Home Uncategorized Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV – Ratni dnevnik II/VI-1941-1944

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV – Ratni dnevnik II/VI-1941-1944

182
0
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV -
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV -

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV

– Ratni dnevnik II/VI-1941-1944

PONEDELJAK, 8 MART

Prozor. — Neprijatelj sve jače steže obruč. Ravno je palo. Tu idu Nemci i legionari, a u Duvnu su Italijani i četnici. Najhitnije moramo isprazniti celu prozorsku kotlinu. I Nemci su aktivni od Vakufa, čitav dan je tukla žestoka artileriska paljba. Nemci su opet jurišali na Treću krajišku, ali su ostavili 80 mrtvih.

Sandžaklije su uništili nemački tenk od 32 tone.Pogodio ga naš protivtenkovac. I danas je avijacija bila neobično aktivna. Na Prozor je bačena masa bombi. Prosto ne zna čovek šta to oni još tuku u tom gradiću. Poginuo je jedan Italijan, zarobljenik.

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV -
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA IV –

Večeras u sam mrak sedam nemačkih aviona napravili su pustoš u Jablanici. Privukli su se u sumrak, zasuli bombama most, gradić, prilaze, baš kada se prva kolona ranjenika kretala s Osmom baniskom brigadom. Ne znamo tačno koliko smo imali gubitaka, izgleda oko 20 mrtvih i 40 ranjenih. Most nije oštećen. Sinoć su prešle Prva proleterska brigada i Četvrta crnogorska da prošire mostobran s one strane Neretve.

Pred samu ponoć dobili smo vest da je neprijatelj krenuo od Ravnog preko Raduše. Terzić naređuje:

»Hitno morate evakuisati ranjenike iz šćita i okoline«.

Ima oko 200 ranjenika i 600 pegavaca. Krećem tamo zaplenjenim italijanskim kamionom. Stalno se kvari. Pravljen je za Afriku, ima specijalnu spravu za usisavanje prašine iz motora. Ali je zapao ovde kod nas. Eto, Musolini mora da šalje na naš front materijal namenjen za afrički front. Još jedan primer za mister Čerčila kako niu olakšavamo situaciju u Africi.

U Šćitu sve spava. Budim komandanta i političkog komesara. Zamoreni ljudi zaspali su pre pola sata.
— Drugovi, do zore moramo sve evakuisati. Sve što može pešice neka ide da ne bi palo neprijatelju u ruke!

Ušao sam u samostan i probudio lekare.

Evakuacija brzo teče. Stojim u hodniku i gledam kako bolničarke iz sobe izvode pegavce. Udara zadah isparenog odela i sveže mokraće.

Ti ljudi treba da idu pešice, a ne mogu sami da naprave ni pet koraka.

Neki su u nesvesnom stanju. Jedan pođe pravo prema strani na kojoj je avionska bomba otrgla zid kroz čitava tri sprata, tako da se spol ja vidi unutrašnjost sobe. Kraj kamiona gužva. Neće šoferi, neće italijanski zarobljenici da unose u kamion drugove bolesne od pegavca.

Boje se zaraze. Skoči doktor Stanko Martinović i poče da unosi jednog po jednog druga.

Što više ljudi moramo spasti!

U kamion je stalo 28, jedan preko drugog, ječe, stenju … Ograda će da prsne, uvezujemo je konopcima …

Stanislav Stanko Martinović
Stanislav Stanko Martinović

Kolona pešaka već kreće. Klimaju ljudi glavama, drže ih bolničarke ispod ruke, odoše u mrak. Gledam im noge. Na svakom desetom cokule ili opanci, ostali bosi i u čarapama. A noć je hladna. Potok, dole u šumi, sleđen je. Ponovo me ščepa neka divljačka mržnja prema Hitleru, prema londonskim emigrantima.

Ovakvi, plemeniti ljudi moraju da propadaju.

Do zore su svi pošli sem sedamdesetorice. Nije bilo dovoljno mesta u kamionima. Moraće se po njih još jednom doći.

UTORAK, 9 MART

Prozor. — Primičemo se odluci: Hoće li se ili ne uspešno svršiti prebacivanje preko Neretve?

Neprijatelj je osetio naš manevar. Ljut je što smo ga nadmudrili. Mislio je — odosmo na Bugojno, pa sada hoće da nas stigne. Na čitavom severnom frontu žestoko navaljuje. Već
se vodi bitka za visove Raduše koji se vide iz Prozora. Napada i od Vakufa. Juriša ponovo na Pidriš, Kobilu, na Vilića Guvno. Ali avijacija je najgora.

Od svanuća je otpočela i nije prestajala do mraka. Bombarderi su se spuštali do zemlje, mitraljirali svaki kamičak, a na Prozor je sručena nova masa najtežih bombi. Nijednog dana nije tučen kao danas.

Bombardovano je i selo Duge u kome je bilo preko 400 ranjenika.

Selo je znatno oštećeno, ali svega je jedan drug ranjen. Naročitu su pažnju Nemci obratili na drum Prozor — Jablanica. Po ceo dan su tukli Crnu Ćupriju, most na Rami kod Gračanice, ali ga nisu onesposobili. Gađali su drum na serpentinama, čitave stene su se survavale na drum, ali pored svega naši šoferi su prevozili ranjenike. »Dornie 17«
jurili su kamione, gađali ih bombama, mitraljirali, ali nijedan kamion nije stradao. Naš kurir Mićo lepo veli:

— Svaka bomba koja na nas padne — jedna manje u Rusiju. Pobeda će doći brže. A da smo se predali Hitleru, bilo bi nas na Istočnom frontu, bilo bi nas jedno pola miliona u nemačkim fabrikama, opljačkali bi nas do gola… Ostali bismo večiti robovi… A naš Tito ni od čega ovako čudo stvori…

I smeje se Mićo, Sandžaklija, kome su i otac i majka i sestra partijci još od pre 6 aprila 1941!

Posle podne se situacija pogoršava. Legionari su izbili na Radušu.

Neki bataljon formiran na brzu ruku od stražara komande mesta i područja iz Livna zbunio se. Ostao jedan protivtenkovski top na drumu ispod Ravnog, Livanjci se povukli u Rumboce, a čuvar slagališta granata zapalio 200 komada. Napravila se čitava zbrka. Neki šofer još više zamuti. Doneo vest da je neprijatelj u Šćitu…

Doktor Kraus uzima pušku i odlazi da vidi šta je. Donosi nam posle prave vesti. Neprijatelj
nije ni u Rumbocima ni u Šćitu… Ali se spušta niz Radušu.

Dođoše Koča i Fića. Nemci su zavladali Pidrišem, Kobilom i Vilića Guvnom. Treba što pre raditi. Iznad Prozora više nema ranjenika, ali je zato velika gužva u Dugama i Lugu, selima ispod Prozora ka Rami.

Filip Kljajic Fica
Filip Kljajic Fica

Peta konjička grupa je zaostala, skoro 200 ljudi, u selu Šćipe. A u Uzdolu leži 100 bolesnika bez hrane. To su pegavci koje su pojedine grupe ostavljale dok su prolazile. Dve bolničarke su pobegle i ostavile ranjenike na milost i nemilost sudbine. A da bi situacija bila još teža stalno nam pristižu novi ranjenici i bolesnici.

Treća divizija ima oko 400 novih ranjenika i bolesnika, iako nam je pre neki dan predala 300 ljudi. Od Sedme divizije smo primili 270 ranjenika, a večeras iznenadno na tri
mesta pojaviše se još 55!

Krenuo sam hitno u Uzdol i Šćipe da prebacim te drugove. Prolazim kroz Prozor. Sav gori.

Nove, široke rupe pokazuju da su bacane velike bombe. Niz onu strminu ispod Duga jedva sam se spustio po mraku. U Dugama gužva. Razvaljene kuće, ranjenici se dovikuju.

Doktorka Irina Knežević i Maksim Goranović mi rekoše da će do zore svi ranjenici biti evakuisani. Krećem opet uzbrdo do Kranjčića. I Peta konjička grupa odmiče. S jednog brda na drugo, u mraku, dovikujem se sa Sofijom Pekić. Od 480 konjanika, 218 se javilo da ide pešice. Idu ljudi na štakama i čujem ih u mraku kako pevaju.

U zoru sam izbio u Uzdol. Ostalo je još šezdeset bolesnika. Moša, koji je zajedno sa mnom bio ranjen u Gornjem Milanovcu 1941 godine, nije znao da su Nemci blizu. Spokojno je spavao, iako je evakuaciju morao još sinoć da počne. Italijani, zarobljenici, uprtili su ranjenike i polako krenuli. Otišao sam do Šćipa.

SREDA, 10 MART

Pokret. — Mirno sam sedeo na kamenu nedaleko od Uzdola, odmorio se desetak minuta, zapisao nekoliko reči u »Dnevnik«, — na 150 metara od mene bili su Nemci u streljačkom stroju.

Čitav dan sam skupljao ranjenike oko Šćipa. Svi su pošli. Predveče sam pošao da obiđem još jednom Uzdol i Kranjčiće, da neko slučajno nije ostao. Popovska kuća kraj crkve u Uzdolu bila je prazna, znači svi su otišli. Nastavio sam ka Kranjčićima, ispeo se na kosu, odmorio se i pisao »Dnevnik«, kada je »šarac« odjednom zapucao sasvim blizu mene.

Mislio sam da su naši, mirno sam svio nalivpero, spakovao »Dnevnik« u torbu, i pošao.

Meci su zujali oko mene. Tek sam tada video Nemce i skočio u šumu.

U selu je jedan bataljon Treće krajiške brigade žurno tovario na konje kazane s hranom.

Sve se jače paljba čula. Crvena raketa prelete preko mene.

Nemci su udaljeni svega nekoliko stotina metara. Nastavio sam nizbrdo.

Ranjenici su se vukli.

— Druže, ko to puca?
— Naši probaju nemačke mitraljeze! Nego se požuri na drum, čekaju nas kamioni! — sokolio sam ih.

A situacija je stvarno bila kritična. Onaj krajiški bataljon skoro je bio opkoljen. Zurio sam niz strminu, pravo niz liticu. Kamenje se poda mnom ronilo. Sreo sam još tri-četiri ranjenika. Od njih sam saznao da su i oni iz Uzdola krenuli. Vidim već drum i most. Srećem kurira Dragana iz Prve divizije:

— Požuri, za deset minuta biće spaljen most.

Na samoj poslednjoj litici niz koju se prosto šuljam, zatičem jednog slepog druga koga svodi jedna bolničarka, malo, nežno devojče, nema joj ni dvanaest godina. Neće da ostavi ranjenog druga koga vodi još sa Žumberka. Kazao sam mu da me čvrsto uhvati oko vrata, a zatim smo se šuljali niz točilo, tridesetak metara. Devojčici sam rekao da to isto radi.

Tako smo sišli do mosta. Tu je stajao Veljko s jednim pionirskim vodom Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba. Zagrlio me je, jer je mislio da su me Nemci uhvatili. Most s krajeva već je bio razvaljen.

U gomili je stajao stari lekar Radonjić.
— Pucali su iz sela Nemci na nas!

Rekao sam mu da nije tačno. Tu je bilo mnogo teških ranjenika, koji su se spustili uz velike muke. Ne bi trebalo unositi nervozu među njih. Čekali su na kamion. Veljko mi u nekoliko reči objašnjava situaciju:

— Naši su počeli polako da se povlače, a Nemci su to osetili u podne.

Jurnuli su besno. Probili su se sve do Donjih Kranjčića. U Lugama su nam ostala tri teška ranjenika bolesna od tifusa. Nemački napad od Konjica je zaustavljen.

Kad je most već bio gotov za paljenje primetili smo da nema nafte. Odjurili su kamioni po nju. Zakačio sam se za papuču kamiona i svratio u Gračanicu gde su bili Stari, Crni i ostali drugovi. Situacija je teška.

Noćas ćemo nekako ranjenike sneti do Neretve, ali kako ćemo ih prebaciti?

Dali će naši moći držati položaje dok se i poslednji ranjenik ne prenese?

Stari je naredio da Sedma divizija da čitavu brigadu za nošenje ranjenika. To je jedini izlaz ako želimo da ih spasemo. Marko je poslao Krstu Popivodu da pomogne prilikom prelaza preko Neretve.

To je velika pomoć. Krsto je otišao da organizuje prebacivanje preko Neretve.

Zatičem Jakića, komandanta Sandžačke brigade. On je pošao da traži vezu s brigadom između Uzdola i Kranjčića. Bio je na konju. Zaustavili ga Nemci na dva metra:

— Halt!

Oni pripucali, metak mu prohujao pored glave i okrznuo ga, ali on ipak umakao. Samo mu kapa nestala.

Velimir Jakić - komandant 3 proleterske sandžačke brigade i Danilo Jauković - politički komesar…
Velimir Jakić – komandant 3 proleterske sandžačke brigade i Danilo Jauković – politički komesar…

Produžio sam put za Gračac u automobilu Starog. Vozi Nikica Prlja. Imamo još 15 kilometara druma, pa ćemo preći na kozje staze. Još jedan oproštaj s oslobođenom teritorijom.

Svi kamioni i automobili biće spaljeni. S nama je Vicko Krstulović. Njegova Deveta divizija
takođe je stigla u dolinu Neretve. Posle žestokih borbi ona se morala povući preko planine Ljubuše — prema naređenju od 14 februara u kome je dat pravac povlačenja, ako se ne bude mogao zadržati pritisak neprijatelja. S Devetom divizijom išlo je 600 ranjenika, koje smo im predali u Duvnu da ih prebace na Dinaru ili Biokovo.

Prelaz preko Ljubuše bio je težak. Ljudstvo Divizije novo, dve brigade su nedavno stvorene. Ljudi su neobučeni, goli. Zatim je došao marš preko Čvrsnice, ali on nije mogao biti izveden usled velikog snega. Ipak su se Dalmatinci probili naokolo i sada drže položaje na desnoj obali Neretve.

Neretva 1943. Vicko i Peko Dapčević sa štabovima Druge proleterske i Devete dalmatinske divizije
Neretva 1943. Vicko i Peko Dapčević sa štabovima Druge proleterske i Devete dalmatinske divizije

Tu su četnici na pet-šest kilometara od našeg mosta. Dolinu Rame brani Treća krajiška, Sedma krajiška i Treća sandžačka, front kod Ostrošca drži čitava Treća divizija. Prva proleterska brigada drži položaje na levoj obali Neretve, južno od Jablanice, ali večeras je smenjuju Sedma i šesnaesta baniska brigada, čitava Pekova divizija čisti nam teren s one
strane Neretve.

Jablanica, nekad lepo turističko mesto, — puna ljudskih leševa, avionskih rupa, pokidane žice, probijenih krovova, konjskih trupina.

Zatičem ceo Vrhovni štab. Sede drugovi na sanducima i čekaju prelaz preko mosta. Gore u kući, koju je oštetila avionska bomba, sedi Nazor.

— Kako je, druže Nazore?
— No, dobro. Samo kada ćemo poći?

Vladimir Nazor
Vladimir Nazor

Svratih posle do mosta. To je prava košnica. Kroz krš srušenog železničkog mosta, ispreturanih vagona, napravljen je mostić od dasaka.

Preko njega treba da pređe 25.000 vojnika i ranjenika. Ali prilaz je očajan. I zdravom čoveku bi se zavrtoglavilo kad pogleda dole, akamoli ranjeniku. Staza je mokra, izlokana.

Po njoj ranjenici mile, spuštaju se četvoronoške, Italijani se deru i vuku nosila s ranjenicima. Konji padaju s teretom, zakačinju Italijane s nosilima. Zapomaganje, krici.
Sve se to ruši u vodu. Dole, huji Neretva, a po brdima, oivičenim našim i četničkim vatrama, ječe bacači.

Strašna slika. Četnici su vrlo blizu našeg mosta. Nemci i ustaše jurišaju, a mi moramo da prebacimo još 700 teških i 700 pegavaca. Noćas ranjenici neće moći uopšte da idu, treba trupe prebacivati. Ide Deseta hercegovačka brigada. Ona će zajedno s dve baniske brigade da se probije preko Prenja, na Zimlje, pa u Nevesinjsko Polje. Imamo još jedan prelaz oko Ostrošca. Napravila ga Peta crnogorska. Ona će se onuda povući.

Kolona Desete hercegovacke brigade na Vlašiću januara 1943.
Kolona Desete hercegovacke brigade na Vlašiću januara 1943.

Nije isključeno da se Nemci probiju u ovu dolinu. Zato odlazim da sredim štabove i osoblje bolnica na Rami.

Teška je to dužnost. Pred samu zoru stigao sam u neke barake u Plavcu Rame gde su smešteni tifusari. Velika je nervoza među bolesnicima i ranjenicima. Disciplina popušta.

Neke se bolničarke sasvim raspustile. Jedan bolesnik moli:
— Drugarice, podigni me!
— Nisi iz mog ešalona! — veli ona.

Leži bolesnik u baraci. Pitao sam bolničarku zašto neće da pomogne ranjenom drugu. Ona se zbunila. Posle plače. Stupila je u bolnicu pre par dana, izbeglica je sa Banije. Kaže da je umorna i gladna, da se jedva kreće.

Noćas su Đido, Koča i Vlatko krenuli s belom zastavom da pregovaraju s Nemcima oko razmene majora Stekla, koji je zarobljen kod Vakufa. To je neki stari Hitlerovac. Za njega ćemo dobiti mnogo naših drugova. Spasit ćemo živote našima, a Hitlerovac će i ovako i onako pasti nama u ruke, jer je pobeda naša!

ČETVRTAK, 11 MART

Jablanica. — I ovde avijacija ne da mira. Još u sedam izjutra pojaviše se izviđači, »špijuni« kako ih zovu partizani, a već oko osam »Dornije«-i i »Štuke«. Italijanski bombarderi nikog naročito ne plaše. Tuku s pet kilometara visine. Dan sam proveo na ivici grada s Pavlom Savićem i Pavlom Pekićem.

Koča Popović - komandant I proleterske divizije i Pavle Savić u Bugojnu oktobra 1943. U sredini…
Koča Popović – komandant I proleterske divizije i Pavle Savić u Bugojnu oktobra 1943. U sredini Viktor – Bugarin.…

Priča Pavle o zarobljenim četnicima ispod Krstača.

Druga proleterska je zarobila jednu grupu od sedamdeset četnika, mahom s Durmitora i Pive. Vele da su silom mobilisani. Četnici su naročito gledali da odvuku na front rodbinu partizana. Dogodilo se našem dobrom drugu Dušanu Đurđicu da se u jurišu na Krstac susreo s rođenim bratom koga su četnici mobilisali. Njegov brat je odmah ušao u jedan naš bataljon. Većina se ovih seljaka borila bez volje i mnogi su se sami predavali. Prilično je osipanje u četničkim jedinicama.

Beže seljaci kućama.

Ali zato su se uporno tukli stari četnici, bradonje.

Oni su znali da ćemo mi silom mobilisane seljake puštati, a bradonje, stare krvopije, uzimati na odgovornost za zločine. Pa kada je Druga proleterska ušla u Krstac, četnici uleteli u selo, pre nailaska partizana, pričaju seljaci, i kumili i molili da im daju nešto čime bi obrijali bradu.

Nađeno je i nekoliko obrijanih bradurina, a jedan je četnik uhvaćen postrižen kao ovca. Nije stigao do kraja da se obrije.

Na ovom sektoru borila se i četvrta crnogorska brigada. Dogodio se slučaj da su neke Crnogorke, partizanke, nailazile na crnogorske kape koje su četnici u bekstvu bacali. One su te kape sklanjale u žbunje da ih ne vide Srbijanci, Dalmatinci, Banijci.

Avioni žestoko tuku Jablanicu, hoće da pogode most, ali nikako ne uspevaju. U gradu nema nikog, sem nekoliko izbeglica. Dobili smo radiogram iz Hrvatske da se najveći deo izbeglica ipak srećno prebacio iz Krajine preko Martin Broda na Kordun i Baniju, ali mnogo ih je
ostalo u Livanjskom i Duvanjskom polju.

Sandžaklije i Krajišnici, posle jučerašnjeg povlačenja, zadržali su svoje pozicije, tako smo imali prošlu noć sigurnu. Jedna baniska brigada, zajedno sa Hercegovcima, imala je zadatak da se probije preko Prenja na onu stranu ka Nevesinju. Peli su se ljudi po snegu na same visove, ali su ih četnici dočekali, pa su se naši povukli. Na levoj obali Neretve četnici su prodrli u selo Glogošnicu, tri do pet kilometara od našeg mosta.

Treća proleterska (sandžačka) brigada u Bosni za vreme IV ofanzive
Treća proleterska (sandžačka) brigada u Bosni za vreme IV ofanzive

Popalili su ovo selo. Beži narod u grupama. Trideset i pet muslimana, dečaka, dobežali zajedno.

U prvi mrak smo otpočeli prebacivanje ranjenika i tifusara preko mosta. Baniska brigada prenosi nosila, a takođe vodi nadzor nad šest stotina Italijana, koji isto tako nose ranjenike.

Ove noći smo prebacili skoro tri stotine ljudi. Krsto Popivoda drži u svojim rukama organizaciju prelaska preko mosta. Čim se zakrči kolona na jednom mestu, hitno se mora put čistiti da ne bude zadržavanja. U ponoć se začu zvuk aviona. Citava Jablanica osvetljena je sa stotinu vatri. Nastala trka:

— Gasi vatre!
— Avioni!

Vrište Italijani:
— Mama mia!

Krkljanac. Avioni nas pređoše. Kružili su oko četničkih položaja, gde su vatre čudno poredane, u obliku slova T. Po svoj prilici ovi neobični avioni bacali su im hranu ili municiju… čitav sat je trebalo dok smo skupili Italijane i nastavili prenos ranjenika. Kad su avioni, kasnije, ponovo naišli, nije bilo toliko trke. Pošto se zora pojavila, morali smo obustaviti posao da nas avijacija ne bi napadala.

PETAK, 12 MART

Pokret. — Težina naše evakuacije sastoji se u pitanju transporta. Dovde smo se služili kamionima i oni su nam stvarno pomogli. Ali sada su nam potrebni ljudi i konji, to jest najmanje 2.000 ljudi i 800 konja. Od osam, sada smo sveli četiri nosača na jedna nosila, a najveći broj teških ranjenika premestili smo u konjanike. Naravno, odjednom ne bismo mogli dignuti sve ranjenike ovim sredstvima, već bismo ih morali prenositi u tri ture. Ako ovo ne ostvarimo, svi će dosadašnji napori biti uzaludni.

Eto, danas u Lugama leži 380 teških ranjenika, ali oni kao da nisu prebačeni preko Neretve. Ako neprijatelj dođe u Jablanicu, može ih tući bacačima i artilerijom. Ljude koji bi nosili ranjenike ovde ne možemo naći. Ispod Prenja ima malo sela, a narod se razbežao. S konjima je isti slučaj. Veliki broj konja bolnice su pogubile.

Nešto je izginulo prilikom bombardovanja, a nešto propalo od gladi.

Greška je velika što je onih 300 konja, koje smo poveli iz Duvna, vraćeno od Prozora.

Drugo, komandni kadar pojedinih bolnica bio je nemaran.

Peta konjička grupa, od 140 konja koje joj je predala Prva grupa, izgubila je 80 konja.

Izračunao sam da je ovih dana prešlo most najmanje 320 konja:

Bolnica Prve divizije 80, Druge divizije 40, Treće divizije 116, Centralna bolnica 80, a sada nema više od 40!

Još pre pet dana trebalo je stvoriti »taksi ešalon«, grupu od 200 do 250 konja koju bi vodila odgovorna jedinica i ona bi u nekoliko puta prebacila sve ranjenike uz Neretvu.

Situacija je prilično ozbiljna. Ne ostaje nam ništa drugo nego otići do Starog i tražiti pomoć. Veljko i ja smo pošli preko mosta ka selu Krstaču do Vrhovnog štaba. Ispod nas juri Neretva, mostić nije širi od metra. Vešto je napravljen. Uz staru konstrukciju postavljeni su
balvani i na njima napravljen uzan pod. Na drugoj strani penjemo se blatnjavom stazom ka selu Lugama. U pećinama, koje je plaha reka izlokala kad s proleća nadolazi, u blatu sede ranjenici, nepokretni, nemi, ispijeni, kao kipovi. Drugi leže na iskrivljenim nosilima. Tu će biti do mraka, pa će poći dalje. Nekoliko ranjenika na štakama teško se penje uz strmu stranu. Svratili smo u Luge. Tu se nalazi 380 teških ranjenika.

Most na Neretvi preko koga su prešle jedinice NOV
Most na Neretvi preko koga su prešle jedinice NOV

Pegavci su smešteni u mali tunel, odmah iza mosta, dug oko osamdeset metara. Ljudi su natrpani jedan pored drugog. Leže na nosilima među otvorenim konzervama i izmetom.

Ljudi ječe, traže vodu, poneki baulja, ide ka izlazu. Bolničarke naložile u jednom delu tunela vatru i kuvaju čaj za bolesnike. Kroz tunel duva promaja, ali je vazduh vrlo težak.

Penjemo se stazicom ka Krstaču. Pored puta četnički leševi, leži mrtav bradonja, vele, da je bio komandir čete, bivši žandarmeriski narednik. Brada mu strči.

Prošli smo Krstac, pa onda na drugi prevoj Prenja, sve do sedla Štrbine. Tu smo sreli Starog i Marka. Tito sedi na jednoj steni i čita neku depešu. Izložili smo njemu i Marku kako stoji stvar s evakuacijom. Stari veli:
— Sve ćemo dati da spasemo ranjenike, ali i sanitet se mora pokazati na visini. Evakuacija je mogla biti brža na otseku Prozor — Jablanica.

Ovde se nalaze Vicko Krstulović i Ljubiša Urošević, komandant i zamenik načelnika Devete divizije. Oni traže od Starog da Deveta divizija pođe s našom glavninom i da ne ostaje sama na desnoj obali Neretve. Stari se razmišlja:
— Ostaće nam čitav prostor Dalmacije prazan!

Ali Dalmatinci hoće da idu s nama. Stari pogleda Marka, a Marko klimnu glavom.
— Prebacite i vi svojih šest stotina ranjenika preko Neretve i posle neka pređu i jedinice! — reče Stari.

Početak 1943. Sa zarobljenom haubicom Stab IX Dalmatinske divizije. S lijeva Ljubiša Urošević. Ivica Kukoč i komandant Vicko Krstulović
Početak 1943. Sa zarobljenom haubicom Stab IX Dalmatinske divizije. S lijeva Ljubiša Urošević. Ivica Kukoč i komandant Vicko Krstulović

Dalmatinsku bolnicu napali su Nemci i ustaše u Zlopolju. Što je moglo ranjenika bežati to se razmilelo po okolnoj šumi, a nepokretne ranjenike su Nemci i ustaše pohvatali. Počeli su da ih kolju. Devetoricu su ubili, a šestoricu ranili. Naša dva bataljona su izvršila protivnapad
i spasla ove ranjene drugove. Nemci i legionari su pobegli.

Stari nam pri polasku reče da će Dalmatinska divizija pomoći u prenosu ranjenika. Ovo je spas. Istina, morali smo da odvojimo tolike operativne jedinice. Ali, šta ćemo, mora se!

Dok smo išli nizbrdo prema Krstaču čula se artilerija. Malo kasnije smo ugledali Jablanicu. Prema oblacima dima videlo se da Italijani i četnici tuku topovima Luge i most.

Kako li je našim drugovima?

Kako se osećaju tih 380 partizana koji ne mogu da se kreću, već leže po kućama i stenama na Neretvi, izloženi granatama?

Pojurili smo dole. Mnogo žrtava nije bilo. Poginuo je jedan politkom čete iz Banije.

Napravili smo plan za evakuaciju, čim je pao mrak otpočeli smo rad. Služba s konjima nije dobro funkcionisala. Ostalo nam je oko 170 teških ranjenika i preko 200 pegavaca.

Nadajmo se, iduće noći ćemo evakuisati sve ranjenike iz Neretve.

Čelo naše kolone sve dalje tera četnike. Druga proleterska i Četvrta crnogorska probile su četničke položaje kod Bijele, četnici su na ovom pravcu potpuno razbijeni. U selu Borcima Druga proleterska zarobila je veliki broj četnika, njihova slagališta i neke štabove.

Naš bok od pravca Mostara i Nevesinja štite Sedma baniska brigada, šesnaesta baniska brigada i Deseta hercegovačka. Ove naše snage imale su zadatak da se uspužu preko najviših visova Prenja i prebace na Zimlje, pa zatim ka Nevesinju.

Sedma brigada je bila osvojila glavni vrh Prenja, ali su četnici s većim snagama izvršili protivudar i zbacili Banijce.

Poginuo nam je drug Žica, zamenik politkoma Sedme brigade. Poginuo je u borbi za glavni vis Prenja i drug Španović, komandant bataljona.

Iz štaba 7 banijske brigade »Vasilj Gaćeša«. S desna Milan Ognjanović, obavještajni oficir; Miloš Suzić, komandant brigade Branko Babić, operativni oficir; Mirko Bila, komandir prateće čete brigade
Iz štaba 7 banijske brigade »Vasilj Gaćeša«. S desna Milan Ognjanović, obavještajni oficir; Miloš Suzić, komandant brigade Branko Babić, operativni oficir; Mirko Bila, komandir prateće čete brigade

Pošto se u ovom pravcu nećemo moći probiti, to dve baniske brigade ostaju da drže položaje prema Mostaru i Nevesinju, da nas neprijatelj ne bi iznenadio, a Hercegovci su produžili pravcem glavnog proboja, kako bi zaobišli Prenj i udarili u Nevesinjsko Polje kanjonom Neretve.

SUBOTA. 13 MART

Jablanica. — Još jedna noć bez sna. Odlučili smo da počnemo evakuaciju i po danu. Krvare nam stalno jedinice na levoj i desnoj obali Neretve braneći ranjenike. Sve novi i novi ranjenici stižu, kočimo i brzinu napredovanja naših udarnih jedinica. Nemci sa severa sve bliže nadiru ka Neretvi, a od jutros su i četnici otpočeli otsudni napad na Jablanicu.

Borba se uveliko čuje. Stigla jedna grupa Italijana nosača, ali nema nosila. Otpoče da bije italijanska artilerija; haubice od 220 milimetara. Nastade neka nervoza među ljudima. Na ledini između tunela i mosta nalazi se oko tridesetak pokvarenih nosila; nekima se odvalila
ručica, nekima treba samo pričvrstiti platno za motku. Sitne opravke koje se mogu svršiti za deset minuta.

Pored mene se nalazi jedna ekipa.

To su s alatom stolarski majstori iz Centralne bolnice, koje smo mobilisali u jednom od dalmatinskih gradova.

ČETVRTA OFANZIVA 145

— Hajdemo, drugovi, da brzo popravimo ovih trideset nosila, pa ćemo moći spasti trideset teških ranjenika iz Luga. Bićemo gotovi za pola sata!

Njima se ne ide. Italijanske granate šaraju čitavim prostorom.

Jedan od njih reče:

— Mi imamo naređenje da idemo odmah na Krstac da tamo popravljamo nosila. I mi odmah polazimo, čim prestane artilerija.

— E, neće nijedan maći, dok ne popravimo ovih trideset nosila! U pitanju je trideset života!

Ništa nije pomoglo. Morao sam pušku dići i tako ih dovesti do nosila.

Priskočili su u pomoć i neki šoferi, pa su sva nosila za pola sata bila okrpljena.

Posle podne Veljko, Gojko, Krsto Popivoda, Božo Ljumović i ja sedimo u karauli i držimo sastanak, kada italijanske haubice počeše ponovo da tuku. Padaju zrna blizu. Kažem Veljku da gađaju našu karaulu. Posle trećeg zrna on reče da se prebacimo u tunel.

Tek što smo uskočili u tunel, zrno udari posred krova karaule. Peto zalepi ulaz i surva gomilu kamenja. U tunelu pegavci leže. Neki zapomažu, a jedna grupa rekonvalescenata peva:

»Za vlast sovjetov …«

Pokušali smo da iziđemo na drugi kraj tunela, ali i tamo Italijan bije. Jedno zrno pada na jedan ulaz, a drugo na drugi. Očigledno hoće da blokiraju tunel. Utom dojuri kurir Devete divizije:

— Četnici su na levoj obali Neretve uspeli da zauzmu Gradac i kotu 157!

Gledamo na sekciju. Nisu više od 1.500 metara od Luga, sasvim blizu našeg tunela.

Ranjenike i pegavce sada ne možemo iznositi. Nemamo ljudi, a artilerija neprekidno bije. Došla joj je u pomoć i avijacija.

U teškom smo položaju. Očigledno je neprijatelju cilj da nas blokira u tunelu i pohvata žive. Šaljemo jednu patrolu u pravcu Luga da nas četnici baš sasvim ne bi iznenadili. Bliži se veče. Rekonvalescenti pevaju, pevaju. Artilerija prestaje. Stiže izveštaj od Jakšića:

»Šesnaesta brigada je uz velike napore zadržala neprijatelja i povratila izgubljene položaje … Ali je imala preko 30 ljudi izbačenih iz stroja…«

Šesnaesta baniska brigada je danas učinila veliko delo. Jakšić javlja značajne pojedinosti. Među četnicima je veoma slab moral. Bilećki bataljon se raspao. Dva četnika s puškomitraljezima su prešla na našu stranu, jedan od njih je prošle godine bio komandir
partizanske čete.

Glavni Štab NOV Hrvatske u Topuskom 1944. S leva na desno u gornjem redu, Rukavina, P.Jakšić, I.Gošnjak, R.Žigić, M.Magošić, S.Glumac. U donjem redu, I.Pavlovic, nepoznat, S.Radulović, B.Kraut, B.Rajčević, A.Perhovec.

Glavni Štab NOV Hrvatske u Topuskom 1944. S leva na desno u gornjem redu, Rukavina, P.Jakšić, I.Gošnjak, R.Žigić, M.Magošić, S.Glumac. U donjem redu, I.Pavlovic, nepoznat, S.Radulović, B.Kraut, B.Rajčević, A.Perhovec.

Čitavu noć su ranjenici nošeni. U zoru su 23 ostala u tunelu i 54 u Lugama. Opet je slabo funkcionisala služba s Italijanima. Moramo od njih stvoriti vojničku jedinicu.

NEDELJA, 14 MART

Jablanica. — Svratio sam u tunel rano u zoru. Odnošeni su poslednji pegavci. Ostalo ih je pet. Ali za njih su Italijani kopali rake. Ispijeni, žuti drugovi, podlegli su pegavcu. Iz Neretve je iznošen i poslednji ranjenik, rudar Polovina iz Četvrtog kraljevačkog bataljona.

Gledao sam prazan tunel i mrtve drugove. Neretva je savladana. Ali koliko mrtvih na položaju, koliko od iznemoglosti mrtvih Banijaca koji su dan noć teglili preko kanjona. Sišao sam do Neretve, gledao tu plahu reku, gledao je i neko me zadovoljstvo obuzimalo:

Neretva je savladana. Ali pobeda još nije tu. Treba ići dalje od Neretve. Gore je strašni Prenj, najbesputnija planina u Jugoslaviji. Treba tuda proneti 4.000 ranjenika i bolesnika.

Više nema kamiona. Sve se mora na rukama iznositi. Opasnost od Nemaca nije umanjena.

Mi se moramo probijati između Neretve i Prenja — obroncima. Nemci nas mogu preseći kod Ostrošca, Idbara kod Konjica. Gubitak jednog ranjenika ne znači samo gubitak jednog borca. To znači gubitak, i to nepovrativ, svega onoga što smo postigli kod Vakufa, Prozora, na Neretvi, to znači oskrnaviti naš sveti partizanski princip: boriti se do poslednjeg da ranjeni drug ne padne neprijatelju u ruke. Zato treba još više upreti.

Deveta dalmatinska divizija se noćas prebacila. Ljudi su strašno iznureni. Oni treba večeras da nose naše drugove na nosilima. Vicko, njegov politkom Jordan, Veljko i ja išli smo ka Neretvi, ka jednoj jaruzi gde je bila smeštena komora divizije, kada poče da bije artilerija.

Livno 1942. Štab IV Operativne zone u sastavu iz ljeta 1942. s lijeva: Velirnir Terzič. načelnik štaba, Vicko Krstulović, komandant, Ivica Kukoč-Jordan, komesar i Maks Baće-Milić, operativni oficir štaba
Livno 1942. Štab IV Operativne zone u sastavu iz ljeta 1942. s lijeva: Velirnir Terzič. načelnik štaba, Vicko Krstulović, komandant, Ivica Kukoč-Jordan, komesar i Maks Baće-Milić, operativni oficir štaba

Tukla je onu stranu Neretve, samu Jablanicu. U svoj svojoj muci počeo sam da se smejem. Kad kod bi zrno tresnulo, iz kuće bi iskočilo nekoliko zarobljenih Italijana — s čaršavima, kokošima…

Oko podne se povrati Koča. Davno se nisam nikome obradovao ko njemu. Pre svega, na severu prema nama nalaze se dve divizije, jedna nemačka i druga legionarska, »Đavolja divizija«. Pravac njihovog nadiranja iz Livna bio je ka Splitu, ali kad smo mi kod Prozora opkolili onaj nemački puk, brzo je prebačena čitava divizija u Bugojno. Koča, Đido, Vlatko su bili došli do Prozora i tek su tu naišli na Nemce:

— Najzad ste se setili da se predate, rekao je jedan legionar.

A drugi je dodao:

— Ovaj neće dugo nositi ove čizme.

Kad je vojnik pročitao pismo nemačkog majora — salutirao je.

Našim su zavezali oči i odveli u Vakuf. Nemci imaju veliki broj kamiona:

Lako je vama ratovati, kad ovog nemate! rekao je jedan nemački oficir Koči dok su čekali da se gužva na drumu rasčisti.

Koča je duhovito dodao:

— Pa hajde onda da se menjamo.

Na pregovorima je bilo svakako. Đido se čak za revolver hvatao, kad su ih Nemci predali privremeno legionarima. Važno je istaći držanje Austrijanaca i legionara. Kad bi oficiri otišli, neki vojnici Austrijanci bi pozdravljali pesnicom, a jedan je legionar rekao:

— Pizda im materina. Muče nas kao niko. Moramo se boriti u njihovim uniformama…

Naredili su da pričamo da smo svi bili na Istočnom frontu. To je laž. Mene su partizani zarobili kod Livna i za kaznu sam otišao u legionare.

Zora Goldschmit Steiner
Zora Goldschmit Steiner

Posle podne se pojavi osam »Štuka«. Kružile su iznad nas, ali se ustremiše na Krstac, u kome leži nekoliko stotina teških ranjenika na nosilima. Fijuču bombe i vatra iskače kad padnu. Posle nam je stigao izveštaj da je poginulo trinaest teških ranjenika, a deset je dobilo nove rane. Pored starih bolničarki Danice Kabiljo, Kose Marković, Stane Kecman, Savke Krajiškinje i Krinke Srbijanke, dobro se pokazale nove bolničarke, i to one koje su do juče bile izbeglice. Još u toku bombardovanja skakale su u srušene kuće i otkopavale ranjenike iz ruševina. Mnogo je pomogla i lekarka Zora Štajner.

PONEDELJAK, 15 MART

Pokret. — Poslednja jedinica na desnoj obali, Treća krajiška brigada, prelazila je reku. Ranjenika više nije bilo u Neretvi. Zadatak je svršen. Mogli smo sada napustiti ovo mesto.

Krenuli smo Veljko i ja polako za Krstac. Usput nailazimo na naše teške ranjenike koji su noćas umrli.

Leže kraj puta. Moramo ih sahraniti. Ni imena im se ne zna. Neki su poginuli od italijanske artilerije. Italijan je tako precizno tukao da je pogađao samu stazicu koja vodi za Krstac.

Na jednom je mestu noćas razneo nosila, nosače i bolničarku. Krstac raščišćen. Svi su ranjenici izneseni po kosama. Prednji deo sela teško je oštećen od sinoćnog bombardovanja. Pozvali smo štabove teških ranjenika i konjanika i rekli im da u toku noći moramo evakuisati Krstac. Krenuli smo posle Veljko i ja na Sedlo Štrbine, jer se i tu nalazi jedna veća grupa ranjenika. Kraj puta tri Italijana seku meso s konja koji je ubijen prilikom jučerašnjeg bombardovanja. Jedu živo meso, ližu krv s noža.

Čudo jedno kako su ti ljudi neotporni. Svaki dan ih umire na desetine, a jedu isto što i naši
ranjenici. Kako samo bezvoljno idu uzbrdo. Najstrašnija je stvar za ljudsko biće kad se opusti, kad izgubi perspektivu. Eto, takvi su ovi Italijani.

Nemoćni, inertni, pa zato i tako umiru.

Zatičemo ranjenike na nosilima u šumarcima. Mnogi se žale da im bolničarke vode ne donose. Utvrdili smo da nema dovoljno nosila za sve ranjenike. Moraće se neki nositi u ćebadima. Najzad se spuštamo u selo Dobrigošće. Tu ima ukupno 1.095 bolesnika od pegavca: 860 pešaka, 193 konjanika i 42 nosila.

Deset dana odmora i hrane, pa bi se skoro hiljadu drugova moglo vratiti u diviziju. Rastajem se s Veljkom.

On se vraća na Sedlo, a ja ću na začelje, jer u toku ove noći moramo da evakuišemo
sve ranjenike i bolesnike iz ove zone. Veljko će na Sedlu ponovo formirati ranjenike u bataljone i predavati ih brigadama.

Tito nam je dao za prenos ranjenika tri dalmatinske i jednu hrvatsku brigadu. Samo ćemo
tako savladati zadatak. Pri silasku u Krstac srećem Osmu hrvatsku brigadu. Ona je ceo dan prenosila ranjenike. Jednog borca nose na konju:

— Ceo dan je vukao nosila, a sada je i sam pao!

Teška je ova noć. Dosta je ranjenika bilo ostalo po jarcima. Iskupio sam sve bolničke štabove i napravili smo plan. Štabovi će obići svu prostoriju i odgovorni su da nijedan ranjenik ne ostane. U ovim štabovima su naši najbolji bolnički kadrovi. Tu je i Vića, stari drug iz Kraljeva, čovek bez jednog pluća, za koga su lekari rekli da će umreti još pre
deset godina, a on, evo, još živi i radi kao najzdraviji čovek. On je stalno na začelju, gde je najodgovorniji posao. Pojaviše se dva Italijana i doneše jednu drugaricu:

— Sinjorina, sinjorina! — vele oni.

Našli devojku u nekom šumarku gde je bila izneta za vreme bombardovanja. Dobri ljudi. U drugoj kući izbi vatra i zamalo da se četiri teška ranjenika uguše. Neki drugi ranjenici naložili vatru u kući pa otišli, a plamen uhvatio gredu. Čitavo ovo brdo je osvetljeno našim vatrama.

Stotine ognjeva osvetljavaju litice. Ovo je jedino doba kada možemo nešto toplo da skuvamo za ranjenike. Ali ove vatre nisu dugo gorele.

Četnici i Italijani su se sasvim približili Jablanici. Naši su otpočeli malo pre prepad da bismo na miru izvukli ranjenike, a italijanske haubice otvorile vatru po Krstaču i stazi koja vodi za Sedlo.

Borci 4. proleterske (Crnogorske) brigade pored zaplenjenog italijanskog naoružanja u Jablanici
Borci 4. proleterske (Crnogorske) brigade pored zaplenjenog italijanskog naoružanja u Jablanici

Tuku tačno po našim ognjevima. Nastade trka dok ne pogasismo vatre. Banijci i Dalmatinci odnose nosila. Prva grupa konja je prispela i krenulo je šezdeset ranjenika na konjima, konjanika kako ih zovemo.

Ponoć je prošla, a konja nema da se vrate. Već je tri sata kako su otišli, a morali bi da su ovde za sat i po. Ove konje vodi jedan bataljon, sastavljen od stražara iz raznih komandi područja. Nije bilo drugog izlaza već da sam pođem uzbrdo i da vidim šta je. Stazu zakrčila nosila, ranjenici leže na zemlji, odmaraju se, kume, mole da ih pustimo da otspavaju
malo, ali ne smemo gubiti ni minuta.

Neprijatelj sve jače nadire. Na jednoj čistini nađoh konje. Mirno njuškaju i traže suvo lišće, a pored njih stražari spavaju. Krv mi je pala na oči. Pronašao sam komesara.

Veli da pet dana i pet noći nisu ni okom trenuli, seli su da se konji malo odmore, a san ih sve prevario. Pohitali smo dole za Krstac. Odatle smo poslednje ranjenike iznosili.

Ponovo sam se uspeo na Sedlo. Veljko je sređivao poslednje bataljone. Dalmatinske brigade već su se kretale s ranjenicima. Ali, ostao je još veliki broj ranjenika. Konja nismo imali. Veljko je našao izlaz: Naredio je da se stovare svi konji Baniske brigade, koja je nedaleko na položaju.

Ostali su mitraljezi i municija bez konja, ali će se bar ranjenici prebaciti. Ipak je malo konja. Sem stotine bolničkih konja i ovih baniskih, trebalo bi nam još šest stotina, pa da do zore očistimo i Sedlo.

Vicko Krstulović nam reče da će dati dve stotine konja od Dalmatinske divizije. Već se belilo oko nas.

Odjednom javiše iz Krstača da je ostalo još pedeset ranjenika!

Pronašao ih Vića. Otišla je jedna dalmatinska četa hitno po njih. Na Sedlu je ostao još priličan broj ranjenika, pa ćemo ih morati prebaciti iduće noći. Veljko, Gojko i ja ovde ćemo ostati. Samo treba što bolje kamuflirati sve ranjenike, jer će se brzo pojaviti »špijun«.

I već u sedam i petnaest, eto ga!

Njuška, spušta se skoro do zemlje, traži.

Gleda naokolo da nas kakva vatra ne otkrije. Nije se noćas kuvalo, pa neka bolničarka može da naloži vatru da dà ranjenicima nešto toplo.

»Špijun« nas nije primetio. Sedimo u nekom škripu Veljko, Gojko, Savo Drljević.

Savo Drljević

Veljko piše naređenja za neke grupe ranjenika, a ja mu posle prekucavam. Diram ga:

»Ti si komandant tifusara, a ja sam tvoj načelnik štaba«.

Posle sam pisao »Dnevnik«. Oko osam legli smo u škrip i pokušali da spavamo, ali san nije dolazio.

UTORAK, 16 MART

Pokret. — Razgovarao sam s Veljkom na kom se stepenu nalazi naša evakuacija. Ja sam, kao i uvek, bio optimista:

— Prešli smo Neretvu i mislim da smo na konju!

— A ja mislim da ćemo biti na konju tek kada pređemo Bijelu!

Tačno se pokazalo. Posle podne smo dobili izveštaj od Treće divizije da hitno moramo da evakuišemo ranjenike ove noći preko Brezne i Idbara sve do Bijele, jer su Nemci na gumenim čamcima prešli Neretvu i naročito jako nadiru dolinom Idbara. Nemci su takođe zauzeli Carski Vrh s naše strane Neretve i bombardovali su Dobrigošće.

Pegavci su pre toga bili razmešteni po čukama iznad sela, pa žrtava nije bilo.

Treba brzo raditi. U prvi mrak sva nosila su već krenula, ali ostalo nam je preko 250 konjanika — bez konja.

Načelnik Savo Drljević i komandant Operativne grupe divizija Peko Dapčević pripremaju plan daljeg proboja ka Srbiji.
Načelnik Savo Drljević i komandant Operativne grupe divizija Peko Dapčević pripremaju plan daljeg proboja ka Srbiji.

Savo Drljević je naredio pa  njegovi Dalmatinci uzeli na puške ranjenike i tako ih preneli. Nama prilazi jedan ranjenik i nešto govori. Gojko ga pregleda i veli:

— Tipičan primer demencije od gladi!

Kraj potoka nalazim jednog ranjenika, mrtav, a stisnuta mu pesnica.

Mi krećemo oko deset uveče. Gledam ranjenike koji leže po granju.

Jedan veli:
— Druže, jel da me nećeš ostaviti?

Na stazi srećemo desetak nosila. Nekoliko Dalmatinaca sedi kraj njih.
— Što ne nosite?

— Ne možemo sami. Kad je naišla avijacija mi smo se razbežali…

Ostali se još nisu vratili…

Onu kolonu koja je jutros u zoru krenula otkrila je avijacija posle podne. Devet »Dornie«-a napadalo ih je oko četiri sata u dva maha. Zasuli su ih bombama koje se rasprskavaju na pedeset metara od zemlje. Imali smo sedam ranjenih i jednog mrtvog.

Nastavljamo put dalje. Noć je vrlo hladna. Ispod jednog dlakavog crvenog ćebeta ječi čovek:

— Ne ostavljajte nas, drugovi!

Zastali smo u Brezni, iako smo po planu morali da se spustimo u Idbar. Zatekli smo štab jedne dalmatinske brigade, Miliju Stanišića i Voju Popovića. Njihovi borci strašno su iscrpeni. Jedva su vukli ranjenike.

Neki su od muka plakali, a nekima je od silnih napora udarila krv i na usta i na uši. Bilo je i krupnih propusta. Dva teška ranjenika za vreme bombardovanja bila su ostavljena kraj puta, pa smo ih Gojko, Veljko i ja pronašli. Jeste propust, ali on ujedno pokazuje svu veličinu i herojstvo onih drugova koji su svoj zadatak izvršili. Tih heroja je šest stotina, a
onih nesavesnih osam.

Narodni heroj Sava Kovačević i Vojin Popović (Petar Božović), 1942.
Narodni heroj Sava Kovačević i Vojin Popović (Petar Božović), 1942.

SREDA, 17 MART

Idbar. — Jutros smo iz Brezne prešli u Idbar. Ceo dan smo sedeli među ranjenicima u ovoj klisuri koja ima svega dva izlaza. Žestoka se borba vodila ceo dan oko nje. Nemci su vršili tri juriša i došli su bili na kilometar i po od nas, ali ih je Prva dalmatinska zaustavila.

Našima je nestalo bombi pa su kamenjem tukli Nemce. U dva maha dolazile su »Štuke«, po dvanaest komada. Strašnijeg prizora davno nisam video.

Pred nama su bili naši položaji, »štuke« su se obrušavale pravo na njih. Na kamenim čukama prvo je sinuo plamen, zatim suknuo dim, a posle do nas došla eksplozija. Čitav lanac brda izgledao je kao niz vulkanskih kratera u dejstvu. Činilo nam se da niko živ neće izići, ali imali smo svega četiri ranjena. Uprkos avijaciji, preko celoga dana prolazili su ranjenici.

Situacija nam je večeras ovakva:

1.700 pešaka već je na Boračkim jezerima, dakle izvan opasnosti, 1.000 pegavaca se nalazi ovde, u Idbaru, a tako isto i 190 teških i 600 konjanika.

Poslali smo jedan dalmatinski bataljon s komandantom brigade da pažljivo pregleda i pokupi sve ranjenike, od Štrbine pa sve dovde. Gojko je otišao na Boračka jezera, a Veljko, Ljubiša Urošević i ja ostajemo na začelju. Od Terzića smo dobili pismo o opštoj situaciji u kome se veli:

Na sektoru Glavatičevo naši su zauzeli Glavatičevo i razbili četničke bande u tom pravcu — i nadiru desnom obalom Neretve ka Bjelemiću. Tamo je sada privremeno Druga dalmatinska brigada.

Na pravcu od Nevesinjskog Polja sektor: Tinje — Lipeta koncentrisane su glavne četničke snage:

Četiri vasojevićke brigade s nevesinjskim četnicima. Te četničke snage delom su razbijene na Lipeti pre dva dana — gde im je probijen front — grupisale su sve što su imale s ciljem da izvrše prodor na Glavatičevu; da nam uhvate ovu za nas vrlo važnu tačku.

Mi smo onda naredili Peku da sa svoje tri brigade i hercegovačkom — svega četiri — uništi ove četničke bande i otkloni opasnost za naš desni bok kao i za pravac nadiranja uopšte. Sigurno je da će ih Peko potući, a čim to svrši on skreće opet na svoj pravac — dolina Neretve ka istoku, dok će za Nevesinjsko Polje ići odmah cela Treća divizija.

Četnička depeša, svedočanstvo četničkog poraza kod Glavatičeva.
Četnička depeša, svedočanstvo četničkog poraza kod Glavatičeva.

 

ČETVRTAK, 18 MART

Pokret. — Još u zoru krenula su nosila, konjanici, tifusari iz Idbara. Ostalo je još 150 konjanika, koji nisu imali konje. Dobili smo jutros pismo od Starog kojim traži od Veljka da se Sedma i šesnaesta baniska brigada hitno prebace na čelo kolone. Veljko i ja smo pošli s kolonom ranjenika ka štabu Treće sandžačke brigade gde se nalazio Vaso Jovanović načelnik Prve divizije, da bismo uredili pitanje prebacivanja ovih brigada, a Ljubiša Urošević je ostao da isprati poslednju grupu ranjenika za Bijelu. Veljko i ja smo išli s ranjenicima u koloni tifusara.

Koča Popović, komandant I proleterske divizije sa Vasom Jovanovićem, načelnikom štaba divizije i Verom Zogović u Bugojnu, oktobra 1943.
Koča Popović, komandant I proleterske divizije sa Vasom Jovanovićem, načelnikom štaba divizije i Verom Zogović u Bugojnu, oktobra 1943.

Ljudi su se jedva vukli uz planinu. Govorili smo im da idu kroz šumu, da ne idu čistinom, ali ništa nije pomagalo. Kod bolesnika od pegavca rastroji se čitav nervni sistem, govorili su nam lekari, pa tifusari postaju neodgovorni za pojedine svoje akte. Tek što smo došli do Visa iznad Konjica (1.152 metra), gde se nalazio Vaso Jovanović, a nalete jedan izviđač.

Bacio je jednu crvenu raketu i udaljio se. Veljko i ja svratismo do Vase Jovanovića, jedno dve stotine metara od straže utabane u snegu, kad se pojaviše italijanski bombarderi.

Jedna »Savoja« preletela je svega petnaest metara iznad nas. Bombarderi su se uputili pravo ka stazici koju je zakrčila kolona ranjenika, tifusara, komore. Tu je bilo preko hiljadu
naših ljudi. Oni su se nalazili između dva brega, u dolini, na uzanoj stazici, nisu mogli ni levo ni desno od dubokog snega. Svaki se predmet na ovom snegu jasno raspoznavao.

Italijani su se mirno spuštali do na pedeset metara iznad kolone, bacali bombe za žive ciljeve, a posle jedan po jedan tukli mitraljezom čitavu našu kolonu. Ranjenici na nosilima,
tifusari i pored njih bolničarke, ležali su na stazi, nemoćni, izloženi bombama i mitraljeskim zrnima. Da bi nesreća bila još veća, baš na ovom prostoru, na koti Crni Vrh, zaglavila se čitava kolona još jutros.

Kada je oko 6.15 izjutra naišla Treća dalmatinska brigada s teškim ranjenicimama, Italijani su iz Konjica, koji vazdušnom linijom nije dalji od tri kilometra, otvorili vatru iz brdskih topova. Prve dve granate su prebacile a treća je udarila posred kolone. Od te granate poginuo je komandant jednog dalmatinskog bataljona, šest boraca i dva ranjenika na nosilima.

Italijani su nastavili paljbu čitavog jutra i nastao je užas na tom prokletom Crnom Vrhu.

Masa nam je ranjenika izginula. Još potpune izveštaje nemamo. Više niko nije mogao da se prebaci preko tog Crnog Vrha.

Ali, kao i uvek, našlo se heroja. Dalmatinac Marinović, vodnik Drugog bataljona Treće dalmatinske brigade, podigao je sa nosila tri teška ranjenika ostavljena na čistini po kojoj je tukla artilerija, natovario ih na leđa i preneo, jednog po jednog, preko brisanog prostora po kome su padale italijanske granate.

A sada su došli avioni. Posmatrao sam s Visa kako je zeleni avion sa fašističkim znacima bez žurbe sipao bombe i kosio mitraljezom. Veliki su junaci ti Musolinijevi piloti. Da ih vidim da li bi tako smeli da se spuštaju da je ovo Istočni front, da mi imamo protivavionske topove?

Prema prvim izveštaj ima poginula su od ovog bombardovanja dva druga, a više ih je ranjeno.

Još dok smo se Veljko i ja peli uzbrdo čuli smo neku vatru s one strane Idbara. Nismo znali šta je, ali nam je uskoro stiglo pismo od Ljubiše Uroševića u kome veli da se jedna grupa četnika probila i napala na ranjenike.

Lešinari! I Nemci, i legionari, i ustaše, i Italijani, i avioni, i artilerija, i glad, i pegavac — a sada i četnici, najpoganiji, najpodmukliji od sviju!

Uspuzali su se uz litice Prenja da bi navalili na ranjenike. Ljubiša kaže u pismu:

»Jutros oko 8.30, oko četrdeset – pedeset četnika je izbilo na kose južno i jugo-zapadno od Idbara i jednim automatskim oruđem raspršili našu kolonu koja je sprovodila ranjenike i bolesnike. Paniku sam nekako stišao i naredio sam da se delovi Osme hrvatske brigade izbace na liticu i da odjure četnike s čuka odakle banditi tuku staze — izlaz u Idbar.

Naredio sam da ti delovi uspostave vezu sa Šesnaestom brigadom i da uz njenu pomoć obezbede put i evakuaciju ostalih ranjenika i bolesnika.

Zamenik komandanta Četvrte dalmatinske brigade, koji je bio vraćen za ranjenike, javlja da su njegovi borci doneli 22 na nosilima, 25 na rukama na puškama, i trideset na konjima, ali kaže da je ostalo još oko 15 za nosila i preko 40 za konje.

Ništa se ne zna o krajiškim konjima, koje si ti poslao
(oko 70) kao ni za konje Treće dalmatinske brigade.«

Sem toga naredili smo Sedmoj i šesnaestoj brigadi da ponovo sav taj teren pregledaju i pretraže sve, kako ne bi nijedan ranjenik ostao.

Spuštali smo se niz Vis ka Bijeloj. Gledali smo taj prokleti Crni Vrh.

Nekoliko se naših ljudi pomolilo kao crne tačke. Odmah se kroz vazduh nešto zalepršalo, na snegu iskočila crna pega, a brda se prolomila. Crne tačke su bežale, a sve nova i nova zrna su tukla Crni Vrh.

U Bijeloj su gorele vatre. Na raskrsnici su ostajali delovi bolničkih ešalona, vojne jedinice.

Očekivali su svoje drugove s Crnog Vrha. Doktor Dejan je stigao sam iz grupe teških ranjenika. Jeli Žunjić, apotekarki, konj ubijen, materijal propao, konjovodac ranjen…

Čitavu noć smo skupljali ešalone, sređivali jedinice, prebrojavali gubitke. Pred zoru krenuli su prvi bataljoni ranjenika.

Neprijatelji, Italijani i četnici, besno su napadali čitav dan na položaje Sedme krajiške brigade na levoj obali Neretve, kod Ostrošca selo Ribići, selo Radešina, kota 730, severno od sela Kranjčići.

Imali smo 20 izbačenih iz stroja.

U razgovoru komandant Treće dalmatinske brigade reče mi da je danas prebegao jedan Italijan. Hoće da se bori protiv fašizma. U ovoj brigadi ima nekoliko Italijana. Jedan je čak desetar. Naročito se ističe neki Denaro Preše, koji je prebegao iz divizije »Bergamo«. Učestvovao je u više bitaka. Na Jajcu mu se pokvario puškomitraljez, on ga je predao jednom bolničaru, zgrabio dve bombe, skočio u nemački bunker, zaplenio puškomitraljez, čitav rafal ispalio u Jajce i zapevao »Bandiera rosa«.

Nova Italija se budi!

Prvi komandant Treće dalmatinske brigade Branko Dude (sjedi) i zamjenik komesara brigade Ante Roje na položaju kod sela Biskog u Dalmatinskoj zagori, novembar 1942.
Prvi komandant Treće dalmatinske brigade Branko Dude (sjedi) i zamjenik komesara brigade Ante Roje na položaju kod sela Biskog u Dalmatinskoj zagori, novembar 1942.

PETAK, 19 MART

Bijela. — Ovde u Bijeloj ostajemo dok se bolnica ne sredi. Danas se u ovoj dolini nalazi 200 ranjenika na nosilima, oko 800 konjanika i 1.100 pegavaca. Bio sam danas kod Koče u štabu Prve divizije. Oni su se smestili uz jedan potok. Avijacija ih je juče otkrila. Nekoliko drugova je ranjeno, a čitav prostor je izrovan avionskim bombama. Naišao sam i na nekoliko neeksplodiranih bombi.

Koča mi veli da se sada nalazimo na najosetljivijoj tački prelaza obronaka Prenja. Mi smo udaljeni svega nekoliko kilometara od Konjica, do nas čak vode i dva puta, dobra za tenkove. Mi na položajima prema Konjicu imamo vrlo male snage.

Na Paklenoj 70 boraca, a na koti prekoputa 120. To su dva sandžačka bataljona. Hitno je Koča naredio Osmoj baniskoj brigadi da bude u pripravnosti, jer ovde imamo preko 2.000 ranjenika i tifusara.

Kakvi su naši položaji najbolje svedoče ova dva slučaja: nemački parlamentarci za razmenu zarobljenika lepo se uputili s belom zastavom i stigli na 500 metara od štaba Prve divizije, vičući:

— Parlamentar, parlamentar…

Dva komoraša do juriše kao ludi:

— Evo, idu Nemci i viču »Ura« …

Zarobljeni Nemci kod Jablanice februara 1943. godine
Zarobljeni Nemci kod Jablanice februara 1943. godine

Štab dograbi mašinke, ali se stvar posle razjasni. A jedna druga grupa Nemaca prešla je i štab divizije, i sve bolnice, i tek ih na vrh Bijele zaustavila jedna baniska patrola.

Danas je otišla prva grupa zarobljenika na čelu s avijatičarskim majorom Milanom Adumom.

Mi treba da dobijemo veći broj naših drugova, među njima i — Veru Bakotić.

Pred podne je došao Ljubiša i opisao napad četnika na ranjenike u Idbaru. Morao je da istrči s mašinkom iz kuće i da sređuje četicu koju je sastavio od kurira i lakše ranjenih drugova. U ovoj gužvi jedan drug iz štaba jednog ešalona ubio je prvo bolničarku, pa posle sebe.

Nije to učinio iz panike. U toku ovih muka i marševa zaljubio se u jednu bolničarku, počeo je da zanemaruje ranjenike, bio kritikovan zbog toga,pa je iskoristio ovu priliku da svrši sa životom.

Jedan ranjenik je bacio bombu pod sebe da ga četnici ne bi živog uhvatili. Četnici nisu ipak
zarobili nijednog našeg ranjenika. Ubili su nekolicinu u borbi, a neki, koje su zarobili, uspeli su da pobegnu. Bolničarke su branile kolonu, a tako isto i neki teški ranjenici. Oni su ležali na nosilima i pucali iz pušaka na četnike.

Večeras smo doznali da su Italijani prodrli u Idbar. Svi ranjenici su izvučeni. Nešto je prenela šesnaesta baniska brigada, a Sedma krajiška je pod stalnom borbom iznela stotinu ranjenika. Nosili su ih Krajišnici na leđima. Silna je ova Šolajina brigada. Borili su se kao lavovi s Italijanima i četnicima. Dobili su nagradu. Ulaze u sastav Prve proleterske divizije.

Mosa Pijade, Mitar Bakić, Duro Vujović Spanac i drugi posle prebacivanja preko Neretve
Mosa Pijade, Mitar Bakić, Duro Vujović Spanac i drugi posle prebacivanja preko Neretve

SUBOTA, 20 MART

Pokret. — Na našem levom krilu, tamo kod Visa, jaka borba. Noćas su iz Bijele krenuli teški ranjenici (nose ih Treća i Peta dalmatinska brigada), krenuli su tifusari i najveći deo konjanika. Gojko je pošao napred do Vrhovnog štaba. Konjanici su nam najveći problem.

Livanjski bataljon sa 80 konja ne može da prenese odjednom 600 ranjenika. Moraju se više puta vraćati. Ne mogu odjednom da prenesu čitav bataljon ranjenika i nastaje pometnja. Zastaje ranjenički vod, desetina, pojedinac. Pocepa se bolnička intendantura i kujna. S tifusarima je još teže.

Od njih 1.100 ima oko 800 rekonvalescenata, to jest pešaka. Ta strašna bolest utiče mnogo na nervni sistem i bolesnici prosto ne razumeju šta im govoriš. U Dobrigošću, kad su Nemci bili sasvim blizu, jedna grupa pegavaca se zatvorila u neku štalu, a jedan na vratima izvadio bombu i rekao da će oni svi ostati tu, i da će baciti bombu ako mu priđe bolničarka.

Jedva smo pokrenuli ovu grupu. Nemci su bili sasvim blizu.

U maršu se pegavci strahovito raspu. Oni pate i od neke manije gonjenja. Naša teškoća sastoji se još u tome što je dobar deo komandnog kadra u bolnicama pegavaca, naročito vodnici i desetari  i sam preležao pegavac, pa ne može da kontroliše bolesnike.

Zatim, jedna polovina bolničarki u bataljonima pegavaca takođe je obolela od pegavca. Zato se bataljoni razbijaju, tako se stvara taj nesrećni nered. Oboleli od pegavca, kad prebole bolest, osećaju užasnu glad, a naše rezerve hrane, koje smo zaplenili u Prozoru i Jablanici, sa svim su potrošene.

Pegavci idu iz kolona, ulaze u kuće, tu traže da jedu, otimaju. Neki beže od kolone, sklanjaju se negde uza stranu, lože vatru, ležu na golu zemlju i zatičemo ih posle mrtve, smrznute. Nekoliko sam takvih drugova video dok sam se s Veljkom peo pored Paklene ka Borcima.

Iz Bijele su krenuli skoro svi ranjenici. Ljubiša je ostao da pokupi zaostale.

Gledamo Veljko i ja ove naše mrtve drugove, zgrčene, zbrčkane. Imena im ne znamo, šta ćemo reći njihovim majkama, sestrama, gde su im grobovi. Sunce je otskočilo, toplo prolećno sunce, gledamo dole ispod nas krajičak Konjica, plavu Neretvu i prve grane koje su se orosile pupoljkom. Proleće je, život ključa, a ti naši drugovi ovde leže nepomični…

Posmatram jednog druga, skoro dečaka, masna troroga baniska kapa sa petokrakom pala mu u vatru i nagorela. Grmi od Visa, pucnjava se sve više bliži Bijeloj, a mladić mirno leži, umro je gladan i žedan. Ni grob mu se neće znati. Tužan je, pretužan naš put. Pobeda nije prazna reč. To je Jablanica, to je ovaj put preko Prenja ispresecan tifusarima, raskomadanim ranjenicima.

Stigli smo predveče u komandu mesta u Borcima. Lepa je ova dolina, nekad je tu bilo jedno od poznatih letovališta. Ovde se borio naš konjički bataljon, koji je posle postao Mostarski.

Ovde su četnici izvršili »puč«, ovde je pobijeno 60 odličnih drugova, mahom radnika iz Mostara.

Ovde je poginuo i robijaš iz Sremske Mitrovice, stari naš drug Pašić. Naroda nema. Ćetnici su sobom povukli jedan deo, a ostalo se skrilo u šume, poteralo stoku i konje.

Ostalo svega nekoliko staraca i mlađih ljudi. I oni su zabrinuti. Naši tifusari su ulazili u kuće i uzimali hranu.

Stari je dao 140.000 kuna da se narodu isplati šteta. Isto tako je naredio da se odmah formira komanda mesta.

Tu, u komandi mesta, srećem jednog partijca, koji je za sve ovo vreme ostao na terenu, čak je bio u četničkim redovima i radio. Dobijao je »Borbu«, »Proleter«, on i njegovi drugovi slušali su o našim pobedama.

Politički rad četnika je slab. S omladinom ništa nisu radili, sem nešto vojničkih vežbi. Na Boračkim Jezerima bio im je štab. Slušali su radio.

U početku su dozvoljavali narodu da sluša London, ali kad je počeo da govori o borbi partizana — »pregorele su im baterije«.

Posle toga slušali su radio samo komandanti. Širili su glasove da su četnici uhvatili Francetića. O nama su tvrdili da su nas potpuno istrebili. Zauzimanje Bihaća proglasili su četničkom pobedom. Kad smo se mi pojavili u dolini Neretve, rekli su da će nas uništiti. Ali čim su zagrmele naše haubice i tenkovi, pričali su da su nam to Nemci dali.

Varali su narod na svakom koraku.

Mobilisali su Crnogorce i govorili:

»Napali nas Turci«.

A na Borcima su im otvoreno rekli da se imaju boriti protiv partizana. Sto pedeset Drobnjaka je pobeglo s puškama. Jednom vodu četnika iz Boraka bilo je naređeno da zaustavi ovih 150 Crnogoraca. Kad su Drobnjaci naišli na zasedu poručili su da će se boriti, a Borčani su ih propustili.

Naš nalet bio je silan. Od čitave četničke Konjičke brigade i crnogorskih jedinica ostalo je svega 40 ljudi, a ostali su se razbežali.

Dugo smo razgovarali s ovim junakom. Spavali smo u njegovoj kući.

NEDELJA, 21 MART

Pokret. — Četnici i Italijani opet su pokušali da nam zarobe ranjenike. Juče posle podne, čim smo krenuli iz Bijele, oni su izbili na kose ispod Visa i otvorili paljbu u dolinu. Situacija je bila teška, ali nisu uspeli u svojoj nameri.

Ljubiša Urošević piše Veljku o tom slučaju:

»Već sam te izvestio da sam uveče razgovarao o evakuaciji s drugom Fićom i da sam tražio konje. Oko ponoći poslao sam lično i Petra Vešovića, politkoma grupe konjanika, s tačnim brojnim stanjem konjanika i ostalih ranjenika i bolesnika s tim da opet hitno traže konje. Livanjski bataljon nije se vratio na vreme sa konjima koje sprovodi, iako sam komandi naročito skrenuo pažnju da se bataljon mora što hitnije vratiti.

Italijani-zarobljenici, koji nose ranjenike, nisu stigli, a četvrti bataljon Sedme krajiške brigade došao je i podigao sedam nosila tek oko šest časova kada su počele da padaju prve haubičke granate oko kuće gde sam ja ostao, a onda i po celoj dolini r. Bijele.

Nosila sam sva otpremio i nešto pešaka što je bilo. Konjanici su se razbežali i većina pošla uz strmo brdo. U to vreme Treća Krajiška brigada već je prelazila na desnu obalu r. Bijele.

Jedan bataljon Sedme krajiške brigade pošao je u pomoć Trećoj sandžačkoj brigadi, a Treći bataljon je bio negde na krajnjem levom krilu. Momentalno se nije znalo gde je.

Nešto pre šest časova dobio sam pismo od V. Jakića da požurim s evakuacijom, jer neprijatelj „nadire i ugroziće Bijelu”.

Nisam mogao da mu odgovorim, jer je kurir samo ostavio pismo i otišao.

Oko 14 časova ja sam pošao s ranjenicima. Artilerija je pratila svaki naš pokret. Ranjen mi je jedan kurir i nekoliko drugova iz Treće krajiške.

Da bi gužva bila veća, banditi su pripucali s pravca kojim smo mi pošli s izvornog dela r. Bijele. Ubili su jednog konja ispod ranjenika i ranili konjovodca. Ipak je priličan broj ranjenika izbio na brdo, a neki su ostali pod brdom.

Treća krajiška brigada je pošla da spase te ranjenike. Kad sam bio na brdu čula se prilično jaka vatra u dolini, ali se nadam da će svi ranjenici biti izvučeni. O ovom sam obavestio štab Prve proleterske divizije i sada se nalazim u štabu Devete divizije u Kuli… «

Četnici su  da uhvate deset naših ranjenika. Tukli su ih i mučili. Jedan naš partijac, bez noge, iščupao se iz četničkih ruku. Oni su ga prvo prebili i bacili kraj jedne svoje vatre, misleći da on, bez jedne noge, neće moći pobeći, a on je dopuzao, po mraku, do prvog žbuna, našao neku batinu i, opirući se o nju, stigao do naših položaja.

Na Boračkim Jezerima više nije ostao nijedan naš ranjenik. Ima nešto tifusara koji su se rasuli po okolnim šumama. Treća krajiška će ih pokupiti. Veljko i ja nastavljamo put ka Glavatičevu gde se nalazi glavnina bolnice. Srećemo usput sve nove i nove grupice tifusara.

Oči zažarene, upali obrazi. Većina leži kraj ugašenih vatri i spava. Opet smo na Neretvi.

Neobična je naša zemlja. Klanci, provalije, a dole reka vijuga. Veljko mi već čitav sat objašnjava kakav je pad Neretve i kako bi posle rata trebalo izgraditi veliku električnu centralu …

Avion zundara, ali ne dižemo glavu, — Italijan. Sedimo na ivici provalije kroz koju se propinje Neretva. Imam parče hleba u torbi koje mi je dao onaj drug u čijoj smo kući sinoć spavali. Nailaze dva ranjena druga iz Prve dalmatinske. Pitaju nas za put, jedva idu.

Nikad neću zaboraviti one oči kad su ugledale krišku hleba. Vele, sad imaju snage da se opet preko Prenja vrate.

Iza mosta na Glavatičevu zatekli smo Starog i Marka.

Vesti od Druge i Treće divizije nema. Vode se jake borbe oko Kalinovika. U toku razgovora prekida nas Veljko. Depeša iz Krajine:

»Oslobodili smo Drvar, Petrovac, Grahovo, Dobrijin. Stežemo obruč oko Glamoča, Livna, Sanskog Mosta i Bihaća. Javite da li vam je potrebna naša intervencija radi rasterećenja«.

Radost. Glavne snage smo mi navukli na svoja leđa. Ličani su zauzeli Gračac. Vijadukt Bender je odleteo u vazduh. Ćitav smisao ove Hitlerove ofanzive protiv nas je sada smešan.

Vijadukt Bender
Vijadukt Bender

Krenuo je da uništi našu živu snagu i da izbije na Jadransko More, a mi smo se proširili i presekli mu obe veze s Jadranom, preko Splita i preko Dubrovnika. Razgovaram sa Starim i Markom o evakuaciji ranjenika.

Uprkos svih slabosti zadatak je ispunjen, kažu oni. Od 4.500 ranjenika prebacili smo sve drugove.

Jedna etapa u ovoj ofanzivi je završena. S ponosom možemo da gledamo na minula dva meseca.

Dobili smo nov raspored ranjenika. Teški u Bjelemić, pegavci ovde u Ribare i Glavatičevo, a konjanici u selo Poce. Teški su u Kuli, na dva sata odavde. S nama je i Vicko Krstulović:

— Peta dalmatinska brigada izveštava da je donela sve ranjenike u Kulu. Dva druga umrla su noseći nosila, a dvadesetorici je krv udarila na nos. Tri ranjenika su usput izdahnula.

To je najmlađa dalmatinska brigada, ali se junački drži. Gledao sam njenog političkog komesara Iiliju Stanišića. Prvi je on sa svojim komandantom, Petrom Božovićem, poneo nosila, a za njim čitava brigada.

Vlado Tomanović - zamenik komandanta Desete hercegovačke brigade i Iilija Stanišić - komesar bataljona kod Posušja, 1942.
Vlado Tomanović – zamenik komandanta Desete hercegovačke brigade i Iilija Stanišić – komesar bataljona kod Posušja, 1942.

Veljko i ja smo se spustili na most da dočekamo pegavce. Posle pola noći otišli smo u kuću iz koje je Stari s drugovima već krenuo. To je kuća nekog dobrog čoveka. Doneo nam je pregršt suvih krušaka. Legli smo kao pokošeni.

PONEDELJAK, 22 MART

Glavatičevo. — Umro je Stojan Cerović na pragu Crne Gore.

Jaka se borba čula u Argutu, u bolnici Druge divizije, gde je Stojan ležao. Trideset mrtvih i šezdeset ranjenih smo imali u borbi s Vasojevićima na Obiju i prilazima Kalinoviku.

Stojan je pred smrt rekao:

— Londonska je vlada izgubila bitku na Neretvi… Samo mi je žao što neću doživeti propast tih izdajnika!

Izdahnuo je okrenut prema svom Durmitoru, na dva dana hoda od njega. Njegov dolazak u naše redove jeste dokaz pravilnosti naše borbe.

Da se bolje radilo — više bismo ovakvih rodoljuba imali u svojim redovima. Manje bi izdajnika bilo.

Stojana Cerovića dobro je poznavala čitava naša vojska. Uvek mi je pred očima njegova slika: krupni starac s dugom bradom jaše na konju, drži u ruci dugačku toljagu i njom se poštapa dok je u sedlu. Poslednji put sam razgovarao sa Stojanom Cerovićem o Poenkareovoj ulici u Beogradu, o našim listovima. Cesto sam ga pre rata viđao u »Politici«. Govorio mi je:

— Joca Tanović je izdajnik. On radi za Nemce …

Vest o Cerovićevoj smrti doneo nam je Gojko, koji je sinoć pošao sa Starim, a danas se vratio. Naši pripremaju nov udarac protiv četnika kod Kalinovika. S fronta na Nevesinju nema vesti. Stari se žalio da nije imao 48 sati nikakvih izveštaja.

Stojan Cerović
Stojan Cerović

UTORAK, 23 MART

Glavatičevo. — Neretva je ovde mala reka. Može se i gaziti, tako da ne treba ići preko starog, čudnog mosta. Jedna kuća na istočnoj obali spaljena. U njoj je bio štab Dražine omladine. Naše su ih jedinice tu iznenadile i u borbi su četnici izginuli.

Tu je bio i nekakav rođak Mila Šantića. Govorio je našim borcima na francuskom. U njegovom odelu nađen je dnevnik pisan na francuskom jeziku. Iz njega se vidi kako ih
je Draža primio negde oko Kolašina, kako su putovali od grada do grada, tačno je upisao šta su sve jeli. Ulazili su i u Nevesinje u kome su Italijani, i tu držali govore o otadžbini.

Posle su krenuli na front »da bodre trupe«, a na prvom koraku, ovde u Glavatičevu, pali su u naše ruke.

Ubili su žuću Božovića, iz Kragujevačkog bataljona, ali ih je osveta brzo stigla. Spaljena kuća — jedini trag borbe.

Predveče dođe vest: Nevesinje je oslobođeno.

Od radosti nisam mogao da dišem. Ta izdajnička kula sada je u našim rukama. Nekako se čoveku srce nadme od ponosa što je učesnik u ovom slavnom pohodu.

Istina, išao sam poslednji, ali sam gledao oko sebe i video nešto od njegove veličine.
Nikada se jači nismo osećali. Pozadi Nemci i legionari, s bokova Italijani i četnici, ispred nas kanjon Neretve i neprohodni Prenj, čije su čuke načičkane četnicima.

Na Prenju za vreme IV ofanzive
Na Prenju za vreme IV ofanzive

Koliko je junaštvo bilo preći Neretvu i jurnuti uz one litice ka Krstaču, Javorku, Brezi…

Zaista smo mi čelik-vojska. Tada smo se nalazili u teškom položaju.

Govorilo se:

Sve dok ne pređemo Neretvu i ne izbijemo na plato do Nevesinja i Kalinovika, ne možemo reći da smo spasli ranjenike.

Sećam se reči Starog na sedlu Strbini:

— Dok tamo ne izbijemo ranjenici su stalno u opasnosti!

A sada je jedan zadatak ostvaren, Nevesinje je oslobođeno.

Priča nam jedan musliman, koji je doterao stoku u Glavatičevo:

— U mom selu Kljunima preko stotinu je ubijeno!

A jedan čobanin dodaje:

— Partizani ih trpaju sve po dvadeset u jame, koje su iskopale italijanske bombe bačene iz aviona!

Stigle su nove pojedinosti o osvajanju Nevesinja:

Posle bitke kod Cičeva, Italijani su pokušali da pomognu svojim saveznicima četnicima i poslali su u gornji deo Nevesinjskog Polja, oko Kljuna, dva svoja bataljona.

Peta crnogorska vodila je žestoke borbe s četnicima na planini Crnoj Gori, a četvrta crnogorska je na levom krilu zašla za leđa i četnicima i Italijanima. Tako se neprijateljski front raspao, zaplenjen je ogroman materijal, preko 50 mitraljeza.

Italijani su poslali desetak tenkova da omoguće otstupanje ka Nevesinju, ali povlačenje Italijana i četnika pretvorilo se u bekstvo. Nevesinje je zauzeto u gonjenju. Za čitavo ovo vreme Deseta hercegovačka i Prva dalmatinska držale su položaje na Zimlju i sprečavale da neprijatelj ovim pravcem ne ugrozi Nevesinje iz Mostara.

Stab 1. dalmatinske brigade sa Goranom Kovačićem na Prenju,mart 1943. godine
Stab 1. dalmatinske brigade sa Goranom Kovačićem na Prenju,
mart 1943. godine

SREDA, 24 MART

Glavatičevo. — Po mraku prešao sam Neretvu i stigao do sela Poce da održim sastanak sa štabom konjičke grupe. Posle ovog sastanka dobio sam puniju sliku evakuacije. Ova grupa ranjenika najteže se kretala, imala je skoro 600 ranjenika, a 80 konja. Ona je uvek išla poslednja, ali zato su u njoj bili naši najbolji kadrovi: Vića, Vita Pavlović, Milan Stanić, Sofija Pekić.

Ova grupa ranjenika izdržala je najteže udarce neprijatelja. U Idbaru su četnici zarobili devet ranjenika, u Bijeloj dvadeset i pet. Ipak najveći deo ovih drugova izvukao se iz četničkih šaka. Boško Vuković, iako bez noge, uspeo je da umakne iz njihovih ruku.
Sada je pred nama ogroman posao. Sređuju se bataljoni, čete, desetine, vrši se kritika dosadašnjeg rada. Ukazuje Vića kako su se ljudi brzo prevaspitavali tokom marša.

U Livnu i Duvnu primljen je priličan broj novih bolničarki, mahom izbeglica s Banije i Korduna.

Već posle Neretve, na Idbaru, u Bijeloj, najveći broj tih drugarica herojski se pokazao. Nekoliko njih štab sada predlaže za pohvalu. Lekari su uglavnom savesno vršili svoju dužnost. Samo je veliki problem sanitetski materijal. Mnogo se izgubilo od Neretve do Glavatičeva, zavoja više nema.

Najvažniji problem u današnjoj situaciji jeste hrana. Rezerve iz italijanskih garnizona iz doline Neretve davno su već utrošene, u ovom kraju ne možemo skoro ništa naći, ranjenici vrlo malo dobijaju hrane, ni 150 grama brašna na dan. A da imaju sada jaku hranu, za desetak dana veliki bismo broj drugova preveli u grupu lakih ranjenika, u pešake ili bismo
ih vratili u jedinice.

Vrhovni štab nas je obavestio da je u Nevesinju zaplenjena prilična količina hrane. Za bolnicu je određeno 10.000 kilograma brašna i pirinča. Takođe nam je velika pomoć ukazana što je određen Miloš Radović za glavnog intendanta svih bolnica.

Ovde, u ovom selu, razvija se kulturni rad među ranjenicima. Samo su uslovi rada teški. Svi ranjenici ne mogu da se smeste u kućp, mnogi spavaju pod otvorenim nebom. Zatim, ne smeju se ranjenici skupljati u velike grupe usled pegavca.

Zaraza se sve više širi.

Vraćao sam se oko jedan posle pola noći iz Poca u Glavatičevo. Proazio sam kraj nekog turskog groblja, na ulazu u selo, nedaleko od mosta na Neretvi. Između kamenih turbana gorela vatra, nekoliko ugljevaka, a kraj njih jedan čovek ječi.

Pitam ga ko je, iz koga je bataljona, ali ovaj drug zabio nokte i zube u zemlju, grize i zapomaže. Prevrtao sam ga, drmao, molio, ali on je samo ječao. Odjednom je prestao. Puls mu više nije radio. Stavio sam mu kapu na lice i polako pošao preko starog mosta.

Neretva je nemirno šumela. Nadolazila je od planinskih snegova. Vukao sam se kao prebijen preko Neretve.

Danilo Lekić komandant Prve proleterske brigade piše izvštaj Štabu Divizije 1943
Danilo Lekić komandant Prve proleterske brigade piše izvštaj Štabu Divizije 1943

ČETVRTAK, 25 MART

Glavatičevo. — Kalinovik je zauzet, prestonica Draže Mihailovića, italijanski garnizon koji smo mi punih sedam meseci zimi 1941 — 1942 uzaludno opsedali, gubilište tolikih naših drugova.

Zabpravi čovek sav ovaj užas, ovu strašnu dolinu Neretve koju su pritisli ranjenici i pegavci.

Bitka za Kalinovik završena je još pre nekoliko dana. Na samim padinama Treskavice, iznad Kalinovika, sukobila se naša Prva proleterska brigada s najodabranijim četničkim snagama, vasojevićkim brigadama Pavla Đurišića, poslednjom rezervom Draže Mihailovića.

Borba je bila neobično uporna, vršeni su stalno juriši i protivjuriši, ali ni jedna ni druga strana nije popuštala. Desno od Prve proleterske bila je Druga dalmatinska brigada. I ona je izdržala sve juriše četnika. Bitka je vođena po jakom mrazu i nevremenu. Najzad su četnici morali da otstupe.

Naši nisu odmah prešli u gonjenje. U međuvremenu Druga srbijanska brigada bacila se s one strane Kalinovika i izbila čak negde oko sela Jelašca, na drum koji spaja Kalinovik i Foču. Tu su zarobljene dve četničke haubice. Druga proleterska je bez borbe ušla u sam Kalinovik.

Tako je bitka za Kalinovik dobijena upornošću Prve proleterske i bataljona Druge dalmatinske i veštim manevrom Srbijanaca.

PETAK, 26 MART

Glavatičevo. — Dva puta sam danas bio u Ribarima među pegavcima.

Tu je sada skupljeno oko 1.200 bolesnika. Ovo seoce nema više od desetak kuća, pa najveći deo bolesnika leži napolju. Prava je sreća što nas ova dva meseca služi vreme.

Istina, avijacija nam je nanela mnogo žrtava, trpeo je i pokret trupa, ali da su februar i mart bili kao prošle godine, tri četvrtine ranjenika bismo izgubili samo od zime. Ovih 1.200 bolesnika uglavnom su napolju. Masa ognjišta pokazuje kako je veliki broj bolesnika.

Sada se tifusari ne vide mnogo. Razmileli su se po šumama. Kraus mi objašnjava da oni pate od poriomanije, to jest od manije lutanja, stalno bi se kretali. Zato ih i ostaje tako mnogo kraj puta. Teškoća je i u tome što je komandni kadar u bolnici takođe preležao pegavac, pa je prosto nemogućno držati bataljon na okupu. Ne pomažu ni spiskovi, ni
legitimacije. Ostaje nam jedino da svakom bolesniku stavimo mastiljavom olovkom znak na grudi.

Malo ima i lekara. Svi bolesnici nisu ni pregledani. Nema prostorija, nema bolničarki, bolesnici lutaju. Ima ih među njima koji nisu bili zaraženi pegavcem. Neki su ga dobili u samoj bolnici. Kod nekih lekara postoji strah od pegavca, svaku temperaturu proglašuju pegavcem i trpaju ljude među pegavce. A zaraziti se je lako.

Dok smo držali sastanak gledao sam ledinu, gmižu vaške po njoj. Tako je do na stotinu metara oko ovih kuća.

Sada se prave pokušaji da se stvori suva komora, obična soba, oblepjena hartijom, koju treba zagrejati do 75°. Onda vaška ugine. To se sada pravi tamo kod mosta. Postavili smo stražu i niko ne sme da pređe most, dok se ne očisti od vašiju.

Samo teško ide. Mnogi neće da pare odelo.

Gledam ove drugove pegavce. Stalno se nešto svađaju. Politički komesar po ceo dan samo raspravlja ko je kome uzeo ovo ili ono. Strahovitu glad osećaju ti ljudi. Sećam se kad sam bolovao od trbušnog tifusa 1930 godine.

Ukrao sam punu teglu sulca i sve pojeo. Koštalo me još tri nedelje ležanja. Ne čudim se što ti ljudi zalaze u kuće i uzimaju sve što nađu.

Eto, Fića priča pre neki dan: dva druga, rekonvalescenta, iz Prve divizije, ušla u kuću, najeli se, napunili torbu brašnom i krompirima, pa kad su pošli uhvatili kravu, tuku je štapovima po glavi, hoće i nju da ubiju i ponesu!

Marijana Novosel, intendant grupe, stvarno je savesno radila svoj posao. Sada je i ona pala. U bunilu došla na kazan i traži pečene kokoške!

Jadni ti naši drugovi.

Ni lekova nemamo. Nestalo je kardijaka. Ličimo na onu spartansku decu: ostavljeni smo na planini, i zdravija i otpornija će glavu izvući.

A ko je kod nas zdrav i otporan?

Gojka danas krv zalila i nismo mogli da je zaustavimo tri sata.

Muke mučimo.

Prekaljujemo se.

Eto, tako sam razmišljao dok sam se vraćao iz Ribara.

Po Neretvi su eksplodirale bombe.

To pegavci tuku ribu. Treba im oduzeti bombe i oružje. U Dobrigošću jedna se grupa zatvorila u podrum i nije htela da pođe s kolonom, a na vrata stao jedan drug s bombom.

Bolničari su muke imali dok su ih poveli, jer su Nemci bili veoma blizu. Nije to bio jedini ovakav slučaj.

SUBOTA, 27 MART

Glavatičevo. — Živimo u ovom paklu bez ikakvih vesti. Malo mi je neobično. Reporter sam, a moram da slušam vesti od kurira i intendanata. Ali kako se čovek privikne na ove uslove života. Posla ogromno, samo kad je čovek slobodan za trenutak, oseti odjednom želju da dozna šta se radi po našim frontovima, šta je novo u Krajini, u Drinićima, na Istočnom frontu.

Večeras su stigli neki intendanti iz sela Bare, koje je na putu ka Nevesinju, i vele da su Italijani i četnici prodrli u Nevesinje. Isto tako kažu da su četnici zarobili komoru od sedam konja Sedme divizije.

Noćas se čula strahovita borba između Nevesinja i Mostara.

Imali smo partiski sastanak u Sanitetskom otseku, kad se odozgo, s planine, iznad Cičeva, začu brza bacačka vatra praćena ručnim bombama.

To se Hercegovačka i Dalmatinska brigada bore s Italijanima.

Nadamo se da će posle ovog sastanka u Sanitetskom otseku red biti još bolji. Kao glavni problem postavili smo pitanje borbe protiv pegavca.

Suve komore za depedikulaciju (čišćenje od vašiju) praviće se na svim sektorima, pronašli smo već neke seljake koji će nam nabaviti ćumur.

Gojko radi nacrt plana za borbu protiv pegavca u svima divizijama.

NEDELJA, 28 MART

Glavatičevo. — Sedma divizija danas je streljala sedam ljudi zbog pljačke. U Osmoj brigadi streljan je jedan Ciganin, koji je naišao kraj staze na svog druga, iznurenog, pa mu skinuo sat i gurnuo ga nogom u stražnjicu misleći da će umreti.

Druga grupa drugova podigla je iznurenog, odnela ga do brigade, nahranila ga, čovek se oporavio, i prepo­ znao zlikovca. Među sedmoricom streljanih nema nijednog starijeg partizana.

Većina su izbeglice, prišle tokom ofanzive. Da je bolja intendantura ne bi bilo ovakvih slučajeva.

Gladuju ljudi strahovito, pa svest popusti. Pitanje ishrane ranjenika i bolesnika sve je teže.

Stiglo je nešto hrane iz Nevesinja, ali to je nedovoljno. Danas smo morali da izdamo hranu iz bolničkih magacina i za dve brigade Sedme divizije, koje su nosile ranjenike. Već pet dana nema nikakvih vesti o njihovom intendantu koji je otišao u Nevesinje.

U brigadama Sedme divizije, koje su nosile ranjenike, buknuo je pegavac. Održali smo ponovni sastanak Sanitetskog otseka.

Pitanje sanacije zarazne bolnice i suzbijanje pegavca jedan nam je od najhitnijih zadataka.

Podelili smo dužnosti. Gojko, Miloš Radović i ja preći ćemo u Kalinovik da organizujemo glavnu bazu za smeštaj ranjenika i pegavaca na prostoru oko Kalinovika.

PONEDELJAK, 29 MART

Pokret. — »Brat na brata udario, zato kiše nema«, priča ono nekoliko seljaka u Glavatičevu.

Zemlja je suva, teško se ore, trava ne raste, jer nema vlage. Danas je kiša orosila, ali braća nisu prestala da se biju, već su, naprotiv, četnici izvukli deblji kraj u Nevesinju i bačeni zajedno s Italijanima natrarg u Mostar.

Dakle, i bog na nebesima vidi da nam četnici nisu braća već izdajnici, inače bi i dalje sunce sijalo. Tako sam jutros razgovarao sa domaćinom, mračnim čovekom.

Nikako mi ne gleda u oči. Sin mu je u četnicima. Jedva mi je ruku pružio. Putovali smo lako do Bjelemića, starog osinog gnezda.

Prošle godine u aprilu spremali smo se da udarimo na njih, ali nas omete ofanziva Italijana
od Sarajeva. Bjelemić leži na visini od 1.000 metara, ispod Visočice i Treskavice. Došli smo pravo na Odžake gde su kula i konaci begova Šarevića.

Tu je i velika kasarna, i škola s crvenim krovom. Bjelemić nam se sada predao bez borbe. Istina, dve stotine njihovih pušaka je u Trnovu, u miliciji.

A jedan deo stoke su prebacili s one strane Sarajeva kod Visokog. Naši pažljivo postupaju prema ovom osinom gnezdu.

Nijednog konja nismo mogli dobiti za prenos ranjenika, iako (prema popisu ustaša od 1941) ovde ima preko 800 konja. Ovaca imaju 6.900 komada, goveda 2.000!

A jedan intendant je skupio 37 kilograma mesa!

Bogat je ovaj kraj. Zivi ovde jedan hodža i drži hata u mračnoj štali i izvodi ga jednom godišnje na trku. A nama vele da nema nijednog konja za prenos ranjenih drugova iz Poca!

Kad sami ne daju, nećemo im otimati.

Kad sam jutros polazio iz Glavatičeva, stigao nas je Gojkov kurir i sav zadihan saopštio da je d-r Radoje Mijušković umro. Savladao ga je pegavac.

Sećam se dobro onog sunčanog dana pre mesec i po dana kraj Duvna kad smo evakuisali konjičku grupu, pričao mi je o svom putu iz Crne Gore, o teškim evakuacijama. Bio je sav zadihan. »Slabo mi je srce«, žalio se. Ali je junački radio. Na ovim našim brdima srce je
popustilo.

Razgovarali smo Kraus i ja o Mijuškoviću, pa se rasprede priča, onaj ugodni razgovor koji krati put i čini da se ne oseča zamor.

Pričao mi je Kraus o svom životu lekara zdravstvene zadruge u Peckoj, u Srbiji, koji na grbači ima dve porodice i malu platu, pričao mi je o prvim danima ustanka 1941 u Srbiji.

Mirne bih duše rekao da je ovaj Kraus jedan od naših najboljih lekara. Tih je, skroman, ali radi uporno. Kao junak mi je izgledao one večeri u Šćitu kad je sam krenuo u patrolu da vidi ima li neprijatelja u selu ili preksinoć na sastanku saniteta kad je rekao:

— Stanje zarazne bolnice je teško. Ja predlažem da odem tamo i saniram prilike…

Ispred samog Bjelemića sretoše nas kuriri iz Vrhovnog štaba. Nose pismo za sanitetski otsek. Poslednja rečenica u pismu je:

»U bunilu, u pegavcu, Milinko Kušić, politički komesar Četvrte divizije, izvršio je samoubistvo«.

Grupa boraca i rukovodilaca Prve krajiške brigade u okolini sela Dujakovci (Banja Luka),na planini Manjači l. septembra 1942. Sleva (čuče): Niko Jovinčić pol.kom. II krajiške brigade, Milinko Kušić, narodni heroj, stoje: Ilija Materić, narodni heroj,Ivica Maurusic,Vladimir Smirnov,Kosta Nadj,Ratko Martinovic i Djuradj Predojevic
Grupa boraca i rukovodilaca Prve krajiške brigade u okolini sela Dujakovci (Banja Luka),na planini Manjači l. septembra 1942. Sleva (čuče): Niko Jovinčić pol.kom. II krajiške brigade, Milinko Kušić, narodni heroj, stoje: Ilija Materić, narodni heroj,Ivica Maurusic,Vladimir Smirnov,Kosta Nadj,Ratko Martinovic i Djuradj Predojevic

Borbeni Kušić je nestao. Izlazi mi njegova slika kako je, septembra 1941 godine, na Dulenima, kraj Kragujevca, na savetovanju svih komandanata i komesara odreda u Srbiji, govorio da će njegovi Užičani izvršiti zadatak Glavnog štaba za Srbiju i osloboditi Užice i Požegu.

UTORAK, 30 MART

Pokret. — U Bjelemiću sam se zadržao do deset pre podne. Kraus i ja smo obišli teške ranjenike. On će ovde ostati dan-dva, a ja idem u Vrhovni štab čak negde iza Kalinovika.

Ovaj kraj je neobična pustinja. Klanci, urvine, a nigde kuće. Otkako sam prešao sela Argut i Dindol (čudna imena, da li su ilirskog ili turskog porekla?) više nijedne čitave kuće nisam nigde video sve dok nisam izbio do Romana, na drum Nevesinje — Kalinovik.

Tu je nekad bila župa. Ostale su spaljene kuće i voćke. Prošle godine u januaru Hercegovci su uništili u borbi to ustaško gnezdo. Kad pređosmo župu, posle šest sati hoda od Bjelemića, izbismo ponovo na drum!

Prijatno je ići drumom. Prvi posle Jablanice. Odmorio sam se nešto više od pola sata u jednoj kući u koju se smestila apoteka, pa nastavio za Kalinovik, varoš kasarni. Još ih je pokojna Austrija sagradila, Jugoslavija doterala. Sve je sad pusto, prozori izbijeni, italijanski natpisi, ustaški natpisi, jugoslovenska tablica:

»Prodaja duvana«,— istori ja se čita s tih natpisa.

Lutao sam neko vreme između kasarni, razgledao ovaj pusti grad, nastavio još 15 kilometara do Drače gde je Vrhovni štab, — ukupno za danas 55 kilometara!

Prešao sam Jelašca, onaj putić kojim smo izbili krajem juna prošle godine na putu za
Treskavicu. Mrak je potpun, drum vodi kroz šumu. Jedna usamljena kuća gori. Ne zna se ko je zapalio. Tek posle osam sati uveče stigao sam u Draču. Stražar me vodi u kuću u kojoj su Stari, Đido, Marko, Crni.

Nešto ćute svi. Stari me ponudi da sednem. Upita me da li sam večerao, pa posle nekoliko trenutaka reče:

— Jesi li čuo da je poginuo Pero Ćetković?

Uhvatio ga italijanski lovac na Nevesinjskom Polju, pikirao i izrešetao mitraljeskim zrnima.
Ranjen je i Petar Komnenić. Ovo je ogroman gubitak za nas. Pero je bio izvanredan komandant divizije.

Cetvrta ofanziva.Smrt komadanta 4.divizije Pere Četkoviča.Prvi sa desna - Sava Kovačević.Snimljeno u okolici Nevesinja.Autor-Zozr Skrigin
Cetvrta ofanziva.Smrt komadanta 4.divizije Pere Četkoviča.Prvi sa desna – Sava Kovačević.Snimljeno u okolici Nevesinja.Autor-Zozr Skrigin

Drugovi su pitali kakva je situacija kod ranjenika i bolesnika. Marko je rekao da napišem sutra detaljan izveštaj.

Zatekao sam ovde i Veljka. On mi je detaljno izneo našu vojnu situaciju.

Naši su izbili na Drinu, ali je nisu mogli preći. Kod Ustikoline nismo imali sreće. Dva druga preplivala reku, zaštićena vatrom naših bacača, dograbila skelu na žici i počeli da je voze na levu obalu.

Četnici su već bili ostavili teška oružja i pobegli, ali je samo nekoliko njih nasumce
pucalo. Jedan metak je pogodio u žicu, iskrivio je, točak se ukočio i skela je zastala. Sada naši pokušavaju da se prebace kod Broda i Sćepan Polja.

Drina je mnogo nadošla, četnici imaju oko 2.000 ljudi na desnoj obali Drine, a u samoj Foči je 1.000 Italijana.

Vodi se diskusija kako da se pređe Drina. Veljko predlaže prelaz preko Pive i Tare. Treća divizija dobila je nalog da krene prema Gackom.

A Šesta bosanska brigada još se nije javila. Da li su primili, odnosno razumeli poruku:

»Isa da se javi — da dođe tamo gde je primio Kočine smrznute ljude«, to jest preko Trnova do nas.

Grupa rukovodilaca iz istočne Bosne. U sredini stoje Rodoljub Čolaković (desno) i Veljko Lukić Kurjak (levo), prva polovina 1943. godine
Grupa rukovodilaca iz istočne Bosne. U sredini stoje Rodoljub Čolaković (desno) i Veljko Lukić Kurjak (levo), prva polovina 1943. godine

Dugo u noć se razgovor vodio, uglavnom o međunarodnoj situaciji.

U Londonu se nešto kuva. Izgleda da je SSSR uputio novu protestnu notu engleskoj vladi zbog držanja izbegličke vlade.

»Slobodna Jugoslavija« javlja da je predstavnik grčkih partizana ušao u grčku vladu!

Videćemo šta će biti. — Razgovarali smo dugo u noć.

SREDA, 31 MART

Drača. — Napisao sam jutros izveštaj, pa sam ponovo bio kod Starog. Đido priča o našoj situaciji:

— Ovo je tek svršetak drugog čina, a u petom će biti vrhunac i rasplet!

Stari se slaže s Đidom. Duge su borbe pred nama. Prešli smo Jablanicu, četnicima smo zadali jak udarac, ali oni nisu potučeni svuda u zemlji. Moral im je nesumnjivo mnogo opao.

Posle poraza kod Obija i Treskavice pobegli su s one strane Drine. Kad pređemo u Sandžak,
oni će pokušati još jednom da dadu odlučan otpor. Naša sadašnja situacija nije rđava, samo treba savladati Drinu.

Ona nam je na jednoj strani, teško prohodni Maglić i Volujak ispred nas, Neretva s druge
strane, a pozadi Sarajevo s dve nemačke divizije. Biće s Nemcima još mnogo bojeva. Dok je Stari ovo govorio, odjednom se kroz oblake probi nemački bombarder. Napravio je krug oko čitave ove doline i nestao.

Još dugo sam razgovarao sa Starim i Đidom. Pitali su za bolnice, kako je bilo u Idbaru i Bijeloj.

Štab Prve dalmatinske brigade u Idbaru marta 1943.
Štab Prve dalmatinske brigade u Idbaru marta 1943.

Sutra se vraćam u Kalinovik. Priča Đido kako je bilo prilikom razmene zarobljenika i o svome putu u Zagreb. Doveo je 12 drugova, među njima Ivu Frola, d-r Nikolu Nikolića i Vuka Vernića.

Izvučeni su iz Jasenovca. Usput je Đido saznao mnoge zanimljive stvari. Kod Vakufa su bile tri nemačke divizije. Fon Ler, ubica Beograđana, komandant svih nemačkih trupa na Balkanu, bio je doleteo avionom u Vakuf. Tim povodom sam rekao Veljku Iliću:

— Bre, pitomac, sila si, — Fon Ler na jednoj strani a ti na drugoj.

»Vražja divizija« broji punih 20.000 ljudi. Izgleda da se kreće na sever, ka Brodu.

Priča nam Đido kako ustaške novine donose po dve strane o nama. Nemci sami priznaju da im ofanziva protiv nas nije uspela. Bio je u bioskopu, gledao žurnal o Bihaću i video jednu razrušenu kuću na kojoj piše »Ziveo Tito«.

Đido mi je pokazao jedan nemački list koji izlazi u Zagrebu i koji je doneo punu stranicu o drugu Titu, zajedno sa slikom iz 1928 godine i pravim imenom.

Članak je užasan i pun neistina. Stari se smeje i priča kada je bio kod Draže Mihailovića na Ravnoj Gori, 1941, da ga četnici nisu ubili, jer su mislili da je ruski oficir.

Strašna glad zahvatila je mase u Hrvatskoj. To je tema o kojoj se najviše govori u gradovima. Priča nam Đido čudne stvari — sitnice:

»Da vidiš kako čudne šešire nose žene. Suknje su za pet santimetara kraće nego kad je rat izbio.«

Meni se čini da smo na onom svetu, pa Đido došao sa zemlje pa nam priča.

Pored pruge Beograd — Zagreb svaki propust — bunker. Uprkos svega prevrnute kompozicije, izgoreli vagoni. Nekoliko dana pre Đidinog prolaska Baniski odred spalio je stanicu Brinjski Kut.

U jednoj kafanici u Brodu, Đido gleda dva ustaša, jedan bez noge, drugi bez ruke, kako pričaju s trećim, »čitavim«:

— Nastradasmo kod Šujice.

Đido se osmehuje, a ustaša nastavlja:

— Ma ko je bio na teškom bacaču kad nam ga partizani uzeše!

»Čitavi« ustaša je častio ona dva invalida. Ima mnogo kljakavih ustaša, na svakom se koraku sreću.

Kad je Đido završio priču otišao u ribolov i doneo nekoliko pastrmki.

ČETVRTAK, 1 APRIL

Pokret. — Jedna četvrtina godine prođe. Kako vreme leti. Dve godine našeg ratovanja!

Nama ne odgovara da se bavimo pogađanjem koliko će tačno godina rat trajati, ali jedno je nesumnjivo — rastu naše snage u ljutoj borbi, perspektive su nam sve šire. Kroz ove muke dočekaćemo i taj čas.

Ali borba će se nastaviti, samo možda u drugom obliku. Zato, ne brojimo dane, već skupljamo snagu!

O tome sam razmišljao dok sam se vraćao s profesorom Vukom Veraićem u Kalinovik preko vrtača tek poškropljenih svežom travom.

Vuk, moj poznanik iz Zagreba, u čudu!

Pravo iz Jasenovca dolazi na oslobođenu teritoriju usred Kalinovačkog Zagorja, u jeku ofanzive, sem toga, uoči polaska iz logora preležao je pegavac. Vuka, d-r Nikolu Nikolića. Ivu Frola i još nekoliko drugova zamenili smo za neke Nemce.

Vuk mi liči na čoveka koji iz mračne sobe izleti na sunce. Počnem da mu govorim o Prvoj diviziji, onda pomislim:

»Pa on ne zna ništa o Prvoj proleterskoj brigadi«, a na kraju:

»Pa on ne zna ništa ni o prvim partizanskim odredima«.

Saopštio mi je jednu stvar koja me je mnogo zabolela.

Ivanku Vitasović, koja je još pre rata bila toliko bolesna od srca da nije mogla ići iz sobe u sobu, ustaše su uhapsile i mučile. Sada je u bolnici, izdiše.

Njen slučaj je najbolji primer volje, jake volje. S koliko je samo ljubavi ona pomagala izdavanje »Imperjalizma«, »Trideset dana«.

Primila je smrt svog druga Vlade junački i nastavila da se bori, iako je po savetu lekara morala da leži u postelji. Skupljala je priloge, plela džempere za partizane, svijala žene oko sebe, oko svoje postelje.

Kad su drugarice popadale ona se digla, naučila da vozi bicikl i sa svojom teškom srčanom manom vršila dužnost sve dok nije pala. Sada je daleko, u Zagrebu.

Gledam je onako bledu, mudru. Ona zna našu snagu, zato joj smrt neće biti teška. Nećemo je zaboraviti. Čitav sat mislim o njoj, o Zagrebu pre dve godine, o njihovom stanu na Ribnjaku, gde je Ognjen Priča dolazio i prevodio »Imperijalizam«, gde smo se s Cesarcem dogovarali o izdavanju »Til Ojlenšpigla«, gde su vrlo često svraćali Đido, Vlado Popović, Mitar Bakić, Vojo Kovačević, gde smo prevodili članke za »Trideset dana«, gde su bili i uredništvo i administracija, i ekspedicija našeg časopisa.

Ognjen Prica
Ognjen Prica

Pao je Vlado Vitasović prvog dana rata u Kerestincu, pala je sada i Ivanka, pali su obadvoje, ali uspomena na te drugove uvek će se sačuvati.

Znam da bi se i oni radovali kad bi čuli, za dan-dva, da su naše brigade prešle Drinu. Bili bi ozareni kao kad smo uspeli da nadmudrimo policiju i da ekspedujemo deset hiljada primeraka »Imperijalizma« nekoliko meseci uoči rata.

PETAK, 2 APRIL

Kalinovik. — Jutros je osvanuo sneg. šta je s drugovima tifusarima u Glavatičevu i Ribarima?

Da li su smešteni u kuće?

Sva je sreća što nije ranije pao. Teški ranjenici, a tako isto i laki, nalaze se već pod
krovom.

SUBOTA, 3 APRIL

Kalinovik. — Naš narod je prešao Albaniju, ali pravi pomor je nastao na ostrvu smrti Vidu. Naš narod, i Srbi, i Dalmatinci, i Crnogorci, i Bosanci, i Banijci, prešli su Prenj, a pomor je nastao u prokletoj dolini Neretve, — Glavatičevo, Ribari, Dudle.

Danas je stigao Gojkov izveštaj o stanju u sedmoj diviziji. Vadim nekoliko odlomaka:

»… Penjući se uz planinu između sela Razići i Blace, naišao sam nasred puta u rastojanju od pola kilometra na dva leša. Prevrtao sam ih i nisam ustanovio da su ranjenici. Nisam mogao ustanoviti ni da su od nečega bili bolesni. U svakom slučaju umrli su od iznemoglosti, odnosno preteranog fizičkog napora koji je prevazišao snagu njihovog srca.

… Opšti utisak koji se dobija pri obilasku Sedme brigade: posetiocu se čini kao da se kreće kroz bolnicu. Gotovo sve zgrade zauzete su ranjenicima, rekonvalescentima i bolesnicima.

Stvarno, ja uopšte nisam video borca…

… Pri susretu s jednim partizanom iz Sedme divizije vrlo je teško odlučiti da li čovek ima pred sobom jednog tifusnog rekonvalescenta ili zdravog borca. Obadva su jednako iscrpena i apatična. Jedini je znak raspoloženja — oružje …

… Ambulanta Sedme brigade. Brojno stanje 31 – III iznosilo je 34 nepokretna bolesnika. Ovih 34 bilo je evakuisano u Bjelemić i putem su četvorica umrla, mada su jahali na konju.

Mada je ambulanta bila evakuisana 31 – III, ipak se svega za 24 sata kasnije ponovo napunila, tako da je juče 1 – IV — u trenutku mog obilaska, brojno stanje bilo sledeće:

febrilnih 20, iznurenih s prolivima i otocima 48, — svega 68…

… Pegavac je u neprekidnom porastu… Depedikulacija nije imala uspeha … Ljudstvo je veoma gusto smešteno … Gladovanje i iznurenost organizma… propusti saniteta brigada i divizija u smislu zakašnjavanja u pravilnoj dijagnozi i brzoj izolaciji u bolesti…

… Problem proliva je veoma ozbiljan, jer su poslednjih dana učestali, naročito među tifusnim rekonvalescentima…

… Otoci nogu, „otok usled gladovanja”, — usled oštećenja svih unutrašnjih organa, naročito bubrega, prouzrokovano dugotrajnim gladovanjem …

…Prvi bataljon Sedme brigade imao je brojno stanje 29-III 180 boraca, 1 – IV 146 boraca …

… Mišljenja sam da je Sedma divizija neupotrebljiva za ma kakve vojne zadatke, barem za vreme od tri nedelje… «

Setih se razgovora s doktorom Štefijem iz grupe teških:

— Retko je naći među mojim ranjenicima druga koji ima više od 20 godina!

Doktor Dejan:

— Kad sam silazio kod sela Ribara ka Neretvi, ispod jednog ćebeta drug i drugarica — zagrljeni — mrtvi. On je sav ispijen — verovatno rekonvalescent od pegavca. Ona fizički bolje stoji. Rane im nisam video.

Jela Žunjić, rukovodilac apotekarskog otseka Vrhovnog štaba, dobila je danas pegavac. Preneli smo je u drugu sobu.

Večeras smo čuli da su oslobođeni: Gacko, Aftovac, i Dabarsko Polje.

Prateći bataljon Treće divizije u Gackom aprila 1943. godine
Prateći bataljon Treće divizije u Gackom aprila 1943. godine

Bajo Stanišić umakao u poslednjem trenutku. Oko samog Gacka nije bilo nekih naročitih borbi. Tamo su Deseta hercegovačka, Četvrta crnogorska i Prva dalmatinska. Hercegovački četnici se žešće tuku nego crnogorski!

S Drine nema vesti.

Nastavak na:

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V

– Ratni dnevnik II/VII-1941-1944