Godišnjica smrti Branka Ćopića – 26.03 1984 – YU KALENDAR
Na današnji dan
26. marta 1984. godine
Godišnjica smrti Branka Ćopića
Rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima, pod Grmečom, mada je on sam pričao kako su to pogrešno zabeležili, te da to nije bilo tog dana i te godine.
Sa četiri godine je ostao bez oca, pa su o njemu brinuli majka, stric i deda, koji je svojim pričama presudno uticao na malog Branka i njegov budući spisateljski senzibilitet. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a sa jedanaest godina je otišao u internat u Bihaću, gde je nastavio školovanje.
Taj odlazak i odvajanje od porodice i poznatog kraja, kao i susret sa nekim potpunom drugačijim svetom – kućama na sprat, vozovima, bioskopom i ostalim „čudima“ civilizacije, uneo je izvestan nemir i tugu u mladog pisca, koji će ostati u njemu skriveni tokom čitavog života.
Posle Bihaćke gimnazije je upisao i pohađao Učiteljsku školu u Banjaluci, pa u Sarajevu i Karlovcu, nakon čega je odlučio da ode u Beograd i upiše Filozofski fakultet. Po dolasku u prestonicu, prvu noć je proveo, ironije li, ispod današnjeg Brankovog mosta. Živeo je skromno i izdržavao se novcem koji je dobijao pišući anegdote za „Jež“, a potom i priče koje je objavljivala „Politika“, na šta je bio posebno ponosan.
Prva priča u tim novinama objavljena mu je na proleće 1936. godine, u njegovoj dvadeset prvoj godini, posle pet neuspelih pokušaja. Za dve godine, 1938. i 1939, beogradski izdavač Geca Kon je objavio čak tri knjige njegovih priča, od kojih je jedna bila namenjena deci.
Fakultet je završio naredne, 1940. godine, kada je njegove pripovetke izdala i Srpska književna zadruga. Drugi svetski rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru, odakle je otišao u rodnu Krajinu i priključio se partizanima, gde je ubrzo postao politički komesar i stalni saradnik na kulturno-prosvetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“.
Tokom ratnih godina je pisao ne samo ratne izveštaje, već i skečeve i pozorišne predstave kojima je održavao moral boraca. Nakon oslobođenja se vratio u Beograd, gde je ostao do kraja života. Neumorno je pisao i postao jedan od najobjavljivanijih i najviše prevođenih naših pisaca, čija su ostvarenja prevedena na više od trideset jezika, a takođe je pisao i scenarije za pozorište i film.
Neka od njegovih najznačajnijih dela su zbirke pripovedaka „Pod Grmečom“, „Bojovnici i begunci“, „Planinci“, „Rosa na bajonetima“, „Surova škola“, „Bašta sljezove boje“ i „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, zatim romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“ i „Ratnikovo proljeće“, kao i knjige pesama i priča za decu „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, „U svetu leptirova i medveda“ i „Bosonogo detinjstvo“.
Bio je član SANU, a kao veliki humanista, patriota i humorista, dobio je i brojne nagrade, priznanja i pohvale, počevši još od 1938. godine kada je dobio prvu nagradu Akademije sedam umetnosti za kratku priču, zatim „Rakićevu“ nagradu naredne godine, nagradu Srpske akademije nauka i umetnosti 1940. godine, a posle rata i nagrade Komiteta za kulturu i umetnost, Vlade FNRJ, Saveza sindikata, Zmajevih dečjih igara, „Njegoševu“ nagradu i nagradu AVNOJ-a.
Iako je pripadao Narodnooslobodilačkom pokretu, on je kao čovek širokog obrazovanja i kritičkog posmatranja stvarnosti često iznosio svoja mišljenja o mnogim pojavama koje su ga okruživale, bilo otvoreno ili kroz literaturu, kao pisac. Zbog toga je često trpeo velike udare tadašnje komunističke partije i državnih organa, pa i samih kolega, a jedno od najpoznatijih dela tog tipa je bila „Jeretička priča“.
Stalni pritisci, koji nisu jenjavali ni osamdesetih godina, uticali su na njega, te je poslednjih godina sve manje pisao, a krajem 1983. godine se poverio prijatelju da mu nedostaju reči i da nema ništa više od pisanja.
Tri meseca kasnije je izvršio samoubistvo skočivši sa Savskog mosta, a poslednja rečenica koju je zapisao bila je: Zbogom lijepi i strašni živote…
Veliki Branko Ćopić je sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a njegovo ime danas nose mnoge ulice i škole u našoj zemlji.
