Naši se nisu dali, izneli su sve oružje iz kola, sem jednog teškog mitraljeza.
U jednoj kući zarobili su četiri ustaše. Posle su se, ranjeni, sa zarobljenicima vratili u naše linije.
Drinići. — Večeras je doček Nove godine u našoj redakciji. Spremamo se uveliko. Mitra i ja smo skupili rukopise za satirički list »Papriku«. štampaćemo ga u sedam primeraka, a treba da bude gotov nekoliko minuta do ponoći, pre Nove godine. Oko deset sati morao sam da
prekinem posao i da dođem na sednicu Narodnooslobodilačkog odbora drinićke opštine.
Sastanak se održao u školi u Bukovači. Prvo se raspravljalo o gladi koja preti ovim selima. U Driniću odbor već sada mora da hrani trideset porodica; Bukovača dvadeset i sedam, Bare dvadeset i pet. Vedro Polje deset do petnaest. Posle se prešlo na rezultat izbora. Pretsednik Bravskog Vaganca priča o izborima u njegovom selu. Jedan starac je rekao kad je došao na biralište:
— Doživjesmo ovu slobodu. Ne postoji bajonet ni ispred tebe ni iza tebe!
Bravski Vaganac predlaže da se šalju novi borci u brigade. Drinići su do sad poslali 164 borca, Bravski Vaganac 101, Bukovača 96, Vedro Polje 72, Bare 70.
Neobično je bio zanimljiv izveštaj prosvetnog referenta. U čitavoj opštini do sada je bilo organizovano 26 tečajeva, 15 za odrasle i 11 za pionire. Ukupno je naučilo da čita i piše 660 lica, od toga odraslih 334, a pionira 326. Kad se o kaznama raspravljalo došlo je do smeha.
Odbor u Bukovači, u kome ima i žena, naredio je da se Dušan Budimir zatvori zato što je tukao ženu, i da mu se udari 25 batina. Srećom, neki drugovi, iz opštinskog odbora na vreme su čuli za ovu kaznu i obustavili je.
Dugo se raspravljalo o skupljanju priloga za vojsku. Usvojeno je da prelaznu zastavu dobije ono selo koje da najviše priloga.
Kad sam stigao u našu »Malu Moskvu« pripreme za doček Nove godine uveliko su bile odmakle. Đido je napisao »vrapca«, svaki član redakcije, svaki radnik i svaki stražar dobio je po jednu kiticu. Izvodićemo ga večeras zajedno Dido i ja. S Mitrom sam završio rukopis
za »Papriku«.
Poslaćemo jedan broj sutra Marku, čika Janku i Crnom. Svi se oni spominju unutra. »Paprika« je bila na vreme gotova. U kujni je sto bio lepo ukrašen, svi smo se okupili, bilo je i nekoliko Drinićana, Bogdan Kecman i drugi. Đido i ja smo otpevali »vrapca«, pa je posle
nastalo čitanje »Paprike«. U ponoć smo ugasili lampu i jedni drugima čestitali »godinu novih pobeda«, kako reče Đido.
Posle smo pevali dugo u noći. Lepe su naše pesme, svaka je vezana za jedan period borbe.
Kad pevam »Partizanku« iziđe mi pred oči ona septembarska noć 1941 godine kad smo zauzeli Gružu; prihvatismo posle »šumadiju«, setih se onih sela na Romaniji i Jahorini u kojima smo boravili posle napuštanja Srbije; »Krasni flot«, proleće u Foči i Šumadiski bataljon, »Durmitor, Durmitor visoka planino«, teške borbe u maju i junu. Pesma se nizala
za pesmom, u svakoj je bilo dosta tuge, jedni su mislili na Srbiju, na Beograd, drugi na Crnu Goru, svi zajedno na drugove s kojima smo te iste pesme pevali, a danas ih nema među nama.
PETAK, 1 JANUAR 1943
Drinići. — Prvi dan nove godine doneo nam je dve velike radosti. Rusi su oslobodili Velikije Luki, tvrđavu na zapadnom otseku fronta, i javila se Srbija. Jedanaest odreda. Drugovi su u Beogradu štampali »Istoriju SKP (b)« i napisali posvetu:
»Drugovi iz pozadine posvećuju svoj tehnički rad drugovima borcima Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda i brigada.«
Koliko je tu snage, koliko upornosti. Eto, mi smo pokušali nekoliko puta da na oslobođenoj teritoriji otštampamo »Istoriju«, pa nikad nismo uspeli. Uvek nas je neprijatelj omeo. A naši dragi drugovi u Beogradu, u surovim uslovima ilegalnog života, svršili su svih dvanaest glava. Divan je naš život!
U izveštaju se pominju jedanaest odreda u Srbiji: Prvi šumadiski odred »Milan Blagojević«, Požarevački partizanski odred »Veljko Dugošević«, Rasinski partizanski odred, Vranjski partizanski odred »Sima Pogačarević«, Kukavički partizanski odred »Košta Stamenković«, Jablaničko-pasjački odred »Stanimir Veljković«, Jastrebački partizanski odred, Babički partizanski odred, Suvoborski partizanski odred, Nišavski (Svrljiški) partizanski odred i Ozrenski partizanski odred.
Izvršen je veliki broj akcija, šumadiski odred je uništio 27 avgusta železničku stanicu u Banji, a 19 septembra železničke stanice u Umčarima i Maloj Ivanči. Isti odred je 19 oktobra razrušio užičku prugu na četiri mesta. U Majdanu »Vučjak« zaplenili su sedamdeset kilograma eksploziva. Napadnuti su rudnici u selu Misači, a 27 oktobra izvršena je akoija na rudnik u Rudovcima.
U Beogradu su naši drugovi osudili na smrt i likvidirali Jelenu Matić. koja je postala konfident Specijalne policije, čak se udala za jednog agenta Speoijalne policije. Doktor Ljuba Zivković pao u blato. Slobodno se šeta po Beogradu i ulizuje se doktoru Jungu, hitlerovcu, koji prisustvuje streljanjima naših drugova na Banjici! Kad je Ljuba Živković
bio u zatvoru, dobrovoljno se ponudio da na Hitlerov rođendan oplevi travu u dvorištu koja je izrasla između kamičaka u vidu velikog Hakenkrojca! Pogan od pogani!
SUBOTA, 2 JANUAR 1943
Drinići. — Naša radioveza izvanredno radi. Nedavno su naše divizije dobile radiostanice a jutros Kočina Prva divizija javlja da je oslobodila Teslić. Zarobljeno je 1.000 domobrana, 26 oficira s jednim pukovnikom, zaplenjeno 13 topova. Ovo je jedna od naših najvećih pobeda.
Kasnije saznajemo nove pojedinosti. Neprijatelj je bio nespreman, još su oficiri bili mamurni od dočeka Nove godine. Od naših bataljona naročito se istakao Kraljevački, koji je prodro kroz odbranu u sam centar i zauzeo domobranski štab. Odatle su Kraljevčani telefonom zvali pojedine domobranske položaje i naređivali im da se spuste u grad i predaju.
Ova pobeda pokazuje visoku manevarsku sposobnost naših jedinica.
NEDELJA, 3 JANUAR 1943
Pokret. — Krenuo sam danas za Bihać i na ulazu u zgradu županije sreo sam stare drugove iz Beograda, Voju i Čila Kovačevića. Došli su iz Crne Gore, iz svog rodnog kraja. Stanje je tamo zaista vrlo teško.
Teror nezapamćen. Partizanske porodice se bacaju u logore, Italijani i četnici zajedno pale partizanska sela, naši drugovi geriloi, koji su ostali u pozadini neprijatelja, junački se bore.
Kad ih četničke potere zbiju na uzan prostor, oni iskopaju rov, uzmu položaj i tuku se do poslednjeg metka. Vezu između pojedinih grupa vrlo je teško održavati. Ali narod, sve više traži nas. Zaboravljene su greške s leva. Seća se narod pozitivnih stvari. Priča Čile da nas i stariji svet dobro pamti:
— Jest’ da su streljali, ali su unosili nauku u narod. I nas stare su učili da pišemo i čitamo.
Čile je pošao sa svog terena i usput naišao na svog brata Voju, pa su zajedno, posle tri nedelje marša, izbili u Krajinu.
PONEDELJAK, 4 JANUAR 1943
Bihać. — Najzad sam video Nazora. Sèdi, iznemogli Nazor nimalo ne liči na onu sliku iz čitanke za četvrti razred gimnazije od Jaše Prodanovića — sem cvikera. Ali čiča zapanjuje vedrinom svoga duha. Posle večere u »Bosni« nazdravio mu je Ribar, a on se digao da odgovori.
Nema kod njega ono što se nađe kod mnogih rodoljuba:
»Dede, malo da pohvalimo komuniste, jer je ovo njihova borba«. Iz svake reči odiše čovek koji voli svoju zemlju, koji ne postavlja pitanje ko nas sada vodi, već kako nas vodi. Najlepše su mu reči bile o jedinstvu koje se sada pravi:
— U veselju, na gozbi, lako se prijateljstva grade. Ali ona obično nisu duga vijeka. Zato prijateljstvo skovano u nevolji, na muci, kao što ga danas grade partizani, Srbi i Hrvati, biće vječito!
Nazor je naša velika pobeda, pobeda naše pravilne linije u narodnooslobodilačkoj borbi. Najpoznatiji živi pesnik Hrvatske, član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, u svojoj šezdeset i sedmoj godini, napušta dve vile, udoban život, jedinu sestru, i prelazi u partizane. Ona stara mržnja Nazorova prema naletima Germana i Latina na našu zemlju sada je u njemu progovorila jače nego ikada. To je neobično jasno izrazio juče, kad su ga omladinci pozdravili:
— Jedan drug je maloprije spomenuo da sam jučer rekao da je ovo prvi put da se Hrvati napokon tuku za sebe. I zbilja, otkad su vladali naši stari hrvatski kraljevi. Hrvati su uvek bili primorani da se bore za nekog drugog, za Habzburgovce, za neke ugarske kraljeve, onda ih je Jelačić sakupio da se bore protiv Mađara za Franju Josifa, borili su se sad s jednim generalom, sad s drugim, sad s trećim, za tuđe probitke, a nikada da su ti jadni Hrvati dali svoju krv za svoju zemlju.
Dok su se oni tako tukli, njihova obitelj umirala je od gladi.
Naši su se Hrvati borili u Italiji, a jadna im žena nije kod kuće imala nego jednu kravicu ili kozu, i to su joj plijenili. Sad nije tako! Dajemo našu krv, ali dajemo za sebe. Kad imamo taj osjećaj u sebi, onda se drugačije diše i radi, jer znate zašto ginete. Uspomena će na vas u povijesti ostati dok naroda bude, a njega će biti i ostaće, ako vi sada ne pustite da ga I tali j ani i Nijemci sasvim satru.
U ustašama Nazor vidi sluge tuđina:
— Nijedan pošten čovjek neće s njima. Nijednog gimnazi jais kog, nijednog univerzitetskog profesora nisu uspjeli da nađu da im uredi pravopis, već su morali uzeti nekog s njemačkim imenom.
Govori Nazor o teroru nad književnicima: njegove stvari su bez pitanja štampali. U novinama su objavili da će Nazor na Badnje veče čitati svoje pesme. O tome ga nisu pitali, niti su ga obaveštavali. Četiri dana pre Badnje večeri saopštili su mu da mora do dođe. On je rekao da neće čitati svoje pesme. Na Badnje veče radio je prenosio Nazorove pesme. Čitao ih je Dujšin.
Nazor je neobično veseo, duhovit čovek. Veli kako se »Slobodna Jugoslavija« mnogo sluša u Zagrebu:
— Jedno jutro na spomeniku Kačića – Miošića bila je istaknuta objava i na njoj piše: »Ja sam jedini građanin Zagreba koji sinoć nije slušao »Slobodnu Jugoslaviju« …
Nazor je od 1918 do 1940 bio nacionalista, čak je 1935 glasao za Jevtića. Ali je sada uvideo da je taj nacionalizam lažan, da su reči o »jedinstvu« obična laž, da su velikosrbi najveća opasnost za sve narode u Jugoslaviji, u prvom redu za Hrvate. Značajno je šta on o tome veli:
— Nisam znao šta partizani misle o londonskoj vladi. A kad sam video da su protiv londonske vlade, rekao sam: »Potpuno se slažem s njima, vreme je da i ja krenem«.
Ovu istu misao on je i juče izrazio:
— Ja sam, znate, čovjek u »nekim« godinama, i to mi je sad žao. Nikada nisam osjetio takvu tugu što su te godine otišle, ali sada mi je žao. Žao mi je da baš u ovom času nemam negdašnju fizičku snagu. Zao mi je što nemam više snage, te da ne govorim sa ovog stola, nego da sjedim tu među vama i slušam. Ja bih htio — kao onaj drug tamo!
— držati pušku u ruci i gledati jednog drugog kako ovdje stoji i govori, ali to ne može biti.
Ja ću se pjesnički izraziti, i nemojte se smijati: ja ću vas »duhom pratiti« — to je izraz svih poltrona koji ne žele ništa raditi, već hoće samo da sjede. Ali to nije slučaj sa mnom. Želim
samo, neka mi Bog dade toliko života, da mogu vidjeti uništenje neprijatelja, d da vidim ono nešto novo, što mora nastati poslije ovakve oluje i volje koja joj se suprotstavila!
Povela se reč i o Krleži. On je odbio da dođe, navodno iz porodičnih razloga. Pravo veli Nazor:
— On je morao prvi među nama da pođe.
S Nazorom je došao i hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić mlad, stasit čovek. Slušamo Nazora i Kovačića kako su se iznenadili kad su došli na oslobođenu teritoriju pa zatekli grad, postelje, a nadali su se šumi, snegu. Mile Peruničić vrti glavom i veli da opet može biti šume i ofanzive, a Vesa Masleša pucka na lulu i smeši se: — Ćuti, Mile, herojsko doba partizana je prošlo!
UTORAK, 5 JANUAR 1943
Pokret. — Autobuska linija radi na oslobođenoj teritoriji na pruzi Bihać — Drvar — Rore — Glamoč — Livno. Juri naš autobus od Ripača nizbrdo ka Lipi i Vrtoču. U jednom zaseoku nalete na prase i pregazi ga. Vri snu jedna devojčica, to je njeno prase. Okupili se seljaci.
Šta ćemo? Pastirica kriva! Između nas se odjednom progura Mika Benvenisti, alias — Mika Belić, nekada »kralj čarapa« iz Beograda i jedan od prvih senzala beogradske berze. Izvadi Mika hiljadarku iz buđelara, dade je detetu, prase uhvati za noge, otrese prosuta creva,
i predade ga šoferu:
— Ovo Mika Belić časti automobilsku četu za Božić!
Ide dalje autobus, a Mika se raspričao:
— Evo, nosim 150 kila orasa i šljiva za bolnice. To im poklanja Mika Belić…
— Ma otkud ti tolike pare, Miko?
— Među nama u poverenju, imao sam dva zlatnika. Založio sam ih kod jednog Turčina za 10.000. Obmuo sam te pare — i zaradio 40.000.
Znaš — duvan. Da me puste sada bih okrenuo 200.000. Poklonio bih vojsci 2.000 kila kukuruza … Samo nema razumevanja kod nadležnih …
Gledam Miku i mislim o njemu. Iz Beograda je jedva umakao kad su počeli progoni Jevreja. Imao je dobrog sina, Simu, koji je odmah pošao u partizane i stupio u Šumadiski odred, a ocu, majci, bratu i sestri poručio da im je jedini spas — partizani. I stari Mika je poslušao sina.
Pričao nam je kako je pošao iz Beograda automobilom za Vmjce, pa kad tamo nije mogao da se poveže, krenuo je ka Ćačku, jer je čuo da je taj grad već oslobođen. U Kraljevu mu je benzina nestalo, nije mogao dalje, pa je otišao pravo u nemačku feldkomandu.
Pretstavio se Nemcu, komandantu, kao italijanski trgovac, a glupi fric je čak lično otpratio do automobila svog »saveznika« i izdao nalog da mu se napuni rezervoar s benzinom. Tako je Mika sa švapskim benzinom došao u partizane. S našom vojskom se posle povukao u Sandžak. Stariji sin Viktor bio je uhvaćen i streljan na Banjici, a mlađi sin Sima dobro se borio, postao je čak komesar čete u Prvom šumadiskom bataljonu (potom u Prvoj proleterskoj), ali pogibe u borbi oko neke železničke stanice kod Bugojna. Bio je potrčao da baci bombu u jednu utvrđenu stanicu, a ustaški mitraljez mu je obe noge presekao.
Tri su druga pokušala da ga izvuku ali su sva trojica pala ranjena pored njega. Tako su oni svi izginuli zajedno sa svojim komesarom. Mika je razne poslove kod nas radio. Jedno vreme su on i njegova žena bili kuvari u Pratećoj četi Vrhovnog štaba. Njegova kćer, Natalija, vredna devojka i sada radi u centrali u Glamoču. Mika je čovek starih
navika i nije prirodno mogao da ih se odmah otrese. Jednom u Sandžaku, kad je bio pomoćnik kuvara u štabu Srpsko – sandžačkog odreda, naiđu Marko i Lola Ribar. Zurili su u Drenovu kod Starog, pa su hteli na brzinu da ručaju. Pozajme im partizani porcije i, dok su oni čekali kraj ograde na jelo, čuli su Miku Bemvenistija kako šapuće glavnom kuvaru:
— Malo masnije za drugove iz štaba!
Otkako smo došli na oslobođenu teritoriju, otkako se ona proširila i život počeo malo redovni je da teče, u Miki se probudila stara krv.
Došao jednom kod čika Janka pa mu veli:
— More, Mošo, plače, bre, para ovde. Da me pustite da je obmem, pa ću da poklonim vojsci dva vagona žita.
Cika Janko nije pristao na ovo, pa je Mika otpočeo posao na svoju ruku. I sada nešto trguje po oslobođenoj teritoriji. Kupuje hercegovački duvan u Livnu, pa ga donosi u Bihać gde nabavlja jabuke, šljive i orahe pa ih vozi u Livno i Glamoč. Sreo ga Đido prošlog puta u Bihaću. Na glavi mu kačket, a pantalone izvadio iz geta, pa ih pustio na građanski način. Pita ga Đido šta je to, a Mika se zbunio, ali najzad priznađe:
— Da ti kažem pravo, druže Đido, eto, malo trgujem s duvanom, ali neću da to radim pod petokrakom, pa kad pođem u trgovinu ja kapu s petokrakom u džep, natučem kačket i izvučem nogavice iz geta.
A kad završim pos’o, onda kačket u džep i nogavice u gete …
Nije Mika Belić trgovao da bi zarađivao, da bi pare trpao u svoj džep. Nije mu bilo stalo do profita. Sve što god bi zaradio, sve bi davao vojsci. Ali, staro trgovačko srce mu nije davalo mira. On je hteo da trguje da bi pomogao našoj vojsci. Izgledalo mu je da će nas tako sa
svoje strane najviše pomoći.
Vozimo se već jedan sat. Mika priča o Beogradu, o svom sinu kako ga je pazio, o njegovoj pogibiji, pa mu suze pođoše.
— Eto, duša me boli za sve naše ranjenike. Evo, na krovu nosim pet korpi jabuka za Glamoč i Livno. Od toga ću dati na Mliništu tri korpe za one naše ranjenike… Kad god ih vidim, setim se sina..
SREDA, 6 JANUAR 1943
Drinići. — Jutros rano po snegu dođe Olga. Ostaće kod nas dva dana, pa se posle vraća s Mitrom Bakićem u diviziju. U selu vri. Kolju se svinje, sprema se narod za Božić. Đido, Mitra, Olga i ja pošli smo pre podne u lov na lisice. Na novom snegu naišli smo na lisičji trag. Đido nam stručno objašnjava da su kod lisice tragovi šapa sve u jednoj liniji. Do podne ništa ne ubismo. Pucali smo u bukvu. Đido je jedini pogodio. Pri povratku smo se šalili, rvali i bacali jedni druge u dubok sneg. Uveče smo sedeli dugo do u noć. Sitni pršić zavejavao nam je prozore. Olga priča o prošlom Badnjaku s Milicom u Beogradu.
ČETVRTAK, 7 JANUAR 1943
Drinići. — čitavo pre podne išli smo iz kuće u kuću. Sve su nam to dobri susedi, a svi mole da ih danas posetimo. U podne kod nasčesnica, naredio Đido na se napravi. Stari Rebić je pronašao paru.
Posle ručka su došli Veljko Ilić i Mileva-Lula Planojević. Veljko saopštava da su Italijani iz Hercegovine i Cme Gore prebacili u Knin 4.000 četnika. Vodi ih neki Baćović. Verovatno se izdajice spremaju da udare na oslobođenu teritoriju. Moraće Druga divizija na ovaj sektor.
Najslađe se naši tuku protiv četnika!
PETAK, 8 JANUAR 1943
Drinići. — Slušali smo večeras Moskvu. Prvojerarh pravoslavne crkve, Aleksej Ivanović Vedenski, priložio panagiju od 500.000 rubalja za tenkove Crvene armije. Kako se čitav ruski narod ujedinio u borbi protiv Germana. Sveštenici skidaju ikonice s grudi za otadžbinu. Takva linija posle 25 godina socijalizma. Lep primer za nas. Moramo u naš
front primati sve — rodoljube. Iza nas nemamo 25 godina socijalizma — već 22 godine Jugovine.
SUBOTA, 9 JANUAR 1943
Drinići. — Tito je bio na Podgrmeču preko Božića i govorio na smotri četvrte krajiške divizije. Pričaju drugovi koji su bili s njim da je Stari bio toliko srećan među Krajišnicima, da se uhvatio u kolo s njima. Nekoliko puta je morao da govori. Dobili smo njegove govore,
koji nisu stenografisani, pa vadim ovo, po mom mišljenju najlepšemesto:
»Fašizam oseća da mu idu zadnji dani i u svom bijesu on će sve pokušati. Ali, mi ćemo ga pobjediti. Mi ćemo na njegovim kostima stvarati našu budućnost, nove gradove i sela. Naša će zemlja procvasti, vi nećete pustiti pušku iz ruku dok to ne bude ostvareno.«
Danas sam doznao da je poginuo Artem još u novembru mesecu na Sitnici. To mi je bio jedan od najmilijih drugova iz Kragujevačkog odreda. Kad sam bio ranjen 1941 godine stalno je bio pored mene.
Pričali smo svake noći. Artem je bio radnik u Zavodu u Kragujevcu. U prvo vreme bio je bogomoljac, pa se posle otrgnuo i delio letke po Zavodu. Ostavio je starog oca negde kod Kragujevca. Artema je presekao mitraljez napola, nekoliko koraka ispred nemačkog bunkera.
NEDELJA, 10 JANUAR 1943
Drinići. — Prva divizija javlja da su Nemci žestoko bombardovali Teslić, a zatim su prodrli tenkovima u sam grad. Na ovom otseku fronta primećuje se izvesna veća živost kod neprijatelja. Danas su stigli u Petrovac domobranski oficiri iz Teslića s pukovnikom Binderom na čelu. Oni su smešteni u jednu veliku zgradu prekoputa doma kulture
gde su i ostali zarobljenici. Javila su se dva domobranska oficira za našu vojsku.
Samo ne shvataju šta je naša borba. Misle da je naša vojska »komunistička« :
— Svi jednaka odela treba da nose!
Veljko im objašnjava.
— Treba svi jednaka, ali ljudima koji imaju odgovorniji posao posao treba dati sve uslove da bi svoj posao mogli što bolje da svrše…
Nastavak na :
Ratni dnevnik II/III – ČETVRTA OFANZIVA – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944
