Ratnička i druga iskustva 1940 – 1941

Razgovori s Kočom

 

Aleksandar Nenadović: Razgovori s Kočom

– Predlažem da se, za trenutak, vratimo Vašem pre dratnom delovanju i iskustvu u Jugoslaviji, posle poli tičkog i vatrenog krštenja u Španiji. Kako ste, na primer, koristili stečena i sticali nova vojnička znanja?

Mogao bih, kao epizodu, da ispričam kako sam bio zarobljen od Nemaca, u aprilskom ratu 1941. kao oficir stare jugoslovenske vojske. Ali, moram najpre objasniti svoj posebni položaj •< u toj vojsci – pored ostalog i zbog moje Odiseje u Španiji. ‘• Beogradska Uprava grada, to jest policija, znala je, naravno, da sam se u španskom građanskom ratu borio kao dobrovoljac na strani Republike, da sam u njenoj vojsci bio i na komandnim položajima i da sam se kasnije, iz logora u Francuskoj, vratio u zemlju kao iskusan ratnik, artiljerijski oficir.

Koca Popovic
Koca Popovic

– Imali ste i u staroj vojsci oficirski čin?

Da, bio sam artiljerijski poručnik. Ali beogradska vojna komanda, kad je pozivala rezerviste pod zastavu, nije izgleda tražila o meni podatke iz Uprave grada. Kao rezervni oficir bio sam, pred aprilski rat, pozvan na vežbu u Valjevo. Pohađali smo, kako se to već radi, preda vanja da bi se proverile i usavršile naše kvalifikacije. Meni je, dabome, bilo najlakše, artiljerijski vojni zanat znao sam, tako reći, napamet. Nadležni oficir, jedan major, Slovenac, ako se dobro sećam, bio je sa mnom vrlo zadovoljan. Kako i ne bi – bio sam mu najbolji đak – iako sam ja svoje vojno znanje, stečeno u Španiji, morao uveliko da skrivam, da namerno grešim. Strepeo sam da se ne odam.

Iz Valjeva, gde sam doživeo bombardovanje Beograda i početak neslavnog rata, moj artiljerijski divizion upućen je u područje Čačka. Ali, kad je nastupila kapitulacija, pokušao sam samostalno da sa svojom jedinicom pobegnem u Bosnu. Tako smo stigli do Prilika, kod Ivanjice.

U međuvremenu, stigla me je i moja španska prošlost – postavljen sam za komandanta trupne komore. Nisu se usudili da mi povere topove. Nismo ih, istini za volju, ni koristili.

Ubrzo je nastupilo rasulo, predaja, kao da niko nije ni pomišljao na borbu. Doneo sam odluku da bežim u Bosnu, skupio svoje komordžije, mahom mobilisane seljake-rezerviste i saopštio im: »Gotovo je, rat je izgubljen, ja odlazim!« To ih je pogodilo, na licima im se čitalo da su neprijatno iznenađeni. Bili su, shvatio sam, vezani za mene više nego što sam pretpostavljao, verovali u mene, poštovali me. Čuo sam glasove: »Kud ćemo bez vas g. poručnice, zašto nas ; ostavljate?«

Nisam otišao.

– Gde se to događalo?

Kod Ivanjice. Tamo sam i pao u ropstvo zbog kojeg sam ovu priču i zapodenuo. Nemci su se iznenada pojavili. Do mene je, na motociklu, dojurio nemački podoficir, strog u govoru ali pobednički opušten i udžbenički korektan u držanju. Uz propisan pozdrav obratio mi se poslovno, kao da je sve već gotovo: »Vi ste starešina ove jedinice, zar ne?« Potvrdio sam, otpozdravljajući. Saopštio mi je da prikupim opremu i ljudstvo i krenem u pravcu sabirnog centra za zarobljenike, nadomak Arilja. »Predajte revolver« – zapovedio je.

Na tu zapovest samouverenog nemačkog podoficira reagovao sam u stilu pravog kondotijera: »Ako tražite da sprovodim svoje ljudstvo i komoru do sabirnog centra, onda me ne možete lišavati oružja«. Na to će moj nemački sagovornik, pomalo zbunjeno, ali otresito: »U pravu ste, g. poručnice, zadržite oružje dok vršite dužnost«. Stao je mirno, podigao ruku u znak pozdrava i otišao neznano kud. Na mom opasaču ostao je predratni »vojno-državni« revolver s kojim sam otišao u oslobodilački rat.

– Kako to, zar niste pali u ropstvo?

I jesam i nisam. Odlučio sam da, na putu prema sabirnom centru, uteknem iz nemačkog obruča i to zajedno s mojim komordžijama. Ali, vojnici su taj moj predlog, u prvi mah, dočekali s nepoverenjem. Kako da bežimo, šta ćemo sa zapregom – pitali su. Vodite sve sa sobom, rekao sam. Ionako će sve to dići Nemci.

Prihvatili su moj energičan stav. Samo je jedan oficir, bivši četnik iz predratnog doba, bio protiv. Tražio je da se svi predamo »kao što je red«. Ostao je usamljen.

Kad smo odmakli na bezbedno odstojanje od Nemaca, na moju komandu, moji seljaci u vojnoj odeći, s kolima i zapregom raspršili su se na razne strane s namerom da se što pre dokopaju svojih sela.

Ja sam otišao svojim putem. Najpre, u Požegu. Tamo sam, preko Mitre Mitrović, uspostavio vezu s našima pošto sam prethodno zamenio uniformu za civilno odelo kod jednog seljaka. Vozom sam otputovao u Beograd a odatle, posle izvesnog vremena, upućen sam na Kosmaj kao komandant odreda.

– U šumu, umesto u zarobljenički sabirni centar?

Da, ali pre toga jedva sačuvah glavu u okupiranom Beogradu. U poslednji čas sam, na primer, srećno izbegao raciju kojom prilikom su Nemci, uz ostale, pokupili i onu grupu nedužnih srpskih patriota, građana Beograda, koje su potom povešali na Terazijama.

Na Kosmaju sam prvih dana imao uz sebe svega osam boraca. Kasnije, kad je u Kosmajskom odredu, bilo više i ljudi i oružja, izveli smo i prvu veću akciju – rušenje mosta kod Ralje. Nismo baš bili spretni u pripremanju tog poduhvata a bilo je i nekih gadnih zabuna od kojih je jedna mogla biti za mene kobna.

Naime, za vreme te akcije kod Ralje, u jednom trenutku u mraku, naleteo sam na Roćka (Rodoljuba Čolakovića). Pošto me nije prepoznao kao partizana, zbunio se i, pomislivši valjda da pred sobom ima neprijatelja, opalio sa desetak metara iz revolvera. Srećom, promašio je. Zaprepašćen i besan okomio sam se na njega, i uspeo da ga zbacim u jedan žbunj. Ubrzo smo obojica shvatili da je posredi zabuna.

Roćko je, inače, bio vrlo srećan što smo srušili most i vrlo impresioniran mojom snalažljivošću i komandovanjem pa je, podstaknut time, predložio višem rukovodstvu da budem ponovo primljen u partiju – što je i učinjeno.

– Možda bi, kad smo već kod toga, mogli da objasnite kada ste i zašto bili isključeni iz partije?

Ne znam da li je baš neophodno, pretpostavljam da je to poznato.

– Nisam siguran da je takozvanoj široj javnosti taj događaj uopšte poznat a mogućno je da o njemu nisu valjano obavešteni ni »upućeni«, dakle naš uži partijsko-politički sastav. Uostalom, o tome je, koliko znam, pisao samo Milovan Đilas. A Đilasovi spisi, nastali posle njegovog smenjivanja, političkog anatemisanja, sudskog kažnjavanja i višegodišnjeg robija nja nisu bili dostupni čitaocima u Jugoslaviji. Nije li utoliko potrebnije da javnost čuje autentično svedočenje o tom, ne baš zanemarljivom detalju iz Vaše političko-partijske biografije?

U redu, nemam ništa protiv. Bio sam isključen pred rat, pod optužbom da sam posle hapšenja (krajem 1940) tokom istrage u beogradskoj policiji, odao partijske tajne, što je, kako je rečeno, moglo ugroziti i člana Politbiroa Aleksandra Rankovića. Kvalifikacija moga navodnog slabog držanja bila je, za tadašnju komunističku ilegalu, uobičajeno surova – rečeno je, najpre, da je to »izdaja«. Usledila je odluka o isključenju, ne samo iz Pokrajinskog komiteta za Srbiju čiji sam bio član, nego i iz partije. Odluku o tome saopštili su mi Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas. Naravno, bio sam time teško pogođen.

– Šta se, u stvari, događalo u istrazi – na osnovu čega ste uhapšeni i šta ste priznavali i poricali?

Đilas piše da sam, podlegavši batinama, ali dovitljiv, popustio i »priznajući ponešto« uspeo da se izvučem. To nije fer. Jer, ako sam nekog mogao provaliti, onda bi, po logici stvari, Đilas morao biti prvi. Policija me je, naime, teretila zbog letka koji je kod mene pronađen a bio je Đilasovom rukom napisan. Ja, naravno, to nisam ni spomenuo.

Što se, pak, Rankovića tiče, priznavao sam jedino da poznajem njegovu majku; sećam se da sam govorio kako sam je viđao u vreme kad je odlazila u Sremsku Mitrovicu da nosi pakete kažnjenicima.

U istrazi sam, razume se, dobijao prilične batine. Bio sam podvrgnut i »vešanju« sa nogama nagore, pa su mi se na stopalima, od zadobijenih povreda, ubrzo počele da stvaraju i gnojne rane. U jednom trenutku spopalo me je beznađe – zaključio sam da mi nema spasa i da moram nekako prekratiti dalja mučenja. Pokušao sam da to izvedem prilikom sprovođenja kroz hodnik. Otrgnuvši se od stražara, ustremio sam se glavom prema »ragastovu« i udario što sam jače mogao. Pao sam, na pod, ošamućen, na ivici nesvesti.

Kad sam otvorio oči, opazih da me, nagnut prema meni, posmatra jedan agent. Izgledao je vrlo zabrinut. Pitao je sažaljivo, diskretno: »Kočo, zaboga, šta si to učinio? Jesi li se mnogo povredio?« Bilo mi je jasno da običan agent ne može biti tako obziran. Kasnije sam pretpostavio da je moj neuspeli pokušaj samoubistva u hodniku beogradske Uprave grada privukao pažnju našeg ilegalca Jankovića koji je, po zadatku partije, bio zaposlen kao agent policije.

Inače, tokom cele istrage ja sam se, koliko sam mogao, držao taktike za koju sam se opredelio čim sam pao u ruke policiji. Pripremajući se govorio sam sam sebi: odaberi dva slova – recimo B i V. A zatim dva imena s tim početnim slovima – recimo, Branko i Veljko. I drži se toga: ponavljaj to što si izmislio. Tako sam i činio. Od poznatih ilegalaca jedino sam – ne spominjući njegovo pravo ime, razume se – opisivao lik jednog ilegalca zato što sam pouzdano znao da je on bezbedan, da ne živi u svom stanu, da mu policija ni slučajno ne može ući u trag. Inače, niko posle mene, tj. na osnovu mojih iskaza, nije pao.

Eto, tako je to bilo.

– A kako se završilo?

Ja sam, u svakom slučaju, u to vreme, odužio svoje – uključujući policijske batine i isključenje iz partije …*

* U svojim Memoarima, objavljenim na Zapadu 1973. godine, Milovan Đilas ovako opisuje Kočino hapšenje i isključenje iz partije:

»A onda je Koča Popović provaljen i uhapšen. Odao ga je jedan radnik s kojim gaje povezao Ranković. Popović je, sa svoje strane, posle kraćeg batinjanja, odao Rankovićevo ime. Što se drugih stvari tiče, on je policiji govorio samo ono »što je morao«, odnosno davao je informacije koje su »logički« sledile iz toka istrage i na kojima je policija surovo insistirala.

Popović je zbog toga jednoglasnom odlukom isključen iz partije. Bio je to veliki udarac za nas jer smo ga svi veoma voleli.

Od mene je zatraženo da mu tu odluku saopštim. Sastali smo se u stanu Aleksandra Vuča. Koča je, naravno, znao zašto sam tražio da se sastanemo. Oborio je svoje tamne, inteligentne oči. Njegovo obično mirno lice namah se malo zgrči. Umalo da mi udare suze. Ali, rekao sam ono što sam morao.

Saopštavanje ove odluke Koči Popoviću bilo je za mene mnogo teža dužnost od one kad sam, nešto ranije, saopštavao istu vrstu odluke, iz istih razloga, Veselinu Masleši. U Masleši sam žalio idealističkog predvodnika iz moje mladosti, dobrog čoveka, intelektualni oslonac partije. Ali to je bilo sažaljevanje zbog partije. U Kočinom slučaju, žalio sam samog sebe: lišavao sam se prijateljstva koje je ispunjavalo moje intelektualne i emocionalne potrebe…«

(Milovan Đilas: Memoirs of a Revolutionary, str. 312-313)