Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA III
Ratni dnevnik II/V -1941-1944
PETAK, 19 FEBRUAR
Pokret. — Kamion je prolazio pored konja koje vode seljaci s velikim crvenim šalovima oko glave. Na samarima pegavci prekriveni ćebetom.
Da li su još živi?
Zdravog čoveka da držiš na konju po ovoj ciči 12 sati ukočio bi se, akamoli pegavac …
Iz Glamoča zovem telefonom Relju Lukića koji je na Mliništima. Do sinoć svi su pegavci evakuisani. Sve se može kad se hoće. Evakuacija je izvršena u poslednji čas, juče su Nemci žestoko navaljivali od Jajca prema Mrkonjiću i od Ključa prema Ribniku — Mliništima. Nastavio sam za Livno, Priluke.
Planinom između Glamoča i Livna, po jakom suncu, na mrazu, kolona nosila. To domobrani nose naše teške ranjenike. Idu po osmorica, pa se smenjuju. Čitava ova gola planina načičkana je nosilima. Ona se uzdižu i s one strane Livanjskog Polja iznad Dinare, koja je sva u snegu i ledu. A dole zeleno polje …
U Priluci, u našoj »Borbi«, doznajem da je Prozor zauzet. Ubijeno 450 Italijana, zaplenjene četiri haubice i nekoliko vagona municije. Osim toga uništena jedna druga kolona od 23 kamiona i zarobljeno 270 Italijana s jednim pukovnikom. Da sam ovo mogao da saopštim drugovima na Mliništima! Ovo je dosada naša najveća pobeda…
Umio sam se u staroj svojoj sobi i odmah seo da pišem »Dnevnik«.
Pred podne sam išao u selo da vidim kako su ranjenici smešteni. Strmim vijugavim drumom, po kamenu, silaze kola i u njima dva teška ranjenika. Kola hoće da se prevrnu.
Moram da ih pridržavam.
Zatičem dole političkog komesara grupe teških ranjenika, Mijuška.
— Umro nam jedan drug od truckanja po onoj kaldrmi!
Sazvao sam štab.
— Jeste li poslali koga napred da izvidi put?
— Jesmo, doktora!
Lekar se pravda:
— Bolničar je kriv. On je vodio. Ja sam dole pregledao kuće.
Ovo je inače, bio jedan od najbolje organizovanih ešalona…
Uveče javiše da dolazi prva grupa rekonvalescenata iz Glamoča. I zbilja, posle sedam pojavi se sedamdeset konjanika. Ali među njima ima i febrilnih od pegavca i rekonvalescenata. Ne smem da puštam pegavce u selo, među narod, među ranjenike.
— Druže, brzo smo pošli, pa nismo mogli da se odvojimo jedni od drugih… Nego ti vidi koji ima vatru, pa taj je pegavac! — objašnjava jedan ranjenik.
S jednom bolesnom drugaricom, koja je umela da meri puls, obišli smo celu kolonu. Pridržavao sam je, jer od slabosti nije mogla da ide.
Bolesnici osetili da će rekonvalescenti ostati u selu, pa se svi prijaviše da su prezdravili. Smestili smo ih u napuštene kuće, daleko od ranjenika …
SUBOTA, 20 FEBRUAR
Pokret. — Partija sve može. Eto, u Livnu onog dana, u području, rekli su da su sva kola mobilisana, da se ne mogu naći nijedna za prenos ranjenika. A partijci pod rukovodstvom Bože Ljumovića pronašli 127 kola i 300 konja. To je mnogo ubrzalo evakuaciju iz Glamoča.
Podneo sam izveštaj Marku o Mliništima. On kaže da formiram komisiju da se ispita slučaj zadržavanja pegavaca na Mliništima. Pri polasku mi veli da je stigao izveštaj iz Srbije.
Nemci povlače svoje trupe iz mnogih krajeva Srbije. Ostavljaju Bugare, koji se ne drže slabo.
NEDELJA, 21 FEBRUAR
Pokret. — Strahoviti vetar duva. Pobiće nam ranjenike. Vratio sam se iz Livna u Priluku da se s Đidom dogovorim o izdavanju lista »Za ranjenog druga«. Nećemo ga još izdavati, jer sada »Borba« izlazi, a to je dovoljno.
Posle podne sam otišao u selo među pegavce da ispitam slučaj na Mliništima. U komisiji su, sem mene, d-r Šlezinger i jedan ranjenik Krajišnik. Njega nosimo na nosilima. Kad sam rekao drugovima zašto sam došao, povikali su:
— Živeo drug Tito! On nas nikad ne zaboravlja!
Teške su časove ovi drugovi preživeli. Krenuli su iz Jasikovca 12 februara u noći, hitno, u otvorenim vagonima, jer da su ostali malo duže nastradali bi od bombardovanja. Sneg je padao. Dve noći i jedan dan su tako proveli dok nisu stigli na Mliništa. Danju su se morali sklanjati od aviona po šumama. Avioni su ih mitraljirali.
Lekara Žunkovića, Hvaranina, pogodio metak posred glave. Trinaest drugova izdahnulo je na snegu … A sada leže u ovom prljavom ustaškom selu …
Noćas sam saslušavao Karla Matkovića, studenta medicine, koji je vodio prvu grupu s Mliništa. Po tom pitanju nema krivice, ali na kraju ispriča strašnu stvar. Na Mliništu se kretao njihov voz sa stanice u šumu da se skloni od aviona.
Jedan drug je umirao. Bolničari su ga izneli iz vagona da ceo dan ne bi ležao mrtav s ostalim drugovima u vagonu, ali lekari, Karlo i neki domobran d-r Belić, nisu tačno ispitali da li je bolesnik umro. Voz je produžio, bolničarke su ostavile druga kraj rake, desetak metara od pruge. Grobari dokopali, počeli da svlače, a on je bio još živ. Preneli su ga u baraku, čak je tražio vode za piće i izdahnuo tek posle nekoliko sati. Zločin, užasan zločin.
PONEDELJAK, 22 FEBRUAR
Pokret. — Strahovito mnogo posla. Jedva stižem da unesem ovo nekoliko reči. Tako ustvari pišem ceo ovaj Dnevnik.
Brzina, brzina. Zato i stil strada. Kad uzmem naliv pero nikakav plan ne pravim šta ću pisati, već se prisećam šta sam zapazio preko dana, pošto gledam na sat što pre da svršim. Prolaze, prolaze ranjenici. Evakuacija teče po planu.
Nema više ranjenika u Glamočkom Polju. Sada je poslednji u Livnu, ali u Prilukama ima još dosta pegavaca. Ceo dan smo ispitivali slučaj na Mliništima.
Divni su ovi naši ljudi. U jednoj mračnoj sobi, uvijeni u krpe, leže pegavci rekonvalescenti.
Kažem im zašto smo došli. Jedan detinji, plačljiv glas, iz ugla:
— Molim te, druže, odneli mi pušku, dok sam bila u nesvesti… Moju pušku … U borbi je dobila… plače mala Dalmatinka Fima Puhalić, iz Treće dalmatinske brigade.
— Slušaj, druže, i meni su uzeli pušku… A kad sam bio ranjen dobio sam je od druga kome sam predao svoj puškomitraljez… Osamnaest sam ga meseci nosio i sada ga neću dobiti natrag ako pušku ne vratim…
Tako govori Stevo Medenica, iz Šeste krajiške. Objašnjavam im da će im se oružje vratiti.
Oduzima se od svih drugova, bolesnih od pegavca, jer mogu u bunilu da izvrše samoubistvo, kao poručnik Petar Jovanović.
Branko Vignjević, Krajišnik, preklinje:
— Samo malo snage da mi je, pa da i mi činimo svoju ofanzivu.
Ceo dan smo saslušavali. Predveče smo utvrdili: 13 drugova, a ne 17 kako je glasio prvi izveštaj, umrlo je usled toga što su bili na otvorenim vagonima, to jest to je ubrzalo njihovu smrt…
Evakuacija je morala biti hitna, jer da je zakasnila dva sata 500 pegavaca nastradalo
bi pod nemačkim bombama…
Istina, mogli su se poslati zatvoreni vagoni, ali oni su te večeri bili upotrebljeni za evakuaciju neke druge bolnice. Za boravak od četiri dana na Mliništima u zatvorenim vagonima kriv je politkom Mevorah, kao najodgovornije lice kad je Komanda područja u Glamoču podbacila.
Sam Mevorah nije rđav mladić. Krši ruke. Ova komisija imaće dobro dejstvo, ljudi će savesnije raditi. Ima primera nesavesnosti, ali evakuacija ide, a to je glavno.
Glavnina ranjenika je u Duvanjskom Polju. Gojko Nikoliš je otišao u Prozor do Vrhovnog štaba. Božo Ljumović i ja polazimo da sredimo bolnice u Duvanjskom Polju. On će obići teške ranjenike, a ja konjanike i pešake. Pegavci zasada ostaju u Livnu. Krenuli smo u ponoć s kamionom na kome je »Borba«. Oni idu čak do Ostrošca. Ja ću se skinuti u Duvnu.
UTORAK, 23 FEBRUAR
Pokret. — Evo čekam motocikl u kancelariji Komande mesta u Duvnu. Prljava sobetina, vašljiva. Za pola sata biću na motoru preko hladne planine. Naporan smo dan imali danas.
U sedam izjutra Vlatko nam iz Livna telefonom preneo Terzićevo naređenje:
— Idućeg dana u svanuće nijedan ranjenik ne sme biti u Livanjskom i Duvanjskom Polju…
Neprijatelj može svakog časa iz Kupresa udariti na Duvno i Livno.
Neverovatno težak zadatak pred nama. Teških ranjenika imamo oko 500 u Podhumu, kraj Duvna. Bilo je predviđeno da se oni evakuišu u toku šest dana, a sad sve samo za jedan dan.
U Stipanićima imamo 400 ranjenika bez prevoznih sredstava. U Eminovu Selu oko 100 teških i lakih. Ako se doda 600 tifusara u Priluci, Livnu i Duvnu preko hiljadu i po ljudi.
Napravili smo plan rada. D-r Mijušković i ja odlazimo da pomognemo evakuaciju Stipanića i Eminovog Sela.
Taj »konjički puk«, ta konjička grupa ranjenika, dobro je organizovana. Ima reda dosta,
ranjenici se na vreme previjaju. šiju se čak košulje za ranjenike, cepaju se čaršavi i prave zavoji. Politički komesar ove bolnice je Sofija Pekić.
U bolnici je tri stotine šezdeset ranjenika, a do podne je skupljeno svega
šezdeset konja. Sofija pita:
— Kako ćemo ovih tri stotine šezdeset ranjenika smestiti na šezdeset konja?
Mučan zadatak. Šest ranjenika ne mogu na jednog konja. Gledam kroz prozor i vidim daleko na polju pasu nečiji konji. Izbrojah petnaest komada. Posla Sofija brzo kurire da ih pokupe.
— Neka vlasnici dođu zajedno s konjima, pa će nas pratiti do Prozora i odatle će se vratiti zajedno s njima! — poručuje ona.
Sazvali smo sve partijce ove bolnice. Neprijatelj vrši veliku koncentraciju u Bugojnu. Ustaša Boban još je pre deset dana slao vesti da četiri jake partizanske brigade idu na jug i tražio je jedan ustaški zdrug u pomoć.
Ostaviti ranjenike ne možemo i nećemo. Konje za prebacivanje svih ranjenika nećemo moći skupiti uprkos svih napora. Dakle, pošto ne mogu svi na konje, to će morati neki drugovi pešice. Treba sve snage upregnuti i ubediti ljude. To nije lak zadatak. Ranjenik je osetljiv.
Dogovorili smo se da svi politički komesari istupe pred ranjenike i da im otvoreno govore.
Ofanziva naših brigada mora da zastane, jer se mi zadržavamo suviše daleko, a drugovi nam moraju ostavljati jake zaštitnice. To koči našu ofanzivu. A danas je veliki dan, 23 februar, dvadeset i peta godišnjica Crvene armije. Najbolje ćemo proslaviti ovaj
dan ako napregnemo sve naše snage, ako naši junaci, koji su rane zadobili u jurišu na Bihać, Novi, na prugu Beograd — Zagreb, ako upru sve svoje sile i krenu, uprkos svojih rana, ka istoku.
Sastanak je bio kratak. Slušam komandanta jednog bataljona, Mijata Lopušinu:
— Ja sam ležao u Malovanu, ispod Cincara, dve trećine butnog mišića su mi bile pretrgnute.
Ustaše su prišle na stotinu metara od nas.
Jedna četa Sandžaklija nas je hrabro branila, dok smo se mi povlačili.
Ja sam ustao s nosila i uspeo se uz Cincar. Nema zadatka koji partizani ne mogu ostvariti…
Iz prva dva bataljona javilo se stotinu i pet ranjenika!
Lekari su ih pregledali. Slučajevi preloma, zapaljenja kostiju, moraju na konje. Dobro ide i mobilizacija konjovodaca s konjima. Dođe jedna grupa od dvadesetak seljaka.
Prve grupe tih naših junaka, koji su se dobrovoljno javili da pređu preko sleđene planine Paklene sve do Prozora, polako su se kretale uz brdo. Neki su se naslanjali na štap, neki na štaku, svi su klecali. Čuo sam reči jedne devojke iz Krajine:
— Drugovi, setimo se šta su učinili proleteri iz Srbije i Crne Gore.
Mi ćemo to isto učiniti…
Vraćam se s doktorom Mijuškovićem za Duvno i on mi priča o svojim ranijim evakuacijama:
— Seoba moje bolnice je otpočela 18 februara 1942 kada je Bajo Stanišić razbio opsadu Nikšića i, evo, još uvek traje. Ja sam bio u bolnici odreda »Bijeli Pavle« u Ostrogu. Četiri puta su nas Italijani bombardovali i ništa nije bilo. Onda su im četnici predložili da nas tuku haubicom. Drugi metak je pogodio posred škole i ubio Radojicu Mijuškovića, politkoma jednog bataljona. Iste noći je otpočela evakuacija. Italijanske haubice i avioni stalno su nas tukli usled prokazivanja četnika.
Uveče zanoćimo, sutra, eto, Italijana, na pokret! Najzad smo se sklonili u selo Baje Stanišića, Višnjiće, gde smo se odmarali sedam dana, jer Italijani nisu hteli da bombarduju selo čoveka koji im je bio desna ruka… Ali, Italijani i četnici već su nadirali ka tom selu. Pređemo u Kovačke Dolove, u kuću Đoke Kovačevića, koji je poginuo u Španiji.
Tu nas je tuklo šest haubica, ali bolnicu nisu pogodili. Teško je bilo povlačenje iz Poljica, uz planinu Studeno, masiv Prekožice. To je bilo koncem marta, četnici su bili na pola sata od nas. Mi smo hitno krenuli.
Nije bilo dovoljno ljudi za nosila. Jedna drugarica s probijenom butinom, kroz koju je bila provučena štrajfna, jer se gnojila rana, punih dvanaest sati je pešačila uz planinu. Došli smo u katune. Morali smo da kopamo tunele kroz sneg i kroz njih smo unosili nosila. U katunu ledena kora od pola metra. Ložili smo vatru na ledu, a plamen bi topio koru i cela vatra sve bi više tonula. Kad bi došla do dna, novu smo ložili.
Tako smo u toj kolibi ostavili pet – šest bunara. Dobro sam zapamtio i prebacivanje na Durmitoru preko Velikog štulca na visini od preko 2.000 metara, 29 aprila 1942. Sve sam ja to zapisao u svoj dnevnik. Četrnaest nosila ponelo je 112 ljudi. Bila je strahovita oluja.
Ranjenike smo uvezali žicom za nosila, pa ipak je vetar raskidao žicu i odneo ćebad, a ranjenik je ostao nepokriven. To je bio Vule Đuranović, politkom, koga smo nosili sve od Vinića do Igman planine, avgusta meseca 1942, gde smo ga ostavili tamošnjim partizanima …
U Duvnu smo održali sastanak oko devet uveče. Prisustvovali su Božo Ljumović, Šlezinger, Mijušković i ja. Situacija je sledeća:
Ranjenici iz Eminovog Sela su krenuli, a tako isto i iz Stipanića. Mobilisali smo oko 250 konja, drugovi će moći da jašu na smenu. Kamion je dvaput preneo po 16 teških ranjenika iz Podhuma. Ako dođe 200 konja iz Livna u Podhum zadatak će biti izvršen. Ostaju još samo tifusari.
Terzić noćas javlja iz Livna da evakuacija iz Livanjskog i Duvanjskog Polja može trajati još nekoliko dana. Situacija se izmenila. Nemamo nikakvih vesti od Gojka Nikoliša. Drugovi rešavaju da ja odem hitno do Prozora. Sešću na motocikl iza jednog kurira.
Oznojismo se danas dobro.
SREDA, 24 FEBRUAR
Pokret. — Ranjenici su se već kretali kad smo pošli. Jedan se konj poplaši od motora, a ranjeni drug pade na kaldrmu. Konj otumara u mrak, a ranjenika podigosmo. Pao je baš na ranjenu nogu. Dok smo motorom prolazili pored kolone, ugasili smo ga i gurali sami, da ne
plašimo konje. Zato smo izgubili dva sata, ali nijedan ranjenik nije pao.
Ispeli smo se između Raduše i Ljubišnje na Paklenu. Motor se kliza po ledu. Prolazimo kroz useke u snegu. Do Ravnog smo pali sedam puta.
Tu smo sreli jednog seljaka koji nam reče da su pre neki dan naši drugovi uhvatili ona četiri nemačka avijatičara koji su oboreni kod Podhuma. Spustili su se padobranom zajedno s mitraljezom. Pitali su seljake gde je Banja Luka i krenuli tim pravcem. Srećom seljaci su odmah obavestili vojsku. Razvila se borba i svi su bili pobijeni. Svi su Nemci, rođeni 1922! Prokleto pleme.
Nastavili smo nizbrdo. Susrećemo kamion. Ima jedno pismo za mene. Čitam ga pri svetlosti farova:
»Drug Stari je naredio 23 februara uveče da se cela evakuacija ranjenika obustavi. Gojko.«
Znači vojna situacija nam se na ovom sektoru pogoršava. 3.500 ranjenika!
Šaljem pismo drugovima u Duvno, a ja nastavljam za Prozor.
Motor nam staje. Imam još sedam kilometara. Prijatno je ići pešice, ne bije te tako vetar. Ali me užasan san hvata. Idem i spavam. Zaustavljam se na ivici ponora. Opet spavam.
Čini mi se da vidim kraj druma mrtve drugove raznesene bombama. Još pet kilometara.
Opet sam zaspao u jendeku s leve strane puta. Trljam slepoočnice, psujem sebe, stidim se, i nekako se otresoh tog strašnog sna.
Stigao sam u zoru u Prozor. Zatekao sam Gojka. Moramo čekati na dalju evakuaciju ranjenika. Legao sam oko pet izjutra. Probudio sam se u sedam. Naređeno je da idemo na kraj grada, jer je neprijateljska avijacija vrlo aktivna. I zaista oko 8.30 pojaviše se prvo izviđači.
Na krajevima krila i repa žuto polje i crni krst. Nemci. Znači biće bombi.
Nije se dugo čekalo. Prvo tri, pa šest, devet, dvanaest bombardera počeše da kruže kao kopči nad Makljenom, pa se ustremiše na jadni Prozor, jedan po jedan, kao na egzerciru.
Nebo je vedro, lepo se vide bombe kako se odvajaju kao kapljice otrova. Preko 150 bombi većeg kalibra sručilo se na Prozor. Bacali su Nemci i neke šrapnel-bombe, koje se nad
emljom, jedno 200 metara, rasprskavaju. Mi smo ceo dan ležali u jarku, na kraj grada. Tu smo primali kurire.
Vrhovni štab iskopao jedan rov prekoputa svoje kuće, nedaleko od nas. Tu je samo Veljko. Drug Marko i Terzić su u Livnu, a Stari, Đido i Crni u Rami. S njima je i Veće.
Posle dođe šest Italijana. I oni počeše da sipaju bombe. Oko pet vratismo se u grad. Mislili smo sve je prošlo, kad se primače jedan nemački dvomotorac i u tri navrata sruči devet bombi većeg kalibra, 150 metara od nas. Strašan zvižduk bombi.
Predveče sam detaljno razgovarao s Veljkom o situaciji na ovom sektoru:
Naš prodor prema pruzi Sarajevo — Mostar počeo je silovito. Od 15 do 21 februara ubijeno je 1.580 italijanskih vojnika i 25 oficira, a zarobljeno je 956 vojnika i 18 oficira, među njima jedan pukovnik i jedan potpukovnik. Zaplenjeno je 17 topova, 16 tenkova, 139 lakih i 74 teška mitraljeza, 17 vagona hrane, 13 vagona topovske i bacačke municije, 1,700.000 puščanih metaka. Uništen je čitav 259 puk divizije »Murđa«.
Ovde nisu uračunati podaci iz Jablanice.
U napadu na Prozor učestvovala je Treća divizija — Prva dalmatinska, Peta crnogorska i Deseta hercegovačka. Borba je trajala dve noći i jedan dan. Prve noći su samo Dalmatinci izvršili svoj zadatak.
Zauzeli su bunkere jugozapadno od grada. Sve su Italijane pobili sekirama kojima su sekli žice, ali su imali oko 70 mrtvih i ranjenih.
Idućeg jutra Tito je uputio zapovest »Prozor noćas mora pasti — Tito«.
Komanda napada na Prozor ukorila je sve štabove bataljona. Zauzimanje Prozora bilo je jedan od najlepših primera izvršenja zadatka po svaku cenu.
U pitanju su bili naši ranjenici, u pitanju je bilo dalje probijanje ka dolini Neretve i ostvarenje operaciske zamisli donesene na sastanku Vrhovnog štaba u Drvaru. U ovoj bici svi štabovi brigada pošli su na čelo svojih boraca. Sava Kovačević, komandant Pete crnogorske brigade, s Trećim bataljonom, udarao je drumom od Vakufa. Jedan bunker je
sprečavao ulazak u grad. Sava je naredio da se haubica dogura na stotinu metara od bunkera i otvorio je direktnu vatru. Bunker je bio uništen, a Sava je na čelu bataljona izvršio juriš i prodro tim glavnim drumom pravo u grad.
Na drugom sektoru politički komesar brigade, Dragiša Ivanović, probio se s Prvim i Drugim bataljonom, a zamenik komesara, Andrò Mugoš, radnik iz Crne Gore, upao je s jednim bataljonom usred grada i naleteo na italijanski štab odbrane Prozora. Oficiri
su se branili iz štaba, ubili su jednog našeg borca, ali su brzo bili savladani.
Hercegovci su napadali od istoka, jedan deo brigade udarao je na sam grad, a drugi deo bio je orijentisan prema dolini Rame. On je imao da odbije eventualna italijanska pojačanja koja bi stizala u Prozor. Na čelo hercegovačke brigade stali su Vlado šegrt, Vaso Miškin – Crni, Cedo Kapor, Rade Hamović i ostali drugovi iz štaba, pa su krenuli na juriš.
Mnogo je drugova izginulo, naročito prilikom probijanja kroz žičane prepreke. Prvi se probio u grad jednom jarugom Mostarski bataljon.
Italijanska odbrana je bila izgrađena na periferiji, a u samom gradu nije bilo utvrđenih tačaka. Tako su naši borci počeli napad iz grada na spoljna italijanska utvrđenja. U međuvremenu je naišla italijanska kolona, koja je hitala od Rame za Prozor. Hercegovci su ih pustili u zasedu i uništili čitavu kolonu do poslednjeg čoveka. Tu su zaplenjena četiri tenka i petnaest kamiona. Italijani su bežali glavom bez obzira.
Nisu hteli da se predaju već su skakali niz jedan vodopad u Ramu. U ovoj bici i Hercegovci su imali velike gubitke. Poginuo je komesar jedne čete, Asim Zupčević, iz Trebinja. Poznavao sam ga još pre rata. Otac mu je jedan od najuglednijih muslimana u Trebinju.
Peta crnogorska imala je 96 drugova izbačenih iz stroja. Odmah po oslobođenju Prozora Peta crnogorska je izbila u dolinu Neretve i zauzela Ostrožac, a Deseta hercegovačka napadala je Ramu.Tu je poginuo Miloš Kukuć, komandant bataljona, rodom iz Bileće. Itaijani su se utvrdili u staroj austriskoj karauli. Tek kad je krov karaule bio pogođen bacačkom minom od šest kilograma, neprijatelj se predao.
Na bacaču, koji je pogodio karaulu, bili su Vlado Šegrt, Rade Hamović, a na nišanu Hercegovka Stoja. Pre toga je Vlado Šegrt uzeo na nišan jednog Italijana na 800 metara i rekao: »Sad ću ga preturiti«, i ubio ga na mestu.
U Rami su Hercegovci zarobili 200 Italijana i zaplenili sedam tenkova, a dva Italijanska tenka su pobegla železničkom prugom, u pravcu Ostrošca. Oni su naleteli pravo na kuću u kojoj se nalazio štab Pete crnogorske brigade. Sava Kovačević, Andrò Mugoša i Dragiša Ivanović istrče napolje s kuririma i napadnu tenkove. Na jedan su skočili Sava
Kovačević i Andrò Mugoša. Sava je otvorio poklopac od tenka i kundakom razmrskao glavu italijanskom tenkisti. S jedne kose jedna naša jedinica tukla je takođe po tenkovima. U borbi je bio ranjen Dragiša Ivanović u ruku. I on je skakao na tenk.
Prva dalmatinska brigada je vraćena na sektor Prozora da zadržava napade Nemaca koji su jakim snagama nadirali od Vakufa ka Prozoru.
Tu je stigla i Sedma baniska divizija. Ona je imala naporan marš od Oštrelja pa sve do Prozora. Kad je prelazila planinu Vitorog zapala je u snežnu oluju. Mnogi su se drugovi tom prilikom smrzli. Kad je Sedma divizija zauzela položaj iznad Prozora, Nemci su već napadali.
U selu Pidrišu malo je trebalo pa da zarobe štab divizije i Veljka Krajinca. Nina Maraković sa svojom brigadom odbio je na ovom sektoru Nemce. Sada položaj drže, sem Sedme divizije, još Treća krajiška i Prva dalmatinska. Borbe su sve žešće. Samo su borci Sedme divizije iscrpeni dugim borbama. Oni se žestoko tuku već dva meseca sve od Save, a veliki je problem i ishrana. Na Baniji ima hrane dosta, čete uopšte nemaju intendanta ni komoru.
Svako selo hrani vojsku u prolazu. A sada se mora stvarati komora, pa intendantura, sem toga nedostaje tako jake hrane kao u Baniji. Zato su mnogi borci oboleli i ne mogu da podnose fizičke napore kao Bosanci i drugi gorštaci koji su navikli na ovu klimu i ishranu.
I Druga divizija je izvršila svoj zadatak izvanredno. Oria je dobila naređenje, posle oslobođenja Posušja i Imotskog, da pređe planinu Ćabulju i izbije Drežničkim Klancem u dolinu Neretve. To je bio težak marš, po snegu. Dan je zatekao naše jedinice u Drežničkom Klancu, sunce je izgrejalo, otopilo koru na snegu i konji su počeli propadati u sneg zajedno s tovarom. Borci su morali čitav jedan kilometar da nose brdske topove i protivtenkovce na rukama.
Italijanska avijacija je otkrila kretanje naših jedinica kroz Klanac, pa ih je žestoko bombardovala. Poginulo je u nekim kućama petnaest drugova, baš kad im je spreman ručak.
Druga divizija je izbila u dolinu Neretve jedan dan pre nego što se predviđalo i operacije su otpočele u noći između 15 i 16 februara napadom na Drežnicu. Stanica je bila brzo likvidirana, samo se uporno branila jedna fortica, na ušću Drežnice u Neretvu. Sve tri
brigade Druge divizije su pristigle kroz Drežnički Klanac. U tom je Italijanima stigla pomoć iz Mostara. Čitav dan se vodila borba s posadom fortice i tim italijanskim pojačanjem od jednog bataljona divizije »Murđe«.
Druga divizija uzela je položaj na širini od petnaest kilometara. Na desnom krilu bila je Druga dalmatinska, u centru Druga proleterska, a na levom krilu, u pravcu Jablanice, Četvrta crnogorska.
Italijanska kolona je išla s druge strane, leve strane Neretve, a mi smo se nalazili na desnoj obali. Naši protivkolci su prvo pogodili nekoliko tanketa na čelu kolone i zaustavili je, a zatim nekoliko vozila na začelju kolone, tako da Italijani nisu mogli ni napred ni nazad. Oni su se povukli u jedan tunel i odatle davali očajnički otpor. Tako je vođena borba čitav dan i čitavu noć.
Drugog dana u zoru delovi Prvog bataljona Druge brigade prešli su Neretvu. Zamenik komandanta Druge brigade Lune Milovanović i komesar Aleksa Dejović naredili su da osam naših oruđa biju otvore na italijanskim bunkerima u fortici, a oni su seli u skelu i prebacili se s tri grupe puškomitraljezaca. Skela je tučena s dve strane, iz fortice, kao i od Italijana na levoj obali Neretve.
Međutim, prva grupa se srećno prebacila, iako je sva skela bila izrešetana. Posle se prebacio čitav Prvi bataljon i napao italijansku kolonu. U međuvremenu, Četvrta
crnogorska je likvidirala Karaulu, nekoliko kilometara uzvodno od Drežnice. U odlučnom jurišu preko mosta, pod mitraljeskom vatrom, probio se Veljko Marinović sa šesnaest partijaca na levu obalu Neretve.
Tu se predala veća grupa Italijana. Crnogorci su počeli da napreduju levom obalom Neretve ka Drežnici i stigli su u trenutku kada se Prvi bataljon Druge proleterske već prebacio i završavao borbu s Italijanima.
Pod zajedničkim udarcima, Crnogoraca i Srbijanaca zarobljen je čitav bataljon 360 italijanskog puka, nekoliko tanketa i dvadesetak kamiona.
Oklopni voz se bio pojavio od Mostara, ali je oteran našom bacačkom i artileriskom vatrom. Jedino se iz ove opkoljene grupe spasao njen komandant, pukovnik. On se probio do garnizona u Jablanici.
Druga proleterska tada je prešla čitava na levu obalu Neretve i nastupala u pravcu Mostarskog Polja. Italijani su je dočekali strašnom artileriskom vatrom i bombardovanjem iz aviona, šest bombi pogodilo je štab brigade i poginuo je Marko Šofranac, član politodela, seljak iz Crne Gore.
Odbijeni su svi protivnapadi Italijana i četnika i Srbijanci se sada nalaze na kosama iznad Bijelog Polja, desetak kilometara od Mostara.
Crnogorci su nastavili napredovanje uz Neretvu, zauzeli Gornju i Donju Grabovicu i pošli na Jablanicu. Borba za Jablanicu bila je vrlo žestoka. Još pre napada Peko Dapčević je pozvao telefonom Jablanicu sa stanice Prenj. Na telefonu u Jablanici našao neku Crnogorku u službi
Italijana. Kazao joj je:
— Ovde Peko Dapčević, komandant južnog sektora. Pišite ultimatum koji šaljem Italijanima. Oni su opkoljeni. Neka se predaju za četiri sata, inače ćemo ih sve uništiti!
Italijani nisu odgovorili na ultimatum i napad je otpočeo. Neprijatelj je bio zbijen u dva objekta, u hotel »Jablanicu« i austrisku tvrđavu iznad varošice. Naši su jurišali na tvrđavu.
Komandir čete Josif Malović uzimao je bombe od svojih vojnika i bacao ih kroz prozor
u tvrđavu. Borba je vođena tri dana. Hotel »Jablanica« se predao tek kad je top bio dovučen na dvadeset metara i kad je počeo da dejstvuje.
Tek trećeg dana, 23 februara u jedan sat posle podne, predala se italijanska posada iz bivše austriske tvrđave. Borci Petog bataljona četvrte brigade pogodili su bacačem posred italijanskog slagališta municije.
Nastala je eksplozija i tada se demoralisani neprijatelj predao. Četvrtom brigadom ovde je komandovao Radovan Vukanović. Zarobljeno je 740 Italijana, ubijeno 130, zadobijen veliki plen: dve haubice, dva protivkolca, šest teških mitraljeza, dvanaest puškomitraijeza, 700 pušaka a municije i hrane na vagone. U bici za Jablanicu, pod neprijateljskom vatrom, Niko Strugar je poveo svoj Drugi bataljon preko velikog železničkog mosta i niko nije bio ranjen.
U Jablanici je zarobljen italijanskipukovnik koji je umakao iz Drežnice. Ovaj deo ofanzive je išao po planu, ali Prva divizija nije izvršila svoj zadatak, odnosno Prva brigada, Španac je na svoju ruku poslao s Ivan Sedla dva bataljona da zauzmu Konjic!
A Nemci su se bez po muke ispeli na Ivan Sedlo, ovladali Bradinom i poslali pojačanje od
600 ljudi u Konjic. Da je i Prva divizija učinila svoj zadatak — naši prvi ranjenici bi bili već s one strane pruge i Neretve. Ovako je situacija otežana i nije isključeno da ćemo morati menjati čitav pravac našeg pokreta. Pogotovu što neprijatelj neobično brzo reagira. Skupio je velike snage na ovom sektoru. Onda što je za nas veoma opasno — od Bugojna
je krenuo jakim snagama ka Prozoru i već je zauzeo Vakuf!
Naš desni bok, na pravcu Imotski — Široki Brijeg, štiti novoformirana Deveta dalmatinska divizija.
Pošao sam posle s Veljkom da razgledam Prozor. Poslednja bomba je srušila zid crkve. Tu je poginuo stražar Dalmatinac. Ostao je do kraja na dužnosti. Tužno mi izgleda Prozor. Ni nalik na onu planinsku varošicu u koju sam ušao prošlog leta. Ne mogu da nađem ni jednu čitavu kuću. Eno, preko puta, česme, pa kuće sudskog glasnika u koju sam ušao onog julskog dana kad smo prvi put oslobodili Prozor. Požurio sam prema njoj kao prema Beogradu. Zastao sam. Prazna. Izbijeni prozori na gornjem spratu.
Gde li su ljudi iz nje?
Gde je ono mršavo dete?
Da ga nisu zaklali četnici, jer su oni posle nas ovde upali zajedno s Italijanima i poklali u ovom kraju 2.700 duša.
Razgovarao sam o tim teškim danima s omladinkom Hašom, u čijoj kući stanujemo.
— Svi ćemo mi s vama!
Italijani su rđavi. Napastvovali su mnoge žene i devojke. Samo ih zavedu u mrak. Upropastili su jednu majku s petoro djece. Vojska im je gladovala. Kradu sve što stignu…
Narod su mrzili… Odveli su na otok Mamulu, u logor, 30 ljudi iz grada …
Srećemo usput partizane kako teraju veliki italijanski kolut sira kao obruč, kotrljaju ga do kamiona, pa će posle na položaj. Ogromnu hranu smo zaplenili u Prozoru, bar će se sada vojska najesti. Već su sve bolnice dobile italijansku marmeladu i sir. Takav je život partizanski. Mesec dana ni zobenice, a onda odjednom belo brašno i marmelada.
Večeras treba da bude drugi napad na Konjic. Udaraju Crnogorci i Hercegovci. Biće žestoke borbe. Nemci su unutra.
Vratili smo se u našu kuću. Tu je bila za vreme borbe za Prozor hirurška ekipa, još su dušeci krvavi. Rušimo se na pod. Ali, nema sna.
Svako pola sata nailaze kuriri.
ČETVRTAK, 25 FEBRUAR
Pokret. — Nema nikakvih vesti od Konjica. Krenuo sam u Duge i Uzdol da obiđem ranjenike. Tamo su bataljoni pešačke grupe. Spuštam se liticom niz Ramu. Zabasao sam i moram da okomito silazim među pećine, gde se reka ruši s visine od trideset metara. Niz taj vodopad skočilo je 200 Italijana.
Muslimani iz Duge, zajedno s našim vojnicima, opkolili, a oni jedan za drugim u Ramu. U jednoj pećini zbila se grupa bula s decom. Boje se aviona. Jedna žena srednjih godina sikće:
— Meni jedan četnik kaže: »Ja koljem, jer mi je sve poklano. Krv mi je pred očima!«
Započeh razgovor.
— Vama partizanima su glavni magacini, a ne gradovi. Otićete vi odavde a kuda ćemo mi! — opet će ona.
To je, nažalost, sestra mog starog druga Osmana Sabitovića.
Inače, selo Duge je naše. Tu je Osman Sabitović radio još pre rata. Iz ovog kraja skoro će se formirati brigada.
U Dugama zatičem bolnicu Treće divizije. Opet novi bolesnici, četiri stotine boraca, samo iz te divizije, boluje od trbušnog tifusa!
Znači, imamo skoro 4.000 ranjenika i bolesnika. Pošao sam dalje za Uzdol.
Pored mene potok. Zastao sam, skinuo pušku, revolver, umio se, prevario se i zaspao.
Probudio me avion. Pošao sam brzo ka Uzdolu. Proleće je uveliko. Oru seljaci zemlju i kao da se žure da u zemlju sakriju svoje zrno od Nemaca i Italijana. Zemlja se puši. Iza jednog stada skakuće jagnje. Vrbe su napupile.
U Uzdolu sam bio sa štabom Četvrtog bataljona pešaka. Rade ljudi vredno. Milina je videti takve drugove. Bataljon zavisi od onog ko ga vodi. Vraćao sam se po mraku. Sa mnom je išao stari musliman iz Prozora, Idriz Hodžić. Vodio je na svom konju jednu drugaricu do Uzdola, pa se sada vraća. Priča Idriz:
— Talijani nisu nikud pušćali iz žica. Danima smo jeli kuhanu kukuruzu. Ponekad su pušćali djecu do sedme godine da s konjima odu do mlinova … Svima su govorili:
»Tuti komunisti, tuti macare …« Namučili smo se mnogo. Oni bogatiji su pobjegli u Sarajevo, a raja je ostala …
Četnici su ćuda pravili, a Talijani su sve to dozvoljavali… Jedan je četnik dolazio kod mene, bio je drukčiji od ostalih. Pred rastanak je opet došao:
»Nesreća,, nesreća, koljemo se između sebe, umjesto da se udružimo i zajedno pokoljemo Talijane …«
Gojko je večeras otišao do Starog da vidi ima li kakve naredbe za ranjenike. Naišao do nas belogardejac, emigrant Kosov, debeli lekar koga sam video kad smo još letos ušli u Prozor.
Spao mu je trbuh. Ima
neke plave, ledene oči. Govori nam: — Ja njet parćizan, mene parćizani rekverirali… Ja imam pritisak 180. Sinoć vatra 39. Ja ide u Duge. One neće biti bombardirane, tamo pijem mljeko, pljujem u plafon, pijem natrijum i ljećim se… Meni dosta svega … Ja prolećer … Kuća pusta … žena dala sve za 8.000 kuna i oćišla u Sarajevo… Moj finji šifonjer, moj finji radio, sve je to oćišlo … Ja hoću mira…
Posle nam poče pričati kako se pije. Taj izgubljeni lekar mnogo nam je jada zadao. Nikad nije hteo da kuva špric pre davanja injekcije.
Kad partizan dobije pegavac on samo klimne glavom:
— Vot njičevo. Vot samo pihavac!
Ovakvi lekari nam stvarno ne služe. Trebalo bi ga »demobilisati«, kako on kaže.
PETAK, 26 FEBRUAR
Pokret. — Stigao je Gojko. Naš pravac je izmenjen.Težak udar. Srbiju ćemo kasnije videti nego što smo mislili. Dockan u noći Gojko nam saopštava:
— Konjic bismo mogli da zauzmemo. Naši su osvojili Stari grad sve bunkere, ali se Nemci životinjski brane. S njima su četnici i Italijani. To nije sve. četnici su izvršili veliku koncentraciju iznad pruge i udarili nas s leđa. Hercegovačka i sandžačka brigada vodile su krvave borbe u Bijeloj. Četnici uporno drže položaje. Pored onih starih bradatih, doveli su decu od četrnaest i petnaest godina. Jurišaju s poklicima:
— Dole Staljin! Nećete paliti naša sela!
Izginulo ih je masa. Ali i naši stradaju. Iz Hercegovačke brigade je 120 ljudi izbačeno iz stroja. Dva bataljona su napadala grad, a tri su držala položaje izvan grada. U jednoj četi je ostalo svega 13 ljudi. Kad je trebalo ponovo vršiti juriš ta četa je bila pošteđena, ali se tih 13 ponovo javilo na juriš. Poginuo je komandant Mostarskog bataljona, junak Miloš Kovačević, a u Prvom bataljonu i komesar i komandant.
Krvavaće borba biti s tim banditima. Neprijatelja ne treba potcenjivati. Nemci su se u Konjicu ogorčeno branili. Mi smo bacali i tenkove u borbu, »štuke« su nam nanele velike gubitke.
Danas mi je došla do ruku Staljinova dnevna zapovest od 23 februara:
»Nemačka armija dobila je snažne udarce, ali neprijatelj još nije pobeđen. On prelazi u protivnapade, pokušava da se zadrži na odbrambenim položajima i može da pokuša i s novim avanturama. Eto, zašto nema mesta bezbrižnosti. Sovjetski narod se raduje pobedama Crvene armije. Ali borci, komandiri i politički radnici dobro pamte reči druga Lenjina:
1) Ne opijati se pobedama i ne poneti se.
2) Učvrstiti pobedu.
3) Dotući neprijatelja.«
SUBOTA, 27 FEBRUAR
Prozor. — Izdali smo danas naređenje za novi pokret. Teški ranjenici prebacuju se u Prekaju, natrag u Krajinu. Napisali smo opširno pismo svima političkim komesarima i objasnili im situaciju. Podvukli smo situaciju na severa.
Stigao je kurir Leka Popović iz Glavnog štaba za Hrvatsku. Naši su povratili Korenicu, Udbinu, Lapac, Mazin, Ličko Petrovo Selo, Rakovicu.
Ranjenike ćemo ostaviti negde na Srnetici.
Što se tiče naše situacije na ovom frontu, jasna je. Nećemo ići preko pruge, četnici su se koncentrisali. Morali bismo se probijati s velikim naporima. Pravac: na levo krug, pa udri neprijatelja tamo gde se ne nada! Samo brzo raditi.
NEDELJA, 28 FEBRUAR
Prozor. — U teškom smo položaju. Od Vakufa Nemci i ustaše svim silama trude se da se probiju u Prozor. Nemci otpočeli novu ofanzivu u Krajini. Zauzeli su Oštrelj. Zato u osam časova dobijamo novo naređenje.
Obustaviti pokret! Obustaviti mobilizaciju kola i konja! Ranjenici ostaju ovde do daljeg naređenja.
Odozgo od Vakufa grmi. Jasno se čuje puščana paljba. Neće ih naši propustiti. Dole, u dolini kraj druma, leži skoro 4.000 naših ranjenih i bolesnih drugova, a od toga dobra polovina se ne može kretati sem na konju i kolima. Zamišljeni smo, ali vidimo izlaz iz situacije.
U 14.00 časova novo naređenje: Teške ranjenike preko Grahova i Srba prebaciti u Liku. Pravimo raspored. Ja bih morao ići prvi u Liku. Polazimo u grad. Sreće nas Gojko na motoru i maše rukom, opet se obustavlja pokret. A gore na Makljenu ključa. Svraćamo kod Terzića.
Neprijatelj zauzeo Drvar. Ugrožena nam je veza s Likom. Izbio je i na Ovčar na Srnetici i spušta se u Glamočko Polje. Ovo je nesumnjivo ofanziva većeg stila, druga etapa.
Pripremaju se za napad i od Sinja, i od Ljubuškog. Udaraju pravo na naše komunikacije, a one su izdužene: sever — jug.
U osam sati uveče dobijamo još jednu tešku vest. Nemci su izbili na Kobilu, devet kilometara vazdušne linije od Prozora. Mogu nas gađati haubicama. Srećem d-r Vajsa, šefa saniteta Sedme hrvatske divizije:
— Ljudi su nam strahovito iscrpeni. Četvorica su danas naprasno umrla. Bili su četiri dana i četiri noći na položaju, u snegu…
Ne može se na položaju izveštaj napisati. Mrzne se mastilo u nalivperu.
Ponovo svraćam kod Terzića oko deset uveče. Drugovi spavaju. Malo pre smo svi zaključili:
Nema ćorsokaka za nas. I ovo ćemo savladati!
Terzić poručuje nekom na položaju Sedme divizije:
— Svi do jednog izginite, ali nemojte pustiti neprijatelja u dolinu.
Znate ko je dole! Drug Tito to od vas traži.
Vraćam se po mraku. Gore na planini ječi. Hoće li izdržati naši?
Hoće, hoće!
Tu je i slavna Prva dalmatinska, tu je Treća krajiška, Drvarska brigada iz žarišta ustanka u Bosni. Tu su Banijci. Bije se jedna od najotsudnijih bitaka našeg rata.
Ovde, kraj druma u selima, mirno spava 4.000 ranjenika, naših dragih drugova.
Mi ćemo ih spasti!
Švabe neće proći. Oni će biti zaustavljeni i daleko odbačeni.
PONEDELJAK. 1 MART
Prozor. — Tri juriša su naši vršili na Kobilu, tri puta su Nemci povraćali položaj. Konačno je ostala naša. Ali situacija u osnovi nije mnogo izmenjena. Gore su Nemci. Idu kao fanatici, nadiru preko grebena, jurišaju nemilosrdno.
Sigurno će opet pokušati da se probiju. To se pokazalo posle podne. Zauzeli su na našem desnom krilu Crni Vrh, jedan od ključeva naše odbrane. Pred mrak je palo i Vilića Guvno.
Čitav nam front visi o dlaci. Još malo pa će nas baciti u ovu prozorsku rupu.
Teške su vesti sa severnog fronta. Posle Oštrelja pala su i Mliništa. Neprijatelj se spustio u Drvar i Mokronoge, a takođe i u Glamočko Polje. Zato nam je sinoć i došlo naređenje o obustavi pokreta za Hrvatsku.
Ali, ima i drugačijih vesti. Stigao je major Đokić, sada načelnik štaba VII divizije, s Jablanice. Priča o herojstvu naših drugova iz II srbijanske. Trebalo je preći Neretvu, a prelaz je branio jedan italijanski bunker. Naši su sa šest puškomitraljeza i dva mitraljeza držali na oku otvore na bunkeru, a politkom brigade Aleksa i zamenik komandanta Lune prvi su se navezli na brzu Neretvu splavom. Sav im je splav bio izrešetan, ali su se prebacili na onu obalu — za njima još dva bataljona bez gubitaka. I bunker je bio likvidiran.
Povrh svega sada su se pojavili i četnici kao strvinari od pravca Mostara. Bajo Stanišić napadao je prekjuče na položaje Druge dalmatinske brigade desnom obalom Neretve. Dalmatinci su ga lako odbacili.
Od neobičnog je značaja hvatanje zapovesti »Glavnog štaba četničke narodne vojske za Crnu Goru i Hercegovinu« sa sedištem u Mostaru.
Ovu zapovest je potpisao Bajo Stanišić, a zaplenili smo je kod nekog potporučnika Dragićevića, koji je s dva pratioca išao na položaj. Zbog aljkavosti nekog komandanta bataljona u Drugoj dalmatinskoj, četnici su pobegli prilikom sprovođenja iz štaba brigade u štab divizije, ali njihovo naređenje je ostalo. To je jedan od najvažnijih dokumenata
koji smo dosad uhvatili, ali ujedno je najbesramniji. Na kraju naređenja stoji:
»London je sinoć odobrio saradnju sa 33.«
U ovom dokumentu se otkriva šifra:
»11 su Nemci, 22 Italijani, 33 ustaše, 44 domobrani, a 55 muslimanska milicija.«
U istoj zapovesti naređuje se četničkim snagama da nas napadnu 27 februara. Govori se i o sadejstvu nemačke avijacije.
Znali smo i ranije ko je »jugoslovenska« vlada u Londonu, ali ovo krvološtvo nas naročito boli u ovom trenutku. Ona otvoreno odobrava saradnju s Nemcima i ustašama da bi bili poklani naši ranjenici.
Sramna je uloga engleske vlade. Njena radio stanica služi za slanje ovakvih naređenja dok mi kidamo prugu koja je baš za engleske i američke snage u Africi od životne važnosti.
Ovo će još više ogorčiti naše borce, naš narod. Tek će rat nastati kad se napijemo londonske krvi. Psi nad psima. Ali, moramo ćutati.
Treba stvari posmatrati dijalektički. U međunarodnim srazmerama treba gledati na situaciju. Kod nas su suprotnosti najzaoštrenije. Ali, stiće razvoj u svetu na nivo naše zemlje. Onda će svaki naš borac slatko vraćati milo za drago tim banditima iz Londona.
Borbe s one strane Neretve bile su neobično oštre. Hercegovačka brigada imala je skoro 100 izbačenih iz stroja. I Sandžačka je bila u teškom položaju, ali se izvukla.
Danas je Prozor ponovo bio tučen iz vazduha. Ali žrtava nije bilo.
Krenuo sam u grad. Po staklu i crepu prelazi kamion. U njemu pesma.
To stiže Četvrta proleterska da odbrani ranjenike. Ona je napadala s Petom crnogorskom Konjic, ali je izvučena iz grada i odmah prebačena na naš front. Pitam jednu mladu partizanku iz koga su bataljona:
— Zar ne znaš? Mi smo iz slavnog Drugog bataljona!
Taj je bataljon prvi prodro u Livno. Taj je bataljon skoro sav obnovljen otkako je pošao iz Crne Gore. Sagoreo je u jurišima na bunkere.
Dolazi i Druga proleterska brigada.
Kod Terzića zatičem Koču i Fiću, Peka i Mitra. Zanimljivo je posmatrati te naše junake. Koča ćuti, peče ga Konjic, a Peko nekako samouveren. Simpatični i jedan i drugi. Zasedaju i razrađuju ratni plan. Bili su juče, u dolini Rame, na sastanku kod druga Tita, Marka, Đida, Crnog.
Tu je donesena odluka kako da se probijemo iz neprijateljskog obruča.
Sve naše jedinice se povlače s leve strane Neretve i ruše mostove. Udarićemo svom snagom na sever, protiv Nemaca.
Peko će udariti u centar, osvojiti Kobilu i Vilića Guvno, a Koča će se s desnog krila napadati i preseci komunikaciju Vakuf — Travnik. Samo njegove dve brigade mogu da stignu tek prekosutra ujutru, a napad mora biti istovremeno. Zasada nemamo tačnih podataka o neprijatelju.
Još nismo uhvatili ni jedan »jezik« — zarobljenika. Ali se računa da ima 6.000 Nemaca. Idu novim putevima, povrh kosa, napadaju noću.
Težak nas posao očekuje.
— Ovo je bitka za ranjenike! — veli Koča.
— Moraćemo prvo frontalno napadati, pa onda manevar! — doodaje Peko.
Gledam naše drugove. Ovo nam je jedan od najotsudnijih dana.
Velika je odluka donesena. Teško je i Koči i Peku. Frontalni napad na Nemce!
Stotine naših drugova će pasti, ali se bitka za ranjenike mora dobiti.
Drugovi su dobili nalog od Tita da se vojsci politički objasni značaj bitke.
Borci Četvrte crnogorske su drugu Titu odgovorili:
— Nećemo ih pustiti, pa makar svi izginuli!
UTORAK, 2 MART
Prozor. — Čitava planina iznad Prozora grmi. Svratio sam u Ripce, sedam kilometara od grada, da obiđem teške ranjenike i pegavce. Sreo sam Mijata Vuletića. Osluškivali smo borbu. Jasno se čuje naša »Breda«.
Neprijateljski mitraljez se jače čuje, jer vetar duva prema nama. Oštrina borbe se ogleda u tome što nema mnogo puščane paljbe. Bombe, automatsko oružje, pa juriš.
Kraj manastira u Šćitu sede ranjeni drugovi i sunčaju se. Manastir je oštećen. Dve su ga bombe udarile, a jedna od sto kilograma napravila krater širok šest metara ispred zgrade.
Stari je bio u manastiru za vreme ovog bombardovanja uoči napada na Prozor. Imamo sreće. Jedna je bomba udarila u manastirski konak i probila se do prizemlja, zadržavši se na tavanici ispod koje su bili drug Tito, Crni i još nekoliko drugova iz Vrhovnog štaba — i nije eksplodirala.
Bombardovanje su izvršili Italijani. A, evo, kako je do njega došlo. Na nekoliko dana uoči
napada na Prozor, u manastiru se nalazio štab jedne dalmatinske brigade. To su znali i neki domobrani, koji su posle Teslića prešli u Drugu dalmatinsku. Oni su iste noći pobegli u Prozor i obavestili Italijane da se štab Druge dalmatinske nalazi u šćitu. Dok su Italijani obavestili svoju avijaciju, dalmatinski štab je otišao, a uselio se Vrhovni štab.
Inače, krivci su kažnjeni. Prilikom zauzimanja Prozora ova tri domobrana nađena su mrtva u jednom bunkeru. Poginuli su u toku borbi. Ta neeksplodirana bomba još uvek stoji u dvorištu manastira. Mijat ja smo je gledali.
Borba na planini je bila sve jača. Podne je davno prevalilo. Razgovarao sam sa ranjenicima. Gledaju planinu samouvereno. Znaju da će ih naša vojska odbraniti. Jedan Krajišnik veli:
— Mi se ovde plašimo aviona, a oni se na planini za nas tuku, dajte nam puške da im pomognemo …
Posle sastanka krenuo sam preko doline Rame za Duge. Divna dolina. Rama ima nekako crnu boju. Izgubio sam put, mrak se već spuštao, pa sam morao da okrenem ka Prozoru preko brda. Sreo sam jednog starog muslimana. Pokazuje mi put. Pitam ga koga ima kod kuće.
— Petnaestoro siročadi. Četnici mi tri sina zaklali!
I zaplaka se starac.
U Prozoru saznajemo nove stvari. Danas nam je stvarno najodlučniji dan. Nemci su ceo dan jurišali. Jedan nepotpuni bataljon sasvim je bio ovladao Vilića Guvnom i došao na dva – tri kilometra od serpentina iznad Prozora.
Drugi bataljon Četvrte crnogorske srećom je već bio krenuo i susreo se s Nemcima. Borba je bila neobično žestoka.
Stalno su jurišali i jedni i drugi. Malo je ljudi poginulo od vatrenog oružja, većinom od bajoneta i noža. Posle okršaja od sedam sati naši su konačno zavladali Vilića Guvnom. Sem Crnogoraca ovde su se junački tukli i Krajišnici.
Zbacili su zajedno Nemce i zavladali ovom kosom.
Da je crnogorski bataljon zakasnio za jedan sat, Nemci bi bili u prozorskoj kotlini. Ubijeno je preko 100 Nemaca. I mi smo imali teške gubitke, 28 mrtvih samo Drugi bataljon. Poginula je i Đokićeva. Setih se reči one drugarice:
»Mi smo iz slavnog Drugog bataljona«.
Besmrtnu slavu stekao je danas ovaj bataljon. Spasao je stvarno ranjenike. Glavnu težinu borbe izdržali su stari borci. Oni su Nemce dočekivali. Na jednoj koti poginulo je četrnaest komunista. Nisu hteli da se povuku. Svi su izginuli, ali su zadržali neprijatelja, dok se naši nisu pribrali. Ne smeju se zaboraviti imena ovih četrnaest heroja.
Sreo sam večeras Zogovića. Tužan je, skoro plače. Štamparija »Borbe« je zakopana. Društvo se rasturilo. Svaki otišao novim poslom.
Uteših Radovana:
— Iz tigla model 1896 koji smo zakopali nići će rotacija u »Novom vremenu« …
Neka me tuga obuzela, četrnaest komunista na Vilića Guvnu, naš tigl u zemlji… Kroz teške dane prolazimo, ali istoriske. Svaki čas trebaurezati u sećanje, sve moramo zapisati.
Neka se vidi kako se bore partizani Jugoslavije.
Drug Tito je večeras napisao pohvalu Crnogorcima i Krajišnicima za ovo besmrtno delo.
Noćas, kasno, saznao sam da su Nemci izišli iz Konjica i otpočeli žestoke napade u pravcu Ostrošca i Rame. Hoće da nam na tom sektoru probiju front. Švabe neobično uporno napadaju. Na ovom sektoru se nalazi Pero Četković s Petom crnogorskom i Desetom hercegovačkom.
Morali smo hitno ostaviti Ćetkoviću i dva bataljona Druge proleterske. Na ovom pravcu sem Nemaca, ima i ustaša i četnika.
SREDA, 3 MART
Prozor. — Opet idem u Uzdol, ovog puta da obiđem pešake. Na starom mestu, kraj potoka, napio sam se vode s onog kamenog izvora, umio se u potoku i zagledao se u vrbe — već su pupile — kad odjednom nalete sedam »Štuka«.
Fijuk me potseti na Beograd. Tukle su brdo iznad mene. Po svoj prilici Nemci su osetili da se danas priprema naš protivnapad. Tukli su položaje koje je posela Prva divizija. Došla je
na vreme. Jedno pola sata »Štuke« su zujale, pa se izgubiše. Taman sam se izvukao iz hrpe opalog lišća, kad se avioni vratiše; sem »Štuka« još pet »Dornie-a 17«. Ovog puta nisu bombardovali.
Zatekao sam štab Četvrte grupe. Održali smo sastanak. Vredno rade ljudi. Drže čak i časove iz vojne teorije. Kažem im da je glavni cilj bolnice da što pre vrati ranjenike u jedinice, ali drugovi mi vele da ranjenici sami traže da uče. Hoće da otpočnu kurs o razvoju narodnooslobodilačke borbe.
Moral ranjenika dobar. Vide ljudi jasno šta se sve za njih radi. Ali najlepša je stvar prilog lakih ranjenika teškim.
Dok su laki ranjenici preko dana bili u šumi gde su se sklanjali od aviona, napravili su oko sto nosila i poslali ih svojim drugovima koji ne mogu da se kreću.
Govorio sam drugovima o naporima koje naša vojska čini za ranjenike:
— Evo, sada, za koji minut, treba da otpočne naš opšti napad…
Proliće se krv opet za vas … I bolnica je front… Neka žrtve ne budu uzaludne … Pođimo za primerom naših drugova na položaju …
Vraćao sam se predveče u Prozor. Makljen i okolna brda grme. Naš napad je otpočinjao. Raspored snaga je sledeći:
Levo krilo: Osma hrvatska (Baniska) brigada, dva bataljona Treće krajiške, jedan bataljon šesnaeste hrvatske;
Centar: Četvrta crnogorska, dva bataljona Treće krajiške, tri bataljona Druge proleterske, Sedma hrvatska;
Desno krilo: Prva dalmatinska, Prva proleterska i Treća sandžačka. Naš zadatak je da ovladamo kotama Kobila, Crni Vrh i Oglavak.
Uveče kod Terzića saznajemo prve rezultate. Partizani ne vole da napadaju danju. Ipak napad je otpočeo u tri sata po podne, ali je pun zamah dostigao u mrak kada su zatreštale bombe. Ogorčena borba.
Nemci su pokolebani usled jučerašnjeg našeg naleta, ali se bore krvnički. Čute dok im ne dođeš na dvadeset metara, i onda otvore vatru.
ČETVRTAK, 4 MART
Prozor. — Pobeda se nazire. Na jednom mestu je nađeno 105 nemačkih leševa.
Druga proleterska i Prva dalmatinska su na Crnom Vrhu zaplenile dva brdska topa. Kad je Druga proleterska došla na položaj, Nemci su krenuli s tenkovima u napad. Prodrli su do naših artileriskih položaja i naše su haubice morale da otvore direktnu vatru na neprijatelja.
Tek su se onda Nemci povukli. Srbijanci su vršili tri juriša, ali nisu mogli maći Nemce s jedne kose. Tek su prošle noći probili nemačke linije i počeli da ih gone. Nemci su bacili u borbu devetnaest »štuka« ali to nije moglo da zaustavi naše nadiranje. Ovde smo ubacili u borbu zaplenjene italijanske tankete.
Zarobljen jé jedan nemački major s dva gvozdena krsta na grudima. Neprijatelj ima velike gubitke. Ali i mi smo platili ovaj juriš. Imamo do 200 izbačenih iz stroja. Zauzeti su Kobila — Crni Vrh — Oglavak. Nemci se boje naših noćnih juriša. Nikad ne zadane gde zanoće.
Danas je prebegao neprijatelju domobranski oficir Petrović s još nekim domobranskim oficirima, koje smo primili u našu vojsku.
Situacija na našim drugim frontovima je teška. Neprijatelj je prodro u Livno. Tamo je bilo panike. Naše pozadinske vlasti su napustile grad dva dana pre nego što su Nemci stigli.
Oko 600 naših ranjenika i bolesnika trebalo je da se prebaci na Dinaru i Biokovo, ali se povlače u našem pravcu. Četnici s Italijanima nadiru s juga. Vode se borbe oko Imotskog.
Dislokacija naših bolnica je sledeća:
Teški i pegavci su na liniji Ravno — Prozor, a laki s one strane druma Prozor — Rama.
Ozbiljna je situacija u Zvimjači gde ima oko 500 teških i pegavaca.
Pošao sam tamo motociklom po oštrom vetru. Dvadeset i osam kilometara treba da pređem. Taman sam sišao s motora ispred Zvirnjače kad nalete šest »Kapronija«. Pršti drum od mitraljeskih zrna. Neka baba, u crnom plišanom kaputu, juri preko otvorenog polja, sva izvan sebe, pravo prema kućama gde su ranjenici. Otkriće metu. Vičem joj
da stane, ali ona pravo ka kućama gde su ranjenici. Opalio sam joj jedan metak iznad glave. Tada se prilepila uz zemlju kao marka. Posle se izvinjava. Veli ovo joj je prvo bombardovanje.
Selo je puno ranjenika. Neki su smešteni po košarama. Ovde je planina, visina 1.400 metara. Mraz, duva vetar kroz daske. Ranjenici su, istina pokriveni, ali je zima.
U ovoj grupi rad zapinje. Smenismo rukovodstvo. Sastanak biroa je živ. Uviđaju ljudi grešku. Mnogi ešaloni uopšte nisu imali partiske sastanke. Svačega je bilo.
Glavni intendant, bivši kafedžija, ispržio za sebe i svoje pomoćnike pedeset priganica i zalio ih vinom. Uhapsili smo ga.
Vratio sam se po mraku između vrtača, pokrivenih snegom. Jedva sam pronašao drum. I to po škripanju velikih kola, koja vuku tri para volova. U daščari kraj druma gore vatre.
— Hej, dugonja, sedi! — zove me neki dečak s Kozare. Nije mnogo zabrinut. Beži s bratom.
Ne zna se za sudbinu 7.200 izbeglica u Livanjskom Polju. Jedan deo je krenuo na sever ka Grahovu, da se tim pravcem probiju.
U jednom kraju neka starica, varošanka, sedi bezvoljno, kraj nje čovek u šeširu, s kravatom, hrani konje. To je bivši sreski načelnik iz Bihaća d-r Vučić. Kažu da je dobar bio. Spašavao je Srbe. Kad smo mi ušli u Bihać, prišao nam je. A sada se povlači s nama.
Sećam ga se iz Bihaća. Nosio je jednom džak kupusa s pijace, a neki mu se mesari smejali:
— Pazi Vučića nosi džak!
Pitam ga sada kako je. Reče mi:
— Sve ćemo dati za slobodu!
Vratio sam se u Prozor po velikom mrazu. Kraj kuće u koju smo se smestili čujem usklike:
— Živeo!
To je Stari s Markom i Đidom išao na front. Bitka se povoljno razvija.
PETAK, 5 MART
Prozor. — Baš je ovaj Hitler idiot. Misli da će nas uništiti. Jutros u pet dođe oficir iz Vrhovnog štaba Lah i saopšti nam:
— Nemci nadiru od Maiovana ka Ravnom. Došli su na Tikvice, sedam-osam kilometara od Ravnog, sasvim blizu Zvirnjače. Potrebno je izvršiti hitno evakuaciju. Nemci su izbili na Malovan preko visova Vitoroga. Ima ih oko 2.500.
Odmah treba da pođu tri kamiona za Zvimjaču. Nešto razmišljam o Hitlerovoj ofanzivi protiv nas. Idu Nemci uporno, penju se po najvišim čukama, ali nas ne mogu uništiti. Da ne nosimo ranjenike, situacija bi bila sasvim drukčija. Oslobodili bismo i Sarajevo i Mostar.
Nikad se naša vojska nije borila s ovolikim teškoćama. Video bih te naduvene Nemce kako bi se držali kad bi bili u našem položaju.
Terzić nam saopšti nov pravac. Probijaćemo se na sever preko Vraniće ka Centralnoj Bosni.
Žao mi je Srbije, ali šta ćemo. Upućujemo već neke bolničke ešalone u tom pravcu.
Tek što sam izišao iz štaba, a preda mnom se stvori dvomotorna »Savoja«, nije letela više od pedeset metara iznad zemlje. Skočio sam u jendek, skupio se i čekao. Lepo sam video sve one rupe na zelenkastom trupu. Dugi sekundi. Malopre je ovuda prošao jedan autobus za Zvirnjaču. Njega je »Savoja« stigla dve stotine metara od mene i počela da mitraljira.
Bacila je i tri bombe. Svi su iskočili iz autobusa, niko nije ranjen, ali je kiler izbušen na tri mesta. Pola sata kasnije otpočelo je jedno od najjačih bombardovanja Prozora. Navalile su »štuke« s »Dornie«-ima. Bačeno je preko 200 bombi, šta će ostati od tog gradića?
S nama je nemački major Šteker, koga je zarobila Druga proleterska. Gonio nas je prošle zime ka Romaniji, a sada je u našim šakama. Držise naduveno, ali priznaje:
— Vaša vojska je dobro vođena. Tito dobar strateg. Vi imate jedinstvenu komandu…
Pita otkuda nam tolika municija za haubice.
— Zaplenili smo od vaših saveznika Italijana.
— Oh, libe Italijener! — uzvikuje Prus.
Polazim u grad da pronađem 5.000 ljudi koji treba da nose jednu grupu od šest stotina teških ranjenika ka selu Cvrču na sever. Sada više ne možemo upotrebljavati ni kamione. Nema puteva. Nemam ni ljude koji će izvršiti tu mobilizaciju. U pećini nalazim Krsta Popivodu, Švabića i ostale naše drugove. Formiramo na brzu ruku jednu četu od oko pedeset ljudi, 15 iz komande mesta, 15 kurira, a ostale našao sam u pećini. Krenulo je i nešto šofera. Ovu četu su poveli skojevci. Među njima je i Švabić.
Ali tek što su oni otišli stiglo nam je novo naređenje:
— Na levo krug! Idemo preko Neretve. Pravi se most kod Jablanice!
Tamo treba slati sve ranjenike.
Naši su zauzeli Pidriš. Neprijatelj je evakuisao Vakuf. Prva divizija je bila izbila do Sarajvilića i Bistrica, ali su Nemci vršili žestok protivnapad kod Zdinaca. Izgleda da su Nemci ubacili velika pojačanja. Prva dalmatinska ih junački tuče. Nanela je Nemcima snažan udarac, ali i sama je imala velikih gubitaka.
Čitam od Veljka pismo Osme hrvatske brigade. 50% ljudi izbačeno je iz stroja usled iznemoglosti i hladnoće. U Sedmoj brigadi osam drugova je umrlo na položaju. Jedan je danas, nedaleko od naše kuće,zastao, prostro ćebe i umro.
Osma hrvatska brigada
SUBOTA, 6 MART
Prozor. — Sada otpočinjemo nezapamćenu akciju u bilo kome ratu. Neprijatelj je oko nas sa svih strana. Od Vakufa Nemci, od Konjica Nemci i četnici, od Ravnog Nemci i legionari, od Duvna Italijani i četnici. Stešnjeni smo u kotlinu Rame. Pred nama je kanjon Neretve.
Brza reka, široka 80 metara, s one strane litice Prenja visokog preko 2.200 metara. A svuda po čukama četnici. Ostaje nam još nebo, ali i ono je prepuno aviona od zore do mraka.
Da bi situacija bila još teža — imamo preko 4.500 ranjenika i bolesnika. Sve do poslednjeg moramo ih spasti. Do Jablanice, gde se žurno pravi most, možemo ih preneti kamionima, ali kako dalje?
Litica, samo kozja staza. Kola ne mogu, ali konj može. Samo gde su konji? Ovaj kraj je strahovito opljačkan, nigde nema konja. Muslimani su dali sve što su imali. A neka katolička, ustaška sela, pobegla s ono malo konja što im je od četnika preostalo, u planinu.
Mi nemamo više od 300 konja, a najmanje 2.000 ljudi treba preneti na konjima. Ovih ostalih 1.700 možemo nositi. Na jedna nosila dolazi po propisu osam nosača, dve smene na svaka nosila, to jest treba nam 13.000 ljudi, a u ovom srezu poklano je od četnika skoro 3.000 muškaraca, skoro hiljadu otišlo u partizane, tako da je teško naći muškarca u čitavom selu.
Eno, grupa skojevaca sa Švabićem na čelu vratila se tek jutros. Polovinu patrola nismo mogli da obavestimo da se obustavlja evakuacija u severnom pravcu. Patrole skupljale čitavu noć i dovele 5 (pet) ljudi, umesto 5.000 (pet hiljada)!
Težina našeg zadatka će se osetiti tek kada se spustimo u Jablanicu.
Mnogo će naših drugova izginuti držeći otstupnicu, mnogo će izginuti jurišajući na litice Prenja da bi probili put ranjenicima. Zato treba raditi brzo i energično. Težak zadatak. Ali da se rešiti! Ima mogućnosti.
Samo zavisi od ljudi. Kako su kineski partizani u svom velikom maršuprešli reku Tatu…
Eto, o tome sam razmišljao dok sam išao do Uzdola da obavestim Božu Ljumovića i Krausa o promeni situacije. Setio sam se i onog vica koji sam Gojku jutros rekao:
— Iz ovog sosa samo će nas spasti zaštitnici Saniteta Sveti Kuzman i Damjan!
U Uzdolu nova briga, kako koja grupa prolazi ovim krajem ona ostavlja pegavce i tifusare za sobom. Već ih ima preko 50. Nemaju ni lekara ni hrane.
U Donjoj Vasti Četvrta pešačka grupa. Čekaju ljudi na pokret ka Jablanici. Krećem za Gračanicu, drum Prozor — Rama. Prilično je strm kanjon Rame.
Neobična je ova reka Rama. Još uvek valja mrtve Italijane. Danas ide jedan Banijac, go i bos, pored reke iz koje viri mrtav Italijan.
Banijac bez predomišljanja gazi u brzak, izvlači mrtvaca, skida mu odelo, cedi ga i nosi sobom. Mnogo su Banijci pretrpeli. Stalno umiru od zime i gladi. Na položaju ih je opet nekoliko umrlo…
Ali, moral im ne popušta. Sreo sam danas na drumu njihovu Sedmu brigadu.
Iznemogli, iscrpeni, ali pevaju.
U Gračanici sretam Crnog i Marka. Marko mi priča kako su Tito, Đido i on svratili u jedan mlin. Tu zatekli neke Banijce. Pita Tito jednog odakle je, on odgovara. A kad Tito ode, Marko reče tom drugu:
— Znaš li da si razgovarao s Titom?
— E, baš sam strina! Kako sam ga dočekao? Sedećki!… E baš se obrukah.
Odoše Banijci niz drum ka Neretvi. I odatle ozbiljne vesti. Nemci su jutros ušli u Ostrožac, desetak kilometara od Rame, nedaleko od našeg mosta…
Pero Cetković im je zabacio Desetu hercegovačku za leđa, preko Bitovnje, pa će se morati povući…
Prave nam Nemci mnogo teškoća, ali i mi njima. Polomili smo im jednu od najvažnijih pruga, posle smo ih lupili kod Vakufa, teško ih osakatili u otvorenoj bici, moraju se čuditi kakvu taktiku vodimo, stvarno smelu i dobru.
Sada guramo gde se ne nadaju — uz liticu pa u Hercegovinu. Tući se ionako moramo, pa onda bar lupajmo po Italijanima i četnicima, koji su gori vojnici od Nemaca. Ne znači ovo da mi izbegavamo borbu s Nemcima. Sećaće se dugo Vakufa. Ta bitka je demantovala i onaj vic koji su pravili neki drugovi:
»Rusi tuku Nemce, Nemci nas, a mi — Italijane.«
Ustvari, i Rusi i mi bijemo i Nemce i Italijane. Kolike muke zadajemo Nemcima priča Avdo Humo koji je ovih dana došao iz Sarajeva:
— Kad su naše divizije izbile na prugu, u Sarajevu i Mostaru je nastalo veselje. Narod više ne ferma vlast. Slobodno se šetaju građani i posle policiskog časa .. ,
Vratio sam se u Prozor. Prvi put posle mnogo dana oblačno, čak i sneg promiče. Ovo nam je s jedne strane dobro, avijacija nam neće smetati, ali za ranjenike ne valja. Goli su i bosi.
Organizmi su im iscrpeni, pa im sada još treba grip …
Zvirnjača još nije evakuisana. Mora se brzo raditi. Samo nema Gojka. Trebalo je da se vrati još u dva posle podne, ali ne dolazi.
Najzad se javlja u ponoć. Dok je išao motorom ka Jablanici, da ispita u koje se zgrade mogu da smeste ranjenici, četnici osuli paljbu s čuka.
Brzo se sa šoferom bacio u jendek. Punih osam sati fijukali su četnički meci iznad njega. Tek kad se smračilo uspeo je da se izvuče.
Most će biti gotov u ponoć. Tada će naše prve jedinice preči. Zlatnim slovima ćemo ispisati ovaj dan.
NEDELJA, 7 MART
Prozor. — Naša protivavionska odbrana popustila. Sneg se topio, sunce se probilo i dovelo avijaciju. Mislim da nijedan naš grad u tako kratkom roku nije toliko mnogo bombardovan kao Prozor.
Danas je 2.000 zapaljivih bombi sasuto na mestašce koje nema više od 100 kuća.
Razgovarao sam jutros sa kapetanom Gavrilčenkom. On je Rus, a prešao je na našu stranu kod Bosanskog Novog. Prvo nam je izneo 1.000 granata za haubicu, a kad smo mi naišli komandovao je čitavoj posadi da legne. On je izišao napred i predao se:
— Zelja mi je da odem u svoju domovinu i da se tamo borim protiv Nemaca, ali, i ovde ih bijemo …
Gavrilčenko je krupna ljudina, ima neobično mnogo vojničkog u sebi.
S onim svojim žutim širokim brcima mnogo liči na Mahina u mladosti.
Gavrilčenko se dosad dobro pokazao. Neobično je precizno gađao u bici na Prozoru. Tu smo ispalili preko 1.000 zrna. Tukli smo Nemce italijanskim granatama koje smo zaplenili u Prozoru i Jablanici. Osovina Rim — Berlin!
Setih se šta su Srbijanci napravili kad su zarobili oko Pidriša Nemca, majora. Svezali mu ruke, a konopac dali jednom Italijanu zarobljeniku. Posle Srbijanac pogledao u konopac i rekao:
— Osovina Rim — Berlin!
Čudni su ti Italijani. Ima ih u Prozoru 650. Čuva ih, odnosno ne čuva ih, 12 partizana. Preko dana zbog avijacije svi se Italijani razbeže po brdima. A uveče se sami vrate na večeru. Mi u čitavom Prozoru imamo vrlo malo naoružanih ljudi.
— Mogli bi vlast preuzeti u Prozoru da su vojnici! — veli Vlatko.
Došao je večeras Sabljić koji je bio s »Borbom« u Drinićima i saopštio mi tešku vest:
— Milušić i Ante poginuli su pre dva dana. Bili su poslati preko Jablanice da uhvate vezu s Dalmatinskom brigadom radi zakopavanja štamparije, ali se više nisu vratili. Poslata je druga patrola da vidi gde su oni, ali na nju su četnici otvorili jaku vatru…
Poginuo je naš »gluvač« — Milušić, Valjevac, učesnik u štrajku đaka valjevske Srednje poljoprivredne škole, jedan od najboljih kurira koje smo imali. U poslednje vreme se počeo silno da izgrađuje. I Ante je bio dobar čovek. Radnici u Drinićima predložili su ga za sekretara partiske jedinice.
Sabljić je doneo izveštaj o našem prodoru na levu obalu Neretve.
Prvi su prešli Dalmatinci.
Druga proleterska brigada je razbila pet četničkih »brigada«. Ubijeno je oko 40 bandita. Druga dalmatinska je ubila 60, a zarobila 12 četnika. Italijani su četnicima bacili hranu i municiju padobranima, samo je to palo u naše ruke. Most na Neretvi prvo su prešla dva bataljona Druge dalmatinske, zatim čitava Druga proleterska, pa onda druga dva bataljona Dalmatinaca.
Srbijanci su odmah krenuli ka selu Krstaču, uz padine Prenja, a Dalmatinci su širili mostobran. U zoru su Srbijanci ovladali Krstačom i bočnim udarom pomogli Dalmatincima da razbiju četnike kod Neretve. Srbijanci su nastavili nadiranje i na sedlu Štrblini ponovo probili četnički front. Sada nadiru ka Idbaru.
Na desnoj obali Neretve naši tenkovi su se probili u Karaulu, gde se nalazila jedna četnička brigada i napravili darmar. Mislili četnici da im to dolaze njihovi saveznici Italijani, pa se čak postrojili da ih pozdrave, a naši otvorili vatru po njima, šteta što te tenkove ne možemo da vučemo preko litica. I haubice ćemo morati ostaviti. Gavrilčenko sada bije četničke položaje, drži baraž dok se mi prebacimo.
Izbaciće 1.500 zrna, koliko nam je još ostalo, pa će posle haubice — u Neretvu. Manje će rđati u vodi nego u zemlji, a teže će ih i neprijatelj naći. Kako će se naši artilerci osećati kad budu spuštali u vodu drago oružje?
Ali, biće haubica i s one strane Neretve.
U sanitetu radi d-r Miroslav Šlezinger, poznati epidemiolog iz Zagreba, Jevrejin. Kao stručnjaka — ustaše su ga uzele u službu i on im je predložio da 70 jevrejskih lekara pošalju u Bosnu da rade na suzbijanju tifusa. Ustaše su pristale na to. Tih 70 jevrejskih lekara sa svojim porodicama su možda jedini zagrebački Jevreji koji su ostali u životu.
Ostali su pobijeni u Jasenovcu! Od tih 70 lekara kod nas se nalazi već 20. Prilazili su nam kad smo osvajali pojedine gradove u Bosni. Dvaput smo Pećigrad napadali da bi Šlezinger došao do nas. On nam je poručio da je to najbolji način da dođe u partizane.
Najzad nam je treći napad uspeo posle pada Bihaća. Šlezinger se vredan pokazao, a tako isto i njegova ćerka. Žena mu je umrla u Petrovoj Gori na nekoliko dana pre početka ofanzive. Priča mi Šlezinger:
— Uvek je ona gledala iz Pećigrada na Petrovu Goru i govorila:
»Tamo nam je mesto«. A kada smo došli radila je neumorno, nije pazila na svoju žuč, nije držala dijetu — i umrla je… Ali, milo mi je što je i mrtva poslužila partizanima.
Ranjenici na Petrovoj Gori skriveni su u bunkere, priča d-r Šlezinger, ali kad su svi bili uneseni u bunkere ostao je trag po snegu… Tada su drugovi stavili sanduk drugarice šlezinger ispred ulaza u bunker, kako bi ustaše i Nemci mislili da stope vode samo do kovčega…
Nastavak na:
Ratni dnevnik II/VI – ČETVRTA OFANZIVA IV – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944
