Sutjeska – Osumnjičeni podvig / Razgovori s Kočom

 

Aleksandar Nenadović: Razgovori s Kočom

– U osvrtima na ratna borenja i iskušenja, stižemo, evo, do Sutjeske, glavne pozornice jugoslovenske ratne (možda ne samo vojne) drame, ali i Vaše lične, pomalo ironične Golgote. Bili ste aktivni saucesnik tih surovih iskušenja, ali Vam je pretila i opasnost da, kad je bitka završena, postanete njena tragična žrtva. Godinama, čak decenijama, iza Vaše ratne slave vuku se i tihe ali mučne, neslužbene ali nedemantovane, nenapisane ali i podsticane optužbe da ste u kritičnom trenutku za Vrhovni štab i Tita bezmalo pobegli s bojišta. Šta je istina? Šta Vam je zapravo zamerala ta službeno nedefinisana i javno nesaopštena kritika: da je Koča pobegao, da se odlučio na proboj s Prvom proleterskom bez znanja i odobrenja Vrhovnog štaba i Tita ili čak da je Vaša namera bila da spašavate sebe namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćne neprijateljske sile?

Sve to zajedno sadržano je u optužbama protiv mene. Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu »izdaje«. Ali, vratimo se onome što je bitno – šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i
oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A odluka se morala donositi bez dvoumljenja.

Spustanje strane misije / Sutjeska 1943.
Spustanje strane misije / Sutjeska 1943.

Slušao sam više puta moje ratne drugove, saborce sa Sutjeske koji su bili u prilici da iz neposredne blizine posmatraju stanje oko vrhovnog komandanta. Njihovo je mišljenje daje tada bilo i nesnalaženja, zbunjenosti u času kad se nije smelo oklevati. Titu je, razume se, bilo najteže. Sve je zavisilo od njega a on se, uz sve druge nevolje, suočavao i sa surovom dilemom – kako spašavati ranjenike.

– A kako ste se Vi odlučili za proboj s Prvom proleterskom divizijom?

Bez kolebanja. Nije bilo drugog izbora. Krenuli smo i uspeli, uvereni da otvaramo put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

Kako su stvari potom tekle – mislim na operacije, žrtve, rezultate – to je poznato, manje ili više. Dužan sam, ipak, da s tim u vezi, ponovim istinu koja borcima sa Sutjeske nije ostala nepoznata a valjda ni za istoričare nije sporna: ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti.*

* O Danilu Lekiću (1913-1986), španskom borcu i Kočinom saborcu na čelu naših proleterskih jedinica, povodom njegove smrti, dr. Gojko Nikoliš, takođe »Španac« napisao je nadahnut tekst koji se pamti kao dirljiv, proleterski oproštaj. Iz plejade jugoslovenskih revolucionara izdvojio ga je kao »viteza« koji je »ratovao na pesnički način« i tom prilikom zabeležio i ovaj nesvakidašnji rastanak dva proleterska komandanta:

“Svestan šta ga čeka smogao je hrabrosti da istraje do kraja u svome čudesnom optimizmu i u svojoj vedrini kakvom se odlikovao i u najtežim ratnim trenucima. Hrabrost njegova, hrabrost ratnika hrabrila je i nas oko njega, potiskivala tugu koja tek što nije uspela da istisne potok suza. I lekari rekoše: »Uliva nam snagu da istrajemo u beznadežnoj bici«. A kad je iz Dubrovnika zazvonio telefon:

Ovde pokojni Koča… Danilo je spremno odgovorio:

A ovde budući pokojni Danilo…

Prsnuše obojica u gromoglasan smeh od kog je nastao kvar u telefonskom uređaju. Ovaj epikurejski, španski, prvoproleterski potsmeh smrti dokaz je da i u ovome neslavnom dobu ljudski duh još ima snage i vrednosti.«

(Dr. Gojko Nikoliš: Jednom vitezu u čast, Beograd 1986)

– Da li ste, ipak krećući u samostalan proboj, pokušali da na neki način obavestite Vrhovni štab?

Uspeo sam da Peku (Dapčeviću) pošaljem po kuriru poruku: »Ja krećem napred, pođite za mnom«. Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: »Koča je u pravu, treba ići za njim«.

– Kako objašnjavate neodlučnost u Vrhovnom štabu, posebno kad je reč o vrhovnom komandantu?

Mislim da se u jednom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je ukupna situacija bila krajnje dramatična a njegova pozicija izuzetno teška već i zbog toga što se našao blizu začelja gde se nalazio i velik broj za borbu nesposobnih ranjenika. Tu je u ratu najteže. Uvek sam mislio – o tome sam i pisao – da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto predu-zeti. Hoću da kažem da nemam iluzija o nekim svojim naročitim sposobnostima – bio sam na Sutjesci u prednosti samim tim što sam išao napred: vidim neprijatelja, osećam ga, njušim, pokušavam da se izvučem, ali nisam sasvim uveren da ću uspeti.

Ja sam se tu, na Sutjesci, ponašao kao što sam činio u svakoj teškoj situaciji – neopterećen razmišljanjima o tome šta bi meni lično moglo da se desi, kao da ne sumnjam da će proboj uspeti i da za nama idu ostali – iako sam, pre nego što sam krenuo, prvi i jedini put u ratu pomislio da ulazim u bitku iz koje neću izvući glavu. Ali kad sam se odlučio, kad sam krenuo, o tome više nisam razmišljao. Vide-ćete to iz naređenja koja sam tada izdavao svojim jedinicama. Ja jednostavno kažem: kad ja budem osvojio ovu ili onu kotu, vi krećite u ovom ili onom pravcu. Držao sam se, ukratko, kao da ćelu situaciju na frontu držim u svojim rukama – što je, dabome, bilo daleko od realnog. Trudio sam se da sve što je neophodno preduzmem i predvidim i ne pomišljajući da ću ostati živ.

– Izlazi da, u neku ruku, anticipirate i sopstvenu smrt?

Želeći da verujem da se uspešno probijam, ja podrazumevam da će se, sa mnom ili bez mene, sve nastaviti kako smo predvideli, da nećemo stati. Tome bih mogao dodati još jednu, da kažem sitnicu. Nešto pre moga proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije …

– Da li je poruka stigla do Tita?

Mislim da jeste.

– Da li je taj dokument sačuvan?

Jeste, mada ne mogu reći gde se nalazi. Iz te moje poruke jasno se, u svakom slučaju, vidi da sam vrhovnog komandanta precizno upućivao kuda da ide, upozoravajući ga blagovremeno na opasnosti koje bi trebalo izbegavati, posebno na prolaz ispod Košura.

Bio je to dosta uzan, brisan prostor koji smo mi u trku prešli. Verovatno smo imali sreću jer smo krenuli u ranu zoru kad nemačka posada na Košuru još nije očekivala nailazak naših boraca. Uveren da bi oni koji krenu za nama prošli mnogo gore, poručio sam Titu da tuda ne ide što je, valjda, dovoljan dokaz da, »bar tada«, nisam imao nameru da »bežim« odnosno da počinim »izdaju« zbog koje je tre-; balo da budem smenjen.

– Smenjen?

Da, Tito je bio odlučio da me smeni.

– Da li Vam je to bilo saopšteno?

Nije izričito. Ali u moj štab, ispred Zvornika kasnije je stigla depeša u kojoj je bilo izričito rečeno neka Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Ja sam, šta bih drugo, izvršio to naređenje, verujući da ta poruka znači moje smenjivanje.

– Da li vam je u Vrhovnom štabu, kad ste tamo stigli, rečeno da ste smenjeni?

Ne.

– Jeste li tada uopšte razgovarali s Titom?

Naravno da jesam, ali samo o »tekućim poslovima«.

– A o Vašem smenjivanju?

Ni reči mi o tome nije rekao.

– Zar to nije bio dokaz da Vas nije ni smenio? Šta se zapravo događalo?

Izgleda da je takvu odluku bio doneo pa se predomislio. Inače, o tome kako se u toj situaciji držao general Terzić ja sam saznao mnogo kasnije. On je, naime, nekome ispričao da gaje Tito, posle bitke na Sutjesci, pozvao i saopštio mu:

– Spremi se Terziću da preuzmeš Prvu proletersku …

Na to je general Terzić, kako mi je rečeno, uzvratio u čuđenju: »Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču«.

Ne mogu, naravno, biti siguran da je baš tako bilo ali, s druge strane, nemam razloga da sumnjam u Terzićev iskaz. Bio je častan čovek.

– A sada, posle svega, kako Vam izgleda ta priča: da li ostajete uvereni da je Tito zaista bio odlučio da Vas smeni?

Mislim da jeste, ali da je ta njegova namera kratko trajala.

– Pretpostavljate li da ga je Terzić svojim držanjem pokolebao?

Možda je i to uticalo, ali pre će biti da se predomislio pošto je o celoj stvari sam malo dublje razmislio. Nije mogao zaboraviti kako su događaji oko proboja na Sutjesci stvarno tekli.

– Na šta mislite?

Mogao bih to ilustrovati jednim, manje poznatim detaljem. Pri kraju proboja, kad su moje jedinice već bile prešle put Kalinovik-Foča, došlo je do teških okršaja u kojima sam izgubio mnogo boraca. Baš onih koji su, da tako kažem, svojim životima demantovali čudovišna podozrenja o »bežanju« jer su, po mom rasporedu i naređenju, štitili prolaz jedinicama koje su išle za nama. Izginuo je dobar deo Prvog bataljona koji je taj prolaz branio od neprijatelja.

Tada, posle tih bitaka, na putu prema Miljevini, ja sam dobio pismenu poruku od Tita. Dosta dirljivu, moram reći.

– Imate li je, možda, sačuvanu?

Ja nemam, ali je možete naći među ratnim dokumentima. Čuo sam da je negde i objavljena.

– Šta Vam je tada pisao Tito?

Dok smo se mi probijali sa Sutjeske ka Miljevini, on je bio zalutao i ostao samo sa dvojicom ljudi. Tada mi je poslao pisamce u kome otprilike kaže: Kočo, ja sam ovde sam, pošalji mi malo rakije i duvana. Poslao sam, naravno. Iz tog detalja da se zaključiti da on tada još nije nameravao da mene smeni. Tek kasnije je došao do zaključka da sam se ja nedozvoljeno odvojio i otišao, da sam ih napustio što je, međutim, netačno.

– Čime osporavate tezu o samovoljnom odlasku?

Pored ostalog i time što sam na prolazu, to jest na mestu gde sam se sa svojim jedinicama probio, ostavio jedan bataljon Treće brigade da sačeka ostale.

– Kako objašnjavate kidanje veze s Vrhovnim štabom? Da li ste slali kurire?

Slao sam, dvojicu. Uzalud. Nisu se probili.

– Izginuli su?

Ili su izginuli ili su zalutali; ne znam šta se tačno dogodilo.

– A radio-veza?

Nije funkcionisala, što je, uzgred rečeno, moglo biti spasonosno za naš proboj. Jer, da se naš odašiljač nije pokvario, Nemci bi nas, pošto su, zna se, sve prisluškivali, brzo otkrili. Ko zna kako bismo se u tom slučaju proveli!

– Bitno je, ipak, zar ne, to što ste Vi samostalno krenuli u proboj?

Da. To je bila odluka koju sam sam doneo. Ne sećam se kako su reagovali Sreten Žujović, Cana Babović i drugi koji su se tu uz mene našli ali ja sam im bez dvoumljenja rekao: nemamo šta da čekamo, moramo u proboj, to nam je jedini spas. U svakom slučaju niko od prisutnih se nije protivio.

– Za one koji danas čitaju i razmišljaju o tim događajima a pogotovo za mlađe, posleratne generacije, ostaje, čini se, nerazjašnjeno pitanje koje se samo od sebe nameće: otkud ta sumnja, Titova ili bilo čija, da ste Vi s Prvom proleterskom divizijom samovoljno napustili Vrhovni štab i ostale jedinice u neprijateljskom vojnom obruču, da ste, drugim rečima, veliki grešnik a ne junak ratne drame na Sutjesci 1943. godine?

Vi kažete da je Tito naknadnim razmišljanjem došao do tog zaključka i odlučio da Vas smeni s dužnosti proleterskog komandanta. Ali on to nigde i nikad nije rekao, bar ne javno. Ni on niti bilo ko drugi ko bi imao znanja i ovlašćenja da o tome sudi; nigde to nije napisao. Nema, koliko se zna, nikakve dokumentacije o tome, ništa se pouzdano ne zna. Jedino je poznato da postoji ta sumnja, ili ogovaranje koje je moglo uticati na Tita, što će naknadno, mnogo godina posle rata, tačnije, posle Vašeg odlaska s političke scene, početi da kola kao neka mutna politička spletka, zar ne?

Upravo tako, iako sam ja posle rata dobio puno priznanje za odluku o proboju.