Home Uncategorized SA RANJENIČKIM EŠELONOM PREKO SUTJESKE

SA RANJENIČKIM EŠELONOM PREKO SUTJESKE

166
0

SA RANJENIČKIM EŠELONOM PREKO SUTJESKE

Bili smo na domaku Vučeva kad mi je ponestalo snage da nastavim pokret u koloni. Telo je gorelo, noge su se zaplitale i tamo gde nije bilo šiblja ni kamenja na stazi po kojoj smo se kretali. Ko zna kakve su mi se sve slike smenjivale pred očima, kakve želje navirale. Nisam gubio svest, ali često nisam ni bio svestan onog što činim, ni onog šta se oko mene dešava.

SA RANJENIČKIM EŠELONOM PREKO SUTJESKE | Yu NoStAlGiJa

Osećanje da sam dospeo u Centralnu bolnicu bilo je teško. Tu dolaze teški ranjenici, tifusari i oni iznureni bolesnici koji otežavaju pokret brigade. I, eto, tu je i mene donela bolest, teška i opaka, koje sam se iznad svega plašio. Doneo me je tifus u vreme kad nije bilo baš nikakvih uslova za bolovanje.

Kolona se spuštala u kanjon Sutjeske. Hladna i nabujala, svojom hukom narušavala je noćnu tišinu. U koloni, pored ranjenika i tifusara, koji su najnedisciplinovaniji, a pored toga teško se i kreću, nalaze se i neke izbeglice. Bilo ih je čak iz Like i Banije. U samo svitanje prelazimo reku. Avaoni i bacači nemilice tuku, ali retko koga pogađaju. Znamo da nemamo vezu ni sa jednom brigadom i da se bolnica kreće samostalno. Pri prelasku reke čuje se jauk i dozivanje u pomoć. Iznemogle nosi matica. Ljudi se hvataju za drveće i kamenje koje viri iz vode, dozivajući u pomoć, ali koga? — Ko kome ovde može pomoći?!

Neplivač sam, teško se krećem oslanjajući se o štap. Na drugoj strani reke vidim jednu ženu (izbeglicu) sa konjčetom, decom i malim zavežljajem. Molim je da mi povrati konja i da pomoću njega pregazim reku, što ona i čini. Iznemoglo konjče neće nazad preko reke, ali ga sirota žena sa velikom mukom natera da pređe. Oko mene sitna deca i iznemogle žene-izbeglice. Moram im nekako pomoći. Četvoro dece stavljam na konja, a ženama rekoh da se hvataju ko za šta može. Tako je i bilo. Neko se hvatao konju za rep, neko za grivu,

neko za samar, a jedna drugarica meni za ranac na leđima i tako, nas oko desetak, uz pomoć konjčeta pregazismo nabujalu reku. Žena koja se držala za moj ranac, pri samoj obali reke se pustila i brza reka ju je ponela. Žena koja nam je poslala konja zagazi brzo u vodu i za kosu je izvuče na obalu. Niko se ne usuđuje i malo ko reaguje na pozive sa one strane reke. Pokret se nastavlja.

U nailasku preko čistine kod Tjentišta, na kolonu je osuta žestoka neprijateljska vatra. Odmah, zatim, naleteše i avioni. Ne znaš od kuda i s čime te sve bije! Tu je centralna bolnica i razbijena, mislim na dva dela. Dočepali smo se prve šumice i kolona je produžila napred. Iza nas je negde 3. divizija, kojom sada komanduje Sava Kovačević. To nam je saopštio komandant bolnice koji se našao u našoj grupi od 300 bolesnika i ranjenika. Komandant bolnice izostao je iza kolone da bi pokušao uspostaviti vezu sa 3. divizijom. Otišao je i nikada ga više nismo videli.

U šumi, iznad Tjentišta, smo prenoćili. Dalje nismo ni mogli, jer nismo znali kuda i kako, a i umor nas je savladao. Zoru su objavile eksplozije artiljerijskih granata i mitraljeski rafali. Komandanta nije bilo. Sem mene, koji sam bio određen za zamenika komandira čete, nije bilo nikog ko bi odlučio o daljem kretanju. Bio je zadnji momenat da se nešto učini, jer smo opkoljeni. Malo je i oružja. Teži bolesnici i ranjenici imali su samo pištolje i po koju bombu.

Preko veze preneo sam: ko može neka ide za mnom! Grupa od stotinak drugova i drugarica svrstala se u kolonu i pokret se nastavi. Osluškujem pucnjavu i biram teren. Odlučujem se da krenemo kroz jednu jarugu, u najvećoj tišini, jer čujemo sa strana nemačke glasove. Neopaženo smo se provukli pored neprijateljskih položaja. Krećemo dalje kroz šumu. Kada smo izbili na mali proplanak napravili smo odmor.

Prebrojavamo se, bilo nas je 75. Predložio sam da se izabere rukovodstvo koje smo obavezni svi da slušamo. Mene su izabrali za komandira. Podelili smo četu na dva voda i odredili komandire vodova. Izviđali smo teren, orijentisali se i odredili pravac kretanja prema severu. I tek što smo prešli, nekoliko stotina metara po nama je iz blizine osuta jaka vatra. Izvlačili smo se kako je ko mogao.

Nakon nekoliko sati, grupa od nas 18 provlačila se pored nemačkih položaja, koji su nas nadvišavali. Predveče smo naišli na jednog ostavljenog konja. Bio je sav izranjavan. Koljemo ga ali ga ne deremo, već sečemo na komade i trpamo u torbe. Treba ići dalje, primiče se noć, a moramo obezbediti koliko-toliko sigurno prenoćište. Usled nepoznavanja terena i puta noću se nismo mogli kretati već samo danju. Zanoćili smo u šumi pored puta. Nismo ni znali da se na stotinak metara od nas nalazila koliba u kojoj je prenoćila grupa od 6 Dalmatinaca.

 

U klopci

Bili smo veoma sretni kada smo se sreli sa grupom seljaka nedaleko od nepoznatog nam malog sela na Miljevini. Doznali smo da su tuda prošle naše brigade. Dvojicu smo nekako privoleli da nam kao vodiči pomognu da se provučemo kroz nemačke položaje. Na njihov predlog sačekali smo noć. To nam je pogodovalo, jer smo se u toku dana dobro odmorili.

Kada je pao mrak krenuli smo za vodičima. Ispod šume, poviše sela, nalazile su se dve usamljene kuće. Vodiči nas vode njima. Ispred kuća stadosmo. Jedan vodič reče da ide u kuću da se raspita gde ima neprijatelja. Čekamo ga, njega nema. Jednog druga šaljem da vidi šta je, ali ni njega nema. Posumnjali smo da nešto nije u redu. I drugi vodič nam neopaženo pobeže. A onda, sasvim iznenada, sa svih strana uzvici: “Predajte se!”.

Seljaci, vodiči, doveli su nas, dakle, pravo u četnički štab. Dok smo ispred kuća čekali na vodiča četnici su nas opkolili.

Shvativši šta se događa, viknuo sam iz sveg glasa: “Ne predajemo se! Drugovi, hvatajte zaklone!” Četnici su otvorili vatru, uz neprekidne povike: “Predajte se!”. Razvila se prava borba, jauci među našima, a i među četnicima. Pucam samo kada vidim siluetu čoveka, jer municije nemamo. Sreća je ipak što je pomrčina. Pucnjava naše grupe prestaje. Vičem:

“Ne predajte se drugovi!” Četnici već neke hvataju žive i otpor prestaje. Nestajalo je municije. Zavukao sam se u grmove i osluškujem gužvu i metež. Čujem četnici pitaju: “Ko vam je komandir?” Shvatam da razoružavaju moje drugove, šalju ih u njihov logor, koji je malo podalje u šumi.

Ležao sam u šipražju neprimećen. Pred zoru, onako usamljen, bez ijednog metka krenuo sam u nepoznato. Nakon tri dana lutanja na putu prema Jahorini četvorica naoružanih seljaka, sa uperenim puškama, naredili su da odložim oružje.

— Odloženo je, šta hoćete od mene? Umesto da mi pomognete, vi mi zagorčavate život, — odgovorih im i prislonih pušku uz jedno drvo. Počeh s njima da se objašnjavam. Pitali su me ko sam, šta sam i mnogo šta drugo. Kada sam m rekao da sam zaostali partizan, da tražim jedinicu, jedan je upitao:

— Pa dobro, reci nam jesi li Srbin?

— Zar je to važno — odgovaram im. — Čovek sam, u teškoj situaciji, a od vas kao ljudi tražim pomoć. Srbin sam, kad već hoćete da znate!

Nisu mi verovali. Kad su me zapitali da li znam očenaš, rekao sam da znam i “vjerovanje”. Odrecitovao sam im očenaš tako da su se ubedili da sam Srbin. Pušku mi ne dadoše. Uputiše me do sela gde bih mogao da ručam i objasniše mi raspored nemačkih bunkera na cesti prema Kalinovniku.

 

Susret sa Mostarcima

Prošao sam između podnožja Bjelašnice i Igmana. Ti krajevi su mi već poznatiji, jer nailazim na mesta kuda je naša brigada ranije prolazila. Posle 20 dana lutanja i patnji dolazim u selo Borce, dobro mi poznato od našeg ranijeg boravka u njemu. Pri dolasku u selo, prve kuće, gde sam se dobro nahranio, čuo sam da je dr Papo u tom selu, rekli su mi i kuću u kojoj je. Našao sam ga sa 11 Mostaraca. Savetovao mi je da se strpim i sačekam par dana dok ne dobije vezu iz Mostara, kasnije će mi omogućiti put dalje do naših jedinica.

Posle 22 dana, kada je dobijena veza, sa 11 Mostaraca krenuli smo prema Ramskom odredu.

Negde kod Solakove kule naišli smo na 11. krajišku brigadu i posle 11 dana provedenih u njoj konačno sam uhvatio vezu i doznao gde se nalazi moja 3. krajiška. Za svega nekoliko dana bio sam u brigadi; u mom 4. bataljonu rado su me dočekali, a bio sam ispisan iz spiska živih. Pred postrojenim bataljonom pročitana mi je pohvala komandanta bataljona Milana Bosnića.

Gojko KNEŽEVIĆ