Vladimir Dedijer ” KRAJINA KRVAVA HALJINA II ” – Ratni dnevnik I/XII- 1941-1944

Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA II

Ratni dnevnik I/XII- 1941-1944

PETAK, 7 AVGUST

Jedan fratar, onaj mali doktor filozofije — istorija i geografija — belih brkova, ide mirno kroz gomilu — prekrštenih ruku!

Pošao sam s Đidom u Livno, do kuće Mitrovića. I mi se guramo kroz hodnik. Nastaje gužva.

Seljak Radeta, temeljit čovek četrdesetih godina, iz sela Gubera, čuo da su ustaše pohvatane, pa došao da prepozna svoje krvnike. Među prvima je prepoznao Smaju Čakara, koji je 450 Srba vezao prilikom bacanja u jamu i koji je i njega vezivao, ali se Radeta izvukao.

— Dajte meni da ga svežem. On je mene vezivao!

Stražar mu je dozvolio, ali mu je rekao da ne sme tući ustašu. Radeta dobro pritegao ustašu, pa ga onda zviznuo svom snagom. Tako se gužva napravila.

Đido, Mitra i ja odlazimo do kuće Mitrovića. Lovćenci stoje napolju. Nikog ne puštaju. Okolni zidovi i prozori izrešetani mecima. Jedna kuća kraj tvrđave sasvim porušena od našega bacača. I krov vile je načet.

Nalevo u dvorištu bunker, dobro utvrđen, u sredini onaj famozni bacač, upravljen skoro vertikalno, jer je poslednji put tukao naš top na 70 metara rastojanja.

Na belim vratima tehničkim slovima ispisano:

Hansa — Leichtmetall A. G.

Berlin, Zagreb, Athen

Büro Livno

E, nećete više iskorišćavati, gospodo Nemci, naše radnike!

Partizani su vam ovde smrsili konce.Sva je kuća jedna uskomešana masa luksuznog nameštaja, finih pisaćih mašina, kartona, čaura, balskih haljina, teških kofera, zavoja
i krvi. Idemo uz stepenice. Na gornjem spratu, desno, udarila granata i pobila oko 20 ljudi, među kojima je bilo najviše ranjenika. Evo, ovaj kraj mojih nogu bez glave je, ovome tamo izbila je kost kroz butinu.

Po zidovima rupe od parčadi granate i krv. A ovo je nekada bila spavaća soba doktora Mitrovića, koga su ustaše bacile u jamu. Za njim je otišla čitava porodica. Ćerku od 13 godina prvo je silovalo 10 ustaša, a sada ih ovde leži 20, bez glava …

Strašni sud je došao … Niko neće umaći narodnoj ruci. Ona je i brza i dostižna. U ovoj kući je strahovit smrad. Pošao sam napolje da odahnem. Jedan mi Lovćenac dade najfiniji sapun »Elidu«. Dobro su živeli ti nemački psi…

Narod je razdragan. Ljudi (muslimani 95%) sede pred kafanicama i kavenišu. Nailaze domaći partizani, ispeglani, umiveni, izbrijani, u novim košuljama, s puškom o ramenu i nekako gordo, razdragano rukuju se sa svojim zemljacima. Eno ga i naš vodić od one noći — u dugačkim pantalonama.

Kada ćemo tako mi stići u Beograd? Eh, što bih voleo da prođem kroz Poenkareovu, da zavirim kod »Ginića«, »Muse«, »Dve megdandžije« i s revolverom pojurim one bandite:

Lolu Dimitrijevića, Jovana Običnog, Jocu Tanovića, Milovana Popovića.
Svratio sam predveče u sud. U sudu su Marko, Koča i jedan domaći partizan iz štaba bataljona Zirojevića. Koga pošalju desno — smrt, ko ide levo — istraga se nastavlja.

Vodopija, Smajo Ćakar i ostale ustaše osuđeni su na smrt. Citavo Livanjsko Polje došlo da svedoči. Dokazi — desetak jama u koje su bacani Srbi. Saslušava se logornica u Livnu. Veli da je imala uspeha samo kod dece do šeste godine.

»Kod starije djece nisam uspjevala, zatrovali ih roditelji partizanskim duhom.« Pronađena je prepiska ove ustašice. Istovremeno je živela s četiri čoveka i krila to od sve četvorice. I ona je osuđena na smrt.

Doveden je u štab brigade neki ruski emigrant koji je živeo u Livnu. Glup čovek dozlaboga. Prvo se nešto bunio, a jedan mu drug kaže da je bio činovnik kod Nemaca, da se to zna i da treba »da spusti durbin«.

Rus je skočio i počeo da govori povišenim glasom:

— Durbin, to nije tačno! Nikakve vojničke stvari kod sebe nisam imao.

Preko dve stotine i pedeset domobrana biće pušteno kućama. Neki Anton Borovec, iz jednog sela negde u severnoj Hrvatskoj, objašnjava kako ne voli pušku:

— Ja ne volim da pucam! Dragi ljudi, otac mi star…
— A koliko si metaka ispalio? — pita ga jedan kurir.
— Jedno stotinu.

Naš se kurir zgranuo.

— Ali sam ih skoro sve žmureći opalio. Nisam gledao kuda pucam.

Partizana ciljao nisam.

SUBOTA, 8 AVGUST

Četrdeset šesti dan. — Vraćao sam se kući, u našu šumu na Cincar. Jašemo drumom. Veliki broj seljaka iz okolnih sela hita u grad, a iz grada odlaze izbeglice koje su se tu sklonile od nas. Sada su ti seljaci videli da ne koljemo, pa se slobodno vraćaju kućama.

S nama je i Vlado Šegrt. Peta brigada i Hercegovci, posle našeg odlaska, mnogo su štošta pretrpeli. Spremili su se da 23 jula napadnu Kalinovik, a 22 jula navalilo je na nas preko 2.000 četnika Vasojevića, Nevesinjaca i onih rđa iz Kalinovika. Naši su se povlačili i sve uz borbu stigli do Prozora.

Cak su i na Treskavicu morali da se probijaju kroz četničke zasede. Jedan se bataljon bio izgubio na Zelengori, ali je i on stigao ovih dana. Veliku muku su im zadavali ranjenici i izbeglice…

Tri deteta su se usput rodila. Avioni su im smetali. U Grandićima je jedan avion bacio svega jednu bombu i ubio dvadeset i dva druga. Svega se jedan spasao. Na pruzi su ih dočekali Nemci. Bila je žestoka borba. Naši su ubili 32 Nemca i zaplenili 8 konja. Mi smo imali 35 mrtvih i ranjenih. Nemci i ustaše su nam usput postavljali zasede.

U Crnoj Gori i Hercegovini, priča Vlado Dapcevic, strašan je teror. U Banjanima ima šest
žandarmeriskih stanica umesto jedne. Zabranjen je saobraćaj između opština. U svakom plemenu po konclogor. Nema naročitih vesti od naših gerilaca. U Nikšiću su ubijena dva italijanska viša oficira. Bacio je bombu drug Lujo Davičo i sam poginuo tom prilikom.

Oko Banjana bilo je napada na italijanske trgovce. Ali podataka nema. Prema nekim vestima, u okolini Gacka nalazi se Draža Mihailović. Vlado Šegrt veli da je u južnoj Hercegovini odlično. Herojski se držala sestra Rada Pravice — Dragica. Nju su četnici zarobili zajedno s našom bolnicom još u junu mesecu. Mučili su je dugo. Na gubilištu je klicala partizanima i Rusiji. Njenog brata Rada Pravicu, sudskog pripravnika iz Šuma kraj
Trebinja, takođe su ubili, četnici su ga predali Italijanima, a oni su izvršili streljanje.

Dok smo tako razgovarali i jahali po visoravni iznad Livna, naleti jedna »Savoja«. Triputa je kružio nad Livnom, ali ništa nije bacao. Pop Vlada mi dade flašu s prošekom. Triputa nazdravih avionu, a posle poterah konja u galop. Stigli smo u četiri sata posle podne u naš logor u šumi ispod Cincara. Pozvao me Stari, pa sam mu dugo pričao kako je tekla borba za Livno, kakvo su veliko junaštvo pokazali naši bataljoni. Posle sam otišao u naš kolektiv — pop Vlado Zečević, Pavle i Branka Savić, Zoran Žujović i Fjodor Mahin.

Zima je, pa smo naložili veliku vatru. Stari Mahin mi je nacrtao plan odbrane Livna i pravac
nadiranja naših bataljona. Doveli smo i 12 konja komore s hlebom, brašnom, šećerom …

NEDELJA, 9 AVGUST

Četrdeset sedmi dan. — Velika se međunarodna borba vodi oko nas. London pumpa laži o Draži. Eto, večeras veli da »Sandej tajms« kaže da engleska vojska studira Dražinu taktiku. Moskva večeras daje koncert za naše borce. Komesarijat unutrašnjih dela, najvažniji komesarijat, odnosno njegov hor pod rukovodstvom Dunajevskog, pevao je u čast boraca – partizana. Sedeli smo pod Jozinim borom i slušali svi zajedno. Tu je i Savo Kovačević i Blažo Jovanović. Velika se borba vodi oko nas.

PONEDELJAK, 10 AVGUST

Četrdeset osmi dan. — Lepo iznenađenje. Dolazi danas kod Starog štab Prve krajiške brigade. Na čelu ide jedan stariji, poguren čovek, i poštapa se. Kad je prišao blizu mene, nasmešio se i zagrlio me:

— Zar me ne poznaješ, ja sam Ivica!

Nikako nisam mislio da je to slavni Ratko, komandant Prve krajiške brigade, koji je, pored ostalih, junačkih podviga, izvršio i onu akciju u oklopnom vozu između Prijedora i Novog. Mnogo je ostario pa ga nisam mogao poznati. A stari smo drugovi. Ivica Marušić je meni i Eliju Finciju dao u Zagrebu 1937 godine Zogovićevu zbirku pesama »Plameni golubovi«, koju je policija zabranila i gonila. Na zemunskoj stanici Fincija uhvatiše agenti, a ja se provukoh s mojim koferom na beogradskoj stanici. Otada više nisam video Ivicu.

Priča Ivica o svojoj brigadi, sve ljuti Krajišnik. Ima nečeg anarhističkog u njima… On veli da su to silni borci, ali slabo politički izgrađeni. Ima političkih komesara skoro nepismenih. Inače je to prava lutajuća brigada. Većina ljudi s Kozare — nemaju nigde nikoga. Tako su ti
seljački sinovi odvojeni od svojih frontova, jer sela više nemaju.

Stari večeras veli da je već formirana Druga krajiška brigada u kojoj takođe ima dosta kozaračkih partizana. Uskoro će se stvoriti i Treća brigada iz Krajine.

Večeras sam Veljku iskucao naredbu za napad na Kupres.

UTORAK, 11 AVGUST

Četrdeset deveti dan, — Kolika je sreća kada sretneš starog druga za koga si mislio da je već davno poginuo, da je nestao u ovom našem ratu. Večeras dođe u naš logor i Drago Mažar. Decembra 1936 godine, kada sam se vratio iz Španije, pozvali su me banjalučki studenti da im govorim o borbi španskog naroda. »Politika« mi je saopštila da ne smem držati predavanje. Ja sam ipak otišao. U Banjoj Luci na predavanju frankovci otpočeli demonstracije, bacali kamenje kroz prozor, presekli struju. Mi se nismo dali. Skočio je Drago Mažar na govornicu i rekao:

»Drugovi, održaćemo predavanje uprkos svega«.

A sam je otišao pred zgradu da odbije frankovce ako opet dođu s kamenicama…

Sedimo večeras kraj vatre i pričamo o tome… Posle predavanja odveo me je Drago svojoj kući, negde preko Vrbasa. Upoznao me sa svojim bratom šošom, koji je zajedno s Mladenom Stojanovićem digao ustanak na Kozari. Video sam i njegovu majku, hrabru ženu, koja je baš tih dana digla sekiru na žandarme kad su došli da joj hapse trećeg sina, Ivicu. Čitavu noć smo sedeli u kućici pored Vrbasa i pričali, Šoša je čitao svoj referat o teškom položaju naših mornara… I noćas smo Drago i ja dugo razgovarali. Ivica je poginuo. Otišao je 1941 sa zadatkom u Jajce, tu ga prepoznali i ubili.

Drago je sobom doveo deset drugova Krajišnika za Prateću četu Vrhovnog štaba. Razgovaram s tim drugovima, svi iz okoline Drvara, šumski radnici. Divni momci. Jedan od njih priča mi za Dragu Mažara da je veliki junak. Preobukao se u domobransku uniformu, poveo sobom još deset drugova u domobranskim uniformama i umarširali u Banju Luku, rodni grad Drage Mažara. Prošli su s jednog kraja na drugi, ušli u jednu kasarnu. Drago izgrdio vojnika na kapiji što ga nije propisno pozdravio, zatim pozvao čitavu posadu, pedesetak ljudi, u stroj i, onda, zajedno sa svojim drugovima okrenuo na njih mašinke, razoružao ih, pokupio puškomitraijeze i municiju i izgubio se iz grada.

Uveče nam stižu Zoran i čika Deva. Zamalo što nisu izginuli u Livnu. Čika Devi se otšrafila defanzivna bomba Kragujevčanka i eksplodirala deset metara iza njih. Srećom nikom ništa nije bilo.

Danas su stigli Fića, Koča i Volođa. Poslat je Nemac u Mostar da zamenimo osam Nemaca za naše pohapšene drugove. Arso je saznao da će Italijani otpočeti ofanzivu na Livno 17 avgusta, iz Mostara. Tako su oni odgovorili na jedan zahtev ustaša. Nama je taj odgovor pao u ruke.

SREDA, 12 AVGUST

Pedeseti dan. — Lepe su naše večernje vatre, pa čak i u ovoj šumi na Cincaru, gde nema vode. Večeras Krajišnici pevaju pesmu o Marku Krntiji -Marko Orešković, dosada najlepšu stvar koju sam čuo u ovom našem ratu:

Nema drugara, nema partizana
Kao što je bio Krndija drug,
A sada njega, njega
Crna zemlja krije, krije,
/ zelena trava krije njegov grob.
Ustani, druže, drugari te zovu, zovu,
Ustani, druže Krndija.
Proleterska klasa izgubila druga, druga,
Krševita Lika pravog boljševika.
Izdajice, žalosna vam majka,
Platićete Orešković Marka;
Marko je vođa u Španiji bio, bio,
U pravednom ratu borbu, borbu je vodio …
Krajišnici dirljivo pevaju. Starom suze u očima:
— E, moj Marko, uvek si bio nasmejan…

★

Noćas stiže kurir s Kupresa. Nismo ga zauzeli. Veljko javlja da su gubici bili prilični. Između četrnaestog i petnaestog napad će se ponoviti. Učestvovaće i Krajiška brigada.

ČETVRTAK, 13 AVGUST

Pedeset prvi dan. — Naša radio veza dobro radi.

Pre neki dan se javio Lola. U Srbiji dobro. Postoji rukovodstvo. Osnovano je pet novih odreda. Ofanziva na Jastrebac slomljena. Odbijeno 20.000 Nemaca, Bugara i nedićevaca. Odred na planini Kukavici takođe se održao.

Jutros se javio i Bevc. Italijani su obustavili ofanzivu. Išli su sa pet divizija i prodrli linijom Ljubljana — Kočevje — Sušak — Ogulin. Živu snagu odreda smo sačuvali. Neprijatelj je počinio zverstva.

Sve su spaljivali. Slovenački partizani su napali Jesenice i Kamnik. Italijani su obustavili ofanzivu i povukli se dalje. Izgleda da je naša ofanziva u Zapadnoj Bosni poremetila plan okupatora.

PETAK, 14 AVGUST
Pedeset drugi dan. — Đido treba da krene u civilizaciju.U Beograd.

Moramo se što pre sastati s našim istočnim susedima. Možda će još neko poći s njime. O tome smo ceo dan pričali pod šatorom. Kiša je sipila. Nismo mogli da radimo »Pregled«. Prljavi smo mnogo, jer nema vode. Ali dobijamo po 750 grama sira na dan. Sjajno sam se
popravio. Pantljičara je crkla, a vukao sam je sve od Podromanije, od decembra prošle godine, čak sam počeo da se gojim. Opet imam snage za ovu zimu.

SUBOTA, 15 AVGUST

Pedeset treći dan. — Ceo dan smo sedeli u skloništu »Zirojevića u kršu, i spremali četvrti broj »Pregleda«. Po mraku smo se jedva vratili.

Zatičemo Crnog Sreten Žujović,  pored vatre. Ni novi napad na Kupres nije uspeo. Pet puta smo ga napadali. Grad leži usred ravnog polja, a sve su kuće od kamena — utvrđene. Pravilno treba osmotriti ovu bitku.

Tu je neprijatelj skupio svoje najbolje snage iz čitave Bosne i pokušao da se probije ka Duvnu i Livnu. Mi smo ga suzbili i stalnim napadima na Kupres prikovali smo te njegove snage, tako da nije mogao da vrši ofanzivu na drugom mestu. U Kupresu su Pavelićeve
najodabranije snage. Bore se na život i smrt. Idu stojeći i pucaju iz puškomitraljeza.

Borbe su bile žestoke. Prsa u prsa. Gubici su veliki i na jednoj i na drugoj strani. Prilikom poslednjeg napada Četvrta brigada imala je 68 mrtvih i 80 ranjenih, jedan njen bataljon se probio u grad, ali se morao povući;

Krajiška brigada 85 izbačenih iz stroja, od kojih 14 mrtvih. Poginuo je Simo Šolaja, komandant »Iskre«, i Dušan Metlić, komandant »Pelagića«. Poginuo je i Špiro Mugoš, zamenik komandanta Četvrte brigade. Naši bataljoni upadali više puta u grad, ali je svaka kuća utvrđena. Neviđena junaštva su bila.

Našima nestala municija. Sredoje Urošević, komandant Čaćanskog bataljona, dograbio kamenicu i udario jednog ustašu u leđa.

»Jaoj, bomba!« — razderao se ustaša. »Nije bomba, nego kamen« — dodaje drugi.

Neki partizan pronašao poslednju bombu i dodao je Sredoju.

»Opet kamen« — teši se ustaša. A bomba — eksplodirala!

U ovom napadu su učestvovali Hercegovci i bataljon Sandžaklija.Ni njihovi gubici nisu mali. Ali i ustaše su imale strahovite gubitke.

Tu, u Kupresu, skupili su svoje najbolje. Krv naša nije uzaludna.
»Ako padne Kupres, onda partizani mogu da sednu u voz pa pravo u Zagreb« — rekao je jedan zarobljeni ustaša. Nije mnogo preterao.

Ako uništimo Francetićevu »Crnu legiju« pola posla je gotovo s Pavelićevom vojskom.

NEDELJA, 16 AVGUST

Pedeset četvrti dan. — Posle dvadeset dana logorovanja po šumama Cincara pođosmo pred mrak u Glamoč. Kiša nas čuva od aviona. Kod Starog neki seljak, musliman, ćućori.

Traži se pisaća mašina i tabak cigar – papira. Tajna se rasvetljava. Taj je seljak naš stari simpatizer. Donosio nam je još ranije puške i municiju. Živikraj samog Kupresa. Veli da su ga poslali neki muslimani iz grada i hoće da se predaju. Njih ima 720. Ogorčeni su na Francetića zato što je primio 48 četnika i dao im automatsko oružje.

Muslimani traže garanciju, a oni se obavezuju da pobiju Francetića i da prebegnu na našu stranu. Stvar zanimljiva. Da muslimanske mase otpadaju od Pavelića — jasno je, ali da li je taj proces toliko sazreo da stupaju s oružjem u ruci protiv njega — drugo je pitanje.

Sve u svemu, Stari im posla pismo da ponesu igle sa automatskog oružja, da pobiju što više francetićevaca i da iziđu na Vrata. Lozinka

»Alah je veliki«, — »Alah je s nama«.

Napad je određen između 19 i 20 avgusta. Taj mršavi seljak pođe s nama. Rastadosmo se iznad Glamočkog Polja. On ode za Livno, a mi nizbrdo u polje…

PONEDELJAK, 17 AVGUST

Pedeset peti dan. — Ima li lepše stvari od štale pune sena posle šest sati marša po vrleti? Legli smo na seno i slatko spavali do tri i po. Jedva smo ustali, opilo nas seno. Pošli smo za Glamoč. Zastajemo u Vrbi — desetak napuštenih kuća. Ustaše sve poubijale. Otkivamo vrata jedne kuće i smeštamo se na gornji sprat. Sve je prazno, pusto. Izvetrio svaki miris čoveka. Na drumu smo.

Projuri automobil, naš partizanski automobil! Prvi put ga vidimo posle Foče.

Do podne smo spavali, a posle pođosmo na konjima — drumom!

Neobično za partizana! Glamoč je razbacana planinska varošica. Krajišnici su ga napali 10 jula, a osvojili tek 20. Ustaše su se branile iz škole i još nekoliko zgrada. Zidovi su išarani mecima. Oko 300 ustaša i milicionara pobegli su noću, po oluji, u Livno, gde su kasnije svi
bili zarobljeni. Glamoč je dosta pust, ali nije tako sumoran kao opljačkani i uništeni gradovi Istočne Bosne.

UTORAK, 18 AVGUST

Pedeset šesti dan. — Opet smo dobili krov nad glavom. Smestili smo se u dve vile, »Danicu« i »Milevu«, jedno 700 metara od grada u borovoj šumi. Neki splitski trgovci sazidali su kuće i dali im imena svojih žena.

Prijatno je posle morske zapare doći u borovu šumu na planinski vazduh. Od tih lepih vila — sada razvaline. Italijani čak povadili pod. Sve peći i prozori razvaljeni. Ipak je prijatno kad imaš krov nad glavom. Glamoč je dosta opusteo. Prvo su srpski bogataši umakli za Split, posle došli ustaški pokolji, ustanak, borbe.

Računa se da je od 28.000 stanovnika ovog sreza ubijeno 3.000, a jedno 14.000
se raselilo. Ima mnogo pustih sela.

SREDA, 19 AVGUST

Pedeset sedmi dan. — Jutros u sedam sati London javlja da su se Englezi iskrcali kod Dijepa. Radost je sve obuzela. Ali, videlo se da to još nije otvaranje drugog fronta. Napali bi na više tačaka odjedanput. U gradu zvone zvona. Setih se tada bačkog sela Srpskog Miletića, kada sam kao klinac od dvanaest godina slušao ta ista zvona nedeljom pre podne, setih se svoje braće kako smo se igrali kraj širokih bačkih bara.

Pošao sam prema crkvi s Pavlom Savićem. U njoj pop Vlado i jedan sveštenik iz Glamočkog Polja, koji se zavukao u neko seno i preživeo ustaški pokolj. Osvećuju crkvu.

U njoj — gole zidine. Prvo su ustaše sve polupali, a zatim su naredili da svi Srbi moraju da dođu da ruše crkvu, ali je buknuo ustanak. Posle su došli Italijani, od crkve napravili štalu, dovodili konje, oltar pretvorili u svoj nužnik. Vatru su ložili, srali i pišali. To su pravi idioti.

Ne poznaju mase. Isto su učinili i sa džamijom.

Zvona opet zvone. Narod počinje da pridolazi. Crkva je oprana, juče su je čistile žene iz Glamoča i sve plakale. Bruje zvona, hitaju seljaci u dugim, belim čakširama, crvenim prslucima i okruglim kpama koje mi nazivamo ličkim. Prvi put posle četrnaest meseci čuju
se zvona u Glamočkom Polju.

— Šta doživjesmo da čujemo opet naša srpska zvona! — govori jedna starica, krsti se i duboko klanja.

Ona je u crnini. Petoro ubijenih. Koga god seljaka zapitam koliko mu je ukućana nastradalo, odgovara: dvoje, troje, sve satrveno…

Gledam ovaj narod — već ih je preko dve stotine — i zajedno s njim saosećam. I crkva je ovde bila žrtva okupatora — fašizma.

U osvećenju ove zgrade nisam gledao verski čin, već melem na opštu narodnu ranu …

Pored mene Pavle Savić briše suzu …

★

Predveče krenusmo Veljko, Moma Đurić i ja automobilom za Livno. Treći put u našoj partizanštini imamo auto. Prvi put sam išao s autom nedićevskog ministra Mikića, kad smo ga zarobili kod Kragujevca, od Mamine kuće u Toponici do Oplanića, drugi put u Užicu,
a sada treći put…

Livno ključa kao Terazije nedeljom uveče. Vri. Prva brigada daje priredbu. Najzad jedan živ grad.

ČETVRTAK, 20 AVGUST

Pedeset osmi dan. — Ustaše – muslimani u Kupresu nisu imali snage. Mi smo pravili demonstrativni napad, ali oni nisu izišli!

To smo saznali ovde u Livnu. Naišao sam na Elija Fincija, čuo sam da su Mirko Sardelić i Anto Marasović živi, rade u Splitu. Italijani su otpočeli napad od Imotskog u dve kolone.

Naši se polako povlače.

Pre neki dan su tu žestoko potukli jednu Francetićevu jedinicu. Imala je preko 60 mrtvih. Uveče nam Mitra priča o pismima koja su stigla iz Beograda preko Sarajeva. Pisana su krajem maja. Herojsku borbu vodi naša Partija. Imala je velike gubitke, ali se ipak održala.

Izdala je prvomajski proglas.

»Kad se vratimo u Beograd, biće nam kao da ulazimo u grobnicu… « — reče neko dok nam je Mitra pričala.

Čuo sam da je Vlado Popović stigao. Biće vesti iz Hrvatske. Oko pola noći vratili smo se autom u Glamoč.

Večeras odigrah futbalsku utakmicu. Igrao sam beka u Prvoj brigadi protiv Treće. Izgubismo sa 6:2.

PETAK, 21 AVGUST

Pedeset deveti dan. — Kad sam jutros pošao na izvor, Đido me zaustavi, pogleda pravo u oči i svojim mirnim glasom reče:

— Olga je streljana. Tako Vlado kaže. Ali to nije sasvim potvrđeno. Mi smo drugovi i treba iskreno govoriti. Ne skrivati ništa.

Otišao sam pravo u šumu, a Đido mi dodade:

— Znam, teško ti je!

Zaista mi je teško. Olga je pošten stvor. Veliki napredak je pokazivala. Iz dana u dan sve sam je više voleo. A sada je možda pala pod fašističkim mecima… Ipak sam mislio da ću lakše podneti ovu vest. Nešto duboko, duboko u meni je ranjeno… Ceo dan sam bio nesposoban za ma kakav rad.

SUBOTA, 22 AVGUST

Šezdeseti dan. — Marijan u licu gospodina šunjevarića, delegata partizanskih vlasti, odlazi u Zagreb, avionom, radi zamene 8 Nemaca za 14 partizana, među kojima je broj 14 — Olga. Kreće sutra izjutra s petokrakom, bombom i revolverom. Pratiće ga i doktor Ot. Tako
ću konačno doznati — šta je s Olgom. Među traženima se nalaze Vanda Mates, Žoga, Šegvićeva, Rado Pravica i njegova sestra. Marijanu je rečeno da sve tačno ispita. Ako kažu da su nekog streljali — ima da traži grob i gleda leš. Očekujemo da će se Marijan vratiti
za deset dana — to jest oko 2 do 3 septembra. Biće silno ako spasemo nekog od naših drugova, biće silno ako dobijemo hirurga — Olgu. Ovih deset dana teško ću dočekati, ali bar posle toga biću načisto. Marijan pred polazak uze propisnu — trorogu — partizansku
kapu.

Držao je stari Mahin predavanja o vojnoj situaciji. Desant kod Dijepa je završen. To nije otvaranje drugog fronta. Mahin je nacrtao veliku geografsku kartu sa naznačenim pravcima eventualne ruske ofanzive.

NEDELJA, 23 AVGUST

Šezdeset prvi dan. — Ofanziva s juga potpuno je slomljena. Italijani su potučeni kod Posušja. Radovan Vukanović postavio je dvanaest puškomitraljeza na jednu kotu i otvorio vatru na italijanske topove. Da su dva bataljona stigla na vreme, nijedan Italijan ne bi
umakao. Naneseni su im teški gubici. Tako je ova naša velika teritorija, od Konjica pa sve do Save i Trsta, uglavnom oslobođena bez veće ofanzive. Mnogo smo postigli ovog leta, iako su naše snage, u međunarodnom planu, bile u defanzivi.

A bliži se čas kada će se međunarodna situacija izmeniti. Tada će se borba silno ubrzati. Grunuće kao oluja. Samo na ovom frontu u Bosni i Lici 14 naših brigada biće spremno. Nastaće opšta mobilizacija, veliki priliv ljudstva.

PONEDELJAK, 24 AVGUST

Šezdeset drugi dan. — Lola nam se javlja. Hrvatska je zrela. Evo dva karakteristična dokumenta iz ustaške arhive:

Jakov Vodopija,

22 jula 1942, pod brojem 10/42, piše zapovedništvu XX bojne u Bugojnu:

»Dužnost nam je izjaviti da se nalazimo u teškom položaju u samom gradu Livnu i okolini. O čemu smo vas više puta izvještavali. Pučanstvo, koje je sasvim pokvareno, u duhu partizana. Isto pučanstvo svakim časom njih očekuje, jer ih smatra svojim spasiteljima… «

Kotarski sveštenik, Marko Šakić, 22 jula pod br. 417/42, piše posadnom zapovedništvu Livna:

»Zajedno s vašom satnijom stigao je u Livno i ustaški vodnik Peranda Mirko kod koga sam video zapovjed Poglavnikovog opunomoćenika pukovnika gospodina Šimića kojom se zapovjedi Peranda dodjeljuje vama na službu s tim da organizira miliciju za odbranu grada i okolice te da bude i njezin zapovjednik. Dolazak Perande u Livno izazvao je među građanstvom negodovanje, jer je isti svojim postupcima doveo dotle da sama njegova pojava u Livnu izaziva paniku i goni narod da bježi od kuće sa stokom i imanjem u šumu, jer je isti u svoje vrijeme učestvovao u pokolju ovdašnjeg pravoslavnog življa. Konačno smatram za potrebno napomenuti da je krajnje vrijeme da Hrvate na ovakvim položajima i dužnosti treba da zastupaju prvaci morala — kreposti i ostalih pozitivnih vrijednosti, ugledni ljudi, koji nešto u narodu znače i da prestane praksa da hrvatski narod zastupaju i pretstavljaju ljudi kova Perande, koji je nedavno dva puta u Glamoču pokušavao obijati kase.«

UTORAK, 25 AVGUST

Šezdeset treći dan. — Danas radimo peti broj »Vojnopolitičkog pregleda« u Arsinoj kancelariji. U maloj vodenici održava se savetovanje Vrhovnog štaba i štabova naših većih jedinica. Došao je i komandant Glavnog štaba Hrvatske Ivo Rukavina. Posle podne su stigli
Košta Krajiški i štabovi Druge, Treće i Sedme (Prve) brigade. Mrkonjić grad je zauzet na brz način. Osma brigada (Druga krajiška) udarila na Sitnicu, tamo se skupile glavne četničke i ustaške snage, a Prva krajiška s Drugom srpskom upala u grad, »bez ranjenog i bez
mrtve glave«.

Plen je priličan: 20 mitraljeza, 25.000 metaka i oko 250 pušaka. Pola se domobrana predalo, a druga je polovina pobegla. Zauzeće Mrkonjićgrada je naš veliki uspeh. Ovo je izdajničko gnezdo u kome je sklopljen prvo italijansko – četnički, a zatim ustaško – četnički sporazum. Pored Mrkonjićgrada naše snage su očistile i jedan deo Manjače.

SREDA, 26 AVGUST

Šezdeset četvrti dan. — S Istočnog fronta velike vesti. Zukov se kod Rževa probio i napredovao 50 kilometara.

Kada nam je Moma Đurić u 9 uveče doneo ovu vest, nastala je opšta radost. Kakva bi sve čuda mi mogli da postignemo — kad bi naše međunarodne snage prešle u ofanzivu. Arsino mišljenje je da Rusi neće praviti svoju opštu ofanzivu, bar zasada, jer im je bok ugrožen od Nemaca. Tek posle otvaranja drugog fronta — Rusi bi napali. Ovako stoje, jer imaju jaka nemačka utvrđenja. Glavne ruske snage se nalaze na jugu, gde koče nemačku ofanzivu. Ne slažem se sa Arsom. Glavne ruske snage su na severu i one će preći u ofanzivu, i to skoro.

ČETVRTAK, 27 AVGUST

Šezdeset peti dan. — Krenuo sam s čika Jankom danas pre podne do Livna. Nabavio sam hartiju za štampariju. Uskoro treba da počne »Borba«. Samo da smestimo štampariju pa će posao krenuti. U redakciju smo pozvali Vesu, Mitru i Jovana Popovića. Lep kolektiv.

Cika Janko mi umakao pri povratku pa sam morao da spavam u Livnu.

PETAK . 28 AUGUST

Šezdeset šesti dan. — Velika je naša slobodna Jugoslavija. Danas sam prešao po njoj 120 kilometara.

Krenuo sam iz Livna oko 8, a u 12 nastavio iz Glamoča za Mrkonjić, gde sam stigao oko 5 sati.

Išli smo preko Mliništa — nekad oporavilište s hotelom, krupna industrija drveta, železnica, — a sada sve spaljeno. Samo poneki četnik, »zeleni kadar«, luta po šumi. Ovaj drum su rušili naši. Na nekoliko mesta jedva smo prošli. Santimetar – dva pa da se otisneš u provaliju.

Treća brigada zasela u šumi, devet kilometara od Mrkonjića, i deluje politički. Uspeha ima prilično u ovom zaostalom kraju, samo omladina ide u — srbijansku (Drugu brigadu) a ne u »crnogorsku« (Sandžačku).

Na jednom zavijutku Sandžaklije postavile protivtenkovski top, ako Nemci i ustaše opet pokušaju prodor iz Banje Luke. Osma brigada ih je bila dočekala i žestoko razbila. Naš protivtenkovac od 47 mm udario u jedan luksuzni automobil, a posle u tri tenka. Oboren je i jedan avion-lovac. Mrkonjić, prava bosanska kasaba, drvene kućice utonule u šljivike, bašte, na sve strane česme i potoci.

Pred kafanama adže srču kavu! Sednem i ja među njih. Tu je i drug Šaćir, dolazi prvi put u svoj rodni grad po oslobođenju. Svi ga zagledaju, zapitkuju. Jedan stari mu reče:

— E, da nam još donesoste duhana i papira!
— A vi nama malo više boraca! — odgovori Šaćir.

★

Nastavih do štaba Druge brigade. Jadnici — »ušli sada u prvi grad posle Užica« … Tu zatekoh brata mog dobrog poznanika Milana Gavrilovića. Samo brat nije brat. Prešao je u katoličku veru (nije strašno ali je ipak znak oportunizma), oficir je u domobranskoj vojsci (malo teže), najgori je oficir kako pričaju vojnici (sasvim teško).

Krcun je hteo da ga pomiluje. Pita mene šta mislim:

— Smrt.

Hladna, promišljena mržnja i osveta. Naučio sam da mrzim fašiste. I streljaše ga. Isti je Milan, krupan, lep. Tu svoju lepotu je prodavao, imao je više švalerki, jednu u Jajcu, drugu u Mrkonjiću, treću u Banjoj Luci.

Prilično je špekulant. Pozdravlja pesnicom. Malo je trebalo da pucam na njega. Kažem mu da izdajnik ne može pozdravljati pesnicom. Poslednji put sam ga video u podrumu štaba, ispod sobe u kojoj su ustaše mučile svoje žrtve. Miodrag Milovanović Lune mi pokaza na podu u slami ljudsko otsečeno uvo!

SUBOTA, 29 AVGUST

Šezdeset sedmi dan. — Spavao sam u operativnom štabu kod Koste, ispred kuće potočić žubori. Kad sam ustao, u gradu, pred pekarnicama, somuni, pečene lepinje. Mirnodopski život!

Razgovarao sam dugo sa Kostom o Mrkonjićgradu, o Drenoviću i vezama ovih mesta s Dražom Mihailovićem. Osnovna je stvar da u Krajini četnici nisu uspeli da za račun okupatora savladaju ustanak, jer je bila slaba veza s Nedićem i Dražom Mihailovićem. Sve do decembra meseca 1941 četnici su se tukli protiv ustaša i okupatora. To je onaj pošteni deo četnika: Metlić, Šolaja. Čak su se i neki Drenovićevi ljudi borili protiv Italijana. Ali tada dolazi preko Splita delegat Draže Mihailovića, poručnik Vukašin Marčetić, iz italijanskog zarobljeništva.

Otada Drenović počinje da radi otvoreno s Italijanima i ustašama.Neobično je značajan jedan ustaški izveštaj o prvim pregovorima s Drenovićem. Oni su mu ponudili saradnju, a on je odgovorio da im ne može odmah odgovoriti, dok ne dobije izveštaj od svoje komande, a to može potrajati 10 — 15 dana… Drenović je odmah posle tih pregovora počeo da nas napada. Poubijao je masu naših drugova:

Jedno petnaest kurira, Jozu Nemeca, politkoma čete, Dragu Prola, komandanta bataljona »Iskra« … U jednom izveštaju logornik iz Mrkonjićgrada opisuje napad u februaru na Mrkonjić i izveštava župana

Plive da je Šolaja s dve hiljade partizana upao u grad, preko Oruglja, a Drenović je imao da udari od Rogoje. Međutim, u dogovoru s italijanskim majorom, Drenović nije napao.

On je pravio užasne pokolje nad muslimanima. Uoči samog potpisivanja sporazuma s ustašama u Mrkonjićgradu, aprila 1942, izvršio je pokolj u selu Gradu. U tom zločinu Drenović je učestvovao zajedno sa Tešanovićem. Zaklano je oko 70 lica na omiljeni Drenovićev način ubijanja. Osamnaest duša bilo je strpano u jednu kuću i svi su živi spaljeni. Drenović je lično ubio deset partizana – omladinaca, a radnika Jemana Šehovića, člana KPJ, lično je zaklao…

I drugi član — potpisnik ustaško – četničkog sporazuma, Rataj, pravio je zločinstva u okolini Mrkonjićgrada. Tu su spaljena srpska sela Bjelajice, Šekovci, Bustovare, Dabrac (pedeset živih ljudi izgorelo, od toga su trojica pobegla iz zapaljene kuće i još su živi: Branko Salanović,Milan Salanović i Mile Milanović), zatim sela Kopljevići, Kotor, Stupnoj, Podgora (sto šezdeset izgorelih) i Gerzovo. U Janju je za jedan dan spaljeno 4.000 zgrada — od toga 1.300 do 1.400 domova. I pored tih zločina, Drenović i Rataj sklopili su sporazum.

Posle tog sporazuma kotarski pretstojnik Ivica Simeon (vinovnik jednog od najvećih zlo čina u Bosni: u okolini Sanskog Mosta obesio je 700 i zaklao 700, ukupno poubijao oko 2 — 3.000 ljudi) — piše komandiru Tramošnji da »dođe u grad da potpiše sličan sporazum kao u Mrkonjićgradu, a da se u najskorije vreme očekuje dolazak Draže Mihailovića u Banju
Luku… « Najzad, — pre dva meseca bio je sastanak bosanskih četnika u Jošavci. Bili su prisutni Drenović, Rade Radić, Tešanović, Lazo Tomić. O tome neki Mile Rodić, (koga su četnici poslali da se uvuče u naše redove), na saslušanju veli:

— Na tom sastanku bio je i Dražin delegat, neki kapetan koji je došao vozom s ustaškom propusnicom. Rešeno je da se bolje povežu  i da se vrši napad na naše štabove. Odobren je sporazum s ustašama.

Ovaj Dražin oficir je imao specijalne sastanke s Drenovićem. Viđeno je više ustaških i nemačkih oficira…

A londonski radio neka i dalje diže svoga »junaka bez mane i straha« u nebesa …

Po mraku smo se vratili u Glamoč.

NEDELJA, 30 AVGUST

Šezdeset osmi dan. — Jedno iznenađenje. Teški »Savoja« oboren kod Vukovskog. Zarobljena su četiri avijatičara. Među njima i major Romeo Adum (muž »Mis Jugoslavije« Cece Drobnjak), moj poznanik iz autobusa Beograd — Zemun. Pošao je da bombarduje štab Druge brigade u Novom Selu. Bacio je tri bombe od 100 kilograma, a kada je zaokrenuo da baci još 30 bombi po 15 kilograma — morao je prisilno da se spusti.

Crnogorci su otvorili vatru iz puškomitraljeza.

Ustaše su u dva maha ispadale iz Kupresa. Palili su Vukovsko i jedan deo Blagaja. Prilično nezgodno za nas.

PONEDELJAK, 31 AVGUST

Šezdeset deveti dan. — Nisam zadovoljan sa svojim »Dnevnikom«.

Već tri nedelje ne vodim ga redovno; događaje od po nekoliko dana beležim odjednom. Tako masu stvari zaboravim, a ono što iznesem nema boje, preciznosti… Obavezujem se da ću urednije pisati. Sam način života nije zgodan za pisanje. Večito sam u pokretu, a u Glamoču zaista nemam ni mira, ni udobnosti.

Danas opet na put! Treba da nađemo novo mesto za štab, prema tome i za štampariju, čiča
Janko, Mijat i ja polazimo za Mlinište. U malom autu smo prošli Mlinište, ali se iza nas pojaviše četnici. Na njih naleteše partizani, koji su išli u nekom kamionu, razviše se u strelce i uhvatiše dva četnika, dok ostali pobegoše u našem pravcu. Posle nekoliko minuta čula se paljba. Nismo vodili borbu, samo je čiča Janko probao svoju »francuskinju« i ja svoju novu pušku. Tukli smo u metu. čiča Janko najbolje gađa. Partizani pojuriše da nas »spasavaju od četnika« i zatekoše nas kako ležimo u travi i bijemo jedan kameni stub.

Uz smeh nastavismo put. Usput sretosmo jednog mladića. Veli da hoće u partizane, a otac mu četnik. Reče nam da je malo pre prošao neki Todo, četnik, psovao partizane i rekao da je Drenović otišao avionom u Grahovo »da povede četnike protiv partizana«. U tom su naišla dva seljaka.

— Jeste li videli Todu?
— Ima već godina dana kako ga nismo videli!

Ali onaj im mali upade u reč:
— Šta lažete, kad ste mu malo pre nosili hranu!

Jataci pocrveneli, pa odoše posle niz drum. Nastavismo mirno put do Mrkonjića. Dvaput nam puče guma usput. Zamalo da nam nije poginuo šofer, kome je ovo prvi dan u partizanima. Dok smo se odmarali šušnula krava, a on mislio da je Todo, zgrabio pušku i »pošao u zaklon« natraške. A »zaklon« ivica puta, iza koje je šest metara duboka jama. Mijat ga je spasao:

— Krava!

I to ga spase!

U Mrkonjiću odosmo do Koste. On nije za Mlinište. Nesiguran kraj — brigada da nas čuva.

UTORAK, 2 SEPTEMBAR

Sedamdeseti dan. — Jutros se kod Koste okupili komandanti. Savetovanje zbog Jajca. Priča se o Simi Šolaji, šumskom radniku, velikom krajiškom junaku, koji je poginuo kod Kupresa.

Svi ga žale.

To je silan gubitak. Imao je on nečeg čapajevskog u sebi. Marijanac mi reče ovu rečenicu Šolaje:

— Ja priznajem i Operativni i Glavni i Vrhovni štab jer Staljin postavlja ljude u te štabove.

Priča mi dalje Marijanac:

— On je bio četnik sve dok Drenović nije izdao. Još i sada uvek četnici – seljaci poštuju Šolaju. Kada je Drenović napadao naše položaje, Šolaja iziđe pred četnike i poče da ih psuje i proklinje… Niko ne sme metak na njega da opali… On je jedan od prvoboraca ovog
kraja. Na Jezerima zamalo što nije uhvatio ustaškog krvnika Jocu Rukavinu…

Drug Nemanja politički komesar kod Šolaje, dodaje:

— Italijani su na sve moguće načine pokušavali da razbiju Šolajin bataljon »Iskru«. Drenović se povezao s kolebljivim ljudima u Šolajinom bataljonu, nekim Trivunčićem, i ovaj petokolonaš izveo rascep u bataljonu. Šolaja je toga dana prvi put stavio petokraku na svoju kapu i pred strojem rekao:

»Ovu zvijezdu nosi Staljin i Rusija, ovu zvijezdu nosiću i ja; nema te sile koja će mi je skinuti dok sam živ«

… Kasnije, kad su se prilike popravile, rekao sam mu da je stvoren Operativni štab za Bosansku Krajinu i da je došao komandant Košta.

★

Posle podne vratio sam se s Kostom u Glamoč. Prolazimo Mlinište.

Narod diže stubove za telefon. Rade brzo. Skoro deset kilometara linije podiže se za jedan dan. Košta veli:

— Kad bude rat gotov, moraćemo se odužiti ovom narodu!

Naokolo porušene kuće, samo strče dimnjaci. Oni uvek čitavi ostaju. Dopada mi se Košta. Junak je iz Španije. Pet puta je bio ranjavan … U Glamoču doznadoh da se Marijan vratio.

Rezultat se još ne zna, jer je veza s Livnom prekinuta usled bombardovanja. štete
nije bilo velike.

SREDA. 2 SEPTEMBAR

Sedamdeset prvi dan. — Marko mi je saopštio da će za neke zarobljene Nemce biti razmenjeno četrnaest drugova. On je stavio i moju Olgu na listu, da bismo videli da li je živa.

Kad je Marijan polazio pitao me je šta bih mu dao da mi Olgu dovede. Rekao sam:

— Gojzerice i revolver!

A jutros me zagrli i reče:

— Skidaj gojzerice i revolver!

Od 14 drugova koje smo tražili — treba da dobijemo svega četvoro.Hebrang je streljan, vele. Olga treba da je već u Mostaru. Razmena treba da bude u subotu u Posušju. Ne smem još da se radujem. Ovaj rat je pun iznenađenja. I nekako mi je lična radost zasenjena opštom ličnom tugom oko mene… Gledam Veljka, gledam Marka — njihove
drugarice su poginule. I zato — ćutim. Veljko je srećan kao i ja:

— Naći ću automobil da odeš do Posušja. Ja znam da bi ti meni sve dao kad bih mogao dočekati svoju drugaricu.

ČETVRTAK, 3 SEPTEMBAR

Sedamdeset drugi dan. — Danas krećemo u Petrovac da štampamo »Bilten«. Treba da se već sutra vratim u Glamoč, kako bih stigao na vreme u Posušje.

I Zoran ide sa mnom. Ukrcali smo i šesnaest ranjenika. Do Rora smo lako stigli. To je divlje selo. Nedaleko je Crni Vrh gde se krije mala četnička banda. Napali su neke drugarice i ranili jednog druga. Kamion odavde pođe na strašno bespuće — dvadeset i dva kilometra preko livada, kamenjara, šuma. Postojala je izreka da je najgore biti partizanski konj, a bogami sada — najgore je biti partizanski kamion. Progurasmo ova dvadeset i dva kilometra! Jedan Krajišnik priča:

— Nosili smo na nosilima jednog druga kome su obe noge bile otsečene… Kad je video da motocikl ide po ovom kamenjaru, pored svih muka, nasmejao se:

»Gde sve mi partizani nećemo proći«, šta bi rekao da je video kamion.

Grabismo preko Prekaje! Eno Drvara. Iz široke, lepe doline, dižu se ogromni fabrični dimnjaci. Samo fabrike nema. To je bilo veliko preduzeće, pravilo je celulozu. Tu je bilo zaposleno preko tri hiljade radnika u mirno doba. Drvar je prvi grad koji su partizani u Bosni oslobodili, još krajem jula 1941 godine. Držali smo ga dva meseca, pa su ga Italijani povratili. Kada su italijanski tenkovi od Grahova već ulazili u Drvar, naši su drugovi uništili fabriku celuloze. Da su je ostavili čitavu, Italijani bi doveli armiju da je brani, jer je to
jedna od najvećih fabrika celuloze u Jugoslaviji, ako ne i najveća. A celuloza u ratu mnogo znači.

Pre povlačenja Krajišnici su na najviši fabrički dimnjak istakli našu zastavu i polomili klinove za penjanje na vrh dimnjaka, tako da se još i danas vije zastava na dimnjaku.

Italijani i četnici je nisu mogli skinuti.

Zastali smo ispred štaba Petog krajiškog odreda. Pogled na Drvar vrlo je tužan. Kad su Italijani i četnici odavde letos polazili, sve su polupali. Odvukli su za sobom sav narod.

Posle su slali bombardere koji su i dalje razarali ovaj divni gradić. U štab Petog odreda stigao izveštaj da su Italijani krenuli iz Grahova ka Drvaru. Stigli su do sela Peći, na pola puta. Ne zna se da li je ovo nekakva ofanziva ili samo pljačkaški ispad.

Mi smo pošli dalje za Petrovac. Ispod samog Oštrelja, kod Otaševca, naišli smo na jedna konjska kola, vuku neke ranjene drugove.

To je štab Prve krajiške brigade. Četnici prokazali da se naš štab nalazi kod Sitnice, u nekim kućama, a ustaški bombarder došao u zoru, još se nije bilo razdanilo, i zasuo čitavu površinu malim bombama za žive ciljeve. Štab spavao napolju.

Ivica Marušić teško ranjen. Rekoše da je prenesen u Driniće i da je umro. Ukupno je ranjeno dvadeset drugova, a pet je poginulo. Razgovaram s jednim ranjenim drugom iz štaba, Ilijom Maretićem. — Velika mu rana, još neprevijena. Trucka se na nosilima već 24 sata.

Prošli smo kroz Oštrelj. To je nekada bilo napredno naselje, a sada ne samo da je porušeno i spaljeno, već su nekim zgradama i temelji razbijeni. Po mraku stigosmo u Petrovac, gradić od svojih pet hiljada stanovnika. Prilično je razbacan i liči na veliko selo. Sada u njemu
živi svega hiljadu duša. Pustoš. Krovovi se razjapili. I ovde je italijanska i ustaška avijacija tukla.

PETAK, 4 SEPTEMBAR

Sedamdeset treći dan. — Prvi put posle Užica — oštampali smo letak. Zagrcnuh se od radosti kad sam ga ugledao. »Bilten« se već radi.

Uskoro ćemo i »Borbu«. Tigl radi! Kako lepo lupeta. Pa korektura … Volim ti ja svoj poziv.

Samo da se smestimo pa ćemo čudo napraviti.

Ovde su i bolnice.

Drinići su primili preko pet stotina naših ranjenika. Obišao sam Milentija, Bogdana Novovića i Vasu Jovanovića. Dobro ih hrani narod. Jedu kajgane, kolače, torte. Svi su oduševljeni dočekom u Krajini. U Drvaru su ih zasuli cvećem omladinci i omladinke.

U podne sam bio na sahrani Ivice Marušića. Otpratila ga je i grupa omladinki Krajiškinja sa zastavom. U jednoj sobi plače jedan njegov borac, ranjen u glavu:

— Bio je hrabar. Dvadeset domobrana säm je ubio u oklopnom vozu.

Bolničarka mi kaže da je ovaj ranjenik lupao ranjenom glavom o zid kad je čuo da mu je komandant umro.

Uveče sam se ponovo vratio u štampariju. Ferid Čengić uređuje štampariju. Tigl neprekidno lupa i izbacuje sve nove i nove strane.

Lep je to šum. U noć pošao sam pešice za Petrovac — dvanaest kilometara. Gledao sam zvezde (tri su pale, a ništa nisam stigao da poželim), razmišljao sam o svemu i svačemu, a najviše o tome da li ću za dvadeset i četiri sata ugledati Olgu. Nisam osetio kad sam stigao
u Petrovac. Ježio sam se od pustih kuća s probijenim krovovima. Neki me psi pojuriše… Naiđoh na stražara koji mi pokaza put i dovede me u Komandu mesta. Našao sam tu Milutina, Osmana Karabegovića,politkoma Operativnog štaba, i starog prijatelja iz Beograda, Stefana Mitrovića.

Čitao sam Stefanu odlomke iz Dnevnika. Moram više negovati ovo pisanje. Pišem kako stignem.

SUBOTA, 5 SEPTEMBAR

Sedamdeset četvrti dan. — Ovde u Krajini postoje omladinski radni bataljoni. Eno, oni skupljaju iz Sanice silnu hranu: žito, krompir, voće, povrće. Sada kreće kamion pun te hrane za Glamoč. Ali dugo se tovario, pa smo pošli tek uveče. Došao je Stari u Petrovac.

Razgledao grad. Od Petog krajiškog odreda stvoriće se dve brigade. Italijani su odbijeni. Pošli su da pljačkaju. Stigli smo kasno u noć u Drvar, pa smo tu zanoćili i krenuli zorom.

NEDELJA, 6 SEPTEMBAR

Sedamdeset peti dan. — Na ovom istom mestu — kod rimskih spomenika kraj vila — pre dve nedelje Đido mi je rekao da je Olga možda streljana. A danas smo se tu sreli posle trinaest meseci. Buran naš život. I ona je čula nekoliko puta za mene da sam poginuo, ali
nije verovaia. Olga je bila triput u zatvoru zbog bekstva Ivanke Muačević. Dobro se izvukla, iako je trećeg puta malo trebalo pa da zaglavi. U Glavnjači je videla velike fotografije Lole Ribara po zidovima — da mu agenti zapamte lik.

Hapšena je i četvrti put. Poslednji put pre nedelju dana — kada su je Nemci uhapsili — da bi nam je predali!

Ceo put od Beograda do Posušja bio je uzbudljiv. Nije znala u početku gde ide — u Nemačku ili na streljanje. Kad je pošla natrag iz Zagreba za Brod, mislili su svi zajedno da idu na streljanje. A Marijanovo pismo u Sarajevu objasnilo im je celu stvar. Do Mostara su išli nemačkim automobilima — s velikim belim zastavama da ih partizani ne bi napali (pre neki dan na nemačke automobile bacane su bombe).

Predaja u Posušju brzo se svršila. Zajedno s njom u Livno je stigla grupa od dvadeset Livnjana koje su ustaše poslale u Mostar nekoliko dana pre oslobođenja Livna. Doček je bio veličanstven. Jedna majka je od radosti pala u nesvest kad je ugledala svog sina. Olga se dosta izmenila za ovu godinu dana. Njene pozitivne crte još su se više razvile.

Srećna je što je došla u slobodu. Imaćemo savesnog hirurga. Dugo mi je pričala o Milici. Bila je u Topčideru i, kad je videla drveće, rekla je:

»Tata je u velikoj šumi«.

Dao sam Olgi Dnevnik da iz njega vidi šta se dogodilo za godinu dana. Nekako mi ova moja lična sreća u nizu opštih teškoća ne leži onako kako sam zamišljao da će biti taj
susret s Olgom. Pošao Veljko s nama u varoš. Njegovu drugaricu su streljali. Idemo kod Marka. I njegova Anđa je poginula. A Marko je bio baš taj koji je tražio Olgu za zamenu.

Zato mi je radost nekako nepotpuna. Sve se bojim da ona ne povredi tuđe još nezarasle rane. A baš ti drugovi, Veljko, Marko, svim sredstvima se trude da mi radost bude još veća. Veljko mi juče reče da bi mi dao stotinu kamiona — da je on na mome mestu.

PONEDELJAK, 7 SEPTEMBAR

Sedamdeset šesti dan. — Ceo dan sam se šetao s Olgom. Nigde kraja pitanjima. Prilično su vesti dobijali o meni. Čak je i neki doktor iz Foče javio da sam ja tamo. Inače su seljaci iz Ivanovca javili, da sam streljan. Samo nisu verovali, jer je čika Diša iz »Politike« javio
da sam prešao u Bosnu.

Danas nas posetili italijanski bombarderi. Bacaju letke za Crnogorce! U njima piše:

»Kuda ste krenuli tako daleko od svojih kuća?

Znajte da vas kraljica Jelena gleda svojim crnim očima punim suza!

Vratite se, zabludeli sinovi, u svoju domovinu, gde vas vaše ljube, sestre i majke čekaju raširenih ruku!«

Jurili smo za lecima, pošto smo ih pročitali, nosili smo ih do Crnogoraca i pokazivali im:

»Evo šta vam tetka Jelena poručuje«.

Svi smo se slatko smejali, jer baš ovih dana se sprema jedna grupa naših odgovornih drugova za Crnu Goru na čelu s Blažom Jovanovićem, kako bi se naši gerilci što čvršće i bolje povezali.

UTORAK, 8 SEPTEMBAR

Sedamdeset sedmi dan. — Izveštaji s raznih strana govore da se priprema ofanziva na slobodnu teritoriju. Danas sam s Veljkom dugo razgovarao o vojnoj situaciji. Italijani se koncentrišu, dovode velike snage. To javljaju obaveštajci s raznih strana. Ofanziva treba da počne 15 septembra. Ustaše oko Imotskog odjednom promenile ponašanje.

Sada se vesele. Stanovništvu su naredili da stavi neke table na kuće, inače će im sve biti popaljeno. Čuje se i o nekim četnicima. Oni bi zajedno s ustašama udarili s juga. Iz Jajca bi išli Nemci. Četnici su zajedno s Italijanima vršili protivofanzivu na Biokovo.

Poklali su oko 800 duša — Dalmatinaca. Pitam Veljka šta misli da se radi, a on veli:

— Preći ćemo u kontraofanzivu. Napašćemo Jajce i Grahovo. Tako ćemo naše bokove pojačati. I jedno i drugo mesto može se zgodno braniti, pa kad udare jesenje kiše neprijatelj neće moći ovuda da prodre. Sada se ispituju mogućnosti za te napade. Važno je ko će pre uzeti inicijativu. Valjda ćemo mi biti srećnije ruke.

SREDA, 9 SEPTEMBAR

Sedamdeset osmi dan. — Napuštamo naše polupane vile s crvenim krovovima kraj borove šume — odlične mete za avione.

Zamenjene ustaše i Nemci su znali da se u Glamoču nalazi neka viša komanda. Čak je i ona Nemica, mislim rođaka Jorgina, na sedeljkama s glamočskim domaćicama doznala da je ovde Vrhovni štab, a u Radaslijama bolnica. Zato je Stari naredio da se povučemo u šumu,
jedan kilometar od vile. Napravljene su neke kolibe, pokrivene ciradama. Biće lepo do prve kiše. Uveče smo među borovima naložili vatru. Olgi se ovo mnogo dopalo.

ČETVRTAK, 10 SEPTEMBAR

Sedamdeset deveti dan. — Danas pođosmo Vesa, Olga i ja za Petrovac. Mi idemo s rukopisom za »Pregled«, a Olga odlazi u hiruršku ekipu. Krenuli smo tek oko podne, velikim traktorom, deset kilometara na sat. Idemo putem Rore — Prekaja. Srećemo kamion iz Petrovca s Lepom Perović. Ona napušta Krajinu. Reče nam da su prošle noći četnici napali jednog našeg kurira na ovom putu i ranili ga u nogu. Na strmini ispred Prekaje naš traktor hrabro silazi. Zaista su ti šoferi heroji. Olga gleda kako teški traktor (nema ručne kočnice
već motorom koči) ide niz strminu, oštru valjda trideset stepeni, i veli:

— Ovde kod partizana čovek zaista nauči da ceni ljude.

Večeras smo stigli svega do Drvara. Izlomljeni, prašnjavi, smestili  smo se u Komandu područja. S nama je i grupa zamenjenih drugova koji idu za Hrvatsku. Puni su najlepših utisaka. Naročito im se mnogo sviđa kako smo uspeli da preko planine prevozimo kamione i traktore.

PETAK, 11 SEPTEMBAR

Osamdeseti dan. — Olga mora da čeka još dva dana dok hirurška ekipa ne stigne, zato joj je Gojko Nikoliš dozvolio da pođe sa mnom u Driniće. štamparija radi vredno. Završili smo korice »Pregleda« i čiča Jankova uputstva za osnivanje narodnooslobodilačkih odbora.

Važna knjižica.

Predveče smo Olga i ja sedeli iznad sela. Gledali preko polja tamnozelene šume Oštrelja. Tamo je sve porušeno. I Petrovac liči na mrtvi grad. Pored nas se vraćaju ovce s paše. Jesen je već došla.

Prava bogata jesen. Citavo selo vri, žito se vrše (kasno sazreva ječam na ovoj visini), lupa bradva — prave se burad za pekmez. Neko čudno osećanje hvata čoveka. Koliko će košnica, kao ovo selo, biti popaljeno do pobede! Još ćemo dosta krvi proliti, ali će zatim doći miran život, pun rada.

SUBOTA, 12 SEPTEMBAR

Osamdeset prvi dan. — Napravili smo večeras lepu šalu. Poslali smo Olgu do Milentija, koji je stajao na trideset metara od nas. On nije znao da je Olga stigla iz Beograda. Milentije će sutra krenuti na posao s nama. Junački se izvukao od pegavca.

NEDELJA, 13 SEPTEMBAR

Osamdeset drugi dan. — Nedaleko od komande mesta danas sam video decu s Kozare, zarobljenu u julu, u velikoj ofanzivi. Tu su decu ustaše oterale u Jastrebarsko — na »prevaspitanje«, da stvore od njih svoje janičare. Bilo je tu 900 mališana. Kad su im ustaše povikale:

»Živeo Pavelić!«

Nekoliko njih je odgovorilo:

»Živeo Staljin!«

Ustaše su pobesnele i pitale ko je to viknuo. A svih devet stotina je diglo ruku uvis. Posle je osam najotresitijih izvedeno iz stroja i streljano. Ove hrabre dečake oslobodili su hrvatski partizani i zatim ih uputili u Krajinu. Gledao sam tu decu. Stojali su po vojnički u dva
reda i čekali doručak. Ona su naša budućnost. Olga je ostala da čeka Gojka, a Vesa, Milentije i ja krenuli smo za Glamoč. Sofer nam reče da je bombardovano Radaslije kraj Gla­ moča. Došla su dva aviona i bacila priličan broj bombi, ali štete i žrtava nije bilo. Gađali su šume oko Radaslija. Bačena je jedna topovska granata od 200 kila. Samo su joj bila pričvršćena peraja. Srećom nije eksplodirala. Iza Rora sretosmo Dalmatince. Evakuišu Livno. Skoro je sve izvučeno. Pripremamo se za svaku eventualnost.

PONEDELJAK, 14 SEPTEMBAR

Osamdeset treći dan. — Selimo se najzad iz Glamoča, posle skoro mesec dana boravka. Idemo na Mlinište, u onu lepu šumu, u kojoj se nađe i poneki četnik. Položaj je vrlo zgodan, jer se nalazimo u centru raznih bojišta. Osim toga smešteni smo na centralnom bosanskom
bilu — na visini od 1.400 metara — imamo lak pokret iz šume u svim pravcima. Vojna situacija je vrlo živa.

Ustaše — oko 2.000 ljudi — prodrle su iz Kupresa pravo u Duvno. Kraljevački bataljon je ispred Šujica davao junački otpor, ali se morao povući. Ustaše su u Duvnu ostavile 400 ljudi, a ostali su produžili za Imotski. Ćudan je taj njihov pokret. Nije isključeno da idu tamo — da suzbiju četnike, koji su se tamo negde okupili.

Ima ih, vele, preko 2.000. Ih, što ne dođu malo ovamo. S njima se naši najrađe biju. Mi smo preduzimali protivnapade na Duvno, ali smo odbijeni. Tom prilikom je ranjen Miloje
Milojević, zamenik komandanta Beogradskog bataljona, inače bivši oficir. Rana je teška. Pogođen je u grudi i u oko. Sećam ga se kad se vratio iz Posušja sa zaplenjenim mašingeverom. Tada su Italijani i ustaše hteli prvi put da povrate Livno. Na njega je naletela grupa ustaša.

Jednog po jednog ubijao je iz revolvera.

UTORAK, 15 SEPTEMBAR

Osamdeset četvrti dan. — Smestili smo se u šumi, razapeli smo  šator, čuva nas Kraljevački bataljon. Stigli su izveštaji da se italijanska ofanziva odlaže od 15 septembra za 25 septembar. Bacili su nove letke za predaju. Iz Grahova su pod zaštitom italijanskih topova krenuli četnici. Odbijeni su. Kod ubijenih je nađeno pismo popa Đujića, poslato nekom Drenovićevom čoveku.

U tom pismu pop Đujić veli da šalje osam vodića za »vojvodu Drenovića«.

»Sada smo Liku očistili od komunista, a uskoro ćemo zajedno da udarimo kako bismo Bosnu oslobodili od te gamadi koja je došla sa svih strana. Sastaćemo se na Staretini.«

U pravcu Grahova je otišla Prva brigada. Ona se sprema da sa Trećom krajiškom i dvema ličkim brigadama likvidira ovo osino gnezdo od velikog strategiskog značaja. Padom Grahova ugrozili bismo ozbiljno prugu Split — Zagreb, jer do Knina nije daleko.

SREDA, 16 SEPTEMBAR

Osamdeset peti dan. — Jesen je već došla. Ruj je već zahvatio mlade bukve na drugoj strani brda. Prošle jeseni bio sam u šumadiji. Ko bi rekao onda da će rat trajati još punu godinu dana. Velike smo uspehe otada postigli, uprkos pokušaja desetina vojski da nas unište, uprkos tolikih žrtava, tolikih izgubljenih teritorija. Stvarno, sve se više pokazuje koliko je bila mudra odluka da idemo u pravcu Hrvatske.

Da smo otišli u Srbiju strahovito bismo iskrvavili i pitanje je da li bismo postigli takve uspehe. Ne treba da se sada zavaravamo, još puno je teških borbi pred nama. Pavelićeva vojska se raspada.

Nas očekuje lukav i podmukao neprijatelj – velikosrpska reakcija. Oni imaju masu spremnih oficira, podoficira. Moramo sve sile upregnuti da stvorimo što pre regularnu vojsku — za drugu fazu.

ČETVRTAK, 17 SEPTEMBAR

Osamdeset šesti dan. — Danas su nam stigli gosti — glumci iz Zagreba. Među njima su Afrić, Joža Rutić i Skrigin. Napustili su ustašku pozornicu i došli u narod. Vredni, hrabri ljudi. Razgovarao sam s jednim od njih — partijcem.

Svi ti rodoljubi iz Zagreba pate od one stare bolesti — okreću u levo. Svi se osećaju kao komunisti i žao im je kad im neko kaže da nisu članovi Partije. Inače, ona stara intelektualska bolest — lične svađe i netrpeljivosti. Pravo kaže Gorki:

»Glumci i literati sujetni su kao pudlice.«

Dobili smo večeras jedan isečak iz ustaškog lista »Nova Hrvatska«, u kome se govori da su u noći između 9 i 10 septembra bombarderi tukli Zagreb.

— Da hoće malo da produže do Kupresa! — reče Stari.

PETAK, 18 SEPTEMBAR

Osamdeset sedmi dan. — Glumci iz Zagreba su večeras davali priredbu. Umetnost je velika stvar. One iste stvari davali su i naši partizani, ali velika je razlika između Afrića kad recituje »Partizansku torbu« i onog Dalmatinca koga smo slušali u Glamoču.

Pozornica je bila napravljena na ivici šume, a mi smo posedali po travi. Bio je donesen na nosilima i Crni kome je noga slomljena. Korisno bi bilo kad bi glumci mogli da obiđu sve brigade i pokažu drugovima, pouče ih, kako se daju umetničke priredbe. Šteta je što
Olga nije večeras mogla da ostane. Morala je da produži za Mrkonjić gde se nalazi hirurška ekipa.

SUBOTA, 19 SEPTEMBAR

Osamdeset osmi dan. — »Staljingrad je deo našeg srca i mi ga nećemo dati«, rekao je Manuilski.

On je i naše srce. Svako jutro s iščekivanjem otvaram radio. Svako zaustavljanje Nemaca unosi veselje kod nas. Svi su uvereni da će Staljingrad ove godine biti grob Hitlera, kao što je Moskva bila prošle. Naši Kraljevčani, kad me sretnu, prvo me pitaju:

»Šta je sa Staljingradom?«

Pitao me neko:

»Da li će se odbraniti Staljingrad?«

Bez predomišljanja sam odgovorio:

»Hoće«.

NEDELJA, 20 SEPTEMBAR

Osamdeset deveti dan. — Čuda pravi naš narod u pozadini. Rato Dugonjić je došao iz Mostara pa nam priča. Raspoloženje masa sasvim je za nas. »Slobodna Jugoslavija« se svuda sluša, čak i ustaše krišom prisluškuju. Omladinci su na prvom mestu. Uhode pojedine agente, odnose im bicikle, lupaju sijalice da bi kompromitovani drugovi lakše
noću išli po ulicama. Prvi maj je svečano proslavljen. Na brdu se pojavila dva plamena srpa i čekića. Po gradu su prskale rakete i mnogi zidovi bili su ukrašeni našim parolama.

Olga Marasović spasla se iz zatvora u Sarajevu. Simulirala ludilo pa posle iz bolnice pobegla. Zavezala je čaršav za čaršav i spustila se niz zid.

PONEDELJAK, 21 SEPTEMBAR

Devedeseti dan. — Severno od Mrkonjića skoro mesec dana vode se krvavi bojevi. Ustaše, četnici i Nemci napadaju na naše linije kako  bi zauzeli Mrkonjić. Prvo je tamo otišla jedna brigada, pa druga, treća i, najzad, četvrta. Te borbe su završene našim uspehom. U jednom
protivjurišu naši su se probili kroz čitav niz bunkera u jednoj šumi i uništili jednu bojnu Mrakovog zdruga. Na licu mesta je nađeno preko sto leševa, a zarobljeno je 120 zdrugovaca, među kojima i tri oficira. Bili su iznenađeni. Čitav štab je uništen. Zdrugovci su jurnuli u bekstvo, a pozadi su ih dočekali Nemci mitraljezima. Naši su zarobili i Nemce.

Pedeset ih je poskakalo u Vrbas. Posle ovog sloma  neprijatelj se povukao na spoljne odbrane Banje Luke. Noću vršimo napade i zauzimamo neprijateljske položaje, a danju oni ospu artilerijom i iz aviona te se moramo povući. Ti zdrugovski oficiri su bednici. Neki čak i plaču. A Pavelić je svu tu vojsku specijalno slao u Nemačku na vaspitanje. Stvarno se vidi da je sva Pavelićeva vojska (i ustaše i zdrugovci i domobrani) u raspadanju. S njom mnogo muke nećemo imati.

UTORAK, 22 SEPTEMBAR

Devedeset prvi dan. — Ni Dalmacija ne miruje. Opet je preko tri stotine ljudi došlo u partizane. Tamo je stvarno izbio pravi narodni ustanak. Naši su otpočeli s nizom veoma uspešnih partizanskih akcija.

Zaustavili su jedan voz i uništili ga. Napali jedan italijanski logor od 400 ljudi. Zarobili su jednu ustašku postaju od 40 ljudi i pri svim ovim akcijama nisu imali nijednog druga izbačenog iz stroja. Sada je stvorena Druga dalmatinska brigada. Samo nemaju dovoljno oružja. Trebalo bi da otpočnu s većim akcijama. Eto, kako Krajišnici udaraju na gradove i zdrugove i imaju dosta i oružja i municije.

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/XIII – KRAJINA, KRVAVA HALJINA III – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944