Home Uncategorized Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V – Ratni dnevnik II/VII-1941-1944

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V – Ratni dnevnik II/VII-1941-1944

331
0
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V – Ratni dnevnik II/VII-1941-1944

NEDELJA, 4 APRIL

Kalinovik. — Sreo sam na drumu jednog starog, pogrbljenog Hercegovca iz okoline Nevesinja. Razgovaraš s njime, ali vidiš da je na pola puta. Priča mi da je četnički vođa Petar Samardžić prilikom poslednjeg prodora u Nevesinje svojom rukom ubio sedam četnika koji nisu hteli da se bore protiv nas. Sada je ta grupa nevesinjskih četnika pobegla u Blagaj, kraj Mostara.

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V
Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA V

Ima ih nešto više od hiljade. Draža Mihailović ih je upregao u kola izdaje. Pre svega, Italijani plaćaju svakom četniku hiljadu kuna, komandantu bataljona 3.000, a komandantu
odreda ili brigade 5.000 kuna. Naravno, svi četnici — redovi nisu dobijali platu, komandanti su dobar deo tih para trpali sebi u džep pod izgovorom da to ide »za sirotinju«. To najbolje pokazuje ovaj dokumenat koji mi je čika Janko dao da prepišem:

»NEVESINJSKA BRIGADA
Pov. br. 5
1 januar 1943 god.

Položaj

Komandantu 6 posađnog bataljona

Italijanska komanda u Nevesinju namerava da isplati platu legalizovanim četnicima za mesec januar 1943 g. lično u ruke svakom posebno. Ovo je novi dokaz da Talijani hoće da uđu u naše redove i da među našim četnicima prave razdor te da ih kompromituju. Ovo se ne sme dozvoliti u cilju našeg pokreta.

Na osnovu gore izloženog naređujem komandantima bataljona da na zgodan način i preko poverljivih četnika upozore sve legalizovane četnike da od Talijana ne primaju platu, već da im kažu da su oni dobrovoljno ovlastili svoje komandante bataljona da u njihovo ime prime novac i isti predaju za prehranu sirotinje u nevesinjskom srezu.

Treba da se Talijanima skrene pažnja da je ovo jedini put i način da se suzbije krađa usled slabe godine i nestašice hrane u srezu nevesinjskom.

Dalje ih treba upozoriti da će se na taj način onemogućiti komunistička propaganda koja ide za tim da se četnici prikažu kao neprijatelji narodni koji se o narodu ne brinu kao što su se prošle godine brinuli partizani, dakle svi treba da odbiju da prime platu s navedenim motivacijama tim pre što je vojvoda Jevđević odredio s glavnom talijanskom komandom da
se novac isplaćuje na ruke komandantima bataljona.

Bez odobrenja naše komande prema tome ne smeju pojedini četnici primati nikakav novac od Talijana. Oni koji to i pored ove zabrane budu činili, biće najstrožije kažnjeni i brisani iz naših redova i označeni kao izdajnici narodni u službi Talijana.

Ovo naređenje odmah po pročitanju spaliti, da ne dođe u ruke onih koji to ne treba da znaju.

S verom u Boga za kralja i otadžbinu.

Komandant — kapetan

VI. Zečević.«

Sam komandant nevesinjskog bataljona primao je, prema spisku koji je nađen kod Nevesinja: 335.000 kuna mesečno!

Čika Janko je pokazao te spiskove jednom odborniku iz Jelašca, a ovaj se sve krsti i veli:
— Da nisam vidio svojim očima ne bih vjerovao.

Nisu Italijani samo pare sipali. Davali su oni četnicima brašno, žito, šećer, a ovi su to delili svojim agentima. A seljak je oko Kalinovika na niskom stupnju svesti; trovao ga garnizon decenijama, sem toga dve godine rata, pa su mnogi i popustili.

Sada se ovde oko Kalinovika nalaze dva četnička bataljona, zagorski i miljevinski, svaki od po 300 ljudi. Raspršeni su, sede oko svojih kuća, u katunima, mrznu se, ali slušaju svog komandanta, Neđu Banjanina, i ne predaju se.

— Predali bismo se mi, — vele seljaci, ali će doći četnici s Nemcima i Italijanima pa će nas sve popaliti!

Đido mi je rekao da smo dobili obaveštenja da su izbeglice u Londonu otvorile kredit Italijanima i plaćaju sve italijanske okupacione troškove u našoj zemlji.

U okolini Kalinovika zarobljen je radiotelegrafista Draže Mihailovića.

Rekao nam je da se Draža stalno nalazio u jednom selu kraj Kolašina.

S njime je bilo i 25 engleskih oficira! Tu je i jedan Amerikanac, inače poreklom Jugosloven.

On je jednom prilikom u svađi rekao majoru Lalatoviću:

— Vidim da sam došao na pogrešno mesto. Vi se ne borite protiv okupatora, već s okupatorom protiv partizana!

Bio je kažnjen s mesec dana zatvora. Inače, izgleda poslala ga je američka vlada da je izveštava o prilikama kod nas. Šta bi on rekao da ima ova dokumenta u svojim rukama:

»Izveštaj komandantu konjičke četničke grupe

Prema vašem naređenju od 3 marta ja sa svojom četom trebao sam da zaposednem selo Lisičiće istog dana. A pošto je bilo nemoguće da ja sa svojih 40 četnika otidem u naređeno selo pošto su partizani još u okolini tog sela, ja sam ipak hteo da produžim u selo Lisičiće pa mi nisu dozvolili Nemci sada se nalazim u selu Tabiću zajedno sa Nemcima i domobranima to sada ne znam šta da radim…

Komandir I čete

V Foč. bataljona,
Voja P. Maleš«

Na poleđini:

»Ostanite gde ste, pa kada Nemci pođu, pođite za njima i otiđite za Lisičiće.
4 mart 1943 Komandir, kapetan I kl. Nik. Đurić«

Trebovanje za niže navedenu količinu municije, koju smo primili za četnike II Durm. brigade iz količine bačene avionom i to…

5 – III -1943
u G. Paprasko
S verom u Boga. Draža nas vodi ka veličini i slobodi…
K-t, kapetan II kl.,
Iv. Ružić

»STAB KONJIČKE GRUPE

O. br. 69
5 mart 1943 u 8 č.
Konjic

Komandantima kolona ove grupe

Komunisti do 24 časa 4 o.m. držali su sledeće položaje:…

Naša desna kolona u toku jučerašnjeg dana vodila je preko celog dana borbe s komunistima…

11 (Nemci) imao je nameru za Mostar. Njegov đeneral iz Sarajeva kazao: „prvo komuniste, potom četnike ..
Kom. kap. I klase
Voj. S. Lukačević«

PONEDELJAK, 5 APRIL

Kalinovik. — Kraus i ja smo danas obišli Jažiće, zaraznu bolnicu, i Vlaholje — bolnicu Prve divizije. Vraćali smo se po mećavi u Kalinovik. S nama je bio i intendant bolnice Prve divizije Fočak Hadži- -Vuković.

Bio je u Omladinskoj fočanskoj četi, najboljoj četi Trećeg bataljona. Herojski se bori već, evo, više od godine dana. Sedam ih je izginulo. Na Obiju su imali žestoku borbu, tri su juriša odbili, a  sami su četiri puta jurišali. Ovaj drug je doznao za svog oca da je živ
u Foči. Ali muslimana u tom gradu više nema. Mi smo ostavili skoro 3.500 muslimanskih žena i dece, četnici su navalili i sve ih poklali, sem jedno pedesetak. Tako veli ovaj drug.

Crnu sudbinu je namenio Draža drugim narodima u Jugoslaviji — a naročito muslimanima, kao što se to vidi iz ovog dokumenta:

»Štab br. 457
Pov. br. kl.
10-11-1943 g.

Komandantu IV bataljona Baju Pivljaninu

Postupajte i dalje prema već izdatom naređenju. Hvatajte i ubijajte sve muslimane, žene i decu. Držite i dalje svoj određeni položaj i sporazumno s Radom Leovcem i ostalim četnicima držite patrole i zasede. Hvatajte tu gubu i sve ubijajte, to je naređenje naših najviših starešina, i to moramo izvršavati.

Radite i samo radite ovih dana, to je naša svetinja ovih dana.

Radite i držite zasede i ubijajte sve što vam dođe do ruke.

Sada nastaje čišćenje do kraja.

S verom u Boga za kralja i otadžbinu.
Komandant — poručnik
Jovan S. Jelovac

Pečat:
Komanda jugoslovenske vojske
u otadžbini
Gorski štab br. 457
(IV bt. Pljevaljske brigade — bat. Bajo Pivljanin. Poručnik Jelovac komandant Pljevaljske četničke brigade).«

U drugom naređenju četničkom bataljonu, od 28 decembra 1942 godine, Jelovac veli:

»… Ceo pokret naređen je od Vrhovne komande, te će u ovoj akciji učestvovati vrlo velike četničke snage. Bojazan od okupatora za ovaj pokret je sasvim neznatan, pošto je postignut sporazum s Guvernerom Crne Gore o zajedničkom čišćenju komunističko – ustaških bandi na području do Drine«.

U jednom naređenju Draže Mihailovića govori se »o značaju nošenja brade«:

»Brada je za četnike simbol junaštva, a zatim ona deluje zastrašujuće na naše neprijatelje.«

Reče mi Avdo Humo da su četnici Derikonje na Romanij i uhvatili još proletos radnika Duvadžiju, kurira Glavnog štaba Bosne i Hercegovine, odličnog druga iz Sarajeva, koji je kao kurir dolazio u Užice 1941 godine. Natakli ga živog na kolac. Umro je posle 24 sata u strašnim mukama.

Avdo i Olga Humo
Avdo i Olga Humo

Na jednom pismu videli smo šta je to slovo Z, o kome radio London toliko govori svako veče: staviti te ovog, te onog, pod slovo Z. Nacrtana je kama, a iznad nje, kao drška stoji slovo Z. Tako naši saveznici iz Londona!

Preko svoje radiostanice prenose četničke smrtne presude.

Čuo sam nedavno da će u inostranstvu na više jezika izaći zbirka dokumenata o četničkoj izdaji.

UTORAK, 6 APRIL

Kalinovik. — U jednoj kući s desne strane mosta bio je štab četničke »Vrhovne komande jugoslovenske vojske u otadžbini«, tu je otsedao Draža kad je ovamo dolazio, tu mu je stalno sedeo i njegov pomoćnik čika Branko, alias elegantni i napuderisani vazduhoplovni generalštabni major Zarija Ostojić.

Gledao sam tu kuću, po ovom snegu i izmaglici, i mislio na 5 april 1941, jedan dan uoči rata, kada je Zarija Ostojić svratio iz kancelarije do mene, na kafu, u moj stan u Zemunu.

Poznavali smo se od 1937 iz Makarske. Posle smo se viđali na Avali, jednom na Kopaoniku. Vlado Popović je pred rat radio po vojnoj liniji i tražio je da ga povežem s oficirima koje poznajem. Pokušavao sam da govorim s Ostojićem o politici, ali on je imao stav tipičnog jugoslovenskog oficira.

Pričao mi je o 27 martu, kako je ispratio Pavla i Olgu do grčke granice, pričao mi je da je držao govore na Terazijama, 27 marta, smeškao se nekako ponosito. Bio je vešt, nije hteo da se izjašnjava  otvoreno protiv komunizma, ali je, izgovarajući reč »komunista«, ličio
na Vujkovića, jer je unosio puno mržnje.

Grdio je Hrvate najgorim rečima. Kad sam mu rekao da će se narod boriti protiv Nemaca, on je slegnuo ramenima: »Oficiri su glavno…« Pitao sam ga o raspoloženju u vojsci za otpor.

On je bio uveren da nas Nemci neće napasti, jer nova vlada nije otkazala Trojni pakt.

Sutradan ujutru su »štuke« bile nad Beogradom, a Zarija Ostojić je umakao s ministrima na brzim bombarderima. Vratio se engleskom podmornicom s majorom Lalatovićem
i narednikom Veljkom Dragićevićem (koji je ostao kod nas), iskrcao se u Crnoj Gori, bio u Užicu i, najzad, dokopao se Ravne Gore. Od njegovog dolaska otpočeli su napadi četnika na nas. On je bio prenosilac volje izbeglica iz Londona.

Odavde, iz ove kuće, kako sam saznao, slata su naređenja za operacije Baćovićevih četnika u Lici, ovde su kovane zavere s Italijanima.

Voleo bih sada videti Zariju Ostojića kako govori o otadžbini.

Ovde u Kalinoviku strahovito je mučen i na kraju streljan učitelj Grbić, koji je uhvaćen negde na Romaniji. On se probio do nas u Vrbicu juna meseca, pa se posle vratio na Romaniju. Junački se držao. Pred streljanje je uzviknuo:

— Živeo naš Staljin! Mi ćemo pobediti uprkos svega što vi činite!

To mi je pričao drug Sveto Jakšić koji je čitavo vreme bio u Kalinoviku. Dva naša druga — proletera, jedan od njih se zvao Radovanović, krila su se mesec i po dana u kući predsednika opštine Šćepana Klarića.

Bili su u rupi pod podom, a gore je dolazio Zarija Ostojić i jeo pečeno jagnje, »akšamluk«, koje mu je priređivao okretni Šćepan.

A kad su četnici počeli da beže iz Kalinovika, Šćepan je sa dva druga presreo haubice, ispalio nekoliko metaka i uzviknuo: »Eto, partizana«.

Četnici su zajedno s »čika – Brankom« ostavili haubice i ravni drum do Foče i lomatali se preko brda. Šćepan je ostao kraj haubica s municijom i predao ih Drugoj brigadi.

Šćepan, žustar čovek, neverovatno mišićava lica, priča o ubistvu Mila Eleza, bivšeg komandanta jednog našeg bataljona. Njega je odveo iz Foče u Čelebić Spasoje Dakić, razbojnik iz sela Crne Gore, s one strane štuoca. Taj Dakić učinio je još jednu stvar. Kod njega su pobegli Aterton, general Novaković, Irac i onaj jugoslovenski oficir.

Dakić je, priča Šćepan, pobio Engleze i uzeo im pare. S Novakovićem se ne zna šta je bilo. Kod Dakića su primećene engleske funte i zlato, pa je velika riba pojela malu. Draža je pozvao Dakića u Kolašin zajedno s funtama i zlatom. Dakić je otišao u štapsku četu Pavla Đurišića, a zlato je zadržao Draža.

Priča Stari — kad je bio na Ravnoj Gori — tamo nemaju mnogo poverenja jedan u drugoga. Draža je hteo da dà novac nekom oficiru i pozvao je jednog podoficira koji je ležao potrbuške na krevetu. Taj je čovek na leđima imao — sanduk s novcem. Valjda su u tom sanduku držali i ona dva miliona dinara koje su Nemci poslali Draži preko Ljotića, kako nam je Martinović po dolasku s Ravne Gore pričao.

Inače stara banda je na okupu — sem Ostojića i Lalatovića tu je i Dragiša Vasić. Tu je i onaj zlikovac, potpukovnik Pavlović, koji je streljao 17 drugarica u Ljigu, koji je direktno predao 350 drugova Nemcima u Valjevu!

Sećam se Ljuljaka, oktobra 1941, kad smo mi i četnici hteli da izdamo zajednički proglas povodom pokolja u Kragujevcu. Bio sam u četničkom štabu više dana, sastavili smo tekst, komandant tog sektora, neki kapetan Stojanović, već se složio da ga izdamo, potpisao
ga, ali je rekao da će ipak pitati Ravnu Goru. Javio se Pavlović, čitan mu je letak. Prvo je tražio da se izbaci Nedićevo ime i da se ne spominje da je izdajnik, a na kraju je zabranio čitav letak.

Stojanović je slegnuo ramenima, spustio slušalicu i rekao:

»Da potpišemo samo četnici i partizani, bez naznake s kog sektora«. Taj zajednički letak nije izišao, jer su nas četnici dva dana kasnije napali!

SREDA, 7 APRIL 1943

Kalinovik. — Naši su prešli Drinu! Veliki je podvig ostvarila naša vojska. Forsirala je nabujalu reku, strahovito brzu, bez ikakvih tehničkih sredstava, pod neprijateljskom vatrom. Nikakvih podrobnih podataka o tome nemamo. Slabo se čuje preko telefona. Ali, na južnom frontu situacija se pogoršala. Četnici ponovo upali u Nevesinje. Cak su pokušali prodor ka Kifinom Selu, ali su odbijeni.

U Štabu Prve proleterske Brigade, pre prelaska Drine, april 1943, kuriri čekaju da prime poštu za bataljone. U sredini sedi Miloje Milojević, zamenik komandanta, i kuriri (sleva - Radenko Jovanović, Miloš Lakovič, Nikola Milekić Korčagin, Radmilo Vuksanovič i Aleksandar Petrovič Leko).
U Štabu Prve proleterske Brigade, pre prelaska Drine, april 1943, kuriri čekaju da prime poštu za bataljone. U sredini sedi Miloje Milojević, zamenik komandanta, i kuriri (sleva – Radenko Jovanović, Miloš Lakovič, Nikola Milekić Korčagin, Radmilo Vuksanovič i Aleksandar Petrovič Leko).

Moramo jednom raspršiti tu bandu. I ovi četnici u okolini se razobadali. Ne predaju se,
već se povezuju, dogovaraju. Slali su kurire na Romaniju kod Derikonje.

Trebalo bi već prevrnuti ćurak! Ali samo čime?

U Kalinoviku imamo svega nekoliko stražara, mladih i bolesnih drugova iz Šesnaeste baniske brigade. Dok se Foča ne likvidira, nećemo moći odvajati nikakve snage za ovaj sektor.

Komandir jedne četničke čete iz okoline Kalinovika, koji je odmah prešao na našu stranu sa čitavom četom i tri puškomitraljeza veli da sada u zagorskom bataljonu nema više od 200 ljudi. Razbacani su oko svojih sela i imaju šest automatskih oruđa. Reče mi da se dobro drži Obrad Govedarica — Bugarin, bivši komandant Obaljskog bataljona, koji nas je sreo ispred Jelašca prošlog leta.

Održao se čitavo vreme na ovoj teritoriji uprkos četnika.

A sad je u Desetoj hercegovačkoj.

Gojko se javlja iz Bjelemića. Tamo neki očekuju prepad ustaša — milicionara od Rakitnice i Umoljana, ali meni se čini da se ti milicionari neće usuditi da napadnu.

Stanje naše bolnice sve je teže. Među pegavcima u Glavatičevu smrtnost je sve veća. Za deset dana umrla su sto dvadeset i četiri druga.

Od toga 30 rekonvalescenata. Sada plaćamo Prenj. Osim toga, hrana je vrlo slaba. U Glavatičevu i Bjelemiću ne može se naći ništa, a problem slanja hrane iz Kalinovika do Glavatičeva je težak. U Glavatičevu ima oko 750 bolesnika, stalno novi pristižu. Pegavac se širi. 75% lekara je obolelo!

73 bolničarke leže!

Priliv je jak i iz divizija. Za tri dana bolnica tifusara u Jažićima, ovde kod Kalinovika, narasla je na 320 bolesnika. S depedikulacijom ne ide baš najbolje, naročito u divizijama. Stalno su ljudi u pokretu. U Kalinoviku, Jažićima, Jelašcu, izgradili smo suve komore. Hermetički zatvorimo zidanu seljačku sobu, sve rupe i otvore zalepimo hartijom. Spolja se uzida jedna peć, šporet, pored toga stavimo u sobu mangale s ćumurom (kante sa velikim brojem rupa) i onda grejemo.

Vaške sve pocrkaju, sem onih koje padnu na zemlju, jer je tu hladniji sloj vazduha. Kad bi ljudi savesno vršili depedikulaciju — šišali sve dlake na telu, skidali rublje, — uspeh bi bio veći.

Grupa teških stigla je na Bjelemić. Ona se svela na 115 ranjenika; jedan deo je prešao u konjanike, a dosta ih je umrlo.

Konjička grupa je sada narasla na 850 ljudi! Oko 500 se nalazi u Jelašcu i Boriji, a ostalih 350 su u pokretu od Glavatičeva ka Romanu.

Danas sam bio na partiskom sastanku u Jelašcu. Strašne stvari se dešavaju. Kad sam došao ovde mobilisali smo i skupili 69 konja — organizovali nabavku sena, a danas se politički komesar vratio s 12 konja.

57 konja je izgubio! To je M. J. I ranije je bio kritikovan zbog takvog stava — pa ništa. Zbog tog njihovog nehata nama ranjenici daleko zaostaju — umiru od gladi u Glavatičevu!

Zajedno s ovim M. krivicu snosi i M. iz Bihaća. Oni su napravili još jedan propust — u Romanima jedan drug umro, a ostali ranjenici ga izbace napolje. Neko mu još skine čizme i kaput. Tako ga dan zateče. Selo se zgranulo. Pitaju seljanke S.P.:

— Da prostiš jer vi tako sa svim svojim mrtvacima?

Nažalost, oba ova druga su partijci.

Danas smo odredili novu ekipu za skupljanje konja. U Mrežici i Miljevini su nađena svega tri konja. M. sam poslao u ekipu. Kazao sam mu:

— Imaš da pronađeš onoliko konja — koliko si izgubio.

Do mraka je bilo — 59 konja! Kad hoće može da radi.

U Grajsiloviću imamo 129 drugova kojima su bolesna pluća i pate od drugih internih bolesti.

Od ovih 129 drugova, 34 su partijci. Poslali smo im dve krave muzare, jer je mleko najvažnija hrana za plućne bolesnike.

Takvo je stanje na našem bolničkom frontu. U jeku je ofanziva protiv vašiju. Ili će one nas, ili ćemo mi njih!

ČETVRTAK, 8 APRIL

Kalinovik. — Večeras, u prvi mrak, po raskvašenom snegu umaršira Treća krajiška brigada, pevajući. Ide čak od Konjica, Bijele. Naša draga bolnička zaštitnica. I pored svih muka i gladi, pevaju Krajišnici. Meni srce zaigra. Setih se dobrog sela Drinića, iz koga je 400 momaka i devojaka otišlo u partizane, setih se Bogdana, Mila Banjca, ĐiJe, setih se
Drinića kao rođene kuće.

Smotra_boraca_Treće_krajiške_proleterske_brigade
Smotra_boraca_Treće_krajiške_proleterske_brigade

Krajišnici se prvo pobrinuše za konje, pa za mitraljeze, bacače. Posle izribaše sobe i tek onda uđoše. Gledam ove zdrave momke, otresite, čiste. Na jednoj strani zasvira harmonika, a dole, kod kasarne, zaori se krajiška pesma s onim prelivima tipičnim za

Krajinu, koji izazivaju sliku Prekaje, Drvara, Grmeča, Kozare. Dadosmo iz bolničkog magacina 300 kilograma mesa za ovu vojsku koja nas brani od Vakufa, a sada ide na juriš preko Drine. Rano u zoru prolomi se opet krajiška pesma.

Odoše Krajišnici iz ovog pustog grada kasarni i pegavca.

PETAK, 9 APRIL 1943

Kalinovik. — Vode se borbe oko Foče. Crni vrh je u našim rukama. Naši su prodrli u sam grad između Drine i Ćeotine. Pre šest izjutra bio sam na telefonu i od Terzića tražio obaveštenja. Još jedna odlična vest.

Došla je do nas šesta bosanska brigada, usput je pobila mnoge četničke komandante. S njom ide i Majevička brigada. U Istočnoj Bosni čitava divizija. Šesta brigada ostavila je na Majevici jedan odred.

Smotra jedinica Šeste istočnobosanske proleterske brigade
Smotra jedinica Šeste istočnobosanske proleterske brigade

Prilikom prelaza pruge Sarajevo — Višegrad uništila je kod Renovice jednu grupu nemačkih kamiona i motocikla. Zarobila je sedam nemačkih oficira i podoficira. Zarobljenici su dovedeni u Kalinovik. Jedan od njih skinuo kapu. Gledam, unutra, u kapi, marka — na mađarskom jeziku. Kapa izrađena u Pešti. Gledam danas sanduk s lekovima, na njemu nešto piše francuski.

Godine 1940 to je bio sanduk s belgiskim bombama. To je dopalo Nemcima u ruke, a mi im oteli. Nažalost, svi im u Evropi ne otimaju kao mi, čitava Evropa radi za Nemačku:
belgiske bombe, mađarske kape. A sve se to sručilo na Ruse, ali bez uspeha. Radio javlja šta je postignuto u zimskoj ofanzivi:

Ubijeno 850.000 Nemaca; zarobljeno 343.575!

Zaplenjeno: 1.490 aviona, 4.670 tenkova, 15.860 topova, 9.835 minobacača, 30.000 mitraljeza, 123.000 automobila.

SUBOTA, 10 APRIL 1943

Kalinovik. — Stigle su nove vesti iz Crne Gore. Naši su izbili na Ravno, u Župu Pivsku, i nadiru ka Goliji. Prema rečima kurira, već je dva put stigla veza iz Crne Gore. Tamo su se već formirale naše čete.

Samo u srezu Šavničkom četnici su pobili veliki deo našeg kadra. Ubijeno je sedamdeset drugova iz Šavnika s Bogdanom Puticom, mojim poznanikom još iz 1940 godine, kad sam proveo nekoliko dana na Crnom Jezeru, ispod Durmitora. Bili su se probili do Bjelemića, ali su se vratili.

Nisu uspeli da se prebace preko Neretve. Posle su ih četnici skoro sve pobili. Četnici pričaju narodu da ustaše i partizani idu zajedno, da sve kolju. Treba narod obavestiti.

Zato s Momom Poleksićem na čelu kreće jedna grupa drugova iz Sreza Šavničkog; svako je selo zastupljeno.

Slična grupa ide i za Srez Kolašinski.

U četničkoj pozadini je prilično vrenje. To svedoči i ovaj dokumenat koji smo zaplenili u Gacku:

»NAREDBA BR. 97

KOMANDANTA GLAVNE NACIONALNE KOMANDE ZA DAN 27 MART

Komunističke snage, gonjene od Njemačkih i Italijanskih trupa i pritješnjene snažnim naletom naših nacionalnih snaga u dolini Neretve našle su jedinog spasa da se probijanjem fronta izvuku iz strašne — po njih — situacije.

Da ne budu svi pohvatani u dolini Neretve probili su se kod Zijemlja (kod Nevesinja) i snažnim naletom utopljenika koji se davi, ne prezajući od žrtava, uspjeli su da primoraju naše trupe na povlačenje…

Dalje se veli o merama koje se preduzimaju protiv naroda:

1) U Nikšiću će se formirati Prijeki vojni sud, koji će po kratkom postupku kažnjavati sve one, koji se ogreše o propise vojnog kaznenog zakonika.

2) Stupanje u redove dobrovoljaca nije samo dobrovoljno već i obavezno.

3) Svaki rad uperen protiv interesa nacionalnog pokreta ima se zakonskim mjerama suzbiti. Krvave tekovine nacionalnog pokreta, mir i spokojstvo, moraju se po svaku cijenu očuvati.

4) Svako neizvršenje naređenja i samovoljno otstupanje s položaja biće kažnjeno smrću.

5) Pronošenje neistinitih i alarmantnih vijesti, kao i svako potpomaganje komunističke akcije — kazniće se smrću.

Gornje naređenje ima se bezuslovno izvršavati.

Dostavljeno: Komandant, đeneral

svim kom. odreda i bataljona Blažo M. Đukanović

Pečat: Glavna nacionalna komanda Cetinje.«

Tako ban Zetske Banovine, koga je postavio Slobodan Jovanović, 27 marta — i ova je naredba slučajno izdata 27 marta. Pored bana Slobodanovog naredbu izdaje i Pircio Biroli!
Made in England!

NEDELJA, 11 APRIL

Kalinovik. — Ovde u Kalinoviku nalazi se naša tenkovska četa. Razgovarao sam danas o njihovim borbama, a kasnije mi je ovo nešto dopunio i Vlado Šegrt. Prve tenkove u našem ratu zarobili smo od Nemaca u Srbiji. Prva četiri zadobijena su 1941 godine u Milanovcu (tu sam i ja bio), u Ljuboviji, Kosjeriću i Bajinoj Bašti.

Puniša Perović sa rukovodstvom X hercegovačke brigade u Prozoru, septembra 1942. godine. Stoje s leva: Jovan Popović, Rade Hamović, Vlado Miskin - Crni, Tinka Romano, Vlado Tomanović, Puniša Perović, D. Samić i Vlado Šegrt. U prvom redu sede: Vojo Popović
Puniša Perović sa rukovodstvom X hercegovačke brigade u Prozoru, septembra 1942. godine. Stoje s leva: Jovan Popović, Rade Hamović, Vlado Miskin – Crni, Tinka Romano, Vlado Tomanović, Puniša Perović, D. Samić i Vlado Šegrt. U prvom redu sede: Vojo Popović

Ovde sam sreo Jovana Milićevića, koji je učestvovao u prvoj akciji s tenkovima u našem ratu, u zajedničkom napadu partizana i četnika na Kraljevo, sredinom oktobra 1941. U prvom tenku od 32 tone išao je Slovenac Acika, u drugom tenku od 18 tona bio je Jovan, a u trećem od 18 tona — jedan četnik. Nemci su bili potpuno iznenađeni. Iako su tenkovi imali male crvene zastave, i natpis »Živeo Staljin«, nemačka patrola na ulazu u grad izišla je iz bunkera, digla rampu i pustila tenkove.

Četnik je ostao u zaštitnici.

Slovenac Acika je došao usred grada i iz topa opalio u izlog jedne kafane gde je sedela grupa nemačkih oficira. Naši tenkovi su bili u gradu sat i po.

— Strašna je panika uhvatila Nemce, — priča Milićević. — šišali smo ih po ulicama. Sećam se da sam video u jednoj kafani, od čijeg sam natpisa kroz otvor na tenku mogao pročitati samo jedan deo,

» … leksandra«, nemačke oficire kako piju pivo. Raspalio sam iz mitraljeza i oni su popadali.

Teški tenk je opalio 17 do 18 granata iz topa, a zatim se povukao s drugim tenkovima. Ovaj napad trebalo je izvesti uz sadejstvo pešadije, ali usled nekog nesporazuma do toga nije došlo.

Onaj tenk od 18 tona učestvovao je na proslavi 7 novembra 1941 u Užicu i tukao se s četnicima kod Ljubovije s dosta uspeha. U velikoj nemačkoj ofanzivi u jesen 1941 propali su nam ti tenkovi. Sećam se jednog koji je ostao izvan same Čajetine na putu za Palisad.

Ustanici valjevskog odreda sa zaplenjenim tenkom Somua, koji su Nemci zaplenili od Francuza
Ustanici valjevskog odreda sa zaplenjenim tenkom Somua, koji su Nemci zaplenili od Francuza

Dugo bez tenkova nismo bili. Baš u isto vreme kad smo izgubili tenkove u Srbiji, Vlado Šegrt i Sava Kovačević razbili su sa jednom četom čitav italijanski puk, i zarobili tri tenka. O tome mi je pričao

Vlado šegrt u Kalinoviku:

— Kada su glavne crnogorske snage udarile na Pljevi ja, Sava Kovačević i ostali drugovi, među kojima sam bio i ja, počeli smo da dižemo Hercegovinu. Zadatak težak posle ustaških pokolja aprila — maja 1941 i žestokih borbi koje su zatim došle. Stigli su Italijani i pretstavili se kao spasioci!

Petokolonaši su ovo iskoristili i mase umrtvili. Sa Grahovskom i Lastvanskom četom Sava i ja smo bili na putu Viluse — Klobuci kad su Italijani, jedan motorizovani puk, pokušali da se probiju iz Bileća na jug. Desilo se da smo se Sava, ja, Simo Babić i jedan stari seljak našli sami na drumu. Sava naredi da se brzo drum pregradi i kad puk stane da se otvori vatra.

A Simo Babić poslat je kao kurir da pozove Grahovsku i Lastvansku četu. Otvorim vatru, a Talijani počnu ‘ da iskaču iz kamiona i prihvataju borbu. Na drugom kraju ih tuče Sava,
a onaj stari seljak leži 20 metara iza mene i viče: »Nemoj preblizu«.

Borba je trajala već više sati. Kad su viđeli Talijani da sam säm, počnu da me opkoljavaju. Pokušali su s boka da prebace puškomitraljez. Kad god bi se ukazao šljem s puškomitraljezom, ja bih posred šljema, šestoricu sam tako svalio. Ne bih dobro prošao da ne naiđoše četrdeset i četiri druga iz Lastvanske i Grahovačke čete. Oni zapucaše, Talijani se uskomešaše, a ja i Sava iskočismo na drum.

Talijani leže u streljačkom stroju. Ja pritrčim prvom, zgrabih mu pušku, a on viknu: — »Bono komunisto! Pistolo!« I predade mi pištolj.

I ostali pobacaše puške. Tako mi se predade preko stotinu. Ja pođoh iza okuke kad me dočeka s pedeset metara jaka vatra. Valjda mi je desetak metaka prošlo između nogu.
U tom nalježe jedan talijanski tenk. Ja,  Kovačević i Simo Babić, koji su stigli s Grahovskom četom, skočismo na tenk.

Talijan opali metak iznutra, ali nas promaši. Odmah zatim nam se predade. U tom
dođe Sava s jednim pukovnikom. Zgrabio ga za grudi, sve mu je iskidao kajiševe i naterao ga da pođe naprijed. S tim jednim tenkom zarobili smo još dva. U ovoj bici, prvog decembra, zarobili smo sedam kamiona, tri tenka i mnogo oružja. Oduševio se narod.

Naiđe i onaj starac koji je bio iza mene. — »Ako je Miloš Obilić rađao, on je ovog rodio!« —
veli mi on. Plijen nijesmo mogli sav da prikupimo, jer smo morali hitno da krenemo za Klobuke, gde je naišla jedna talijanska motorizovana kolona iz Dubrovnika u pomoć ovom puku. Nas šezdeset smo ih razbili i zaplijenili 29 motocikla … Poslije dva dana uz pomoć ova tri tenka zauzeli smo Lastvu.

Tanketa koju je zarobio Sava Kovačević, Crna Gora 1941.
Tanketa koju je zarobio Sava Kovačević, Crna Gora 1941.

Priča Vlado o drugim borbama u tom periodu:

— Lijepa nam je akcija na Moski, na drumu Trebinje — Bileća. Taj se kraj još nije bio digao.

Nas 44 druga došli smo krišom u selo, na sam Badnji dan. Kiša pada. Jedan mali dječak, nema mu ni dvanaest godina, reče mi:

»Čeraju hranu Talijani, danas će proći u jedan«.

Znao mali, jer su Talijani svake nedelje prolazili istog dana. Mi zauzeli busiju. Četrdeset i četiri druga sa šest puškomitraijeza. Na pet minuta prije jedan — naiđe sedam kamiona.

Ispred njih sto Talijana pjevaju, a s lijeve strane pobočnica od 200 ljudi. Idu mirno, pjevaju neku pjesmu: »Duče, duče …«

Mi ti ospi po njima. Nasta borba. Kratka. Stočetmaest zarobljena, 32 ranjena, a mnogo mrtvih. Zapljenili 23 puškomitraljeza, 4 »Brede«, 35 metara sira, 10 metara šećera, dva kamiona milihbrota. To je Musolini slao svakom talijanskom vojniku s natpisom: »Srećna nova godina — Musolini«. Treba sada sve to prenijeti. Mi ti sjednemo u kamione, postavimo talijanske šofere, ja prvi u jedan luksuzni automobil, pa pravo ka manastiru Dobričevu.

Seljaci nam vele da ne idemo, ima Talijana, njihove straže krstare drumom, a mi ti pravo drumom. Talijani se razbježe a mi jedan i po kilometar od Bileće okrenemo na sporedni put i prenesemo sav plijen.

Sve ovo Vlado priča mirno, kao da je reč o sasvim običnim stvarima.

Kakav je to čovek svedoče i ove njegove reči:

— Kad smo išli na Gacko, aprila 1943, ja ti sjednem na motor i dvadeset kilometara ispred vojske uletim u Fojnicu. Četnici se svi razbježali, a oko mene se iskupio narod. Djeca mi viču: »Evo tu Zekana«.

I dovedu mi mog Zekana koga sam na Borču zarobio od hodže Delalića.

Četnici su mi ga preoteli kad je nosio ranjenike prošlog ljeta. Hvalio se vojvoda Popović da sam mrtav i kao dokaz pokazivao mog Zekana.

Mislim da ispričam Marku i Đidi ovaj slučaj osvajanja Fojnice motociklom. Ogromna bi šteta bila da ludo izgubimo Vladu Šegrta. On je izvanredan primer narodnog junaka našega rata.

Iznikao je iz Hercegovine, seljački sin, i sam je seljak. Malo pre mi je pričao s isto toliko žara o košnicama, kao o tenkovima:

— Po sedamdeset kila davala mi je jedna… A, vala, kad se rat završi, tražićemo od vlasti da zabrane ispašu na planini između Stoca i Grahova, jer stoka popase svu kadulju, a od nje ti je najbolji hercegovački med.

Vlado je komunist od 1931 godine. Uzeo je pušku od prvog dana. Italijani su u Hercegovini prvo njegovu kuću uništili. Dve stotine šezdeset granata su potrošili dok su pogodili njegovu kuću, kao da su znali da tuku glavu buntovne Hercegovine.

— Za Hercegovačku brigadu Vlado je bog! — veli mi kasnije Humo.

Vlado Šegrt je u jurišima uvek prvi. Sećam se prošle godine kako mi je pričao o osvajanju Borča. Potsetio sam ga na to. A on otpoče razgovor o Dukica Grahovac, koji je za Severnu Hercegovinu značio ono što je Vlado bio za Južnu Hercegovinu.

Dukica Graovac bio je vođa ustanka u Nevesinjskom polju. Već 25 juna 1941 s crvenom zastavom, na kojoj je pisalo »Živeo Staljin«, probio se on u Nevesinje. A nedelju dana kasnije pod Dukičinom komandom ubijen je ustaški krvolok Mijo Babić.

Njegova mašinka, poklon Pavelića Miji Babiću, bila je kod Vlade Šegrta, a sada je kod Špire Srzentića. Dukica je išao iz borbe u borbu i njegov je ugled rastao ukoliko su pop Perišić i Samardžić zalazili sve dublje u izdaju.

Dukica Grahovac
Dukica Grahovac

Dukica je pao u jurišu na Borač. Bio je ranjen u nogu i nije se hteo povući. Pucao je stalno, do kraja borbe. Posle je dugo bolovao. Umro je iznenadno od povrede arterije. Da su lekari bili brži, spasli bi ga. Ovako smo izgubili jednog od najboljih naših boraca, tipičnog pretstavnika seljačkih buna, puntara, u čemu ima mnogo sličnosti sa Vladom Šegrtom
i Savom Kovačevićem.

Otuda i to njihovo specifično junaštvo. Samo je Dukica bio iskusniji, imao je preko 45 godina. Jedan lekar je poneo Dukičinu pušku iz Izgora, gde je Dukica umro. Na njoj, pored srpa i čekića s petokrakom, stoji datum: »25-VI-1941« i ime Dukice Graovca. Slavni dan naše istorije: tri dana posle rusko-nemačkog rata Nevesinje je bilo oslobođeno!

Tu sam pušku uzeo da se sačuva za naš muzej. To je druga nevesinjska puška.

Da nastavim o tenkovima. Istovremeno kad su Hercegovci zaplenili ova tri tenka, Ličani s Vladom Četkovićem, početkom 1942, zarobili su neke italijanske tankete oko Lapca — Korenice.

Sava Kovačević je 1943 opet zaplenjivao italijanske tenkove. Treća divizija je u borbama između Prozora i Jablanice zaplenila 14 italijanskih tenkova. Jedan je zarobio sam Sava Kovačević u Ostrošcu.

Cim je tih 14 tenkova bilo zaplenjeno formirana je Prva partizanska četa bornih kola u koju su ušli dobrovoljci: Vlado Sekulić, komandir, Milorad Nedić, Živko Papo, Štuka, Božidar Vlahović, Veso Bošković, i tri Italijana koji su se dobrovoljno javili: Nino, Mario i Marino. Ovi su drugovi vozači, a mitraljesci su bili Mirko Juričević, Burić, Leo Bruk, Jevto Radulović i Vlado Kovač.

Naši tenkovi kod Jablanice
Naši tenkovi kod Jablanice

Ova Prva partizanska četa bornih kola imala je sedam akcija: dve na Karaulu, dve na Jablanicu, dve na Konjic i jednu kod Vakufa. Najuspelija je bila na Karaulu. Peko je naredio četi da napadne Karaulu, devet kilometara južno od Jablanice, gde se nalazio jedan četnički bataljon.

Naša dva tenka su mirno prošla četničku stražu i upala među četnike koji su primali ručak. Nastala je panika.

Božidar Vlahović priča:

— Ja sam htio da ih gazim gusenicama, ali nisam uspjeo. Četrdeset i tri četnika smo ubili.

Italijan Mario pametnije je postupio. Zaustavio je tenk i onda osuo vatru. Rezultat je bio bolji. Kad tenk stoji vatra je preciznija, jer se mitraljez ne klati.

Ovde je nastradao četnički bataljon »Bajo Pivljanin«.

Božidar Vlahović je opet napravio junački podvig kod Pidriša. Jurnuo je svojim tenkom na jedan nemački položaj na koji je pre toga Druga proleterska brigada tri puta bezuspešno jurišala. Nemci su počeli da beže, naši su zauzeli kotu i jakom vatrom zasuli Nemce, koji su bili na brisanom prostoru. Oko pedeset ih je poginulo.

Tri napada naši su vršili tenkovima na Konjic. Ali nijedan nije doneo željene rezultate. Jedan nam se tenk prevrnuo, jedan smo izgubili; ugasio mu se motor. Mačak – Milorad Nedić, metalac iz Kragujevca, likvidirao je dva bunkera, a motor mu se ugasio pred samim trećim bunkerom.

Mitraljezac Leo iskočio da traži pomoć. Međutim, drugi tenkovi nisu dolazili da izvuku Mačka. Najzad je on sam iskočio iz tenka i, uprkos mitraljeza i bombi, upalio motor, ponovo uskočio u tenk i počeo da se vraća. Jedno parče bombe okrznulo ga je po licu. Tenk je opet zastao, motor se ugasio, i opet je morao da iskače napolje i da ga pali.

Među tenkistima sedi i jedan krupan Crnogorac, Ljubo Pejović.

— A šta si ti radio?
— Ja sam autom dogonio benzin sve do prvih linija. Ali tenk nisam mogao da vozim, jer ne mogu da stanem u tu talijansku kutiju!

Kad smo napuštali Jablanicu i naši tenkovi su podelili sudbinu haubica, kamiona. Bačeni su u Neretvu.

— Zao nam ih je bilo kao palih drugova! — veli komandir Vlado Sekulić.

Haubica prebačeno posle bitke na Neretvi u Miljevinu. Na slici su Branko Obradović i Milentije…
Haubica prebačeno posle bitke na Neretvi u Miljevinu. Na slici su Branko Obradović i Milentije…

Hrvati su kod Perjasice zarobili jedan tenk u oktobru 1942. Druga lička brigada je običnim koljem skinula gusenicu. Bio sam tamo i o tome detaljno pisao oktobra 1942.

Junački je podvig naših tenkista na Kupresu 28 decembra 1942. U jednoj tanketi, koja je bila ustaška (zarobili su je u Livnu borci Drugog bataljona četvrte crnogorske brigade), sa vozačem Vesom Boškovićem krenulo je sedam drugova. Na ulazu u grad dočekala ih je strašna vatra i prepreke od balvana. Oklop tankete bio je slab i vozač je ranjen, a tako
isto i svih sedam drugova.

Oni su hrabro nastavljali borbu, bacali bombe kroz poklopac, otvarali vatru iz mitraljeza i šest puškomitraljeza. Ustaše su jurišale na tanketu i vikale:

»Pohvatajmo ih žive«, a Petar Vojvodić je otvorio poklopac i odgovorio bacajući bombe:

»Naprijed, proleteri!«

Jedan metak je Petru odbio prst. Parče granate je bilo oštetilo motor.

Ipak su naši drugovi izišli iz tankete, očistili bunkere na samom ulazu u grad, spasli sve oružje, sem jednog teškog mitraljeza koji su onesposobili, zarobili u jednoj kući četiri ustaše, a zatim se vratili na naše položaje.

Sava Kovacevic pored zarobljene italijanske tankete
Sava Kovacevic pored zarobljene italijanske tankete

Jednu tanketu smo zarobili u Jajcu, septembra 1942, ali su je Nemci povratili posle nekoliko dana.

Ovoliko sam prikupio podataka o našim tenkovima. Mislim da je ovo daleko od potpune slike. Možda su drugovi u Sloveniji, Slavoniji, Sremu, Makedoniji, Srbiji 1942 — 1943 ispisali nove stranice u istoriji naših tenkova.

Ovo je samo jedan početak te istorije. Možda će do kraja rata ta istorija narasti do debele knjige. Biće još puno tenkova. Ali smelost i veština Vlade Šegrta, Save Kovačevića, ličkih partizana na Perjasici, ostaće kao najlepši primer junaštva našeg naroda koji se goloruk hvatao u koštac s dve fašističke imperije.

PONEDELJAK, 12 APRIL

Kalinovik. — Dvadeset i pet drugova nam je ostalo mrtvih na Morinama između Nevesinja i Kalinovika. To su sve rekonvalescenti iz bolnice Devete divizije. Morali su hitno da krenu iz Nevesinjskog Polja, jer je pretila opasnost od četnika. Noću, na planini, uhvatila ih je vejavica.

Ostajali su sinovi sunčane Dalmacije po hladnoj hercegovačkoj planini. Nekolicinu su s konja skinuli mrtve, ukočene od mraza.

Došao je d-r Beljakov, šef saniteta Devete divizije, da nas o tome izvesti. Dvadeset i pet drugova!

Utvrđene gradove smo u jurišima zauzimali, a toliko žrtava nismo imali. Olujina izbila iznenada, a ranjenici su bili slabo obučeni.

Oko podne, kad kuriri obično prestaju da dolaze, otišao sam jedno pola kilometra od kuće, legao na mladu travu i gledao dugo seljaka kako ore drvenom ralicom. Odnekud naiđe jedan naš drug, ispijen, bled, odelo mu skupljeno od parenja, vidi se da ide iz bolnice.

»Partizansko bure« - parenje odeće partizanskih boraca da bi se održala čistoća i sprečilo širenje zaraznih bolesti.
»Partizansko bure« – parenje odeće partizanskih boraca da bi se održala čistoća i sprečilo širenje zaraznih bolesti.

Zagledao se u jednu susednu njivicu, juče zasejanu, spustio se na kolena i počeo da provlači ruke kroz rastresitu zemlju. Vadio je jedno po jedno zrno ječma i gutao ga, a zatim se opet saginjao nad njivu.

Glad je velika u bolnicama. Smanjen je obrok brašna za ranjenike na 150 grama.

UTORAK, 13 APRIL

Kalinovik. — Naišao je Vicko Krstulović. Ispričao nam je kako je Nevesinje po treći put oslobođeno. Pobijeno je preko stotinu četnika.

Rukovodioci 9. dalmatinske divizije sa komandantom Vickom Krstulovićem (stoji pe ti sleva), u oslobođe nom Nevesinju .Krajem marta 1943. Iz 2. pro leterske brigade, stoje (sleva): Ljubiša Urošević , Tanasije Mladenović , Mate Ujević . Kleče (sleva) Dobrivoje Vidić , Zaga Stojilović , Milić Maksimović .
Rukovodioci 9. dalmatinske divizije sa komandantom Vickom Krstulovićem (stoji pe ti sleva), u oslobođe nom Nevesinju .Krajem marta 1943. Iz 2. pro leterske brigade, stoje (sleva): Ljubiša Urošević , Tanasije Mladenović , Mate Ujević . Kleče (sleva) Dobrivoje Vidić , Zaga Stojilović , Milić Maksimović .

Sada su opet naši u gradu. Baćović sa svojom brigadom povukao se u Mostar. U njegovim redovima ima vrlo malo Hercegovaca. Njegova brigada se sastoji od Rogatičana. Dosada se prepolovila. Među ubijenim četnicima nalaze se i dva oficira, jedan od njih je komandant bataljona.

Kod njega je nađeno pismo Baćovića puno psovki. »Hercegovci su govna. Majčina im. Samo sede po rupama, obrijali brade i čekaju da se predaju partizanima …« Sada se Baćović nalazi u Mostaru, hrane ga Italijani pa će ga opet baciti na nas.

SREDA, 14 APRIL

Kalinovik. — Danas sam doznao pojedinosti o prelazu preko Drine. Pričao mi je Veljko Ilić na osnovu jedne reportaže Zogovića. Retko smo na kome mestu pokazali toliko hrabrosti i upornosti kao na Drini. Prva proleterska se prebacila kod Ustikoline. Posle priprema prvo je prešao puškomitraljezac Ante Raštegorac, omladinac, radnik iz Zlosela kraj Kupresa.

PAVLE ILIĆ - VELJKO DIKTIRA VLADIMIRU DEDIJERU IZVEŠTAJ ZA VRHOVNI ŠTAB U BIJELOJ, 19 MARTA 1943
PAVLE ILIĆ – VELJKO DIKTIRA VLADIMIRU DEDIJERU IZVEŠTAJ ZA VRHOVNI ŠTAB U BIJELOJ, 19 MARTA 1943

Sandolinu je napravio jedan Dalmatinac, koji je prebacio ovog druga. Kad su ga pitali da li može da se prebaci, on je rekao:

»Ća može?

Mora se!« Puškomitraljezac je odmah osuo paljbu, a kada mu je došlo splavom pojačanje od 27 drugova iz Prvog lovćenskog bataljona s komandirom Treće čete Jankom Čirovićem na čelu, jurnuli su gore na kosu.

Položaje od Goražda do Foče držalo je 4.000 Italijana i pet četničkih brigada. Naših 27 boraca zauzeli su prve položaje na kojima su bili četnici. Ovi su digli ruke uvis i počeli da odbacuju oružje. Ali kad je njihov komandant video koliko je malo naših, naredio je protivjuriš.

Ante Raštegorac, rođen 1924. godine, Zlosela, Kupres; radnik, član KP] od 1942. Stupio u NOB 1941. Potpukovnik JNA u rezervi. Narodni heroj.
Ante Raštegorac, rođen 1924. godine, Zlosela, Kupres; radnik, član KP] od 1942. Stupio u NOB 1941. Potpukovnik JNA u rezervi. Narodni heroj.

Situacija je bila teška. Naši su počeli polako da otstupaju, braneći se bombama koje su zaplenili tokom borbe. U tom otsudnom trenutku prešli su delovi Treće fočanske omladinske čete iz Trećeg bataljona i spasli situaciju. Naši su opet jurnuli, potukli četnike. Ovde su poginuli omladinci: Tufo Saračević, Blažo Crvenko. U međuvremenu su došla naša pojačanja, splavovi su proradili i prva kosa je bila u našim rukama.

Četnici su pobegli i ostavili same Italijane, poručujući im: »Bacite vi komuniste u Drinu!«

Iduće noći su bile borbe na drugoj liniji. Italijani su za svaki streljački stroj izgradili kamene bunkere. Naši su vršili više juriša na tih devet redova bunkera, ali ih nisu mogli zauzeti. Tek kada je ta pozicija manevrom obiđena, linija je popustila. U ovim borbama prvo su se probili Prvi i Drugi crnogorski bataljon.

Borci 2. proleterske oko italijanskog bunkera kod Čajniča, aprila 1943. Stoje zdesna : Jovo Njego, Boško Buha, Vera Kremić . Sede zdesna : Dana Milosavljević, Miodrag Drulović.
Borci 2. proleterske oko italijanskog bunkera kod Čajniča, aprila 1943. Stoje zdesna : Jovo Njego, Boško Buha, Vera Kremić . Sede zdesna : Dana Milosavljević, Miodrag Drulović.

Treća krajiška brigada je već bila izbila na Ifsar i udarila s leđa na Italijane. Tako je izvojevana jedna od naših velikih pobeda. Jedan puk italijanske divizije »Taurinense« potpuno je razbijen. Italijani su bežali glavom bez obzira. Prvo su naši borci zaticali ćebad, pa ruksake, zatim pelerine, šešire s peruškama, pa najzad karte za kockanje i Sveto pismo,
i, na kraju, oružje. Italijani su pobegli iz Čajniča koje su bili solidno utvrdili, — svaki mitraljez bio je u kamenu, — i bežali su sve do Pljevalja.

Naši su zaplenili šest brdskih topova, masu drugog oružja, dvanaest radiostanica, čitavu komoru, 1.200 ćebadi, zastavu jednog puka.

Velike količine hrane su nađene u samom Čajniču i preko tri vagona soli.

Junački je prešla i Druga dalmatinska kod Foče. Tu je mnogo  pomogla pionirska četa Vrhovnog štaba. Tito je pohvalio Drugu dalmatinsku. I Prva proleterska je dobila pohvalu.

Krajem aprila 1943. borci Prve proleterske brigade krenuli su od Goražda prema Sandžaku, gde su potpuno razbili velike četničke formacije kod Šahovića. Prvi bataljon je imao kraći odmor u okolini Bijelog Polja.
Krajem aprila 1943. borci Prve proleterske brigade krenuli su od Goražda prema Sandžaku, gde su potpuno razbili velike četničke formacije kod Šahovića. Prvi bataljon je imao kraći odmor u okolini Bijelog Polja.

Osveti Lekić Konjic. Dobar je to drug. Mnogo vole borci komandanta Prve brigade, Lekića.

Kažu, kad je video šta su njegovi borci osvojili, rekao je:

»da smo ranije znali da su se Italijani i četnici ovako utvrdili, ne bih slao drugove na juriš«.

Titova dnevna zapovest upućena Drugoj dalmatinskoj glasi:

»U ime Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije izražavam priznanje i zahvalnost borcima, komandirima, komandantima i političkim komesarima Druge dalmatinske brigade Druge divizije za odlično izvršenu zadaću prilikom organiziranja prebacivanja preko Drine.

Tu ste se sinovi Dalmacije pokazali kao dostojni potomci vaših slavnih predaka, slobodarskih sinova plavog Jadrana.«

Kad je Nazor čuo za pohvalu Drugoj dalmatinskoj, od radosti je počeo da igra po sobi. Njegov proglas Dalmatincima pročitan je više puta preko »Slobodne Jugoslavije«.

ČETVRTAK, 15 APRIL

Kalinovik. — Danas se iz Istočne Bosne iznenada pojavio Uglješa Danilović, »mladi inženjer, vođa bosanskih partizana«, kako je nazvan u pozdravu Antifašističkog omladinskog kongresa u Moskvi prošle godine. Nismo se videli ravno godinu dana. S Uglješom je bio i Avdo. Pozvao sam ih u Sanitetski otsek. Sve do ponoći smo razgovarali.

Ugljesa Danilovic
Ugljesa Danilovic

Šesta istočno – bosanska brigada uporno se borila tokom minule godine. Stvorena je i Majevička brigada, postignuti su lepi uspesi, a sa Sremcima u Istočnoj Bosni imamo preko 3.000 prekaljenih boraca.

Evo šta priča Uglješa:

»Položaj Šeste istočno – bosanske brigade bio je vrlo težak poslije prelaska naših snaga u Zapadnu Bosnu u junu 1942. Ona je ostala sama sa oko 500 boraca na terenu Istočne Bosne. Nismo imali veze s Vrhovnim štabom i našom glavninom. Od maja do oktobra 1942 manevrisali smo od Romanije do Semberije.

Okupatorske snage u garnizonima bile su velike, a svud okolo četnici.

Ofanzive na nas bile su stalne, zajedničke, švapsko – ustaške. Održali smo se samo zahvaljujući junaštvu naših boraca, pokretljivosti brigade i raspoloženju naroda koji nas je i pored straha od Njemaca i četnika, svugde primao i pomagao.

Poslije velike njemačke ofanzive na Šekoviće (prostor gde smo se najviše zadržavali) u kojoj su učestvovale njemačke jedinice iz Sarajeva, Tuzle i ustaške iz Zvomika i Kladnja, odlučili smo da se probijemo ka našoj glavnini.

Pokušaj preko Romanije nije uspio. Vratili smo se u Šekoviće i krenuli na Majevicu. Tamo je trebalo da ocjenimo da li ćemo se tamo zadržati ili se probijati preko Trebave u Zapadnu Bosnu. Iako ogromna većina majevičkih četnika nije bila spremna da se bori protiv nas, odlučili smo se za probijanje u Zapadnu Bosnu zbog velikih njemačko-ustaških snaga u Bijeljini, Tuzli i Brčkom, a naročito zbog približavanja zime.

Ali ni taj pokušaj nije uspio. Ozrenski i trebavski četnici s jedne strane, a Njemci i domobrani s druge strane, spremali su nam klopku pri prelazu rijeke Bosne. Vratili smo se na Majevicu. Tempo je krenuo ilegalno preko Tuzle za Vrhovni štab, a mi sa dva bataljona, Prvim i Trećim, u Semberiju. Jedan bataljon Majevički, ostavili smo na Majevici.

Dr.Roza Papo (druga s desna) referent saniteta 6. istočnobosanske brigade sa grupom boraca na Majevici 1942.
Dr.Roza Papo (druga s desna) referent saniteta 6. istočnobosanske brigade sa grupom boraca na Majevici 1942.

Vojska je bila gola i bosa, a usled dugih marševa i slabe hrane jako iscrpena.

Ali situacija na Majevici izmjenila se do našeg povratka. Četnici nas dosad nisu napadali zato što majevički seljaci nisu htjeli da se bore protiv partizana, jer su im bila svježa sjećanja na Majevički partizanski odred i na njegov štab, na Irca i Španca.

Sad, međutim, četnici, kapetan Račić i Leko Damjanović, uspjeli su da okupe jedan broj zlikovaca i da mobilišu oko 800 četnika za napad na nas. Napali su nas iznenada u selu Bukovici. Borba je bila kratka i naši gubici bili su mali. Iako su četnici bili gotovo triput brojniji od nas, dvoboj je ostao nerješen.

Mi smo prešli u susjedno selo, a četnici se povukli ka Trbutu da prikupe nove snage. Cijenili smo da bi bilo nepametno prihvatiti na tom terenu borbu s ujedinjenim četničkim, njemačkim i ustaškim snagama pri ovako malom broju naših boraca. Radi povezivanja sa srijemskim partizanima, a i radi snabdjevanja i predaha, odlučili smo da sa dva bataljona pređemo u Srijem.

Krenuli smo sa dva bataljona u jačini oko 300 boraca. Prešli smo Savu sa pet čamaca kod sela Brodca noću. Prije zore bili smo u Bosutskim šumama i tu smo zatekli prvu srijemsku partizansku četu, Bosutsku četu.

Poslije tri-četiri dana naš Prvi bataljon napao je ustaški garnizon u Vrbanji, a Treći je napao Švabe u Kuzminu. Obje akcije su uspjele. Neprijatelju su naneseni veći gubici, a zadobili smo i plijena. Ustaše u Vrbanji zatvorile su se u osnovnu školu i radi djece naši borci nisu htjeli da tuku samu zgradu.

U međuvremenu uhvatili smo vezu sa odredom na Fruškoj Gori. Baš onaj dan kad je naš delegat stigao na Frušku Goru, došlo je obavještenje da Njemci spremaju akciju koja sutradan počinje. Štab odreda s oko tri stotine boraca sa Fruške Gore u toku noći prebacio se u Bosutske šume. Tu su se sjedinili srijemski i bosanski borci. Oduševljenje je bilo veliko.

Dok smo se mi taj dan odmarali u Bosutskoj šumi, Njemci su čitav dan lupali artilerijom po praznoj Fruškoj Gori. Poslije odmora krenuli smo sa svima jedinicama opet na Frušku Goru.

Između 16 i 18 oktobra, ne sjećam se tačno datuma, nedaleko od Jamene, naši su taman bili zasjeli kraj nekog napuštenog dvorca, poklali svinje, kad oko tri poslije podne patrole javiše da nailaze Njemci na biciklima. To su bile dvije čete 718 njemačke divizije. Naši su se razvili u strijelce i poslije žestoke borbe od tri sata potpuno razbili ove dvije čete.

Nađeno je oko 80 do 100 njemačkih leševa. Zaplijenjen je veliki ratni plijen: jedan ispravan i dva pokvarena bacača sa 180 mina, 5 lakih mitraljeza, 80 pušaka, 20.000 metaka i čitava komora. Njemci su se tako proveli da sutradan nisu smjeli da ponove napad, iako je to bila predviđena akcija za čišćenje šume.

To je bila sreća, jer su se naši u toku noći udaljili od toga mjesta svega nekoliko kilometara; bili su umorni, a osim toga nosili su 20 ranjenika (imali smo u toj borbi 15 mrtvih). Tek prekosutra su došli Njemci i počeli da tuku topovima i bacačima. Mi smo bili četiri sata od mjesta borbe na otvorenom polju u šipražju, naokolo su bili naši stražari u — njemačkim uniformama.

U mrak pređemo Bosut. Ranjenike smo prevozili kolima, a pred nama je bilo utvrđeno ustaško selo. Morali smo kroz njega proći jer nam se žurilo u Frušku Goru. Mi odredimo 20 drugova u njemačkim uniformama koji sjednu u kola s ranjenicima i pravo u ustaško selo.

Ustaše ih presretnu: »Ne idite dalje, partizani su oko sela!« Jedan naš drug im opsuje njemački, ošine konje i „Njemci” prođu kroz selo. Pred zoru stigne kolona na prugu Beograd — Zagreb kod Bačinaca.

Primjetimo na pruzi vojnike. Čujemo da su došle dvije kompanije Njemaca, ali nismo imali kud. Natrag, nikako, ostali bismo na ledini usred dana. Naredimo juriš. Šest stotina ljudi uz strahovitu galamu prelete preko pruge zajedno s ranjenicima u kolima, a ustaše, — nisu to bili Njemci, — razbježaše se misleći da navaljuje deset hiljada partizana.

Zadanili smo u šumarcima Fruške Gore. Kad je naša prethodnica naišla na drum Erdevik — Ilok, ustaška patrola, koja je bila u zasjedi, umakne. Kad naiđu kola s ranjenicima i plijenom, pojave se njemački tenkovi.

Tu smo jedva spasli ranjenike. Jedan nam je na kolima ostao. Izgubili smo i nešto plijena. Najzad se dokopasmo Fruške Gore. Tu smo ostali do 5 ili 6 novembra. Narod nas je sjajno dočekao. Okolna sela sama su donosila hranu. Hrana je bila takva da smo se za petnaest dana tako oporavili da nas je teško bilo prepoznati. Stizala su po puna kola kolača.

Sremci kolaci

Srijemski seljaci prihvatili su sa velikom ljubavi naše borce.

Petnaest dana odmora upotrebili smo na sređivanje naših jedinica koje su čitava dva mjeseca bile u neprekidnom maršu. Kad su se prikupile sve jedinice Fruškogorskog odreda, krenuli smo zajednički u Bosnu. Sa 1.200 boraca, koliko nas je tada bilo, mogli smo da preduzmemo čišćenje Majevice.

Prebacili smo se na istom mjestu u Bosutske šume na prolazu zvanom Lisnik.

Primakli smo se Bosni u pravo vrijeme. Četnici pod komandom Dražinih oficira vršili su „čišćenje” Semberije od partizana. Pljačkana su sela, ubijani članovi partizanskih porodica, paljene partizanske kuće. Naš bataljon, koji je bio ostao na terenu Bosne pod rukovodstvom Cvijetina Mijatovića, razbio je jednu četničku grupu kod sela Trnova, ali se i sam morao poslije toga povući.

Stab 1. majevičke brigade pred petu neprijateljsku ofanzivu. Stoje: Mitra Mitrović,Vukašin Subotić i Veso Radojčić. Kleče: Pavle Goranin, Pero Kosorić i Ratko Perić.
Stab 1. majevičke brigade pred petu neprijateljsku ofanzivu. Stoje: Mitra Mitrović,
Vukašin Subotić i Veso Radojčić. Kleče: Pavle Goranin, Pero Kosorić i Ratko Perić.

Cijelom Semberijom vladao je užasan strah i ljudi su okretali poglede preko Save u Bosutske šume i na Frušku Goru, gdje su se nalazili njihovi sinovi i branioci.

Prije našeg dolaska na Savu prebacio se drug Pero Kosorić, zamjenik komandanta brigade, da nam obezbjedi prelaz. Prelaz smo izvršili u toku noći s 15 malih čamaca, koje su vozili, kao i prošli put, hrabri omladinci iz Brodca.

Četnici su takođe bili stigli do samog Brodca. Pojava naših jedinica zapanjila je četnike, čiji su komandiri ranije proturali vijesti da smo mi svi uništeni u Srijemu. A sada se među njima pronosile vijesti da nas ima dvanaest hiljada.

Neprijateljsko raspoloženje semberskih sela još je više pojačalo strah kod četnika da se neće živi izvući. Nastala je divlja bježanija. Naše jedinice nisu ih mogle dostizati, iako je marš bio ubrzan. Zaticali smo pune kazane i ostavljene opljačkane stvari. Poslije dan marša dohvatili smo se majevičkih obronaka.

Narod Semberije odahnuo je. To je bio početak četničkog poraza na Majevici. Poslije dva-tri manja okršaja, — iz jednog od njih Račić se jedva izvukao, — nastalo je osipanje četničkih jedinica.

Da bi zadržali to osipanje, četnički oficiri zatražili su pomoć od četnika sa Trebave. Došlo ih je oko 800 s popom Dimitrijem Stefanovićem na čelu. Da bi nam pružili efikasniji otpor, oni su se koncentrisali u selu Maleševcu.

Naše jedinice su ih opkolile i do nogu potukle. U toku noći smo čitavo selo opkolili, postavili mitraljeze na svakom izlazu i u zoru otvorili vatru. Preko 350 je zarobljeno, a preko 180 izginulo. Zarobljeno je dosta puškomitraljeza, nekoliko teških mitraljeza, bacača i veća količina municije. Tu je izginulo nekoliko četničkih komandanata. Na stotine prisilno mobilisanih seljaka prešlo je dobrovoljno u naše redove, a isto tako nekoliko stotina omladinaca iz Semberije.

Mi smo pristupili stvaranju nove brigade, Majevičke.

Naši drugovi Srijemci stvorili su Prvu vojvođansku brigadu. Svakim danom stizali su sve novi dobrovoljci iz Srijema, tako da smo ubrzo stvorili i Drugu vojvođansku brigadu«.“

Štab bataljona Majevieke brigade, april-maja 1943 g. Izmeđju ostalih na fotografiji je Dragisa Maksimović, zamenik komesara bataljona.
Štab bataljona Majevieke brigade, april-maja 1943 g. Izmeđju ostalih na fotografiji je Dragisa Maksimović, zamenik komesara bataljona.

PETAK, 16 APRIL

Pokret. — Uglješa, Ferid i ja pošli smo za Govzu do Marka. Rano zorom krenuli smo preko Vlahovnja i Borija. Kod ruševina begovske kule u Borijama zastao je Ferid Čengić. Gleda srušenu kulu na čijim je temeljima neki seljak napravio sebi kućerak, gleda groblje s razbacanim muslimanskim znacima, gleda staru, debelu krušku.

— Ovo mi je očevina! Tu sam se rodio! Ovde mi djed leži, pod ovom smo kruškom akšamlučili.

U Borijama više nema nijednog muslimana. Poslednji je otišao 1914, Feridov otac, jedan od poslednjih potomaka Smail-age Čengića. Ti begovi Čengići imali su svoje kule u Jelašcu, Borijama i Vikovićima. Sultan im je kule snižavao, jer su mnogo visoke bile, — gledali begovi jedan drugog. Bilo je to u doba bega Gradaščevića.

Krenuo Ferid kao malo dete iz Borija. »Njegov đed je bio ovdje kralj, paša. Imao je zlata koliko je čoek težak«, priča nam kasnije jedan starac-musliman u s. Drače. Propali su svi begovi Čengići. Mali Ferid je morao na zanat, da sam zarađuje, postao je tipograf.

Kao takav bio je hapšen, mučen, otišao na pet godina robije. Iz Mitrovice je pred rat
izišao. A na Vidovdan, 1941 godine, uhvaćen je zajedno sa Starim Krajiškim, Đurom Pucarom, u štampariji PK u Sarajevu. Stari je umakao, a Ferid je bio osuđen na smrt. Bio je u konclogoru na putu za Jasenovac, ali smo ga zamenili u novembru 1941. O tome mi je detaljno pričao februara 1942 u Foči.

Ferid Fićo Čengić
Ferid Fićo Čengić

Eto, o tome smo razgovarali i bez umora stigli u Govzu. Marko mi reče da završim svoj posao u sanitetu i da se vratim za novi raspored.

Situacija na frontovima nepromenjena. Glavni deo Foče smo zauzeli, samo Italijani i četnici drže onaj deo preko Ćeotine, kod kasarni. Tu na kosi, napravili su neobično jako utvrđenje.

Prilaz je moguć samo s jedne strane, širine 150 metara. Italijani su sagradili zid, visok dva metra. Naši bi mogli razbiti zid haubicama, ali bi kroz taj uzani otvor mogao da uđe samo jedan bataljon. Dve stotine ljudi bi se uhvatilo u koštac sa 750 Italijana i četnika!

Velike bismo gubitke imali. Zato je rešeno da se Foča blokira i da čekamo predaju.“

Preko 2.000 Vasojevića pokušalo je da oslobodi svoje saveznike Italijane. Zauzeli su Čelebić, prodrli sve do Bunova i doveli u težak položaj naše snage, ali mi smo preduzeli protivmere, kako reče Crni.

Prema Crnoj Gori naše jedinice su izbile do Pive. Krstac je u našim rukama.

Pred mrak Ferid i ja smo se vratili. Posle šest sati pešačenja stigosmo u Kalinovik. Skoro 50 km. prevalismo danas.

SUBOTA, 17 APRIL

Kalinovik. — Juče sam Marku i Crnom izložio stanje u Sanitetu. Kao jedina mera — jeste učvršćenje partiske organizacije. Biće određen jedan polit-odel od tri iskusna druga koji će stvari postaviti na svoje mesto. S druge strane izrečeno je nekoliko kazni. Ona bolničarka koja je krala ranjenike za vreme bombardovanja na Visu osuđena je na smrt.

Stvoren je sud i on već ima posla. Onaj komandant M. i politički komesar M. J. koji su od 69 konja izgubili 57 smenjeni su sa dužnosti i poslati su u jedinicu na prevaspitavanje.

Partiska je kazna — isključenje!

Ima još dosta kazni. Ovo je jedini pravilan način. Najbolji naši borci dolaze u bolnice, oni koji prvi u jurišima padaju. Znači, u bolnici ima kadrova, i to odličnih kadrova. Samo je problem rukovodstva. Čim se ono učvrsti, onda će stanje u bolnicama biti bolje. Marko je rekao da će dati u tom pogledu znatnu pomoć bolnici.

Poslaće tri iskusna druga. Inače, preneo sam Krausu Markovo mišljenje da, uprkos svih propusta, ipak sanitet obavlja svoj zadatak. Evakuacija se vrši. Sutra ujutru s Pavlom Pekićem vraćam se u Govzu gde je Vrhovni štab.

NEDELJA, 18 APRIL

Pokret. — Proleće je sasvim ovladalo i ovde na visini od 1.200 metara. Lako smo Pavle i ja stigli po lepom vremenu do Govze. Trebalo nam je šest sati. Pavle traga za zločincima koji su prošle godine ubili našeg lekara Rusa i neke bolničarke oko sela Jabuke, u pravcu Jahorine. Iz »Dnevnika« sam mu izvadio podatke o tom zločinu.

U Govzi smo zatekli dobre vesti. Vasojevići su razbijeni do nogu na Čelebiću. Imali su preko 150 mrtvih. Tako je propao i ovaj njihov pokušaj. Oni su prvo bili potisli Treću sandžačku i Drugu dalmatinsku do Humića i Bakića. Peko je bacio u borbu Drugu proletersku. Drugi bataljon (Grebići) imao je teške borbe na Humiću.

Tu je poginulo trinaest naših proletera, četnike je vodio Pavle Đurišić. Sada se povukao preko Uzlupa na Pivu. Izgleda da je ovo poslednji otpor četnika. Sedma krajiška brigada im se bila daleko zabacila za leđa, pa je i to jedan od uzroka njihovog sloma.

Deo članova Štaba sedme krajiske brigade i 4. bataljona: Milan Bosnić - komandant brigade, Čedo Jovanovič - politički komesar brigade, Šefik Talič - član štaba brigade (stoje), Velimir-Vele Miletič - obaveštajni oficir brigade, Slavko Vuković - komandant 4. bataljona i Đoko Petrocki - zamenik komesara 4. bataljona
Deo članova Štaba sedme krajiske brigade i 4. bataljona: Milan Bosnić – komandant brigade, Čedo Jovanovič – politički komesar brigade, Šefik Talič – član štaba brigade (stoje), Velimir-Vele Miletič – obaveštajni oficir brigade, Slavko Vuković – komandant 4. bataljona i Đoko Petrocki – zamenik komesara 4. bataljona

Naš drug Vojo Leković, za koga smo čuli da je poginuo na Pivi u junu prošle godine, živ je i zdrav. S jednim delom Prijepoljskog bataljona prebacio se s Pive u Sandžak u junu 1942 i održao se sve do danas.

Vršili su i akcije. Sada su se njegove patrole povezale s našim brigadama.

Sedeo sam s Đidom i Markom. Đido je bio u lovu pre neko jutro i ubio srndaća u stenama iznad Govze. Mislio sam da ću sada ovde ostati, ali mi posle Marko reče da novonastala situacija zahteva da ostanem u Sanitetskom otseku još deset dana. Gojko je bolestan. Ima pegavac i zapaljenje pluća. A tamo kod Glavatičeva, gde su pegavci, pojavili se četnici, pa je naređena hitna evakuacija. Na ovom zadatku radiće i Veljko-Pavle Ulić, prijatelj iz Jablanice i Idbara.

PONEDELJAK, 19 APRIL

Pokret. — Hajde opet uzbrdo do Kalinovika. Pošao sam sam, održao sastanak kod lakih ranjenika u Jeleču, stigao do Jelašca na sastanak štaba Konjičke grupe, a uveče sam bio u Kalinoviku. Kraus je otišao zbog evakuacije u Glavatičevo. Prema izveštaju koji imamo, napad na ranjenike izvršilo je dvadeset do trideset četnika. Napali su naše pegavce, ali mrtvih nismo imali. Evakuacija se vrši normalno. Jedan bataljon Šeste bosanske brigade pošao je da obezbedi ranjenike.

On je baš ovih dana ušao u Umoljane. Pretilo je to ustaško gnezdo našim ranjenicima u Bjelemiću. Govorilo se da će nam ranjenike čak poklati. Šesta je ušla u Umoljane bez borbe, ali nova uzbuna. Umoljani su blizu Sarajeva, četiri sata hoda. Uznemirili se Nemci.

Evo ceo dan njihovi izviđači nad Kalinovikom, valjda hoće da vide koncentrišemo li snage.

UTORAK, 20 APRIL

Kalinovik. — Vratio se Humo s Vladom Šegrtom iz Hercegovine. Zadržali su se večeras u Kalinoviku, pa će sutra za Vrhovni štab. Zadovoljni su situacijom.

Oko tri stotine boraca dobrovoljno se javilo za Desetu hercegovačku brigadu, najvećim delom iz Stoca. Tamo su bila prodrla dva bataljona: Drugi i Peti pod komandom Rada Hamovića i Čeda Kapora.

Rade Hamovic
Rade Hamovic

Oslobođeno je Dabarsko Polje, Ljubinje, Divin, Fatnica, Plana i Davidovići. Za četrnaest dana imali su četrnaest akcija. Zaplenjeno je preko pedeset puškomitraljeza. Napadan je i sam Stolac, ali, usled pojačanja koja je neprijatelj dobio, nismo uspeli da ga zauzmemo.

Narod je oduševljeno dočekao partizane. Hamović i Kapor došli su u vezu s bataljonom »Sloboda«. Jedan deo ovog bataljona, koji se održao čitavu godinu dana među 12.000 hercegovačkih četnika, probio se do naših položaja još za vreme operacija u dolini Neretve.

Sada su Kapor i Hamović došli u vezu s njegovim drugim delom kod Dabra. »Sloboda« je vršila akcije na pruzi Mostar — Gruž i dvaputa je napadala na zatvore u Lastvi i Djedićima gde su ležali zatvoreni naši drugovi. Četnici vrše užasan teror.

Ko god pređe na našu stranu zapale mu kuću, a porodicu šalju u logor.

Ali, neprekidno, iz raznih delova Hercegovine, stižu pojedine grupice naših gerilaca. Iz okoline Ljubinja krenula je jedna grupa od sedamnaest partijaca, mahom bivših žandarma, koji su se punu godinu dana borili protiv četnika i Italijana. Išli su slobodno drumom, jer su čuli za dolazak naših bataljona. Četnici su im napravili zasedu i pobili ih svih sedamnaest.

U Trebinju i Bileći uticaj Partije neobično je jak. Broj partijaca u ova dva sreza iznosi preko dve stotine. Nažalost, u martu ove godine, uoči našeg prelaska Neretve, otpočela je velika provala. Četnici su uhap sili preko dve stotine ljudi i najveći deo su pobili. A pre toga rad se sve više razvijao. Bile su izdavane vesti dva puta nedeljno, održavana veza s Dubrovnikom, Trebinjem.

Priča Vlado šta su četnici radili kad smo mi izbili u dolinu Neretve.

Jednostavno su pokupili seljake, odveli u italijanske garnizone, pa u vozove. Iz Sreza trebinjskog poveli su pet do šest stotina ljudi. Govorili su im: »Idemo na ustaše«. A kad su otpočele borbe, veliki broj seljaka je pobegao. Vraćali su se kućama i pričali:

»U partizana iza svakog grma bije mitraljez, a i žene su junaci, svaka je komandir.«

U Mostaru izvanredno raspoloženje. To je stvarno jedan od naših najboljih gradova. Veliki broj Mostaraca hoće da pređe u partizane. Jedna grupa od osamdeset drugova bila je pošla preko Veleža i naišla je na jednu dalmatinsku brigadu. Mostarci se javili i pitali ko je, a neko
hteo da napravi šalu, pa vikne: »četnici!«

Mostarci počnu da se povlače, a Dalmatinci pomisle da su stvarno četnici, pa otvore vatru na njih. Posle se probilo nekoliko Mostaraca i ispričalo šta se desilo. Mnogo Vlado hvali Mostarski bataljon. Kaže da je to jedan od najboljih bataljona naše vojske. Još u borbama na reci Bosni, prilikom zauzimanja Žepča, ovaj se bataljon naročito istakao i dobio je Titovu pohvalu. U Prozoru je odigrao odlučujuću ulogu.

Treći (Mostarski) bataljon na maršu prema Kupresu (na čelu kolone politički komesar bataljona Enver Čemalović) avgusta 1942.
Treći (Mostarski) bataljon na maršu prema Kupresu (na čelu kolone politički komesar bataljona Enver Čemalović) avgusta 1942.

Prilikom prodiranja u Nevesinjsko Polje u borbama na Zimlju i Porimu Mostarci su se smelo borili. Tri noći su jurišali na utvrđene italijanske položaje, koji su štitili prilaze samom Mostaru. Italijani su doveli sve snage koje su imali da brane ove položaje, treće noći ukopali su skoro čitavu diviziju.

Napadala je Deseta hercegovačka brigada zajedno s Prvom dalmatinskom. Prve noći su Mostarci upali u italijanske položaje među čitav italijanski puk, i zaplenili nekih desetak topova, ogromnu količinu oružja, svaki je borac uzeo po italijansku mašinku, ali su u zoru
Italijani doveli pojačanja i s jakim snagama bacili naše natrag.

Priča Vlado da je u ovim borbama poginuo Novica Domazet. Bio je veliki junak. Likvidirao je italijanski bunker, ali nije hteo da se sagne pred Italijanima, već je bacao bombe stojeći. Tu je i poginuo. Kad je njegova četa videla da je komandir pao, jurula je i ovladala čitavim tim položajem.

Novica Domazet
Novica Domazet

Iz jedne čete, kojoj je komandir mostarski radnik, musliman, Laća, ostala su posle ove borbe svega tri druga zdrava. Ostali su bili većinom ranjeni, ali nijedan nije prekinuo borbu.

U Mostarskom bataljonu borci mnogo paze jedan na drugog. Imaju  oni jednu grupu bombaša, većinom mostarskih radnika: Rifu Frenju, Vasu Masla, Mladena Balordu, Mehu Trbonju, Čimbu. Kad neko od njih bude ranjen, ne puštaju ga u bolnicu, već ga bataljon vodi i sam leči.

SREDA, 21 APRIL

Pokret. — Zorom smo krenuli Cika Janko, Vlado Šegrt, Humo i ja za Govzu. Tamo smo bili oko podne, bio sam kod Marka i Đide jedan sat, pa sam odmah pošao natrag za Kalinovik gde sam stigao pred ponoć. Treba evakuaciju ubrzati, jer su se Nemci nešto uskomešali.

»Vražja divizija« juče je krenula iz Goražda ka Ustikolini da pomogne Italijanima u Foči, ali je odbijena. Danas je opet pošla iz Goražda za Cajniče.

Moraćemo što pre sakupiti ranjenike. Otegli su se od Bjelemića do Vrbnice. Sada ćemo ih podeliti u tri dela: svi pešaci idu za Sandžak; teški i konjanici za Pivu; tifusari u Vrbnicu.

Najmanje deset dana biće nam potrebno dok se ovaj pokret ostvari. Nastradaće pegavci. Kod tih  drugova svaki pokret povećava smrtnost. Eto, u Glavatičevu, posle marša preko Prenja, smrtnost je bila 7,8%, a u Jažićima, gde su bolesnici na miru ležali, svega 3,6%.

Sem toga, u pokretu se epidemija širi.

Ciča Janko se pokunjio. Izjeo je grdnu vatru kod Staroga zbog onog streljanja onog Crnogorca – proletera u Kalinoviku. Strogo se pazilo kako postupamo prema narodu, da nema pljačke ni sličnih stvari. A jedan Crnogorac, poznat kao nedisciplinovan, navalio na jednu devojku u kući njene majke. Nastala vriska, cika. Skupili se partizani oko kuće.

Protesti sa svih strana. A Ciča čuo, dojurio do kuće, uplakana majka mu ispričala šta je bilo, a Ciča onog Crnogorca odmah razoružao, pa ga pred svima odvukao do pravoslavne crkve i iz mašinke ga streljao!

Marko veli: »Moša to čini u prvom oslobođenom mestu, gde smo došli posle 1942 i onih četničkih optužbi da smo ubijali bez suda, i to su baš njega optuživali za to, iako on s time nije imao mnogo veze«.

Ciča mi veli da se kaje što je to učinio, ali hteo je da sprovede pravdu i kazni izgrednika.

ČETVRTAK, 22 APRIL

Kalinovik. — Juče su nam napravili prvu posetu italijanski lovci — »prđavci« kako ih zovu partizani. To su novi modeli, oblik im je sličan »Brege«-u, imaju njegovu okretnost, ali je to moderna mašina, građena tokom ovog rata: brzina preko 500 kilometara na sat. Ti su avioni ubili Petra Četkovića.

Okretni su kao đavoli. »Oko bukve jure čoveka«, veli jedan kurir. Na putu od Nevesinja ranili su juče jednu dobru drugaricu, mitraljirali su Jažiće i ubili jednog seljaka. Sumnjiva je ta njihova delatnost u ovom kraju.

Uskomešali su se i oni četnici koji sede kraj svojih kuća u šumarcima. Danas je stigao do Jelašca partizan Ante Majić. On je s još dva druga iz intendanture Druge dalmatinske brigade bio došao preko Drine u selo Đeđevo da prebaci neke stvari. Krenuo je s jednim drugom da traži konje, ali su ih u jednoj kući savladali i razoružali četnici. Prevarili su ih, jer su bili stavili na kape petokrake. Posle su ih vodili u četnički štab negde u Zakmuru. Tu ih je ispitivao neki bradonja s kokardom.

Članovi Štaba Druge dalmatinske brigade snimljeni s Vladimirom Nazorom u maju 1943.
Članovi Štaba Druge dalmatinske brigade snimljeni s Vladimirom Nazorom u maju 1943.

Obadvojicu su tukli i mučili. Iz tog štaba četnici su ih odvukli u planinu četiri sata hoda, do neke pećine. Tu je Majić skočio, branio se, ali su ga četnici ipak uhvatili i bacili u jamu. Stropoštavao se punih dvadeset metara. Zadržao se nad samim ponorom. Četnici su za njim bacili dve bombe i otisnuli nekoliko stena. Nekoliko časova kasnije Majić se izvukao iz pećine i posle lutanja od pet sati stigao u Jelašca više mrtav nego živ. Sav je isprebijan.

Predveče smo Veljko i ja krenuli pešice za Miljevinu, jer je tu glavni čvor naše evakuacije. Glavatičevo je sada evakuisano. Idu teški ranjenici za Bjelemić. A Miljevina je glavna raskrsnica, odakle će se odvajati teški za Pivu, pegavci za Vrbnicu. Pred ponoć smo stigli do Drače na dvadeset pet kilometara od Kalinovika, kod čika Deve, magacionera Vrhovnog
štaba.

Pošto sam veći deo puta prespavao hodajući, klateći se s jedne strane druma na drugu, to smo odlučili da ovde prenoćimo, a zorom da krenemo za Miljevinu.

Doznadosmo da su delovi »Vražje divizije« imali osetne gubitke u poslednjim borbama. Dočekali je Crnogorci iz Prve proleterske. Stotinu legionara mrtvih, 7 Nemaca zarobljeno, zaplenjeno: 4 bacača s 300 mina, 2 laka mitraljeza sa 17.000 metaka, 50 konja.

PETAK, 23 APRIL

Pokret. — Još jedan zločin hitlerovaca. Iz ovog kraja seljaci, većinom muslimani, odlaze u Sarajevo radi šverca. To koriste i špijuni. Oni su obavestili Nemce da se u Jeleču, maloj kasabi s gusto nabijenim kućama, nalaze naši ranjenici. I jutros, taman kad smo Veljko i ja došli na poslednju kosu ispred Jeleča, pojavila su se tri nemačka bombardera. Prva je bomba pala iznad samog sela. Pri drugom naletu Švabe su bile tačnije.

Veljko i ja smo se pogledali. Dole, u tim kućama leži preko 300 naših teških ranjenika, koji mogu samo na konjima da se kreću. Juče je Veljko bio naredio da se Jeleč isprazni, ali pokret nije bio izvršen do jutros.

Opet su nemački bombarderi naleteli. Sada su tukli teškim bombama. Jeleč je u rupi, između visokih stena. Sve je to prekriveno dimom. Samo se vidi kako poneka bula u dimijama i s nekim prnjama u rukama izleti uzbrdo. Setih se zarobljenog domobranskog majora Aduma kad je pričao da u Sarajevu postoji pilotska škola. Sam je on gledao »Štuke« kod Bijele i govorio: »Ovo su početnici, a ono tamo majstori«.

Sada su nemačke zveri našle baš naše ranjenike kao metu za svoje bombe. Srećom što je prva bomba promašila, udarila je iznad sela, pa se veliki deo ranjenika izvukao iz kuća i na rukama počeo da baulja uza stranu.

Kad je ovo bombardovanje prošlo, došli smo pred prve kuće Jeleča. Nismo bili vazdušnom linijom ni 100 metara od tkačnice, glavne zgrade u selu, kad opet naleteše Nemci. Jedan »Dornie« se spustio na nekoliko stotina metara i ispred nas otkači bombe. Polegali smo. Računao sam da bije ove kuće ispred kojih smo ležali, ali bombe koso preleteše preko
nas i sručiše se dole u selo. Svega su tri eksplodirale. U tom opet nalete »Dornie« koji je bombe spustio.

Svaki mu se delić vidi; od njegovog naleta zapljusnu nas vazduh. Otvorio je zatim sve mitraljeze i tukao kosu po kojoj su mileli naši ranjenici bez nogu, ruku. Svuda oko nas
je sunce, zelenilo, proleće, glupo je poginuti od aviona u dubokoj po zadini.

Danas su poginula četiri ranjenika, a šest je ranjeno. Šest građana je takođe poginulo. Pravi Veliki petak!

Predveče smo stigli u Miljevinu. Ceo dan smo mislili na drugove iz Jeleča.

SUBOTA, 24 APRIL

Miljevina. — Ovde avijacija ceo dan dejstvuje. Tuče naše položaje oko Foče, bombarduje naš most kod Broda, gađa čak i ova sela ovde. Naročito su se okomili na most kod Broda na Drini. Tu smo napravili lep pontonski most. Juče su ga ceo dan tukli Nemci i Italijani. Bačeno je preko 300 bombi. Nemci su pikirali i promašivali. Mnogo im smetaju visoka brda.

Pred mrak je došao jedan veliki Italijan i bacio iz horizontalnog leta desetak bombi koje su bile vezane jedna za drugu. Lanac je zakačio most i veza preko Drine bila je prekinuta.

Reka je nadošla, teško se diže nov most. Ali, uspećemo. Partizanski sistem se primenjuje u građenju mosta: jako čelično uže zategnuto je od obale, a za to uže se pričvršćuju balvani. Gradi se još jedan most kod Bastasa. Još su jedno čudo ostvarili partizani. Od Miljevine do Broda ide šumska pruga. Veljko je ošacovao da bi nam mnogo pomogla.

Miljevina pruga drina most

Od Miljevine do Broda ima devet kilometara, puta nema, ali zato se pruga može osposobiti. Za dva dana automobilska četa je popravila prugu i sutra treba saobraćaj da otpočne. Prvo će se prebaciti konjanici, pa teški, oko 500 drugova. Ima Veljko ideja. On je prvi predlagao opravku pruge Oštrelj — Mlinište.

Tužne mi stvari priča Sofija Pekić o tifusarima. Za vreme bombardovanja u Jeleču nisu hteli da idu iz sela, iako su bombe padale:

— Čekamo male ruske avione. Oni će nas odneti! — pričali su oni.

Teška je to bolest. Utiče na nervm sistem. Eto, jedan pegavičar u Jažićima ukrao kokošku, doneo u sobu među drugove, stavio je pored sebe na slamu — da mu nosi jaja.

Gojko i Boško Đuričković takođe imaju pegavac. Danas smo pošli da ih posetimo. Smešteni su u tunelu na Drini. Gojka su preneli baš uoči našeg dolaska. Videli smo Boška. Veli da se dobro osećaju i jedan i drugi. Temperatura je popustila. Napravili smo oporavilište za naše
kadrove s one strane Drine u pravcu Čelebića.

NEDELJA, 25 APRIL

Miljevina. — Kraj crkve u Miljevini, navrh brda, pod tek olistalim bukvama, slavi narod Uskrs. Jedno dvadesetak ljudi sedi pod drvetom, u sredini činije s kajmakom, ulojanjena pita, a flaše s rakijom kruže naokolo. Tu je i uskršnje jaje. Potucah se, s pop Vladom.

Njegovo je bilo jače. Na pozdrav: »Hristos voskrese!«, skoro svako odgovara: »Dogodine u slobodi!« Jedan deo prisutnih ćuti. Flaša se redi, a pogled mi jednako ide do groblja, tu blizu, gde je baš skoro upadljivo okićen grob Vojina Zelovića, žandarmeriskog narednika »komandira Prve miljevačke čete, koji pade za kralja i otadžbinu«, kako piše na krstu.

Mi smo ga streljali u aprilu 1942. Zločin: kad smo napadali Borač, Zelović s još jednom grupom četnika napravio izdaju. Nisu navaljivali na ustaše na tom sektoru, zato nam je kod Mjedenika od bočne vatre poginulo 28 drugova. A posle su propustili ustašku glavninu da se provuče. Baš te ustaše iz Borča najviše su počinili jada narodu ovog kraja.

U Jeleču, Jažićima, deca su vađena iz majčine utrobe i nabijana na bajonet. A četnici propustili ustaše, jer su imali sporazum s njima.

Krv se nije zaboravila. U šumama još ima Miljevčana, onih najgorih, koji su prošlog leta ubili Stevu Singera i Momu Kočovića. Pop Vlado pokušava da nagovori starije ljude da se »oni vrate«.

— Zaboravimo šta je bilo! — reče pop Vlada.

Cute. Samo rakija ide od ruke do ruke. Setih se one narodne: »U rakiji je spas«. Pozdravih se. Iza mene pod ovlaženim bukvama neko se pijano smeje.

PONEDELJAK, 26 APRIL

Miljevina. — Veljko je krenuo da vidi kako stoji s mostom na Drini, a ja sedim kod tunela i obavljam svakodnevni posao: taj bataljon ranjenika neka se smesti tu i tu, hranu tamo poslati, dolaze drugovi koji su preboleli pegavac, dolaze za raspored. Dvadeset i četiri sata moram misliti o tim pitanjima. A u meni novinarska dušica, nije navikla da baš sva 24 sata misli o suvim komorama, kardijacima za srce, nepravilnostima intendanata.

Proleće je. Stvari se razvijaju u svetu, zaželeo sam se da sednem kraj radioaparata, da čujem šta je na Istočnom frontu, šta je u Tunisu, ali ne može se. Dolaze pegavci, komandant grupe teških, problem lekova je veliki. Ipak, krv nije voda. Radimo Sofija
Pekić i ja, na desetak metara od nas leži ispod drveta Petar Vešović, a d-r Dejan Popović ide k nama, pa viče u šali iz daljine:

— Englezi se iskrcali na Kritu, Grčkoj i Siciliji!

Već treći put čujem ovu vest u bolnici, pa samo uzalud čovek pravi dalje kombinacije.

— Ja mislim prvo na Krit i Siciliju, pa posle u Grčku! — odgovorio sam kroz smeh i odmah prelazim na posao s Dejanom: »Jedan vagon 15 nosila, dva vagona 30 nosila — dve ture za noć 60 ranjenika«.

A Petar Vešović načuljio uši, digao se bez reči i neprimetno od nas sjurio se u tunel da traži muštuluk od ranjenika. Kažu da se na vagon peo, govor držao, a ranjenici bacali kape uvis i vikali: »Živeli saveznici«.

Trebalo bi jednom prestati s ovakvim šalama. Naši će ranjenici iz sveg srca vikati »Ziveli saveznici«, ali kad se drugi front zaista otvori.

Oni su svesni da je to ubrzanje pobede, skraćivanje i ovih muka našeg naroda.

UTORAK, 27 APRIL

Miljevina. — Proleće je, krupne vesti stižu sa svih strana. Jedna englesno – američka misija spustila se padobranima u Brinje u Lici. Još se ne zna da li je upućena nama ili četnicima.

Trebalo bi tražiti da dođe i treći član englesko-sovjetsko-američke koalicije.

Četnici prelazili drum između Rozana i Kalinovika, a čika Janko naredio mobilizaciju svog garnizona, čak je i Kraus išao u patrolu. Uveče ništa novo.

Jedan Crnogorac iz pratnje u logoru zarobljenika — poznat kao siledžija — napao jednu devojku, naperio pušku na Voju Dimitrijevića, opalio jedan metak, razvio bombu, jedva ga razoružali… Čika Janko reagirao na svoj način… Stari se strašno ljutio …

SREDA, 28 APRIL

Miljevina. — Danas smo dobili parole CK SKP(b) za 1 maj. Produbljuje se englesko-sovjetsko-američka koalicija. Pozdravljaju se savezničke trupe koje uništavaju u Africi fašističke snage.

U Štabu bolnice broj jedan radi drugarica Nevenka, žena srednjih godina. Sedi ona danas pored mene i s dve devojke čepa platno za zavoj. Posle razgovaramo. Vadi jednu fotografiju i pokazuje: gospodska bašta, pletene stolice, karirani čaršavi, voće na stolu. Nevenka u elegantnoj haljini, kraj nje jedna devojka s dugim onduliranim viticama, manikiranim noktima.

Pita me da li znam ko je ta devojka, a onda mi pokazuje na bolničarku koja hitro čepa platno za zavoje. To je njena ćerka, ali bez ondulacije i manikira. Šest meseci života među partizanima učinili su svoje.

— Ja obožavam Crnogorce, oličenje junaštva. Kod nas, na našem imanju na Vijencu, kraj Jajca, bio je štab Četvrte crnogorske brigade.

Oduševile smo se. Ostavili smo sve imanje i nas četiri, ja i tri ćerke, pošle smo u borbu.

U niskoj seljačkoj sobi, u kojoj spavamo Veljko i ja, imamo još jednog gosta, malu Draginju, dete koje neverovatno liči na moju Milicu.

Nisam je samo zbog toga gledao. To dete čim se probudi počne da plače, pa se uhvati za ogradu kolevke i sàmo se ljulja dok opet ne zaspi.

MILICA DEDIJER SA SVOJIM DRUGOVIMA U OKUPIRANOM BEOGRADU, 19 MARTA 1943
MILICA DEDIJER SA SVOJIM DRUGOVIMA U OKUPIRANOM BEOGRADU, 19 MARTA 1943

Otac te male Draginje bio je u četničkoj fočanskoj brigadi na Konjicu, odveli su ga tamo komandiri Draže Mihailovića i o njemu nema više glasa. Gleda Veljko Draginju, igra se s njom i veli joj:

— Mala, mala, ti nećeš biti kao tvoj tata. Za tebe se mi borimo.

Uživaćeš, srećna si što ne znaš šta je tvoj otac učinio!

Draginjina majka svako jutro nam donese suvih krušaka, malo mleka ili neku drugu ponudu.

Naša »kancelarija« nalazi se pod vedrim nebom, ispod jednog drveta.

Kad treba napisati kakvo naređenje, ja uzimam pisaću mašinu u krilo pa kucam. Ali kad pišem »Dnevnik«, onda moram da legnem na zemlju.

Gledao to Vita Cvetković, član Sanitetskog otseka, koji je mnogo pomagao pri evakuaciji. To je tih, miran čovek, partijac od pre rata, po zanimanju stolarski radnik. Kad sam bio poslednji put kod Marka govorio sam:

— Glavna je stvar u ovoj našoj evakuaciji upornost. Za ove naše partizanske uslove sama specijalnost ne pomaže mnogo. Dobro je znati osnovne principe, ali bitno je biti savestan do krajnje mere.

Eto, Vita je stolar po zanimanju, ali tako je sproveo u svojoj grupi depedikulaciju, čišćenje od vašiju, da se epidemija kod njega smanjuje. Ali on pazi da
se i najsitniji posao savesno izvrši. Pregleda da li koja vaška ostaje u odelu, posle gleda da li su drugovi ošišani, pa čak i da li su umiveni, da nijedna vaška ne ostane i onda epidemija ne može da se širi.

Danas me Vita iznenadio. Pojavio se s jednim stolom i stolicom. Sastavio to on od nekih dasaka:

— Evo ti da se ne mučiš kad pišeš Dnevnik!

Pričali smo večeras dugo o Pomoravskom — Drugom šumadiskom odredu, u kome se Vita borio u leto 1941. Taj naš slavni odred imao je teške borbe i njegovi borci najvećim delom su izginuli. Vita se seća drugova iz Jagodine, čuprije, iz pomoravskih sela, a ja ga savetujem da zapiše te činjenice, jer će se izgubiti, izginuće i ovo nekoliko preživelih drugova iz Odreda.

Koliko ogromno istoriskog materijala propada kod nas. Iz Prvog šumadiskog odreda, koji je za prva dva meseca akcija u srcu Šumadije 1941 godine samo u zasedama pobio 700 Nemaca, ostala su živa svega dva-tri druga. Slavna dela Milana Blagojevića i čiča-Milana Ilića pokriće zaborav, kao da se nisu dogodila pre dve godine, nego pre sto i pedeset godina.

Evo, ja pišem ovaj »Dnevnik«, a stalno mislim šta sam sve propustio. Ni dvadeseti deo onog što se oko mene dešava ne stignem da pribeležim. Vidim mnoge od tih stvari, a kad uzmem svesku, umoran sam ili naiđe neki drugi posao, pa napišem nešto na brzinu, i to je sve.

ČETVRTAK, 29 APRIL

Miljevinci. — Nema veće radosti u ovom našem ratu nego se iznenada sresti s drugom koji je davno otišao na težak, odgovoran i opasan zadatak. Tako sam se jutros osećao kad je iznenada došao pravo iz gerile, iz Crne Gore, Vojo Nikolić, stara junačina iz aule Pravnog fakulteta. S njim je stigao sin generala Krste Popovića, Nikola. Umorni, gladni, naišli su pravo na mene i Veljka.

Izljubili smo se, ispitali brzo ko je živ, ko je poginuo, a posle smo slušali kako nam Voja govori o situaciji u Crnoj Gori. Ona se stalno popravlja u našu korist, ali potpuni prelom u masama još nije nastupio. Četnici su u velikom delu masa raskrinkani, narod pozdravlja naš dolazak, ali još čeka.

Boji se okupatora i četnika, i misli da smo mi samo na prolazu; boji se da ne bude kao prošle godine — mi držimo sva sela, a neprijatelj gradove odakle ispada i pali!

Zato, misli Vojo, treba osvojiti nekoliko jakih gradova i prelom bi nastupio. Takođe,
moramo prestati s onim greškama koje smo naročito ispoljili prošle godine — streljanja bez političkih objašnjenja. Narod već sada govori:

»Drugi su to partizani. Nisu to oni od prošle godine.« četnička propaganda je te naše propuste iskoristila, zloupotrebila, naduvala pomoću falsifikata. Sami su vadili ljude iz grobova, unakazivali im tela, govoreći da smo to mi radili. Ali narod nije izgubio veru u našu Partiju, veli Voja Nikolić:

— Mene nisu mnogo jurili. Narod je govorio da sam stari komunista, da nisam onaj mladi jamar…

Četnici su stvorili čisto policisku upravu za uništavanje naših ljudi.

Za jedanaest meseci četničke vladavine oko 1.200 ljudi je streljano, a preko 10.000 odvedeno u logore, od toga 6.000 boraca. Da bi onemogućili kontakt naroda s nama i da bi se obezbedili od ponovnog ustanka, četnici su mnoga udaljenija sela, a naročito ona sela koja su nas aktivno pomagala, raselili i uterali u okupatorske blokove. Ima veliki broj pojava organizovanog otpora, pa čak i oružanog otpora, kao što je to bio slučaj u Piperima, Vrbici, Gornjem Polju i drugim mestima.

Teror četnika i italijanskih fašista naročito se povećao od januara meseca, otkada je otpočela nemačko – italijansko – četničko – ustaška ofanziva. Na neke krajeve, gde je naš uticaj bio veliki, kao što je bio Srez nikšićki, četnici su napravili pravu hajku. U svakom većem mestu smeštene su italijanske i četničke jedinice, koje zajednički pljačkaju, hapse i premlaćuju narod.

Partizanskim porodicama sve je uništeno, pošto su one prethodno pohapšene. Nisu ostavili ni decu. Nikolu Nikolića, starog 90 godina, koji već šest godina leži nepomično u postelji, četnici su na kolima odvukli u Nikšić, »da ne bi održavao vezu s partizanima«.

Desetogodišnju Janicu Pavlović, zbog održavanja veze s partizanima, četnici su uhapsili, dobro je istukli, držali je čitava 24 sata u zatvoru i, kad im nije htela ništa priznati, izveli je na streljanje. Nisu se usudili da je streljaju, nego su pucali preko nje, ali mala Janica ipak nije priznala. I pored sveg ovakvog terora, četnici nisu uspeli da zastraše narod, niti da ubiju njegovu veru u pobedu.

Naše prisustvo u narodu značilo je mnogo, iako nismo u dovoljnoj meri iskoristili raspoloženje naroda za oružanu borbu protiv okupatora i četnika (bilo je samo sitnih akcija).

Veliki broj naših drugova, koji je ostao na radu u pozadini, pohvatan je i pobijen. U Srezu Šavničkom ostao je samo još Obrad Cicmil sa jedanaest drugova na planini Pivskoj.

U Okrugu beranskom stradao je takođe veliki broj drugova, naročito u Srezu kolašinskom. Na tom terenu radili su čitavo vreme Đoko Pajković, Savo Joksimović i Mirko Krdžić.
Oni su uspeli da se povežu s muslimanskim masama, koje su ih u nekim krajevima aktivno pomagale.

U Okrugu podgoričkom nalazili su se najčešće Radoje Dakić, Jagoš Uskoković i Iko Mirković. Oni su za čitavo vreme održavali vezu sa gradovima u kojima postoje naše organizacije,
koje štampaju i rasturaju radio vesti »Slobodne Jugoslavije«.

U Okrugu cetinjskom nalaze se Veljko Mićunović i Vojo Biljanović, koji takođe održavaju čvrst kontakt sa Cetinjem u kome se vesti »Slobodne Jugoslavije« umnožavaju svakodnevno u 600 primeraka, dok preko 3.000 ljudi daje prilog za Narodnooslobodilački front.

Četnici su računali da će pre početka ofanzive uspeti da nas unište, ali u tome nisu uspeli. Uprkos sveg terora, narod im organizovano sve više daje otpor, a broj gerilaca se u poslednje vreme stalno povećava.

Javili su nam pred sam polazak da su naše pozadinske jedinice oslobodile Šavnik i Žabljak. U svima krajevima Crne Gore operišu naše pozadinske jedinice. Pre nekoliko dana presekle su prugu Nikšić — Bileća i uništile dva neprijateljska kamiona.

Posle poraza četnika na Neretvi u njihovim redovima nastupilo je pravo rasulo. Posle prvih sukoba s partizanima stizali su dezerteri koji su pričali fantastične priče o našoj vojsci. Simo Eraković, komandant jednog četničkog bataljona, stigao je bežeći ispred partizana za jednu
noć od Neyesinja do na granicu Crne Gore.

U prolazu je rekao nekim našim prijateljima: »S nama je gotovo, sva sila italijanska i svi četnici iz Jugoslavije ne mogu zaustaviti partizane. Sa njima se ne može boriti.«

Očigledno da velika većina četnika neće da se bori. Među njima se nalazi veliki broj naših simpatizera. Oni su većinom sa automatskim oružjima.

Kad smo ovamo prolazili prošli smo kroz njihove položaje. Bilo ih je oko 2.000. Provodili su nas »četnici«, dali su nam hranu i cigarete za put.

Jedva čekaju da ih partizani napadnu, pa da beže.

Četnici i federalisti su se svađali oko vlasti. Italijani su ih naterali da se izmire. Podelili su Crnu Goru. Jednu polovinu dali su Krstu Popoviću pod upravu, a drugu četnicima. Granica im je korito reke Zete. Krsto Popović nije se usudio da izvede svoju vojsku na Neretvu, on ju je postavio na granicu Crne Gore prema Hercegovini, pod parolom da će se braniti od svakoga, bilo to četnici ili partizani.

Kad je polazila na položaj njegova vojska je pevala: »Ova vojska što se kreće, na Rusiju pucat neće!«, i: »’ajde, Peko, ‘ajde rise, ‘adje malo požuri se!«

Zanimljiv je razgovor sa Nikolom Popovićem. Njegov je otac vođa federalista, a Nikola je jedanaest meseci bio u »komitama«. Pre nekoliko nedelja poginuo je mlađi Nikolin brat, borac Prve proleterske, na Neretvi.

— Moj stari je Italijanima poslednji adut! — veli Nikola. — Ako četnici budu razbijeni, okupator će zelenašima dati vlast. Stari je iz duše neprijatelj ove borbe… Okupator je složio i bjelaše — četnike, i zelenaše — federaliste. Sluge su mu i sada ostali…

— Jesi li se direktno obraćao svom ocu i pitao ga zašto ide linijom izdaje?

— Tri pisma smo mu slali. Poslednje nije hteo ni da otvori, samo je rekao drugarici, koja mu je donela pismo, da će je uhapsiti ako mu još jednom pokuša da donese pismo od nas.

Nema od njega ništa. Kad mu dva sina, kćer i žena nisu mogli ništa, on ostaje izdajnik.

Nema pregovora s njima. Samo preko puške može se s njima govoriti. Dajte mi dva bataljona, pa ćemo ih ćerati sve do Cetinja.

Uporan je Nikola. Sin borac, otac izdajnik!

Po odlasku Voje i Nikole dobio sam jedan broj »Glasa Crnogorca« od 15 aprila gde se na čitavoj strani donosi izveštaj o pogrebu poručnika Ljubomira Martinovića, zamenika komandanta »Kombinovane nacionalne brigade«, koji je poginuo kod Nevesinja 6 aprila.

Prvi je na pogrebu govorio bivši podban i član Glavnog »nacionalnog« odbora Dušan Vlahović. Evo šta on kaže:

»Vi koji iskreno želite dobro svome narodu i Ljuba volite, ne plačite. On neće nikad među nama umrijeti jer je svojom žarkom nacionalnom vatrom palio anacionalni ološ, čiji mizerni ostatci u svom bezumlju, izgleda, po Cetinju likuju, a ne znaju jadnici da ovo nije mrtvački sprovod, već nacionalno slavlje, kroz koje se ide u slobodu. Vi bezumnici, kojih je Cetinje prepuno, postidite se pred ovom nacionalnom veličinom i pokajte se ako je u vašim opakim dušama ostalo i trunke čovječnosti, jer makar koliko ideal bio veliki, za koji je Ljubo pao, ipak je žrtva prevelika.«

Ovi izdajnici se busaju u grudi, govore o nacionalnoj veličini, »ljubavi prema otadžbini«, u prisustvu izaslanika »Nj. E. Guvernera«.

A ovom »sivom tiću« Martinoviću na pogrebu učestvuje i četa italijanskih vojnika pod oružjem:

»Na čelu povorke nošeni su mnogobrojni vijenci, iza kojih je stupalo 900 đaka iz sviju cetinjskih škola, dvije čete nacionalne omladine u stroju, jedna četa italijanskih vojnika pod oružjem, hor Cetinjske bogoslovije, pjevačko društvo „Njegoš“, cetinjsko sveštenstvo: Iza kovčega pokrivenog nacionalnom zastavom i svježim cvijećem, išli su ožalošćena porodica, članovi Glavnog nacionalnog odbora za izaslanicima Nj. E. Guvernera, komandanta divizije i komandanta karabiniera, koji su prethodno izjavili saučešće ožalošćenoj porodici, a zatim se kretalo, u povorci, više hiljada građanstva oba pola.«

Najkrvoločniji je govor nekog popa Petra Uskokovića:

»Jedan znatan dio toga Cetinja, nemirno šapuće one nenarodne lozinke i anarhističke krilatice. Potcijenjuje svete žrtve tvoje i tvojih drugova. Našim idejama i akciji daje nevjeran karakter. Narodnu slogu razbija. Unosi smutnju u nacionalne redove, inače prorijeđene, ali uvjek snažne i odvažne. Sramno podriva temelje zdrave i srećne narodne budućnosti.

Ti taktičari rade neumorno u destruktivnom pravcu, uvijek po direktivama tih vođa podzemlja. Osjećamo ih, neka znaju. Znamo ih ko su! Poznajemo njihova nedjela dobro.
Doći će red i na tu crvenu rezervu i na te pozadince, čijeg se nepoštenog rada sramimo. Ali narodna pravda je dostižna i neumoljiva. Na pomolu je čas kad će se i te kukavice trijebiti iz ubave narodne gradine.

Nazvao sam ih kukavicama, jer da imaju dostojanstva i muškosti iskočili bi iz žice i svrstali se u krvavo kolo onih tamo lješinara, gdje bi ih u borbi za svetu narodnu stvar nanizali na naše bajonete i prekinuli već jednom sa tim starim i zavedenim grešnicima.

Jer bi tako omogućili nacionalnim duhovima da se slobodno razvijaju, svetosavskim duhom dišu, da se omladina otrese tih otrova najopakije društvene zaraze komunizma, te svojski se založimo na pozitivnom narodnom poslu.

Oče i majko, trgni mladež, jer je već dvanaesti čas. Vrati omladinu na narodni put. Vi mlade usijane glave, znajte da vam nije mjesta među ovim dobrim svijetom, koji po pravilnom instinktu, pozivu srca, glasu savjesti i uma, zna šta hoće i kojom se linijom ide u zagrljaj zore vedrijih dana:

Dosta više, „Prepuna je mješina grijeha!” Vi izanđali i omatufeli starci, koje srce vuče Mošinom jatu, uvucite se u svoje jazbine, podvizavajte se griješnici, jer ste dvostruko krivi: Odgovorni za svoje šuplje glave, odgovorni za razvrat i bespuće svoje, a ničije djece!

Pokajnički molićete oproštaj, jer je kazna narodna na pragu za svačiji netačni rad.

Dug prema ovoj izgubljenoj mladosti, glas Ljubove vrele krvi, ljubav prema svome narodu i njegovim stremljenjima, poziva nas da uputimo ovaj pošljednji savjet, ovu zadnju opomenu. Jer, ,,u krvi će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone”, a naša zastava neće potonuti. Jer sa nama je

Bog, sa nama je pravda!«

»U krvi će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone« nije prazno hvalisanje.

Majku popa Blaža Markovića, verskog referenta Prve proleterske brigade, četnici su isekli sekirama!

Đido mi je poslao da prepišem u dnevnik domaći zadatak neke Slavice Đoković, učenice trećeg razreda osnovne škole.

»Nezavisna Crna Gora.

Naša se država zove Crna Gora. U njoj žive Crnogorci, po svima njima upravlja njegova ekselencija Pirei Biroli, opunomoćeni guverner za Crnu Goru. Crnogorci su braća, jer govore jednim istim jezikom i imaju iste obi­ čaje. Svi su odani guverneru i državi za koju se zajednički bore.

Naša država se nalazi između Jadranskog Mora, Hrvatske, Srbije i Albanije. Država je radi lakše uprave podijeljena na srezove, a srezovi na opštine. Guverner se stara da u državi bude dosta škola, dobri drumovi, železnice kao i bolnice za njegu bolesnika.

Brine se da stari siromašni ljudi dobiju pomoć; zapovijeda sreskim načelstvima. Stara se o svemu kako bi narod u državi što bolje napredovao i bolje živio.«

Eto šta pop Uskoković i njemu slični nateruju Crnogorčad da uče u »nacionalističkim« školama, a on o tom svom »nacionalnom« radu na kraju govora veli:

»Vile će se grabit’ u vjekove,
Da nam vjence dostojne sapletu.«

Još nekoliko zrnaca iz Crne Gore:

U Nikšiću je prošle godine bacio bombu među italijanske oficire Lujo Davičo, poznati baletmajstor, a ne Mirko ili Jaša Davičo, braća Oskara Daviča, kako se bilo pročulo. Da je Lujo imao kragujevčanku pobio bi skoro sva 32 oficira, ovako je, italijanskom bombom, ubio svega dvojicu. Posle je uhvaćen i streljan.

U toj kafani bio je zaposlen kao keiner. Luja poznajem iz Beograda. Pisao sam o njemu u »Politici«. Osvetlao je ime naših Jevreja.

 

Lujo Davičo, Ludmila Lida Frajt i nepoznati dečak
Lujo Davičo, Ludmila Lida Frajt i nepoznati dečak

U Crnoj Gori i Boki bilo je do januara sedam italijanskih divizija. Sada ih je ostalo svega dve i po. Moraće sinjor Musolini poslati i malo veće snage. Treba nam haubica, mitraljeza. Nećemo na njih dugo čekati.

Kao i u Srbiji, tako su i u Crnoj Gori četnici zaveli sistem batinanja.

PETAK, 30 APRIL

Miljevina. — Italijani i četnici su otpočeli nove napade s više strana. Navaljuju na Nevesinje, na Gacko, krenula je jedna kolona i od Nikšića. Izgleda da je naš plan da ne branimo Hercegovinu.

Peka Dapčevića dočekao je na Žabljaku Obrad Cicmil s jednom grupom gerilaca. Bilo je i nekoliko stotina ljudi i žena. Pojavio se i MarkoVujačić.

Naše snage su se povukle iz Nevesinja. Naređena je evakuacija bolnice iz Bjelemića. Tamo ima oko 300 teških pegavaca. Takođe se teški ranjenici i konjanici brzo prebacuju za Pivu.

Najzad doznadosmo za sudbinu generala Novakovića. Kad je pobegao iz Foče s onim Englezima, nekako se povezao s federalistima Krsta Popovića. Njegova uloga u nestanku Atertona još nije jasna. Zna se samo toliko da su Novakovića federalisti preneli kroz četničke redove na nosilima kao ranjenika.

Bosanci su danas kod Foče oborili jedan dvomotorni nemački bombarder.

Večeras sam doznao za govor Jaroslavskog, koji je prenosio radio Moskva. Dobili smo priznanje od koga čoveku lice gori od sreće. Pozdravlja narodnooslobodilačku armiju Jugoslavije!

Sutra ćemo čuti Staljina. Veljko je otišao u Vrhovni štab da čuje njegovu zapovest. Doznajem da je Jaroslavski izjavio da će naredni dani, nedelje ili meseci, doneti događaje od velikog značaja. Mi ćemo ih dočekati spremni. Samo da nam je da najzad smestimo ovu našu »strategisku rezervu«, kako Veljko veli. Stvarno, naši ranjenici za kratko vreme moći će dati dve brigade!

SUBOTA 1.MAJ

Miljevina. — »Prvi maj iduće godine proslavićemo u Beogradu«, to je rekao drug Tito sinoć na sastanku drugova koji se održao u Vrhovnom štabu, žao mi je što nisam mogao prisustvovati tom sastanku.

Setio sam se prošlog Prvog maja. Sada ga dočekujemo u jeku evakuacije ranjenika. Posla preko guše. Veljko je došao posle podne iz Vrhovnog štaba i doneo mi izvode iz Staljinove dnevne zapovesti Crvenoj armiji povodom Prvog maja.

»Sovjetski narodi poverili su svoju sudbinu Crvenoj armiji i nisu se prevarili u svojim nadama. Sovjetski borci grudima zaštićavaju otadžbinu i evo već skoro dve godine brane čast i nezavisnost naroda Sovjetskog Saveza.

Za vreme zimske kampanje 1942 — 1943 godine Crvena armija je nanela hitlerovskim trupama ozbiljne poraze, uništila je ogromnu količinu ljudske snage i tehnike neprijatelja, opkolila i likvidirala dve armije neprijatelja kod Staljingrada, zarobila preko 300.000 neprijateljskih vojnika i oficira i oslobodila od nemačkog jarma stotine sovjetskih gradova i hiljade sela.

Zimska kampanja je pokazala da je porasla ofanzivna snaga Crvene armije. Naše trupe nisu samo isterale Nemce s teritorije koju su oni zaposeli 1942 godine, nego su zauzele niz gradova i rejona, koji su se nalazili u rukama neprijatelja već godinu i po dana. Nemci nisu imali snage da zadrže ofanzivu Crvene armije. Cak za protivofanzivu na uskom sektoru fronta u rejonu Harkova, hitlerovska komanda bila je prinuđena da prebaci preko trideset novih divizija iz Zapadne Evrope. Nemci su računali da će opkoliti sovjetske trupe u rejonu Harkova i prirediti našim trupama „nemački Staljingrad”.

Međutim, taj pokušaj hitlerovaca da se revanširaju za Staljingrad doživeo je slom.

Istovremeno pobedonosne trupe naših saveznika razbile su italijansko nemačke trupe u oblasti Libije i Tripolisa, očistile su ove krajeve od neprijatelja i sada nastavljaju da ih tuku u rejonu Tunisa, a junačka englesko – američka avijacija nanosi razorne udarce ratnim industriskim centrima Nemačke i Italije, nagoveštavajući otvaranje drugog fronta u Evropi protiv italijansko-nemačkih fašista.

Na taj način, udarac po neprijatelju s istoka od strane Crvene armije prvi put se za vreme rata slio s udarcima sa zapada od strane trupa naših saveznika u jedinstveni opšti udarac.

Sve su te okolnosti zajedno uzdrmale iz temelja hitlerovačku ratnu mašinu, promenile su tok svetskog rata i stvorile preduslove za pobedu nad hitlerovskom Nemačkom.

Usled toga neprijatelj je prisiljen da prizna pogoršanje svog položaja i počeo da kuka o ratnoj krizi. Istina, neprijatelj nastoji da sakrije svoj kritični položaj larmom o „totalnoj“ mobilizaciji. Ali nikakva larma ne može da otstranl činjenicu da fašistički tabor stvarno preživljava ozbiljnu krizu.

Pre svega, kriza u logoru fašista izražava se u tome što je neprijatelj prisiljen da se otvoreno odrekne svog prvobitnog plana munjevitog rata. U neprijateljskom taboru nije više sada u modi da se govori o munjevitom ratu — bahato brbljanje o munjevitom ratu zamenjeno je tužnim naricanjem o neizbežnosti dugotrajnog rata.

Ako se nemačko – fašistička komanda ranije hvalisala taktikom munjevite ofanzive, ta je taktika sada odbačena i nemački fašisti ne hvališu se više time da su oni proveli ili da nameravaju da provedu munjevitu ofanzivu, nego time da su vešto umakli od obuhvatnog udarca engleskih trupa u Severnoj Africi ili od opkoljavanja od strane sovjetskih trupa u rejonu Demjanska.

Fašistička štampa se šareni hvalisavim saopštenjima, da je nemačkim trupama pošlo za rukom da pobegnu s fronta i da izbegnu novi Staljingrad na ovom ili onom sektoru Istočnog fronta ili fronta u Tunisu.

Kao što se vidi hitlerovski stratezi nemaju više čime da se hvališu.

Drugo, kriza u logoru fašista izražava se u tome što fašisti sve češće počinju da govore o miru. Ako bi se sudilo prema saopštenjima inostrane štampe, može se doći do zaključka da bi Nemci hteli da postignu mir s Engleskom i Sjedinjenim Američkim Državama pod uslovom da one napuste Sovjetski Savez, ili obrnuto, oni bi hteli da postignu mir sa Sovjetskim Savezom pod uslovom da on napusti Englesku i Sjedinjene Američke Države.

Samo do srži kostiju verolomni nemački imperijalisti imaju drskosti da mere saveznike na svoj metar, pretpostavljajući da će neki od saveznika pasti na udicu.

Jasno je da Nemci ne brbljaju o miru, jer im dobro ide. Brbljanje o miru u logoru fašista govori samo o tome da oni preživljavaju tešku krizu. Ali

0 kakvom miru može da bude govora s imperijalističkim razbojnicima iz nemačko-fašističkog tabora, koji su krvlju zalili Evropu i prekrili je vešalima?

Zar nije jasno da samo potpuno razbijanje hitlerovske vojske i bezuslovna kapitulacija hitlerovske Nemačke mogu da dovedu Evropu do mira?

Ne brbljaju li nemački fašisti o miru zbog toga što osećaju približavanje skore katastrofe?

Nemačko-italijanski fašistički tabor preživljava tešku krizu i stoji pred katastrofom.

Naravno, to ne znači da je katastrofa hitlerovske Nemačke već nastupila.

Ne, to ne znači. Hitlerovska Nemačka i njena vojska su uzdrmane i preživljavaju krizu, ali one još nisu razbijene. Naivno bi bilo misliti da će katastrofa doći sama po sebi. Potrebna su još dva – tri takva moćna udarca sa zapada i istoka, kakve je hitlerovska vojska dobila za poslednjih pet – šest meseci, pa da katastrofa hitlerovske vojske postane činjenicom.

Stoga narode Sovjetskog Saveza i njihovu Crvenu armiju, a tako isto i naše saveznike i njihovu vojsku, očekuje još žestoka i teška borba za pot­ punu pobedu nad hitlerovskim izrodima.

Ova će borba od njih zahtevati velikih žrtava, ogromnu izdržljivost i železnu istrajnost. Oni moraju mobilisati sve svoje snage i mogućnosti, da razbiju neprijatelja i da na taj način
prokrče put ka miru.«

Sinoć se radio nije dobro čuo, pa je ova zapovest tek jutros uhvaćena.

NEDELJA, 2 MAJ

Miljevina. — Otkako sam primljen u Partiju nisam bio zadovoljniji. Nov zadatak sam dobio. Prilikom evakuacije stekli smo dragoceno iskustvo o radu našeg saniteta, a sad sve to treba pretvoriti u delo.

Učvrstiti partisku organizaciju, stvoriti je gde ne postoji, to je najnužniji problem, to je lek našeg saniteta. Dobro smo uvideli šta nam nedostaje, sada to treba popraviti, treba »pustiti mašinu u pokret«, kako kaže Crni. Zajedno sa mnom radiće Judita Alargić, radnica iz Novog Sada, vredna i pametna devojka. Ona ima dosta iskustva u organizacionim pitanjima.

Završio se tako period »komando van ja« u sanitetu, kako reče Veljko. Sada treba ljude ubeđivati, podizati. A od ovog posla nema plemenitijeg.

U ovim teškim, surovim danima, na ovakvim poslovima od savesnosti ili nesavesnosti jednog čoveka može da strada stotinu ranjenika. Mora čovek biti oštar, u nekim izuzetnim situacijama i pušku da digne da bi se disciplina održala. Ali opasno je zadržati ove metode kad se situacija izmeni, kad uslovi postanu drukčiji, tada ta oštrina samo razara ljude,
škodi mnogo. Treba ljude podizati.

PONEDELJAK, 3 MAJ

Miljevina. — Italijani prave ofanzive na nas. Ha, ha, ha! Vidi se, generali su negde, daleko u Italiji, vukli crvenom olovkom po geografskim kartama srazmere 1:500.000, određivali su »erste Kolonne, zweite Kolonne…«, ali «planmässig« ne ide.

Napadaju od Nevesinja ka Gackom, napadaju od Nikšića, a jutros su od Goražda s 14 tenkova izbili u Ustikolinu i idu ka Foči. Na ovom prostoru Miljevina — Rataji nalazi se oko 800 pegavaca i drugih bolesnika, a sve dovde vodi odličan put. Jadni naši drugovi. Od Bjelemića su prešli naporan put, pa sada opet pokret.

Mogu Italijani s tenkovima da se ušetaju među ranjenike.

Na dvadeset kilometara su od nas. Zato smo otpočeli evakuaciju. Teška je to stvar evakuisati bolesnika s temperaturom od 40 stepeni, i to pešice.

Taman smo mi kod glavne bolničke zgrade diskutovali s d-r Stankom Martinovićem, koga smo predložili da uđe u Sanitetski otsek zbog svoje požrtvovanosti, kad naiđe Veljko, nasmejan:

— Kod Javorka naši su do nogu potukli Italijane. Hiljadu zarobljenih i mrtvih neprijateljskih vojnika. Zaplenjeno 40 bacača, 70 mitraljeza, 4 topa. U ovoj akciji su učestvovale Četvrta i Peta crnogorska brigada, dva bataljona Druge proleterske i grupa crnogorskih gerilaca
s Veljkom Zekovićem i Veljkom Mićunovićem na čelu.

Borci 1. bataljona kod Javorka , severno od Nikšića , krajem aprila 1943 . Stoje, sleva: Manojlo Smiljanić Cimer , Mika Delić , Slobodanka Nedeljković , Nikit Nikitović , Boško Vidaković , Milinko Nikitović, komandant bataljona , Ilija Kuprešanin . U sredini: Milka Juras i Milun Ivanović . Sede , sleva: Momčilo Zlatanović , Baća Nikolić Bogoljub Čukić , Rade Vignjević, Petar Graovac-Andžarić .

Borci 1. bataljona kod Javorka , severno od Nikšića , krajem aprila 1943 . Stoje, sleva: Manojlo Smiljanić Cimer , Mika Delić , Slobodanka Nedeljković , Nikit Nikitović , Boško Vidaković , Milinko Nikitović, komandant bataljona , Ilija Kuprešanin . U sredini: Milka Juras i Milun Ivanović . Sede , sleva: Momčilo Zlatanović , Baća Nikolić Bogoljub Čukić , Rade Vignjević, Petar Graovac-Andžarić .

Sada nam je srce na mestu. Teške ranjenike ćemo preneti vozom do Broda, a rekonvalescenti će pešice. Judita i ja smo ostavili naš zada­ tak, jer nema hitnijeg posla od evakuacije ranjenika. Čitavu noć sam proveo kraj mosta na Brodu i železničke stanice.

Dočekivao sam ranjenike i slao ih dalje. Kad je bilo malo zatišja ulazio sam u sobicu u
kojoj je telefon, sedao na kraj kreveta, na kome je telefonist spavao, i, pri svetlosti gasne lampe, pisao »Dnevnik«. Zato je ovako iskidan.

Teška se nesreća noćas dogodila. Sudar vozova. Jedna bolničarka poginula je, a dve ranjene. Vagoneti idu sami nizbrdo, koče se rukom. Kamenje palo na prugu, ispred samog Broda, vagoneti stali, a za njima nailazila druga dva vagona. Politkom ovog bolničkog bataljona, Mijuško, hteo svetlosnim znacima da dà vagonetima signal da stanu, ali dockan.

Kakve sve muke naši ranjenici neće doživeti!

UTORAK, 4 MAJ

Bastasi. — Žabari se osmelili pa se ispeli na stenu iznad Broda. Evakuacija se nije prekidala. Ni naši pegavci ih se ne boje. Posle su tukli artilerijom Brod. Pionirska četa Vrhovnog štaba se razvila u strelce, i Italijani su se povukli. Evakuacija se mirno nastavlja.

Prešao sam preko mosta na Drini. Lep most. Na ulazu podignut slavoluk i na njemu piše: »Živeo Prvi maj«. Prelaz preko Drine zaista je dostojan napor u čast velikog praznika.

Naišao sam u Bastasima na inženjera Volođu, šefa Tehničkog otseka Vrhovnog štaba. On je bio na Drini za vreme prelaza Druge divizije.

I on je sam iznenađen dovitijivošću partizana. Njemu je kao inženjeru, stručnjaku, izgledalo nemogućno preći reku pomoću takvih primitivnih sredstava.

Šta sve nisu naši ljudi preduzimali da savladaju brzu, nabujalu reku. Prvo je Volođa zamislio originalan plan. Na nekom zavijutku Drine ukopao bi se stub, ili iskoristilo
neko drvo, za njega vezao čeličan konopac dug 100 metara, a za konopac splav u obliku trougla. Za dva suprotna ugla spiava bili bi vezani konopci pomoću kojih bi se upravljalo splavom.

Naši pioniri sem tog čeličnog konopca nisu imali nikakvog drugog sredstva. Dalmatinci su krenuli na neku planinu metar pod snegom, da dovuku balvane, »čitav dan su pominjali Gospu, da su ih s one strane četnici dobro čuli«, kaže Volođa. Vikali su im četnici:

»Dalmatinci, pravite li mlin?«

Onda je splav bio gotov, uže zategnuto. Sav se taj posao svršio pod četničkim kuršumima. Sada je trebalo preći. Moralo se preneti uže na drugu obalu, bez toga čitav posao nije vredeo. Kad su Peko i Jovo Kapa pitali ko će da se javi, istupile su dve čete. Izabrana su dva Dalmatinca.

Jovo Kapičić i Radovan Vukanović
Jovo Kapičić i Radovan Vukanović

Uzeli su konopac, za kraj, obmotali se njime i skočili u vodu.

— Kao iz topa da su poleteli! — veli Volođa. — Tako ih je voda brzo ponela. Začas su im nestale glave!

Drina je bila nadošla. Brzina četrnaest kilometara na sat. Jedva su pioniri izvukli ova dva Dalmatinca. Pokušaj nije uspeo.

Na sektoru od Broda do Šćepan Polja trebalo je da pređu Druga dalmatinska, Druga proleterska i Treća sandžačka. Kod Broda, Druga proleterska takođe je natčovečanske pokušaje pravila da bi savladala reku. Drugovi su hteli da naprave splav širi od Drine, da ga na jednoj obali učvrste, a zatim da ga zaglave. Volođa im je govorio da je to nemogućno.

U predelu kod Foče (slika desno) počet kom aprila 1943. Sle va: Velimir Jakić, ko mandant 3. sandžačke proleterske brigade, Peko Dapčević, koman dant 2. proleterske divizije , Ljubodrag Ćurić , komandant 2. proleterske brigade.
U predelu kod Foče (slika desno) počet kom aprila 1943. Sle va: Velimir Jakić, ko mandant 3. sandžačke proleterske brigade, Peko Dapčević, koman dant 2. proleterske divizije , Ljubodrag Ćurić , komandant 2. proleterske brigade.

Drina je nadošla. 250 tonametra bio je pritisak na splav, i on je prsnuo kao šibica. Osam drugova smo izgubili u ovim pokušajina. Poginuo i Aleksa Dejović, politkom Druge brigade.

Udarila ga italijanska granata. Proleteri su bili uporni. Hteli su splav da zaglave za
ostatke mosta i da tako pređu na drugu stranu. Opet svlači građu, gradi splav i — ništa.

Za svaku drugu vojsku, sem Crvene armije, izgledalo bi da je Drina nesavladljiva, ali samo za našu ne!

Aleksa Dejovic
Aleksa Dejovic

Treća sandžačka je pronašla nekog spiavara Rada, tamo negde ispod Belena, koji se ponudio da pređe Drinu. Rade je čovek srednjih godina i dobro poznaje tok reke.

— Pitao sam ga kako se odlučio da prelazi Drinu na splavu na tako opasnom mestu! — kaže Volođa.

— Za našu vojsku sve ću dati! — odgovorio je Rade. — Sem toga, kad sam bio mlad moja djevojka je živjela s one strane rijeke. Prelazio sam joj svako veče na splavu!

Evo kako list Druge dalmatinske opisuje Rada u članku druga

S.Fejića, zamenika politkoma Drugog bataljona:

»Visok, koštunjav, oštrih crta, samosvjesnih pokreta i nastupa. On, oličenje našeg naroda, koji nije pokleknuo, oličenje njegove neustrašivosti, borbenosti, poštenja i bistrine, oličenje njegove ljubavi za slobodu — on je prešao nabujalu Drinu.«

ŠTAB DRUGE PROLETERSKE DIVIZIJE PRELAZI DRINU IZMEĐU BRODA I ŠCEPAN POLJA KRAJNJI NA LEVOM SPLAVU PEKO DAPCEVIC, PORED NJEGA CEDA MINDEROVIC I MITAR BAKIC U BELOM KAPUTU. U SREDINI DRUGOG SPLAVA RADE, SPLAVAR IZ BELENA ON JE PREVOZIO NASU VOJSKU NEPRESTANO 36 ČASOVA. NIJE PREKIDAO POSAO NI KAD JE BIO RANJEN U RUKU. POSLE JE DOŠAO S DRUGE OBALE NJEGOV STRIC, PA SU PRORADILA DVA SPLAVA, TAKO JE BILA SAVLADANA DRINA NA SEKTORU DRUGE DIVIZIJE
ŠTAB DRUGE PROLETERSKE DIVIZIJE PRELAZI DRINU IZMEĐU BRODA I ŠCEPAN POLJA KRAJNJI NA LEVOM SPLAVU PEKO DAPCEVIC, PORED NJEGA CEDA MINDEROVIC I MITAR BAKIC U BELOM KAPUTU. U SREDINI DRUGOG SPLAVA RADE, SPLAVAR IZ BELENA ON JE PREVOZIO NASU VOJSKU NEPRESTANO 36 ČASOVA. NIJE PREKIDAO POSAO NI KAD JE BIO RANJEN U RUKU. POSLE JE DOŠAO S DRUGE OBALE NJEGOV STRIC, PA SU PRORADILA DVA SPLAVA, TAKO JE BILA SAVLADANA DRINA NA SEKTORU DRUGE DIVIZIJE

I jednog jutra, posle čitave noći stražarenja, kad su se četnici povukli iz bunkera pored same obale na brda, gde su preko dana jeli i pili, jer su mislili da se mi nećemo usuditi danju da prelazimo. Rade je prešao na prvom splavu sa šest drugova iz Druge čete Drugog bataljona sa komandirom Radom Šunjićem, poznatim borcem.

— Nekim čudom spustila se bila magla nad samu reku, tako da četnici nisu odozgo mogli ništa da primete! — kaže Volođa. — Mi smo sedeli na drugoj obali i posmatrali kao u pozorištu. Istovremeno smo otvorili vatru iz sveg našeg teškog oružja, dva topa, desetak teških i lakih bacača. Jedna od prvih granata pogodila je posred četničkog štaba i pobila nekoliko četničkih oficira.

Uskoro se prebacio čitav bataljon Druge dalmatinske. Četnici su odgovarali samo ponekim metkom. Kad je dalmatinski bataljon bio već pri vrhu uvale kroz koju se peo, četnici su izvršili prvi ozbiljniji protivjuriš. Kao osice su se spustili na naše i razvila se borba prsa u prsa bombama. Naši artilerci i bacači pratili su naš bataljon i odmah su otvorili vatru na četnike.

Napad je bio slomljen. Posle dalmatinskog bataljona prebačen je jedan sandžački,
pa posle ostale snage. Rade je prevozio neprestano 36 sati; nije prekidao posao ni kad je
bio ranjen u ruku.

Posle je došao s druge obale njegov stric, pa su proradila dva spiava. Tako je bila savladana Drina na našem sektoru.

Prva divizija kod Ustikoline takođe je pokušavala da se prebaci na drugu stranu svim sredstvima. Pravljeni su splavovi – bunkeri, ali su borci prešli pomoću običnih splavova uz pomoć domaćih spiavara.

Nastavak na:

Vladimir Dedijer PETA OFANZIVA