Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA
Ratni dnevnik II/III -1941-1944
PONEDELJAK, 11 JANUAR 1943
Drinići. — Došle su nam do ruku ustaške novine. Vratili su se neki Pavelićevi legionari iz Rusije i ona divizija, sastavljena od zarobljenih domobrana, koja je bila u štokerau-u kraj Beča. Marširali su kroz Zagreb i — pretili. Sigurno će ove hulje pokušati da provale na oslobođenu teritoriju da pljačkaju. Već su blokirali Savu. Ruski oficiri pokušali su da se probiju, ali nisu mogli da pređu. Komandir čete, koji ih je sprovodio, poginuo je. Sada smo poslali dve brigade, Drugu i Petu krajišku, da izbiju između Banje Luke i Prijedora preko Kozare do Save. Time bismo pomogli Prvu diviziju, a uspostavili vezu sa Slavonijom. Prva divizija lepo radi. Sva se obukla u vojničke uniforme. Zauzela je Prnjavor. Potpuno je razbila četnike u Srednjoj Bosni. Preko 600 novih ljudi ušlo je u diviziju.
UTORAK, 12 JANUAR 1943
Drinići. — Veljko nam jutros javio da su u Slavoniji Nemci upotrebljavali otrovne gasove.
Vest je veoma kratka. Bombe su bacali na Orahovicu. Ima dosta žrtava među građanstvom i našim drugovima.
Istovremeno naša obaveštajna služba javlja da se priprema ofanziva na našu slobodnu teritoriju. Trebalo je da počne ovih dana, ali je odložena.
SREDA, 13 JANUAR 1943
Drinići. — Večeras smo otišli do Bukovače, gde su ranjenici davali priredbu za narod povodom dočeka pravoslavne Nove godine. Jedva nađosmo mesta. Vanja Hadžić, učitelj iz Srbije, zajedno sa jednim drugom iz bolnice, napisao nekakav skeč koji su večeras prvi put dili. Vanja ne samo da je napisao ovaj skeč, nego igra i glavnu ulogu.
On je »radnik s Cukarice« i razgovara s jednim Krajišnikom. Pita »radnik s Čukarice« Krajišnika:
— Da li biste želeli ovde da znate šta je komunizam?
Krajišnik odgovara:
— Jakako!
— Lepo, vi hoćete da znate šta je komunizam…
Otpoče Vanja Hadžić da objašnjava šta je komunizam jedno dvadeset minuta; narod ne trepće, samo sluša. Po završetku pretstave pitao sam Vanju Hadžića kako može takve skečeve da piše, a on veli:
— Ma voli to ovaj Krajišnik, ma on je zreo za komunizam, vidiš li kako me je samo slušao!
Pozvao sam Vanju da dođe sutra do nas da detaljnije porazgovaramo. Zbilja, nemamo sreće sa skečevima u ovoj našoj narodnooslobodilačkoj borbi. U nekim jedinicama samo kad se spomene skeč, ljudi beže, bez obzira kakav je.
ČETVRTAK, 14 JANUAR
Drinići. — Jutros nam Marko telefonom reče samo ovo:
— »Osnove marksizma« hitno radite! Nemojte da nam se desi kao u Užicu!
A u Užicu su nas Nemci stigli i odneli 5.000 primeraka »Istorije SKP(b)«, deset glava.
Znači vesti o pretstojećoj ofanzivi nisu prazne. Požurićemo koliko god više možemo.
PETAK, 15 JANUAR
Drinići. — Doneo nam Zoran rukopis za »Omladinsku borbu« — i nove vesti. Pavelić je dobio oko dvadeset modernih bombardera, među kojima i »Štuke«. Na Žumberku su jedno selo bombardovale tri »Štuke«. Priprema se ofanziva protiv nas. Lola Ribar s Ratom Dugonjićem krenuo za Sloveniju.
Nastavljamo rad ubrzanim tempom. »Proleter« je gotov. Titov članak o nacionalnom pitanju — neobično značajan. U njemu ima mnogo novih stvari.
SUBOTA, 16 JANUAR
Drinići. — Vratio se Đido iz Dalmacije. Obišao je Drugu diviziju. Bio je na partiskom savetovanju. Mitar Bakić je držao politički referat, posle se razvila diskusija, naročito po pitanju četništva. Jovo Kapičić održao je organizacioni referat. Đido je ocenio sastanak i diskusiju kao vrlo dobre. U diviziji 900 partijaca. Druga srbijanska ima još uvek 650 boraca iz Srbije. Đido veli da mu Krcun i ostali iz štaba liče na Solunce — dugi šinjeli, brkovi. Druga dalmatinska brigada još uvek je sirova, ali napredak se oseća. Treba što pre likvidirati nepismenost.
Jedan borac veli da Rusija ratuje protiv čitavog sveta, da su se Nemci i Englezi udružili protiv Rusa. Posle mu je objašnjeno da su Englezi naši saveznici i da treba razlikovati engleski narod od petokolonaških klika u Engleskoj.
Londonska vlada se promenila. Uz pomoć Đide napisao sam članak za »Borbu« o toj promeni, osvrnuvši se posebno na veličanje Draže preko radio Londona — u emisiji mister Harisona:
»Nisu više u vladi Sava Kosanović, Branko Čubrilović, Boža Marković, Jevtić. Od nove vlade ne može se očekivati neki preokret, neko urazumevanje. Ona je još otvorenije pokazala svoje reakcionarno petokolonaško lice.
To svedoče i njeni prvi potezi posle rekonstrukcije. Ona još upornije nastavlja izdaju i još tešnje se povezuje s međunarodnim petokolonaškim snagama koje imaju svoje klike i u Engleskoj. Ona je žurno nastavila svoj stari zanat novim metodama. Tako se, u odbranu Draže Mihailovića, čuo pre nekoliko dana preko radija iz Londona glas »našeg prijatelja Harisona«.
U razgovoru »s jednim Englezom i jednom Engleskinjom, u ime samo jedne grupe prijatelja Jugoslavije iz Engleske, a ne u ime celog engleskog naroda«, mister Harison se prvo »iznenadio kad je čuo da postoje nesuglasice između vojske generala Mihailovića i partizana«, a zatim je rekao da je u interesu savezničke stvari da se »partizani izmire s Dražom Mihailovićem, čija je sjajna vojska postigla isto toliko velike uspehe u borbi protiv okupatora i ustaša«.
Mister Harison se trudi da pred savezničkom javnošću ocrta partizane kao izazivače građanskog rata, jer zna da partizani više nikada neće sarađivati s Dražom Mihailovićem. Mister Harisonu je dobro poznato da su partizani još u leto 1941 godine pozvali Dražu Mihailovića da se zajednički bore protiv okupatora, poznato mu je da je Draža Mihailović odgovorio mučkim napadom u leđa, dok su Nemci jurišali na oslobođenu teritoriju, poznato mu je da je Draža Mihailović i kasnije u svim našim zemljama otvoreno sarađivao s okupatorom, da su njegovi pretstavnici sklapali javne sporazume s ustašama.
Poći putem koji nam savetuje mister Harison i petokolonaška čemberlenska klika znači izdaju prema samom našem narodu, prema našim saveznicima. Sarađivati s Dražom Mihailovićem znači sarađivati s Hitlerom i Musolinijem, znači izazivati bratoubilački rat naših naroda za račun okupatora, znači pomagati vojsku sila osovine, puštati njihova pojačanja koja se žurno šalju sa zapada i preko naše zemlje na Istočni front, gde naša braća Rusi pobedonosno napreduju, najzad znači propuštati bombe i granate iz Nemačke preko naše zemlje u Afriku da biju sinove engleskog i američkog naroda.
Zato će ih sam engleski narod uzeti jednog dana na odgovornost, jer prodaju najgorem neprijatelju čovečanstva krv i svog i ostalih slobodoljubivih naroda.«
NEDELJA, 17 JANUAR
Drinići. — U našoj opštini završilo se takmičenje ko će više dati zimske pomoći vojsci. Drinići su dobro stajali, ali ih preteče Bravski Vaganac. Drinićanima krivo:
— Mi smo prošle godine najviše dali. Zašto se to ne računa za zastavu!
Velim im da je zastava prelazna.
U samom Vagancu nastala utakmica koji će seljak doneti zastavu u selo. Điđin zet Rade Srdić na zboru kaže:
Dajem deset koža!
Drugi čovek, nešto siromašniji ali posle Điđinog zeta najbogatiji u selu:
Dajem dvadeset koža!
Điđin zet:
A ja dajem june!
Onaj drugi skače, juri kući, ispreže vola i dovodi ga:
A ja dajem vola! Daću sve za našu vojsku!
Dok mi ovo priča pretsednik opštinskog narodnooslobodilačkog odbora, preko polja kreće se duga povorka žena. Na čelu povorke vije se zastava. Iznad povorke strče mrki Oštrelj i drugi vrhovi. Žene nose ranjenicima poklone. Radovan veli da je njegova gazdarica ponela čudo stvari.
Divan je ovo narod!
PONEDELJAK, 18 JANUAR
Dritći- — Jutros smo krenuli Vera Zogović i ja za Bihać. U Petrovcu smo zatekli Ferida Čengića. Bio je mesec dana na terenu oko Jajca.
Narod se tamo užasno pati. Čitav je Janj popaljen. Narod spava po šumama. Tifus hara. U Vukovskom preko hiljadu slučajeva trbušnog tifusa. Ipak, ovaj narod hrani svoju vojsku.
Kupreški bataljon narastao na 600 boraca. »Borba« se prima kao najlepši poklon. Naročito se mnogo traži broj u kome je članak o Solaji. Narod ga čuva i stalno moli da mu se čita.
Mraz je veliki. Brzo se vozimo na sankama i za šest sati stigosmo u Bihać. Stari se s Nazorom preselio u Ostrožac, u zamak grofa fon Berksa. Taj grof je negde u Slavoniji.
Slabo je dolazio u Ostrožac. Ima samo nekog čuvara — lisca. Italijani su u zamku opljačkali srebro, goblene. Đido se s Markom večeras vratio iz zamka u Bihać. Dugo nam je pričao kakav je to zamak. Crni sedi u biblioteci. Đido mu je napravio veliki reverans, a Marko veli, da ga je po turski pozdravio. Stari spava u nekoj kuli, a u drugoj sobi, ispod baldahina, izvalili se pratioci Starog, Đuro Vujović i Rade Čapajev. Nazor uživa. Skuplja sve stvarčice, prekopava po knjigama u biblioteci. Našao je životopis neke grofice.
Ona je naše krvi! — veli on.
Raduje se što će dobiti partizansko odelo. Samo traži revolver:
— Kad može čika Janko da ga nosi, mogu i ja!
Kaže starom da je oduševljen stilom kula. A Stari mu odgovara:
I ja volim kule, naročito onu manju. Našli smo u njoj 2.000 kila skrivene grofovske pšenice! Podelićemo je vojsci i narodu.
UTORAK, 19 JANUAR
Pokret. — Tek smo u jedanaest krenuli iz Bihaća za Driniće. Terzić je primio izveštaj da su Nemci i ustaše krenuli iz Gline i Kostajnice još prekjuče.
Upotrebljavaju mnogo avijaciju. Nastradali su kod Žirovca neki naši drugovi — sekretar OK za Baniju i komandant Baniskog područja. Sve u svemu oko 30 ljudi ranjeno i poginulo.
Ipak nema zabrinutosti.
Lenjingrad je sinoć oslobođen. Došao je Mahin sav uzbuđen u našu sobu i saopštio da je blokada Lenjingrada probijena. Moskovski radio je ovo vanredno saopštenje SIB-a ponovio ravno devet puta. Đido je ovu radosnu vest javio Titu, koji je obećao da će odmah napisati članak za »Borbu«.
Doznaju se pojedinosti o zauzimanju Prnjavora. Ustvari, Koča je izdao naređenje da to bude demonstrativan napad, ali je ostavljena komandantima inicijativa da sami procene momenat. Prnjavor je oslobođen skoro bez žrtava. Naši su se prebacili sankama i iznenada su se dva bataljona pojavila pred gradom. Zarobljeno je 400 domobrana.
Naše jedinice su izbile na Savu i izbacile nekoliko mina na drugu obalu kao pozdrav Prve proleterske divizije Slavoniji.
Iz ovog kraja stupilo je u Prvu proletersku preko 500 novih boraca.
Po mrazu — skoro —20° — stigosmo u Petrovac i još iste noći nastavismo za Driniće.
( Četvrta ofanziva prvo je otpočela na sektoru Banije. Tu je napala 369 nemačka divizija,
ili, kako se drukčije zvala, »Vražja divizija«. Ona je otpočela koncentraciju još krajem decembra. Stalnim napadima naše Sedme divizije na polazne tačke neprijateljske ofanzive, 369 divizija bila je znatno pokolebana još pre službenog početka ofanzive, 20 januara. Prve borbe sa 369 divizijom naše snage su imale još 30 decembra.
Tada su Sedma i Osma baniska brigada napale na uporište i železničku stanicu Majur, između Siska i Kostajnice. Tu je prepolovljen jedan bataljon 369 divizije, koji se nekoliko sati pre toga bio iskrcao na ovu stanicu. Sedma divizija tom prilikom zaplenila je pet topova, ali usled intervencije nemačkih tenkova iz susednih garnizona, naše dve brigade morale su se povući. Ipak su spasena tri zaplenjena topa.
Početkom januara sistematski su vršeni napadi na železničku prugu Zagreb — Beograd.
Jednom prilikom bačena je u vazduh kompozicija u kojoj je bilo 500 nemačkih vojnika. U vazdub je odleteo i jedan vagon pun oficira. Prilikom jedne akcije u noći između 15 i 16 januara,
Sedma divizija zaplenila je tri protivtenkovske puške, koje su kasnije odigrale značajnu ulogu u odbijanju prvih naleta nemačkih tenkova, 20 januara.)
SREDA, 20 JANUAR
Drinići. — Danas je Sveti Jovan. Dođe predveče Mile Banjac i pozva nas na slavu. Đido je poslao Bajicu, Voju Dimitrijevića i mene. Otišli smo do zaseoka Banjci, s one strane Petrovačkog Polja, ispod Oštrelja. Pričali seljaci iz našeg zaseoka Kecmana, da nisu uvek podjednako glasali s Banjcima, ali sada u ratu čitavo selo se ujedinilo. Mile Kecman je neobično poznat kao dobar domaćin, imao je do rata i na daleko čuveni pčelinjak.
U ratu se pošteno drži. Trpeza prepuna. Tu je Điđa zet ove kuće. Onda se razgovor povede
šta će biti s ovim srezom posle rata. Govori Mile kako bi dobro bilo obnoviti fabriku u Drvaru, jer je mnogo značila za čitav ovaj kraj.
Tu, pored nas, sedi i jedan starac, mislim da je bio Milov tast. Ima preko sedamdeset godina. Neko vreme je sedeo s nama, a posle ležeu postelju. Naslonio je glavu na čisti beli jastuk, a prekrio se dlakavim vunenim, petrovačkim biljcem. Priča nam iz postelje o ustanku 1875 godine. Njemu je tada bilo šest godina. Prvo se digao Podgrmeč, pa posle Petrovac.
— Nismo ni onda izdali, imali smo našu četu, barjaktar je bio iz našeg sela! — Govori stari Banjac ponosito.
Jedan mu je unuk u našoj borbi već pao pod Jajcem, a drugi je u opštinskom rukovodstvu SKOJ-a.
Svi ga slušamo s najvećom pažnjom, lojanica pucketa.
— Istina, — nastavi starac, — morali smo bježat preko Une u Liku.
A kad je Austrija ušla u Bosnu, onda smo se vratili. Ali begovat je ostao, nije nam Franjo dao zemlju. Beg je ovdje kod nas u lov izlazio. Morala se dobra večera praviti. Pored njega je sjedio njegov pas i s njim zajedno jeo, k’o da mu je rođeni brat, a mi bismo sutri dan, u hajci, zavezali psa za previjeni jablan, odapeli drvo, kerina bi poljećela uvis, pa bi se
sva razbila, a poslije smo se pred begom čudili kako zvijer rastrza psa …
I poče starac da se smeje iz postelje, a mi svi za njim. Okrenu se razgovor na 1918. Begovat je bio ukinut, ali prave slobode narod nije video.
— Vjerovali smo mi u Jugoslaviju, ali nas brzo izdadoše! — veli Mile.
Pričalo se posle o minulim vremenima, a svi se počesmo da smejemu kad se podiže Điđa, zasuka brkove, i otpoče svoju omiljenu priču kako su ranije tekli izbori po Krajini, kako je dolazio u Petrovac Branko Čubrilović i objašnjavao narodu, u vreme sporazuma Maček — Cvetković, šta je federacija:
— To znači, narode, da ćete svi spavati na federima! — grohotao se Điđa.
— A znamo mi šta je prava federaoija. Sada je stvaramo bez Mačka i bez Cvetkovića …
Bilo je blizu ponoći kad smo se oprostili od Banjca. Starac je u postelji mimo spavao. Hoće li se još jednom, pod starost, sklanjati u zbeg.
ČETVRTAK, 21 JANUAR
Drinići. — Đido i Vlatko jutros su krenuli u Dalmaciju. Ofanziva je otpočela od Karlovca. Neprijatelj je navukao veliki ratni materijal — preko 100 tenkova. Još nema nikakvih rezultata.
PETAK, 22 JANUAR
Drinići. — Probudio nas je jutros lelek žena. Tri su druga iz Drinića poginula, kada su na Svetog Jovana Nemci i ustaše navalili iz Sanskog Mosta. Drug Dmitar Kecman, u čijoj kući Radovan stanuje, doveo je ranjenike. Celo se selo skupilo u njegovu kuću. Radovanu je nasamo rekao:
— Iznenadili su nas između dvije rijeke, Sane i Sanice. Skoro 150 naših je ranjeno i poginulo! Ali ipak nismo dali položaj. Obučeni su u bijele haljine, čak su tenkove i puške u bijelo obojili…
Posle podne čitavo se selo skupilo da sluša »Slobodnu Jugoslaviju«.
Spiker uzbuđenim glasom objavljuje:
— Neprijatelj je 20 januara otpočeo sa sviju strana ofanzivu na našu oslobođenu teritoriju. Iz Karlovca nastupa 15.000 Nemaca, ustaša i domobrana. Iz Like od Gračaca nastupa 7.000 Italijana i 4.000 četnika Draže Mihailovića. Iz Prijedora napada 3.500 Nemaca, ustaša i domobrana. Iz Gline i Petrinje 16 000 legionara, domobrana i Nemaca. U Banjoj Luci je takođe koncentrisano 10.000 Nemaca, domobrana i ustaša. Od Knina su pokušali da napadaju četnici i Italijani. Protiv nas nastupa sada ukupno 65.000 neprijateljskih vojnika …
Brojno stanje neprijateljskih snaga je približno.
Điđa suče brkove.
— Na Oštrelj je udarilo njih 15.000, pa ih je nas 300 odbilo!
Zima đavolski služi neprijatelju. Sneg se sasvim otopio. Nema ga nigde. A prošle godine u ovo doba ovde je bio po metar visok. I nebo se razvedrilo kao da je maj. Tek je prošao prvi mesec zime. Imaćemo mnogo muka ako budemo morali s ranjenicima da se povlačimo po planinama. Avijacija će nas nagrditi.
SUBOTA, 23 JANUAR
Drinići. — Cilj ove nemačke ofanzive jasan je.
Balkan im je žila kucavica. Englezi su zauzeli Tripolis, Deseta armija je spremna, sve miriše
da žele da otvore front negde na jugoistoku Evrope. Stoga se i Hitleru žuri da raščisti Balkan. Naša vojska mu je silna prepreka. Mi saveznicima činimo veliku uslugu, u prvom redu Englezima i Amerikancima.
A oni svesno, hladno pomažu Dražu Mihailovića. Njegovi četnici sada nadiru protiv nas s Nemcima, ustašama, Italijanima, legionarima. Stvarno se svi zaverili protiv nas, kao protiv republikanske Španije, kako reče Vesa.
Ali, nećemo se dati. Naša borba nije samo naša stvar, već engleskog i američkog naroda.
Vrhovni štab i Veće uputili su savezničkim vladama notu, koju je »Slobodna Jugoslavija« objavila, a u kojoj se govori o zajedničkoj akciji Draže Mihailovića, Nemaca i Italijana u ovoj ofanzivi. Počačkaće Rusi Engleze zbog svinjarija s Dražom.
»Mi smo više puta saopštavali preko radiostanice »Slobodna Jugoslavija« da ministar vojni jugoslovenske vlade u Londonu, Draža Mihailović, otvoreno sarađuje sa italijanskim vojnim okupatorskim vlastima, a potajno, preko pojedinih svojih četničkih komandanata, s Nemcima i ustašama. Draža Mihailović nema nikakve regularne vojske, već takozvane četničke odrede koje je on, pomoću italijanske komande, organizovao u Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini, u Lici, Srbiji itd. Naoružanje, municiju, hranu i ostale prinadležnosti, uključivši i plate, četnici Mihailovića dobijaju od Italijana, Nemaca i ustaša.
Izjavljujemo pred licem čitavog sveta — i za ovo snosimo punu odgovornost — da četnici Draže Mihailovića nisu dosada ispalili nijednog metka protiv italijanskih okupatora, da se četničke vođe: Birčanin, Jevđević, pop Đujić, Bajo Stanišić, Đurišić i ostali, nalaze u Splitu, Mostaru, i Lovranu itd. Pri štabovima italijanske komande.Da četnici Mihailovića ratuju na strani okupatora protiv naše Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda od novembra meseca 1941 godine, da četnici Draže Mihailovića učestvuju u svakoj ofanzivi okupatora na našu oslobođenu teritoriju pod komandom italijanskih i nemačkih oficira, da se u tom cilju transport četnika Mihailovića vrši pomoću okupatorskih automobila, vozova i brodova, kao što je slučaj i sada, kada je u Knin i Južnu Dalmaciju dovezeno vozovima i brodovima iz Istočne Bosne, Hercegovine i Crne Gore 6.000 četnika Draže Mihailovića, koji treba da učestvuju u opštoj ofanzivi protiv naše slobodne teritorije, zajedno sa Nemcima, Italijanima i ustašama.
Naše čete već su se sukobile kod sela Tiškovaca s ovim četnicima. Do sada, u raznim bojevima sa okupatorima, ustašama i četnicima, mi smo zarobili hiljade četnika, mi smo zaplenili u četničkim štabovima kao i štabovima okupatora i ustaša, ogromnu količinu raznih dokumenata, koji nepobitno dokazuju fakta koja smo izložili o izdaji Draže Mihailovića i njegovih četnika, a koji u tome dokazuju i krivicu jugoslovenske vlade u Londonu.
Mi smatramo da se ne mogu poklapati takve činjenice: da jugoslovenska vlada u Londonu, s jedne strane, ratuje — preko svog ministra Draže Mihailovića i njegovih četnika — protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije na strani okupatora, a na drugoj strani, u isto vreme, koristi se gostoprimstvom saveznika, koristi se diplomatskom podrškom saveznika.
Naša Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi dali su već desetine hiljada žrtava i svaki dan daju sve nove i nove žrtve u teškim i neprekidnim bojevima protiv okupatora, ne samo za oslobođenje naroda Jugoslavije, nego i za stvar saveznika, i prema tome imamo pravo zahtevati od saveznika ne samo priznanje naše borbe, nego imamo pravo zahtevati od saveznika da se oni energično zainteresuju za slučaj jugoslovenske vlade i Draže Mihailovića.
Mi smo više puta zahtevali komisiju saveznika da bi ona utvrdila ovde, u Jugoslaviji, stvarno stanje i da jednom zauvek učini kraj strašnoj prevari i zabludi svetske javnosti.«
Radovanov gazda Mitar nam priča kako je bilo to kod Sanice. Zarobili sedam Nemaca. Hoće da ih vode u pozadinu, a ovi sede i neće da se miču:
— Nax Prijedor, nax Prijedor! deru se Švabe.
Ni sila nije pomogla. Na kraju su ih naši morali da ubiju.
Treća divizija uspešno dejstvuje u dolini Bosne. Deseta hercegovačka brigada zauzela je Zepče, a Peta crnogorska Novi Šeher. Ponovo je presečena pruga Brod — Sarajevo. Na tom sektoru naši napadaju po velikom snegu. Druga i Peta krajiška brigada dobile su hitno naređenje da se povuku s puta Banja Luka — Gradiška i da udare s leđa Nemce koji napadaju od Sanskog Mosta. Nemci su i sinoć na ovom sektoru pokušali da prodru s trinaest tenkova obojenih u belo, ali je prvi naleteo na minu pa su se ostali povukli.
Borci 10. hercegovačke brigade kod Travnika 1942.
NEDELJA, 24 JANUAR
Drinići. — Krajišnici se bore kao lavovi. Ni stopu nisu pustili Nemca.
Samo vesti iz Hrvatske nisu dobre. Neprijatelj nadire od Karlovca prema Slunju. Izgleda da je podbacila komanda.« Avijacija nam je nanela velike gubitke. »Slobodna Jugoslavija« javlja da su Nemci ubacili novo pojačanje od 25.000. Koča je dobio nalog da izvrši demonstrativni napad na Banja Luku ne bi li nekako rasteretio Krajinu dok ne stignu one
dve brigade s Kozare. Svi laki ranjenici po bolnicama dobili su nalog da se priključe svojim brigadama.
PONEDELJAK, 25 JANUAR
Drinići. — Stari Krajiški nam javi jutros telefonom radosnu vest.
Jedna kolona Nemaca i ustaša krenula je od Sanskog Mosta preko Grmeča ka Bosanskoj Krupi. Šesta krajiška i Treći bataljon Prve krajiške uništili su kod Eminovaca 500 ustaša i 150 Nemaca. Ubijen je i jedan pukovnik. Zaplenjeno je 6 topova i 40 mitraljeza. Odmah smo ovu vest umnožili i razaslali po čitavoj opštini.
U Bihaću su naši napravili dobru stvar. Pohapsili su 450 ustaških pristalica. Povešćemo ih kao taoce. Ako oni budu ubijali partizanske porodice i mi ćemo ove.
Otišao sam do Petrovca. Prava gužva. Video sam Crnog. Reče mi da je Stari sinoć prešao za Oštrelj. Marko je ostao u Bihaću s Terzićem. Propašće Nemci s ovom svojom ofanzivom. Ubrzali su naš pokret. Samo se pravci još ne znaju. Ili moja postojbina ili postojbina mog oca.
Svratio sam i do Starog Krajiškog. Dvadeset hiljada izbeglica iz Prijedora i Sanskog Mosta kreće ka oslobođenoj teritoriji. Isto toliko i sa Banije i Korduna.
UTORAK, 26 JANUAR
Drinići. — Bihać je žestoko bombardovalo 18 aviona. Došli rano ujutru i zasuli čitav grad. Gađali su sistematski, po nemački, kuću po kuću. Pogođena je zgrada u kojoj je bio Marko. Modelar, politkom Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, ranjen je lakše u butinu, ali je mali Leković teže nastradao. Marko javlja telefonom da je lepo gledao kako kuće u susedstvu lete u vazduh. Bomba je udarila u zgradu Više vojne škole.
Jedan drug je poginuo, a Milentije je ranjen u glavu.
Boško Leković je sin prvog narodnog heroja Petra Lekovića, koji je poginuo na Čemernu u Hercegovini juna 1942. Prilikom poslednjeg boravka u Bihaću razgovarao sam sa Boškom o njegovom ocu. Rodom su iz Rečice kod Užica. Stari Leković bavio se kamenorezačkim zana tom. Bilo mu je 50 godina kad je poginuo. Učestvovao je u Balkanskom i Prvom svetskom ratu od 1912 do 1918 godine.
— Otac je stalno spavao na pušci otkako je Jugoslavija propala.
U Užice nije silazio. »Ako dođu Nemci, ja ću u šumu«, — govorio je.
Kad je izbio rat s Rusima, otac je radio na zgradi seljaka Miloša Trivunovića. Dotrčao neko od Milorada Jojićevića i rekao:
»Nemci dolaze, treba odmah ići.« Zgrabio otac pušku i pojurio. Odmah je prišao Požeškoj šumskoj četi. Doznao je da su Nemci otišli drugim putem. Presreo ih je kod Gorobilja, kraj Požege. Ko god je imao pušku tu se sastao.
Tako je počela borbu Požeška šumska četa. Ona je kod Gorobilja kasnije ubila 20 Nemaca, među njima komandanta i njegovog zamenika.
Moj otac je učestvovao u svima borbama u užičkom kraju. Tukao se i sa četnicima kod Karana. Po prelasku u Sandžak otac je postao zamenik komandanta Prvog bataljona Druge proleterske brigade. U borbi na Kozari, iznad Čajniča, u Istočnoj Bosni, zaplenio je i puškomitraljez.
Kod Čajniča ja sam bio sa njim u jurišu. Na prvo utvrđenje bacio je bombu, dotukao Italijana kundakom, skinuo mu cokule i dao ih meni, jer sam bio potpuno bos. Mi smo sve do zore ostali u bunkeru. Odneli smo sanduk municije i tri puške.
— Šta ti je sa braćom?
— Dragojlo je uhvaćen kao kurir i predat Nemcima u Valjevu. Milovan, kamenorezac, poginuo je kao borac Prvog bataljona Druge brigade na Sitnici iznad Mrkonjića.
— Kako ti je otac poginuo?
— On je uvek poslednji otstupao. Na Čemernu smo zadržavali četnike i Italijane dok prođe naša bolnica. Na desnom krilu bila je Prva četa, na levom Druga i Treća četa. Mi smo se povlačili. Nadirali su četnici, a za njima Italijani. Ja sam bio kurir. Otac mi je dao svog konja, »Crnog«, i skrenuo od bedema na desno u šumu… Više se nije povratio…
Mladi Leković je tih mladić. Moraju mu se reči izvlačiti.
Vratio se Đido iz Dalmacije. Doneo zanimljive vesti. U Splitu se doznaje da je cilj ove, nemačke ofanzive.Opkoljavanje svih naših snaga, a zatim potiskivanje do Neretve, gde treba da nas likvidiraju zajedno Nemci, Italijani, četnici i ustaše. Pavelić besni što se Dalmacija digla.
Pokušava na sve moguće načine da otcepi dalmatinske partizane, ali ne može to da ostvari.
Đido se vrati s Dalmatincem Vicom Buljanom. Kad je prolazio južno od Livna, jedan seljak predao je Vici Buljanu za partizane kožni kaput koji je on naručio kod jednog svog rođaka u Češkoj.
Duhovit je čovek taj Vice Buljan. Trebalo da sruši neki važan most prema Imotskom. Seljaci, neraspoloženi za borbu, bune se što će se most rušiti. A Vice im veli:
— Nećemo most dići u vazduh!
— Nego! — pitaju seljaci.
— Spustićemo ga dole! — odgovori Vice pokazujući rukama.
Nekoliko dana uoči nemačke ofanzive pobegao je iz Karlovca na oslobođenu teritoriju hrvatski umetnik Marijan Detoni s drugaricom.
Pozvali smo ga da dođe iz Petrovca k nama u Driniće. Pokazao nam je svoje dve mape koje je izradio za vreme rata. Prva mu se zove »Železnica«, a druga veoma neobična stvar:
»Plodovi uzbuđenja«. Pokušao je da prikaže užase fašizma, ali nije smeo da radi slobodno.
Bojao se da mu ustaše ne pronađu radove. Pa je slikao neka čudna bića, puna strave i grozote. Nastala je kod nas diskusija o vrednosti tih njegovih radova.
Svi se slažu da tu ima nečeg nadrealističkog, ali, vidi se, i da je taj čovek proživljavao sve te strahote pod ustašama. Radovan Zogović savetuje Dton ja da nikad ne objavljuje ovu drugu mapu. Sada na slobodnoj teritoriji ima prilike da slobodno radi. Usput su mu propale neke stvari pa je Đido preko naše radionice oružja poručio da se za Detonija izrade specijalna dieta za linorez.
Ja sam mu nabavio linoleum. Video sam u Petrovačkoj bolnici, u sobi u kojoj je Olga operisala, jedno parče linoleuma. Dobio sam ga od doktorke Zore Štajner pod uslovom da prvi rad Detonija na tom linoleumu pošaljem za zidne novine u bolnici.
Druga divizija je razbila četnike popa Đujića i Baćovića kod Grahova.
Zauzela je Strmicu, Plavno, Golubić. Ubijeno je 180 četnika, a 200 zarobljeno. Zarobljena je i jedna grupa seljaka koje su četnici mobilisali u Hercegovini. Kažu da su došli italijanskim kamionima. Neki starac zamolio je jednog našeg druga da mu da kapu. Kad ju je uzeo u ruke, zavirio je pod zvezdu i rekao:
— Pazi, slagali nas! Rekli su nam da ste ustaše i da pod zvijezdom nosite slovo U, kao ustaše!
Tim ljudima iz Hercegovine i Crne Gore pri polasku od kuća saopštili su da su Italijani napustili Liku i Dalmaciju, a oni idu da preuzmu vlast. Kad su došli na ovaj sektor, onda im je Baćović kazao da ustaše, preobučene u partizane, hoće da povrate tu teritoriju.
Peko i Mitar učinili su pametnu stvar. Pitali su ove naše seljake da li hoće da se bore protiv Nemaca, Italijana, četnika i ustaša. Veliki deo njih je pristao. Pristupilo je i 360 bivših četnika iz Like, takođe se javilo i 300 domobrana između onih koje smo u Tesliću zarobili.
Raspodelili su ih u Drugu i Četvrtu brigadu. Ti ljudi imaju dobre komesare, hrabre komandire, omladina će naročito pažljivo raditi s ovim našim zavedenim ljudima i može od njih da postane odlična vojska. Dobro je ovo što se na ovaj način daje prilika tim ljudima da isprave svoju grešku.
Ova naša borba velika je škola.
Prilikom svog boravka u kraju oko Grahova i u sevemom delu Livanjskog Polja oko Sajkovića, štab Druge divizije pozvao je ovaj kraj na dobrovoljnu mobilizaciju. Ljudi iz ovih sela tuku se od prvog dana, najpre protiv ustaša, posle protiv Italijana. Letos su čitav bataljon Italijana naterali u neko živo blato. Masa ih se podavila, čak su i tri tenka otišla
u mulj. Kad je narod Sajkovića video našu Drugu diviziju, topove, mitraljeze, nastalo je oduševljenje. Javila su se šest stotina sedamdeset i dva momka.
Devojke su kitile topove cvećem, a domaćice šunkama!
Iz ovog je kraja je Cvijo Oreščić, koji će sada biti u Pekovom štabu po nalogu Vrhovnog štaba. Cvijo je nosio stalno bradu, govorio da ne bi trebalo verovati Hrvatima i muslimanima. Jednom je došao u Vrhovni štab, jer je čuo da se tu nalazi jedan pravi Srbijanac — Marko. Razgovarao Marko s njim, objasnio mu da greši u svom odnosu prema Hrvatima i muslimanima i na kraju dodao da ne može biti pravi Srbin ako mrzi druge narode. Marko ga je pitao, pored ostalog, šta će mu brada, a on rekao:
»Kad padne Livno, onda ću se obrijati«.
Naši oslobode Livno a Cvijo onda zovne berberina, iziđe s njim na balkon i naredi mu da
ga brije nasuvo:
»Nek’ se vidi kako se brije Srbin iz Sajkovića«.
Sa Cvijom se borio i jedan oficir, artilerac Branko Obradović, koji je pred napad na Livno pridodat Drugoj diviziji zajedno sa svojim divizionom.
Danas smo doznali da se u bolnici, u bunilu od pegavca, ubio Petar Jovanović, profesor Više vojne škole, govornik na omladinskom kongresu, »jedan od najhrabrijih partizana crnogorskih«, kako reče Đido.
Bolovao je od pegavog tifusa i u bunilu dohvatio revolver. Ogromna je šteta smrt ovog druga. Bio je potporučriik u jugoslovenskoj vojsci, a u partizanima je od prvog dana. Ranili su ga četnici u Crnoj Gori. Kad je izišao iz bolnice u proleće 1942, naši su mu saopštili da je postavljen za komandanta Prvog crnogorskog omladinskog bataljona. Ali, istog dana, ranjen je od haubice. Nastalo je povlačenje iz Crne Gore. Od Pive do Izgora nosili su ga drugovi dva dana. Tu je bio smešten u školu.
Četnici su već bili opkolili selo. Mitraljez je probijao krov škole, a Jovanoviću su drugovi dali konja i on se jedva prebacio u šumu. Video je plamen škole u kojoj su četnici spalili 12 drugova — ranjenika. U klisuri Sutjeske Jovanovićev konj se srušio, a on je pao na slomljenu nogu.
U Tjentištu su mu stavili nogu u gips. Posle su ga drugovi nosili na Vučevo. Opet povlačenje. Jedan drug na litici ispustio nosila i Petru se slomio gips. Petar je ostao s Petom brigadom kad smo mi pošli. Zajedno s njom probijao se za Krajinu:
— Uz Treskavicu ja sam bio na čelu kolone — govorio je Petar. —
Iznemogli omladinci i mlade drugarice jedva su se peli, noseći me na nosilima. Najedanput, zapucalo je sa svih strana. To su nam četnici opet postavili zasedu. Naši bataljoni probili su na juriš četnički lanac i ja sam prošao između dva razdvojena četnička krila. Po licu su mi
padale grančice pokošene puščanom vatrom!
Pri prelazu pruge Sarajevo — Mostar Petar je morao da napusti nosila i da produži na konju. U selu Zabrđu Nemci su opkolili brigadu.
Petrov konj pogođen je u glavu. Nemci su se približavali:
— Partizan Vojo Čokorilo dohvatio je jednog konja i podigao me.
Tek što smo odmakli nekoliko koraka i drugi konj je pao pogođen u vrat. Vojo je doveo i trećeg konja. I ovaj je pao pogođen u plećku. Vojo se snašao, nabavio mi i četvrtog konja i s njime smo zamakli u mrtvi ugao i stigli svoju kolonu. — Na putu za Bitovnju konj se okli znuo, Petar se nekako smakao, a konj se otisnuo u provaliju…
Sve je te muke izdržao Petar Jovanović, stigao u Krajinu, najzad je prezdravio i postao profesor u Višoj vojnoj školi pri Vrhovnom štabu.
I sada ga pegavac ubi.
Umrla je u bolnici u Drinićima Engleskinja Ajlin Bebington. Bolovala je od pegavca, trbušnog tifusa, zapaljenja pluća — i zapaljenja mozga. Došla je u partizane u septembru 1941 godine sa svojim mužem, profesorom Dušanom Nedeljkovićem.
Dobili smo ustaške novine od 16 januara. Govorio je »ustaški ravnatelj za promičbu«
Kovačić. Najavljuje ofanzivu: »Ko je vetar sijao, buru će žnjeti!«.
Čitav partizanski pokret žigosao je kao velikosrpski, — Nedić i Draža Mihailović nas nazivaju velikohrvatskim pokretom!
Navodno je govorio i Pavelić. Zarekao se da će Pavla Savića, dr Simu Miloševića i pop Vladu Zečevića dovesti u Zagreb i javno obesiti na tri razna stuba.
Večeras »Slobodna Jugoslavija« javlja da neprijatelj vrši koncentraciju kod Prozora u nameri da nas napadne s leđa preko Livna.
SREDA, 27 JANUAR
Drinići. — Neprijatelj je zaobilaznim putem došao do Ključa to jest na dvadeset kilometara od nas. Ovaj pravac drži Peta krajiška divizija. Ona je i na sektoru Jajce — Mrkonjić, kao i na sektoru Banja Luka — Ključ. Evo već osmi dan Krajišnici vode frontalne borbe s Nemcima i povlače se napuštajući stopu po stopu zemljišta. Iskopali su rovove i odolevaju svima napadima neprijatelja. Kod Majkić Japre, na Grmeču, snage Četvrte krajiške divizije opkolile su jednu nemačku grupu od 1.500 ljudi.
Ležao sam danas posle podne jedan sat u seljačkoj kući u koju smo se Vesa i ja privremeno smestili. Zimsko je po podne, mrak se već hvata. Tužno je posmatrati uglačane hrastove grede na tavanici. Koliko su ruke nad njima radile, dok su tako glatke postale. Sve to može biti sutra pretvoreno u pepeo. Na polici stoji klupče vune. Ljudi čisti, dobro paze svoju kućicu. Uznemireni su. Kroz vrata u drugoj sobi vidim majku kako huče i miluje dete. Ništa ne govori. I ove jake hrastove grede, i ono klupče vune, sve se to može pretvoriti u pustoš, u ono more popaljenih, porušenih kuća širom Bosne. Ležim na postelji i razmišljam.
Ogrubeo sam u ovom ratu, ali me veća tuga hvata za ovim uglačanim gredama nego za Beogradom, gradom u kome sam odrastao.
Uđe starac u moju sobu. Zima mu je, duva u ruke. Napolju je led od dva prsta. Kuda li će narod na ovakvoj zimi? Rat je rat.
ČETVRTAK, 28 JANUAR
Drinići. — Svu noć sam radio s Dušanom Vujovićem mapu Istočnog fronta. Dovršili smo je oko osam izjutra. Ima grešaka. Pivo Karamatijević urezao u klišeu Donjec 200 kilometara na zapad. Ali ipak će poslužiti. Sada će naša vojska, naš narod, lepo pratiti napredovanje
Crvene armije.
Na našim frontovima — promenljivo.
Nemci su izbili do Ličkog Petrovog Sela. Bihać je ponovo bombardovan. Nismo mogli dobiti vezu telefonom. Opet osamnaest aviona tuče Bihać. Bačeno je i nekoliko bombi na Petrovac, ali štete nije bilo. Čuju se topovi od Ključa. Front se bliži.
Kod Majkić Japre na Grmeču vodi se žestoka borba sa opkoljenim Nemcima. Među njima se nalazi i jedan general. Da su Druga i Peta krajiška brigada došle 24 sata ranije, verovatno bi cela ta grupa bila uništena. Ovako — biće malo poteže.
Druga i Peta krajiška brigada imale su lepog uspeha na drumu Banja Luka—Gradiška. Razbile su Nemce na tri mesta. Kod Klašnice je zaplenjen jedan top kojim su naše jedinice tukle Banju Luku.
Zarobljeno je mnogo Nemaca.
Evo legitimacije nekog Johana Gajzboka iz 717 pešadiske divizije. Po njušci se vidi kakav je gad. Puni su mu džepovi posmrtnih lista njegovih prijatelja koje je kaznila Crvena armija. Našli smo i sliku jednog koji je kod nas ubijen.
Predveče nam se javio telefonom Marko. Srećno je stigao u Petrovac. Dignut je most na Uni, pa je Bihać podeljen na dva dela. Samo most nije baš najbolje porušen. Neprijatelj je s one strane Une, na visovima iznad Bihaća.
Grad je ponovo bombardovan. Učestvovale su i »Štuke«. Tuklo se sistematski, po narodu. Ima veliki broj mrtvih i ranjenih. S naročitim su zadovoljstvom gađali izbeglice na drumu.
Kod Lipa su se okomili na jednu dugu kolonu. Pogodili su jedna kola i ubili oca, majku i četvoro dece. Ranili su mnogu decu. Tu su bili Božo Ljumović i Stefan Mitrović. Bomba je pala na deset metara od njih. Na našu ogromnu radost oboren je jedan bombarder. Tri avijatičara, razbojnika, živa su izgorela, a četvrti, radiotelegrafist, je nepovređen. Narod je hteo da ga na licu mesta linčuje, ali ga je Marko poveo.
Bio je dva i po meseca na Istočnom frontu. Rodom je iz Osijeka.
Sada su se svi ustaški piloti s avionima vratili u Hrvatsku. Komanduje im jedan Nemac — major.
Jedna majka mu je pretila:
— Ti si moje dete ranio!
Po običaju ovaj razbojnik se pravi da je nevin:
— Ja sam samo radiotelegrafist!
Kako su duboko pravedne reči Manuilskog:
GONI IH, DRUŽE BORCE!
Kao čopor preplašenih zveri bežaće kroz opustošene zemlje. I ni jedna ruka neće im pružiti mrvicu hleba, neće im pružiti čašu vode. Čađ popaljenih sela i naselja izjedaće im oči. Vetrovi će ih udarati u lice omčama vešala, koje su podigli u okupiranim zemljama. Ljudi će im pljuvati u lice, a osirotela deca bacače se kamenicama na njih. Streljane žrtve ustaće iz grobova i stajaće pokraj puteva, pozivajući na osvetu. Tada će oni vapiti za milošću. Tada će svaki od njih uveravati u svoju nevinost i bacati krivicu na drugoga. Hans je streljao decu na kupanju — ne ja! On je ugušio malo dete u kolevci, jer mu je svojim plačem smetalo da spava — a ne ja! Tada će oni optuživati svog pobesnelog firera i uveravati da su bili prevareni.
Tada će oni shvatiti kuda su odveli Nemačku svojim zločinačkim ostvarivanjem đavolskog Hitlerovog plana.
Ne veruj im, druže!
Kod Banje Luke je ubijen i neki narednik Emest Gebel iz 717 divizije. Skoro je došao iz Nemačke. Još ima kartice za mast iz Berlina. Ali kod nas je pljačkao bez kartica. U beležnici mu je spisak ukradenih stvari koje je prodavao po Banjoj Luci. Dalje, dve biografije Adolfa Hitlera, a na drugoj strani je nacrtao golu ženu. U beležnici pismo njegove verenice iz Esena, pisano 16 januara. Kuka. Već dva dana su u skloništu od aviona. Ljudi stalno raskopavaju građevine iz kojih vade mrtve.
Zajedno sa ovim Nemcima ubijen je i četnički vođa Rajko Mišić, bivši narednik jugoslovenske vojske. Kod njega su nađena zanimljiva pisma. Prvo je molba Vas. Lalića, pomoćnika Rada Radića, da mu Nemci daju municiju. Zatim je nađena potvrda na nemačkom jeziku u kojoj se veli:
EINNAHME — SCHEIN.
Das Gerät — und Munitionslager Banja Luka hat am 1 Jänner 1943 femm.
Anordn. I b. W. u. G. Hptm. Schönhöfer zufolge an:
Cetnikverband Radić ausgegeben:
25.200 Schuss s. S. Gewehr (serbisch)
150 Einhandgranaten (serbisch)
Primio, Gefreiter, Vas. D. Lalić
Potvrda prijema. — Depo oružja i municije Banja Luka izdao je 1 januara
1943 prema telefonskom naređenju kapetana šenhefera četničkoj grupi Radić:
25.200 puščanih metaka (srpskih) 150 ručnih granata (srpskih).
Primio, Vas. D. Lalić Kaplar,«
Rade Radić je komandant svih četničkih odreda u Bosni i stalno održava veze s Dražom Mihailovićem.
Pa kako čovek da ne razmrska glavu onim izdajnicima u Londonu i njihovim naredbodavcima.
PETAK, 29 JANUAR
Drinići. — Razgovarali smo jutros sa Starim Krajiškim. Baš nije mnogo raspoložen. Nema podataka sa Grmeča. Javlja nam se Mile Peruničiđ: — Županiju su pogodili u Bihaću s 15 bombi. Bilbijinu kuću, u kojoj je bilo Veće, udarila je zapaljiva bomba. Izginulo je mnogo naroda u gradu.
Prokleto vreme. Sunce danas sija kao da je avgust. Avioni dolaze. Đido komanduje izlazak u kamenjar iznad sela. Pozivamo i sve seljake.
Nosimo i ručak gore. Jedanaest je sati. Pet Nemaca nad Petrovcem.
Jedan po jedan se zaleće; baca bombu, a onda dolazi drugi. Dvadeset pet sekundi kasnije čuje se kod nas eksplozija. Bačeno je skoro 50 bombi.
Jedan »Meseršmit 109«, dvomotorni lovac — bombarder, krenu pravo tla nas. Visina 900 metara. Kad nas je prešao, poče da pušta neku crvenu masu jednom, dvaput. Plamen se vukao neko vreme, pa je iščezao.
Sta je ovo? Iziđe nam pred oči slika Orahovice u Slavoniji gde su
Nemci bacali otrovne gasove. Vesa prvi reče posle desetak minuta:
— Nešto mi je gorko u ustima!
Mitra dodade:
— Mene guši u grlu!
I meni nešto škripi u grudima. Glasno izražavam svoju misao. Đido Ham se smeje:
— Pazi, moj ker je isplazio jezik.
Nastaje diskusija. Jedni zastupaju gledište da se otrovni gas baca u bombama. Neki dodaju da se u Abisiniji iperit sipao. Možda se i ulje prosulo…
Posle dva sata videsmo da smo još živi. Gas nije — nego sitni crveni leci, bačeni u hrpi, pa se posle razasuli. Mitra jedan uhvati.
Gledamo ovaj letak, a mali Albert veli:
— Ovo je propusnica za Jasenovac!
Bombardovanje Petrovca trajalo je sve do četiri sata. Video se gust ciim. Telefonska veza bila je prekinuta s Petrovcem. Oko pet krećem Pešice za Petrovac. U mraku srećem jednu patrolu od tri Crnogorca, ranjenika.
— Uhvatili smo tri Talijana čak kod bolnice u Slatini. Iskoristili bombardovanje pa pobegli iz Petrovca.
Pitam ih šta ima novo u gradu:
— Pa, poginulo nešto naroda!
Prolazim pored bolnice u Bukovači. Spremaju se ranjenici za evakuaciju. Prešao sam dvanaest kilometara za sat i 45 minuta. Petrovac je u mraku. Crepovi, staklo, žice po ulicama. Velika zgrada građanske škole pogođena- Tu je bilo i 120 domobranskih oficira zarobljenih u pos lednjim bitkama. Ulice prepune naroda. Zbeg. Idu deca s belim plahtama na sebi. Beži narod i vidi se da je umakao ispred samog neprijatelja. Jedan starac iz Prijedora govori:
— Noću se privukli prokleti. Bacio sam biljac na vola i umakao!
U Domu kulture deli se hleb. Svaki izbeglica dobije po jedan komad, noćas ih je prošlo oko pet hiljada.
Svratio sam do Starog Krajiškog. Srećem se i s Nikicom Pavlićem.
On mi veli:
— Ovo može biti gore od Kozare!
Stari Krajiški me vodi i pokazuje ruševine. Jedna bomba, namenjena kući u kojoj je bio Vrhovni štab napravila rupu širine pet metara. Stari je osvetljava električnom lampom.
Mala kuća, čuveni telefon broj 20, oštećena. Teže je ranjen u oko Volođa Smirnov, šef tehničkog otseka Vrhovnog štaba. Zoran, Švabić i Ljubinka Milosavljević takođe su bili
u velikoj opasnosti. Pala je bomba pet metara od njih. Oni su ležali u šancu. Zatrpala ih zemlja.
Poginuo je »Pikolo«, mali Hercegovac Slobodan Kovačević iz Gacka. Nije hteo da se skloni. Trčao je.
Priča mi Stari da je kod ubijenih nemačkih oficira i zarobljenih nemačkih kurira nađen materijal iz koga se vidi da je cilj ove ofanzive uništenje naših snaga i osiguranje komunikacija.
Kod čika Janka gužva. Na jednom sanduku, u belom suknenom odelu i beloj šajkači, sedi Nurija Pozderac. Dobro se drži. Ostavio je porodicu u Cazinu. Tražimo svi Marka da nam da instrukcije.
Stari Krajiški vadi izveštaj Pete divizije koja je prema Ključu. Piše politički komesar Došen:
»Neprijatelj stalno dovodi pojačanja. Ne znamo da li ćemo biti u stanju da se dugo držimo.«
Time je sudbina drinićke štamparije bila zapečaćena. I zaista, pred ponoć mi Marko saopšti da se odmah evakuišem kamionom. Pravac Oštrelj. Odande vozom do Mliništa, pa u neko selo kraj Glamočkog Polja.
Čekao sam da se kamion spremi. Kroz mrak prolazi narod. Beži od fašista. Malo se ljudi vidi. Deca, deca, majke, starci…
SUBOTA, 30 JANUAR
Pokret. — U 2.15 izjutra stigao sam u Driniće. Probudio Đidu i saopštio mu da se štamparija u Driniću, ili »mala Moskva« kako su je seljaci iz milošte zvali, mora da evakuiše. Tačno pet meseci je radila i mnogo je dala. Evo važnijih stvari koje je otštampala:
»Borba«, 18 brojeva, prvih pet po 2.000 primeraka, ostali po 3.000;
»Narodno oslobođenje«, 3 broja, 3.200, 1.200, 1.600 primeraka;
»Bilten Vrhovnog štaba«, 2 broja, 1.000, 1.200 primeraka;
»Vojno – politički pregled«, 2 broja, 500, 500 primeraka;
»Omladinska borba«, 2 broja, 1.000, 2.000;
»Žena danas«, 1 broj, 1.200;
»Krajiški partizan«, 1 broj, 1.000;
Staljinova slika, 200;
»Osnovi lenjinizma«, 2.200 primeraka;
»Staljinov govor«, 3.000;
»Proleter«, 1 broj, 3.000;
»Jasenovački logor«, 2.000;
Brošura o narodnooslobodilačkim odborima, 500;
Obligacije zajma AVNOJ-a, 12.000;
Mapa Istočnog fronta, 3.000;
»Paprika«, 1 broj, 7 primeraka;
LECI:
7 – novembarski, 5.000 primeraka;
AVNOJ-a, 7.000;
»Krajini od Vrhovnog štaba«, 3.000;
»Poslanica sveštenika«, 3.000;
Omladinski kongres, 2.000;
AFŽ, 2.000;
Bihać — Cazin, 4.000;
Druga proleterska — Grahovu, 1.000;
»Četnicima Kninske krajine«, 4.000;
»Domobranima u Sanskom Mostu«, 2.000;
Proglas Nurije Pozderca, 1.000;
Protiv tifusa, 5.000;
»Pomorski oficiri«, 1.000;
Mornarima, 1.000;
RAZNO:
Ranjeničke karte, 20.000;
Partizanske liste, 10.000;
Vojni listovi, 5.000;
Legitimacije partizanske straže, 800;
Koverti Vrhovnog štaba, 2.000;
AVNOJ-a, 1.800;
Prve divizije, 500;
Druge divizije, 500;
Delovodnik Vrhovnog štaba, 800;
Legitimacije AVNOJ-a, 140;
Propusnica, 5000;
Obaveštenje o slanju materijala, 3.000;
Formulari za pomoć, 300;
Trebovanje ekonomskog otseka, 1.000;
Svega: 68 publikacija u 181.147 primeraka, stranica (8°) 2,001.368.
(Drugarice ajnlegerice, koje teraju mašinu nogom, radile su prosečno 2.011 sati. Da su išle brzinom od 5 kilometara već bi prešle put od Drinića do Vladivostoka. A slagači su složili preko 6,000 000 slova )
Štampariju »Borbe« prvi je smestio Feriđ Čengić, a prvi broj »Borbe« uredio je i prelomio s Vesom čika Janko. Štampana je na tiglu iz Livna. Vlasniku smo dali 200.000 kuna, 150 kilograma brašna, još nekih stvari i sem toga, po 10.000 kuna mesečno.
Oslobođenjem Bihaća dobili smo novi tigl, dosta slova i hartije. Ne znam kakav je sporazum napravljen s vlasnikom štamparije. Glavni problem nam je bila hartija Najviše su nam u susret izišli Dalmatinci, a od njih OK Makarska.
Tiglovi su se terali nogom. Na livanjskom tiglu morali smo štampati jednu stranu dva puta. Ferid je otišao početkom novembra, zamenio ga je Pavle Vukićević, faktor u štampariji »Slobodne misli« u Nikšiću. Organizovao je i sam iznosio štampariju iz Nikšića decembra 1941. Prvo je radila u Piperima, u selu Gostilju.
Posle dva i po meseca krenula je preko planina ispred četnika, ali su konji potonuli u sneg. Štamparija je zakopana. Jedan mladić odao ju je četnicima. Radovan Zogović je sakrio najvažniji deo tako da ga četnici nisu mogli pronaći. Pavle je kasnije bio u bataljonu
intendant. Probio se s Petom brigadom u Krajinu. Radnici su ga jednoglasno izabrali za poslovođu. Pavle ima 32 godine.
Ostali drugovi u štampariji:
Solomon Romano, živeo je i radio u štampariji Hajon u Sarajevu. Radio u SKOJ-u od 1936 godine. Bio član Sarajevskog međustrukovnog SKOJ-a. Učestvovao u akcijama SKOJ-a još pre okupacije. Poslat u odred oktobra 1941 — Romaniski odred, Romaniski bataljon, Prva četa (Cičin bataljon). Zarobljen je od četnika i odveden na Borike 1942. Kasnije oslobođen. Stupio u Prvu proletersku, Beogradski bataljon. Učestvovao u svima većim akcijama na Romaniji: Stijene, Bijele vode, Kovanj — Rogatica; s Prvom proleterskom u svim borbama u Hercegovini: Gacko, Nevesinje, Gat, Jelašac, Konjic, rušenje pruge kod Raštelice, Šćit, Duvno, Klen jak — Posušje, Duvno drugi put, Ključ, Grahovo — Gradina. Došao u štampariju 6 novembra 1942.
Velimir Martinović – Bajica, knjigovezac, ima 25 godina, radio u banovinskoj štampariji »Obod« na Cetinju, u Driniću šef »klajster bande« — knjigovežnice, nasuprot »prepisivačima« — slagačima. Stupio u Lovćenski odred januara 1942. Bio stalno kurir. Učestvovao u više bitaka. Zarobljen od četnika na Goliji, ali umakao. Pre nego što je došao u štampariju bio u Petom bataljonu Četvrte crnogorske brigade.
Vlado Martinović – Bajica,Peko Dapčević, Milan Kuč – sekretar OK KPJ u Kolašinu i Milutin Lakićević – komesar Komskog odreda u Manastiru Morači 17. marta 1942
Albert Altaras, ima 20 godina, radio u štampariji Papo u Sarajevu, odakle je posle okupacije i interniranja svojih roditelja otišao u Kalinovički odred, decembra 1941. Borio se u Jurišnoj omladinskoj četi i u bici na Borču ranjen je u nogu. Iz bolnice je stupio u sanitet Prve brigade i s njom je došao u Krajinu. Stupio u štampariju 1 septembra 1942. Preboleo tifus.
Dušan Vujanović, ima 23 godine, radio na Cetinju u banovinskoj štampariji. Stupio je u Lovćenski odred januara 1942. Radio u SKOJ-u na okupiranoj teritoriji. Učestvovao u borbama s Vasojevićima. Kasnije bio u Prvom bataljonu Četvrte crnogorske brigade. Složio mapu Istočnog fronta za koju je, kako on kaže, dao »krv i meso«.
Danon Aron (Jaša), 24 godine, živeo u Beogradu, Sarajevu i Splitu. Radio u štampariji Papo, Sarajevo. Nastanio se u Splitu, odakle je pošao u Prvu dalmatinsku brigadu, Prvi bataljon. Učestvovao u borbi na Crnom Lugu. U Splitu učestvovao u akcijama splitske omladine. Iz tehnike Agitpropa u Livnu prešao u štampariju, 27 oktobra 1942.
Ante Orlić, 30 godina živeo i radio u Splitu. Bio hapšen. Stupio u odred juna 1942 na Vještića Gori. Kasnije u tehnici Agitpropa u Livnu. Stupio u štampariju 26 oktobra. Brat heroja Orlića, koji je ubijen u Splitu.
Milan Verečak, 30 godina, iz Zagreba. Uhvaćen u štampariji CK u Zagrebu 1940, koja je radila »Proleter«. Bio je na robiji. U partizanima od januara 1942. Bio tri meseca u Baniskom odredu, a kasnije u Ličkom odredu. Zatim je prešao u štampariju CK KPH. Kod nas došao u decembru 1942.
Bora Simić, radnik iz Valjeva, 32 godine, radio 15 godina u Beogradu. Stupio u partizane septembra 1941, u Prvu podgorsku četu. Učestvovao u svima većim bitkama svog odreda i u teškim borbama zimi 1941 — 1942. Bio u Pratećem bataljonu Vrhovnog štaba.
Jovo Martinović, radio pre rata u štampariji »Slobodne misli« u Nikšiću; učestvovao u bici na Pljevljima, ima 30 godina. U Driniće došao iz Pete crnogorske brigade.
Marija Miletić, 25 godina, ulagačica, radila u fratarskoj štampariji u Mostaru. Stupila u Kalinovički odred marta 1942 godine. Kasnije radila u sanitetu Treće sandžačke brigade. Došla u štampariju početkom oktobra.
Sofija Rokvić, 15 godina, iz Drinića. Stupila u štampariju oktobra 1942 godine.
Mira Brkljača, 23 godine, ulagačica, iz Risovca, Krajina. Živela i radila u Novom Sadu. Pre dolaska u Driniće, 15 novembra, radila u pozadini u SKOJ-u i u AFŽ-u.
Margita Hazoš, 23 godine, radila kao ulagačica u Banjoj Luci kod »Jovića«. Došla u Petu kozarsku brigadu decembra 1942 i bila sekretar intendanta. U Driniće došla januara meseca.
Vuko Kovijanić, šegrt iz Cerova, kod Podbišća. S ocem prešao u Krajinu. Došao u Driniće u decembru.
U redakciju, određenu u Glamoču, ušli su čika Janko, Đido, Vesa, Mitra, Zoran i ja. Čika Janko je otišao na drugi posao. Posle dolaze (Olga Kovačić) i Vojo Dimitrijević. Žoga i Zoran su nas ubrzo napustili, a došao je Zogović s Verom.
Intendant je čika Čosić, a oko kujne se staraju Katica Petrović, Mana Radojević, Milka Batinjić.
Komandir naše straže, Simo Sabljić, u borbi je od 27 jula 1941. Učestvovao u zauzeću Drvara, Petrovca, u borbama oko Grahova, Hmjadi, Psunja, Glamoča, Srba. Radnik Lazo Bodiroza, od ustanka kod Drvara 27 jula, u borbi. Bio na Drvaru, Kulen Vakufu, Grahovu, a posle bio kurir i zaštita kod štaba Treće krajiške brigade. Radovan Dodig, iz sela
Zbijega, Kordun, šumski radnik, u borbi od 30 jula 1941. Učestvovao u borbama kod Prisjeka, Plavne Drage, Tmaće, Primišlja, Rakovice, Saborskog, Kamenice, Plaškog.
Janko Pilipović, iz Banije, u borbi od 22 maja 1942; borio se kod Bosanskog Novog, Blatne, Bečuja, šušnjara, Topuskog, Bučica, Vrginog Mosta, Stankovca, Kamenskog Mosta.
Tomo Krmpotić, stupio u borbu 15 novembra 1941, učestvovao u borbama kod Jasenika, Klenovice na Jadranu, Ponikvama, Modrušu, Gradini, Liscu na Kordunu, Crnom Lugu kod Ogulina, šumski radnik.
Radisav Milušić, u borbi od 18 jula 1941. Bio u bitkama kod Pecke, Kamenice, Krupnja.
Kurir, vešt. Đak poljoprivredne škole u Valjevu. Proveo zimu 1941 — 1942 u Srbiji.
Jozo Lučić, radnik kraj Sušaka. U borbi od 19 maja 1942. Učestvovao u bitkama: Modruš, Brod na Kupi, Mrzle Vodice, Suho, Osoj, Kostanjevica, Plaški, Crni Lug i Ogulin.
Mašine su bile demontirane mnogo brže nego što smo mislili. Oko četiri i po krenuo je kamion. A oko šest i po krenuli smo i mi pešice, prečicom, za Oštrelj. Teško smo se rastali od Drinića. Iskupili se svi. Grle nas i ljube. Niko nas ne pita:
— A šta će biti s nama?
Stara hajdučka krv. Tako se rastadosmo od naših Drinića.
Na Oštrelju duga povorka izbeglica. Jedna od najstrašnijih slika ovog rata. Mraz je, a kulja narod bos, go, gladan. Nepregledne hiljade odmiču korak po korak. Svi idu pešice, sem ono nekoliko srećnijih koji su imali vremena da zgrabe volove i kola. Teško ti je gledati narod.
To je najborbeniji, najodaniji deo naš. Ove su majke rađale brigade, ova je raja odevala, hranila našu vojsku. Ide narod dostojanstveno. Niko ne kuka. Samo po neko dete za plače.
Jedno jadniče stalno drhti i cvokoće od zime. Na njemu je samo košuljica. Sabljić i Dodig su kod naših stvari kraj same železničke stanice.
Ostali su se sklonili od avijacije na 500 metara u stene, čekamo voz.
Jedna žena srednjih godina, s četvoro sitne dece — najstarije nosi ono najmlađe — svi bosi, iscepani, majci se trbuh vidi, prilazi i kaže:
— Braćo, ubite ovu decu da se ne muče. Ja nemam snage da to učinim!
Sabljić i Dodig daju svoje košulje, oblače decu, skidaju s nogu vunene čarape, daju i poslednji zalogaj rezervne hrane.
Strašan je ovaj naš rat. Nikad naš narod nije preživljavao teže trenutke. Kuda će ovih 40.000 duša. Slobodna teritorija nije neograničena.
Glad hara u Glamočkom i Drvarskom srezu. Sve je tamo popaljeno, A naš dragi narod ide, ide. Neće da bude pod fašistima, neće da se pruži pokorno pod nož … Zlopati se da bi živeo … Mnogi od njih umreće od gladi i zime, ali će ipak dobar deo ostati i živeti kao simbol naše borbe, upornosti, velikih dana koje sada preživijujemo.
Pred podne avioni nas preleteše. Grmi od Petrovca. Izgleda da ga tuku mnogo jače nego juče. Naš drum je zakrčen. Biće nesreće ako nas opaze.
Mitra se vraća iz Drvara. Idemo za Priluke — Livanjsko Polje. Marko je odredio da se poslednja rezerva šećera za bolnice, 1.500 kilograma, razdeli izbeglicama!
Ja i Bajica se spuštamo kamionom u Petrovac i Driniće da uzmemo neke delove koje smo jutros ostavili. Izbeglice idu, idu… Jedna devojčica, nema joj ni osam godina, nosi malog brata od godine dana. Gacka po ledu, uz Oštrelj.
Petrovac je danas žestoko tučen. Ispred Doma kulture bomba od 250 kilograma iskopala u steni krater od pet metara dubine. Vise parole iz Doma kulture. Staljinova slika čitava. A desetak devojaka, izbeglica iz Banije, peva.
Džamija razrušena. Jedna stara muslimanka skuplja delove ramova i vrata koja su bombe raznele. Kažem joj:
— Pazi Pavelića kako ti sruši džamiju!
— Jeb’o mu pas mater — veli ona i nastavlja da prikuplja iverje.
A jedna druga žena joj veli:
— Ma, bona bila, šta to skupljaš, kad ti je kuća srušena.
Starica ciknu.
Danas nije bilo žrtava, iako je bačeno preko 50 teških bombi. Sav se narod još jutros razbežao. Jedino je stari Stejić – Baćo ostao u gradu i uređivao magacine. U sva tri magacina lupile bombe. Baćo se triput premeštao i triput ga bombe isterivale napolje. Malo se ogrebao po licu.
Posle je krenuo kući da se umije, a kad je došao pred nju — nema je.
Srušila se od potresa.
— Glavno je da su ostali zdravi naši konji! — veli stari Baćo kome je partizanska imovina svetinja.
Svraćam kod Starog Krajiškog. Vrata i prozori izbijeni. On mi veli da je Košta malopre ovuda prošao. Nemci nisu napredovali nijednu stopu na krajiškim frontovima. Stižemo u Driniće. Svi su oko nas, ponovo se grlimo i pitamo. U selu nema više muškaraca između 25 i 38 godina. Otišli su u vojsku. Danas je stvorena Deseta krajiška brigada. U srezu drvarskom ostalo je svega kod kuće 37 ljudi sposobnih za vojsku. To je naš odgovor Hitleru, Paveliću, to je naš odgovor i Slobodanu Jovanoviću, koji je baš danas odlikovao četničke komandante Mana Rokovića i Bogunovića Karađorđevom zvezdom, a ti tipovi baš danas jurišaju od Gračaca i Knina s Italijanima u naš bok i s leđa, da nas unište, da dotuku ovih 40.000 duša koje su umakle od nemačko – ustaškog klanja.
Vraćali smo se iz Drinića u ponoć. U Bukovači sretosmo krojača Marka. On nam priča:
— Bio sam u Drinićima! Narod ne sme da prolazi pored štamparije.
Veli: »Tuga nas hvata kao da nam je neko najmiliji umro«.
Jurimo preko Petrovačkog Polja. U ruševinama davno izgorelih kuća naložene vatre. Stoje žene, starci, ogrnuti belim čaršavima, na brzu ruku ponesenim iz kuća. Liče iz daljine na utvare…
Nastavak na :
Ratni dnevnik II/IV – ČETVRTA OFANZIVA II– Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944
