SUHA – Rade Ignjatović

Treći jun četrdeset treće.

Kiša, oluje i grmljavine. Beogradski bataljon zaposeo je položaj kod Suhe, kraj reke Sutjeske. Smenio je 1. batajbon 2. proleterske brigade, koji je dobio nov zadatak. Iznad položaja, na domaku oka, visoko se uzdižu planine Volujak i Maglić. Iza nas je proplanak i napuštena, usamljena kuća.

I poslednji obroci hrane nestadoše; jedino ponekad ima konjskog mesa, bez soli i hleba. Puške su otežale. Samo malo odmora i sve bi bilo bolje.

Partizanska kolona u istočnoj Bosni poslije bitke na Sutjesci.
Partizanska kolona u istočnoj Bosni poslije bitke na Sutjesci.

Tokom noći patrole od po tri borca su ee neprekidno smenjivale. Njihov je zadatak bio da u rečnoj kotlini otkriju neprijatelja. Pred naš dolazak Nemci su pokušali da prodru niz reku. Skupo su platili taj pokušaj. Dvadesetak njih je ostalo da leži u dolini, nedaleko od naših položaja.

Nemci će, sigurno, opet pokušati proboj noću. Za njih su naši položaji od ogromnog značaja da bi još više stegli obruč. Borci to znaju. Zato i spavaju “s jednim okom”.

Odredili su me u drugu patrolu. Prva se još nije vratila. Kiša pljušti kao iz kabla. Prst se pred okom ne vidi. Pred nama je uska kozja staza. Dovoljno je da čovek skrene samo pola metra pa da se nađe izgubljen u provaliji, odakle buči i penuša Sutjeska. Idem oprezno; kundakom tražimo stazu. Sa mnom su još Milorad Ristić, bravarski radnik s Čukarice, i Dragoslav Stefanović, učenik srednjotehničke škole iz Beograda.

Odjednom zastadosmo. Zgazio sam nekakav mek predmet, i on se pokrenu. Osetih leš, a zatim videsmo da je to Nemac.

Oko ponoći smo završili patroliranje. Svuda je unaokolo bilo tiho. Samo je reka tutnjala. Osvanuo je 4. jun. Kiša opet povremeno pada. Magle se vuku dolinama i prekrivaju obližnje visove. Još smo na položaju. Danju je vidljivost slaba, tako da patrole neprekidno krstare i prate svaki sumnjivi šum. Osećamo zatišje pred budu. Očekujemo napad Nemaca, koji, sigurno, negde kraj reke gamižu. Otkako je počela ofanziva malo Dana prošlo bez borbe. Bombardovanje naših položaja i kolona bivalo je eve žešće. Ni noću nas nisu ostavljali na miru.

Oko umornih tela kiša je izdubila mala korita kojima voda otiče niza stranu. Tako, bez vatre i tople odeće i obuće, prođe još jedna noć.

— Posle proboja idemo u Srbiju. Znaš, niko nas više ne može zaustaviti. Čuo sam to kao sigurno — šapnu mi Nikola Ružić, politički delegat voda.

Nikoline upale, male, crne oči zasjaše radošću. Na mršavom licu izbi blag osmeh. Povratak u Srbiju bio je san svakog borca Beogradskog bataljona. U mislima lebdi talasasta Posavina. Borba za ova brda i goleti oko Sutjeske je i borba za Posavinu. Borci to znaju i zato nezadržljivo jurišaju i brane položaj tamo gde se nalaze.

Petog juna oko 10 časova jača neprijateljeva kolona je došla dolinom Sutjeske ka našim položajima. Izbila je iz magle koja se tek dizala. S desne strane, gde je bila 3. četa, otpoče borba. Odjeknuše prve ručne bombe … Neprijatelj je jurišao, padao i ustajao. Položaji ostadoše ipak u našim rukama. Najzad, posle nekoliko uzastopnih juriša, neprijatelj je odstupio. Ni žrtve nisu uspeli da odvuku.

Bližilo se podne. Na položaju je nepomično ležao, smrtno pogođen, politički delegat voda Nikola Ružić. Kraj njegovog tela stoji pognute glave desetak boraca. U blizini, nekoliko njih pokušavaju da oskudnim priručnim alatom iskopaju raku u kamenu.

Četom se brzo proču vest da je Nikola poginuo. Stajao sam kao ukopan. U mislima su mi se ređale slike iz njegovog života. Rođen je 1921. godine u radničkoj porodici, koja se s mukom prehranjivala. Tako je došla i 1935. godina, kada je Nikola postao učenik u livnici brodogradilišta na Adi Ciganliji, kod Beograda. Uporno je radio na savlađivanju zanata i podnosio tegobni šegrtski život. Krajem 1938. postao je livački pomoćnik. Borio se protiv maltretiranja učenika i protiv parole većine majstora — da je “batina iz raja izašla”. Učestvovao je i u demonstracijama radnika. Dvadeset sedmog marta 1941. je koračao beogradskim ulicama. A kada je zemlja okupirana i kada je Partija pozvala narod na ustanak, otišao je u partizane. Bilo je to 28. septembra 1941. U partizanima je bio primeran borac i drug. Početkom 1942. je primljen u Partiju. Bio je u svakom okršaju, svugde je svojom hrabrošću podizao borbeni moral. Postao je politički delegat voda.

… Sada je nepomično ležao. Smrt nam ga je otela rano, već u dvadeset drugoj godini života.

Rade Ignjatović

Sjecanja

Prva proleterska brigada