BRAĆA MALBAŠIĆI

Onaj ko je poznavao Vojina i Milivoja, Malbašiće, složiće se sa mnom da su to bili primerni drugovi i pravi junaci u ratu. Sećanja o borbenom putu 3. brigade, bez ovih divnih likova bila bi nepotpuna i okrnjena, kao što je brigada bila okrnjena bez njih onog časa kada su je napustili, dajući i ono najdragocenije — svoj život.

Rođeni su kao blizanci, jednog istog dana 1919. godine u selu Šipovljani kod Drvara. Mnogi ih, čak i iz najbliže rodbine, nisu razlikovali ne samo kao decu već i kada su odrasli. Zajedno su pošli i završili osnovnu školu, pa čak i sa istim, vrlo dobrim uspehom. Tu su stali jer dalje školovanje ili zanat nisu mogli nastaviti. Roditelji su bili siromašni radnici, a u šegrtskom domu nije bilo mesta. Uslovi života su im bili, teški i mučni.

Počasni-vod-postrojen-na-groblju-u-Kloštru-Podravskom-prilikom-ukopa-poginulih-boraca-1024x803
Počasni-vod-postrojen-na-groblju-u-Kloštru-Podravskom-prilikom-ukopa-poginulih-boraca

Kada su stasali za vojsku, roditelji su ih ispratili skromno i jednako, sa suzama u očima. Slučaj je hteo, mada je to bila retkost, da obojica služe zajedno, u mostarskom garnizonu, u istoj četi. I na odsustvo su odlazili zajedno. Roditeljima su često pisali. Uvek jedno pismo od oba sina, jer su i ljubav prema roditeljima podjednako ispoljavali.

Napad Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju zatekao je Vojina i Milivoja u Mostaru u istoj kasarni, a rasulo bivše Jugoslavije i njene vojske par dana kasnije doživeli su na obroncima planine Velež. Obojica su jednako mislili i odlučili su, ne puštajući oružje iz ruku, dokopati se svog kraja, svojih drugova i nastaviti borbu protiv okupatora. Te misli su rezultat patriotske svesti i ljubavi prema domovini i ništa ih nije moglo sprečiti da to i ne ostvare. Krenuli su pešice, marševali bespućem Bosne i Hercegovine u pravcu Drvara, svesni opasnosti i teškoća na koje mogu naići. Posle šest dana i noći pešačenja i gladi stigli su u Drvar.

Odazivajući se pozivu KPJ za oružani ustanak protiv okupatora, sa prvom grupom boraca bili su na zbornom mestu u planini Javorje, čini mi se, 17. ili 18. jula 1941. godine. Bio sam s njim tog popodneva, kod jedne kolibe na Uvalama, gde nam je član Opštinskog komiteta SKOJ-a Pero Materić saopštio da u toku noći treba da budemo na određenom mestu u planini Javorje.

Sa oduševljenjem su prihvatili taj poziv; u prvi sumrak izvadili su zakopane puške sa municijom, i za tili čas krenuli su pod kompletnom ratnom spremom na zakazano zborno mesto. I ja sam išao s njima. Trebalo je žuriti, jer je to planina, iako blizu Drvara, ali nama malo poznata. Od mesta sa koga smo pošli, trebalo je 3—4 časa pešačiti. Već te prve noći ličili su mi u svemu na prave ratnike. Zajedno su pošli iz planine Javorje sa odredom u napad na Drvar 27. jula 1941. godine, koji je u popodnevnim časovima toga dana već bio oslobođen.

Tih dana je od Drvarskog odreda formirana jedna četa i upućena na položaj prema Bosanskom Petrovcu. To je bila četa odabranih boraca, u kojoj su bili Vojin i Milivoj. Ko je bio u toj četi i ne samo u toj već i u odredu koji je vodio borbu sa ustašama na Oštrelju, dugo će se sećati Milivoja i njegovog mitraljeza sa čijim je rafalima odbijao juriš za jurišem. Milivoj je već tada sa posebnim zanosom govorio:

— Ustaše neće proći Oštrelj dokle god imam municije i dok se cev ne istopi! Treba im pokazati kako se brani deo slobodne republike!

Kada je 22. avgusta 1942. godine formirana 3. krajiška brigada oni su opet zajedno u njoj i to u istom, 1. bataljonu. Nešto kasnije, kad je formiran njen 4. bataljon, Milivoj je prešao u njega, a Vojin ostao u Prvom. Bili su već i članovi KPJ, iskusni borci, dobri rukovodioci, omiljeni drugovi koji su već iza sebe imali punu godinu dana ratnog iskustva.

Njihov životni put, potpuno istovetan, nastavlja se. Slučaj je hteo da su i okolnosti pod kojima su poginuli potpuno istovetne. Vojin je kao zamenik komandira 1. čete poginuo u poznatoj operaciji prilikom oslobođenja Bihaća u novembru 1942. godine. Jurišao je na čelu čete na ustaška utvrđenja. Iz svih prethodnih borbi uvek je izlazio kao pobednik, veseo,

nasmejan i raspevan, ali ovoga puta, na žalost, draž pobede nije osetio. Njegovi drugovi, koji su ga neograničeno cenili i voleli, radost ove velike pobede nisu mogli s njim da podele. Na njihovim licima smenjavale su se suze radosti zbog pobede i suze žalosti za izgubljenim drugom. I pesma koja se kasnije čula iz 1. čete, bez poznatog Vojinovog glasa, nije više ličila na one ranije. Vojinov prvi glas dugo joj je nedostajao.

Milivoju je, razumljivo, gubitak Vojina bio najteži, ali ga je stoički podneo. Retko smo doživeli da se brat od brata u ovakvoj situaciji pesmom oprašta kao ovoga puta. Sa Vojinom je palo na desetine najboljih boraca u bici za Bihać. Milivoj je bio duboko svestan da se “suzama boj ne bije”, i da bi to za mlade, neiskusne borce moglo imati i težih posledica. Pevao je, osećajući duboki bol u srcu, svestan šta pesma znači u ovakvim trenucima za moral ljudi.

Smrću Vojina, a kasnije i brata Dušana, Milivoj je mnogo izgubio, ali se ni za trenutak nije kolebao, niti je očajavao. Rukovodioci 4. bataljona, u kome se nalazio Milivoj, osećali su kao moralnu obavezu da ga sačuvaju od smrti. Povukli su ga iz čete za komandira pratećeg voda. Milivoj nije znao pravi razlog tog premeštaja, jer mu se on nije mogao ni reći. Ali, kada je posle mesec dana nešto o tome saznao, bio je uvređen. Nikakva ubeđivanja niti uveravanja nisu pomogla da shvati pravilnost ovakve odluke. Ponovo se vratio u četu za zamenik komandira. Četa se s njim ponosila, jer je on uvek bio jedan od najboljih njenih boraca, kao i člana Partije u četnoj ćeliji. Takvog su ga borci poznavali i zbog toga mnogo cenili.

Kad smo na Zelengori i Sutjesci često gladovali, na Milivoja se nikada to nije negativno odražavalo. Bio je svestan da je to prolazno i da treba izdržati. Bio sam u njegovoj četi, kada smo na Zelengori prvog konja zaklali za hranu. Meso je podeljeno borcima da bi ga svako, kad se ukaže prilika, sam ispekao. Ta prilika se ukazala nakon dva dana pošto se na položaje spustila gusta magla. Milivoj je obilazio vatre i grupe boraca koji su na plamenu pekli meso od konja koji je zaklan pre dva dana, i radovao se što će se borci ipak nečim okrepiti. Primetivši da ja ništa ne pečem, upita me:

— Što ne staviš meso na vatru? Vidiš da se magla razilazi, a dok druga naiđe pokvariće ti se!

Kada sam mu rekao da sam meso bacio i da nemam šta da pečem, on skinu ranac i reče:

— Evo ti moje sledovanje, Marko! Samo požuri da ga ispečeš dok još ima magle, jer moramo gasiti vatre. Nemci su blizu.

Poslušao sam ga kao starešinu. Podelili smo taj komad konjetine koji sam ispekao.

Milivoj je, kao zamenik komandira 1. čete, u toku noći. poginuo na čelu svoje čete u jurišu na ustaško utvrđenje prilikom oslobađanja Bugojna 23. avgusta 1943. godine. Bili su to, za sve nas, a posebno za njega kobni jutarnji časovi, baš kao i oni na Bihaću pre 10 meseci kada je poginuo Vojin. Bio je to već treći sin iz porodice Malbašića, koji je poginuo u borbi za nepunu godinu dana. Sutradan, neprijatelj se branio iz jednog bloka kuća, a mi napadali preko ulice. Milivoj je ležao na sred ulice izrešetan mitraljeskim rafalom. Težak je to bio prizor, izazivajući bolno osećanja u srcima njegovih drugova.

O Milivojevoj četi, o njemu koji je posle ranjavanja komandira poveo 1. četu u proboj prema centru grada, štab 4. bataljona, u izveštaju štaba brigade od 26. avgusta 1943. godine, po oslobođenju Bugojna, između ostalog piše: “U vezi sa zadnjom akcijom na Bugojno, predlažemo za pohvalu komande 1. i 2. čete, koje su se do krajnosti požrtvovano poneli u akciji da što časnije izvrše zadatak, dajući primer herojstva svojim borcima … Posebno predlažemo za pohvalu druga Malbašić Milivoja, koji je herojski poginuo na čelu svoje čete pred zgradom Građanske škole…” — kaže se u izveštaju brigade od 27. 8. 43. godine upućenom štabu 1. prol. divizije.

Bihać i Bugojno su gradovi na čijim su ulicama ostavili svoje živote Vojin i Milivoj. I operacije koje su vođene za oslobođenje tih gradova, u mnogo čemu su istovetne, baš kao što su istovetne i okolnosti pod kojima su oni dali svoje živote, kao što je, uostalom, i ceo njihov ratni i životni put istovetan.

U borbi su ušli mladi, puni revolucionarnog zanosa, ali nisu imali sreću da dožive i konačnu pobedu u koju su toliko verovali.

Marko MALBAŠIĆ

Sjecanja

Treca krajiska brigada